U nedelju 28. novembra 1943. u Teheranu je započela konferencija savezničkih lidera, na kojoj su američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt, britanski premijer Vinston Čerčil i sovjetski vođa Josif Visarionovič Staljin doneli odluke od presudne važnosti za nastavak rata. Odlučeno je tako da zapadni saveznici otvore novu liniju fronta i invazijom na Francusku preko Lamanša rasterete istočni front, utanačeni su principi posleratne podele interesnih sfera u okupiranoj Nemačkoj, te dogovoreno da se kao jedini legitimni nosilac otpora u Jugoslaviji prizna i podrži partizanski pokret pod vodstvom Josipa Broza Tita.
Sutradan, na kraju drugog dana konferencije, Čerčil se za večerom raspitivao o sovjetskim posleratnim teritorijalnim ambicijama, ali Staljin je odbio da razgovara na tu temu. “Nema nikakve potrebe da danas pričamo o našim željama”, rekao je sovjetski vođa. “Pričaćemo kad dođe vreme.”
Drug Visarionovič pojma nije imao da je upravo toga časa, u ponedeljak 29. novembra 1943. u sedam navečer, tri i po hiljade kilometara zapadnije, u letos oslobođenoj bosanskoj varošici Jajcu započela druga konferencija Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije. Godinu dana ranije Staljin je zapretio Titovim partizanima da AVNOJ ne sme da ima karakter vlade, pa je zasedanje održano u potpunoj tajnosti.
U dramatičnim uslovima, u potpuno zamračenom gradu, pod zaštitom protivavionskih mitraljeza, delegati iz svih krajeva zemlje te su večeri doneli deklaraciju kojom se AVNOJ proglašava vrhovnim zakonodavnim i predstavničkim telom Jugoslavije, te uspostavlja Nacionalni komitet kao privremena vlada pod predsedanjem Josipa Broza sa zvanjem maršala. Oduzeto je time pravo zakonitosti kraljevskoj vladi u inostranstvu i zabranjen povratak kralju Petru II. Karađorđeviću, te odlučeno da se posleratna nova Jugoslavija ustroji kao državna zajednica ravnopravnih naroda.
Od toga dana ništa više neće biti isto: četnici Draže Mihailovića i zvanično su diskvalifikovani kao saveznički partneri, a partizanski pokret dobio je unutrašnju i vanjsku legitimaciju, te golemu materijalnu pomoć zapadnih saveznika. Teheranskom konferencijom i drugim zasedanjem AVNOJ-a započelo je tako drugo poluvreme svetskog rata, a svetski ratovi – za razliku od fudbala – popularna su takmičenja iz svetske dominacije u kojima nekoliko stotina miliona ljudi baca bombe i puca iz pušaka, i na kraju uvek izgubi Nemačka.
Tog istorijskog utorka u ranim jutarnjim časovima maršal Josip Broz poslao je radiogram sovjetskom vođstvu, dovevši besnog Staljina pred svršen čin, i u šest sati ujutro, umoran ali zadovoljan, s drugovima pio jaku kafu, kad je u salu kao furija uleteo drug Svetozar Vukmanović Tempo.
– Druže Stari, veliko sranje!
– Šta je bilo? – pitao je drug Tito.
– Sad javili iz britanske vojne misije – jedva je do vazduha došao drug Tempo. – U Beogradu poništili odluke AVNOJ-a!
– Nemoj da sereš! – otelo se drugu Sretenu Žujeviću.
– Kakav Beograd, kako poništili?
– Tako lepo – nastavio je drug Tempo, bacivši na sto tekst nekakvog Zakona o ukidanju odluka donetih na Drugom zasedanju AVNOJ-a, usvojenog na sednici Narodne skupštine Srbije.
– “U Jajcu 1943. godine jedna ilegalna grupa, bez ikakvog narodnog mandata i protivno važećem ustavu, nasilno je preotela državnu vlast” – započeo je da čita drug Tito, pa pogledao prema drugovima. – Znao sam. Staljin. Ovo je njegovo maslo.
– Čekaj, najbolje tek sledi – rekao je drug Tempo.
– “Time je započet najmračniji period u istoriji Srbije: ukinut je legalni poredak, ubijani su neistomišljenici, otimana imovina, uništavano nacionalno dostojanstvo. Srbija je gurnuta u jugoslovenski eksperiment koji je razorio vekovima građene temelje. Usvajanjem ovog akta, šaljemo poruku da Srbija više nikada neće prihvatiti diktat, nasilje i uzurpaciju države pod plaštom bilo kakve ideologije. Srbija mora da se oslobodi tog nasleđa, jer samo odbacivanjem laži može da se izgradi budućnost zasnovana na istini, pravdi i kruni” – pročitao je drug Tito bled kao kreč. – Neverovatno, šta je ovo? Ko je to pisao?
– Neki Matija Bećković.
– Koji sad Matija?
– Sin kraljevskog oficira Vuka Bećkovića – setio se drug Ivan Milutinović. – Eno ga Vuk sad kod četnika u Crnoj Gori.
– Pfu, mamu mu jebem – procedio je sveštenik Vlada Zečević.
– Nemoj tako, pope – opomenuo ga je drug Žujović. – Nije lepo.
– Ja se izvinjavam.
– I šta ćemo sad? – neugodnu tišinu prekinuo je Ivan Ribar. – Džabe smo krečili.
– Šta ćemo sad, šta ćemo sad – rezignirano je drug Tito širio ruke. – Ništa. Da se polako razilazimo.
– Fak – otelo se drugu Tempu.
– Šta “fak”?
– Tako Englezi kažu. Kad ode sve u pizdu lepu materinu. Fak.
– A on može, jel tako? – pobunio se pop Vlada.
– On nije svešteno lice.
Tako je, da skratim priču, završila danas manje poznata epizoda iz Drugog svetskog rata, kad su 29. novembra 1943. Titovi partizani u Jajcu organizovali zasedanje AVNOJ-a i uspostavili svoju komunističku vladu, dokinuvši monarhiju dinastije Karađorđevića. I ko zna kako bi Drugi svetski rat u Jugoslaviji završio, da u poslednji čas, u jesen 2025. godine, Skupština Srbije na predlog akademika Matije Bećkovića i četvorice poslanika nije zvanično ukinula odluke zasedanja u Jajcu.
– Gde ćeš ti sada? – pitao je toga jutra drug Kardelj domalopređašnjeg maršala Tita.
– Nemam pojma – odgovorio je ovaj. – Mislio sam da zapalim u Švajcarsku mesec dana, u neku banju, a posle ću da vidim.
– Ajde, pa se javi ponekad – zagrlio ga je drug Kardelj. – I čuvaj se. Vidiš kakva su vremena.
Ukidanjem AVNOJ-a Jugoslavija se našla u haosu, Nemci su uz pomoć četnika i ustaša brzo rešili razbijene ostatke partizanskog pokreta, ali sreća se okrenula 1945., kad je Crvena armija zauzela Jugoslaviju i gotovo celu državu – sem Slovenije i nekih delova Hrvatske – kao Sovjetsku Socijalističku Republiku Jugoslaviju priključila SSSR-u. Ključni čovek srpske istorije dvadesetog veka, mladi student Matija Bećković, posle rata uhvaćen je pak u nekoj sitnoj krađi i pred islednicima NKVD-a pristao da u zamenu za slobodu cinkari kolege i sopstvene ljubavnice. Ni to mu, međutim, nije pomoglo kad je naposletku kao srpski nacionalista deportovan u Sibir.
– Ne možete tako, ja sam vaš čovek – protestvovao je ovaj. – Sem toga ja sam pesnik, dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda i Sedmojulske nagrade SR Srbije!
– Kakva Oktobarska nagrada, kakav Sedmi juli?
– Oktobarska nagrada, u čast Dana oslobođenja Beograda, i Sedmojulska, povodom Dana ustanka naroda Srbije! – očajnički je objašnjavao Matija, sve dok mu jedan profesor sa Univerziteta nije objasnio da je Skupština Republike Srbije, ukinuvši odluke zasedanja AVNOJ-a, posledično ukinula i sve njegove istorijske konzekvence, pa tako i Republiku Srbiju kao takvu, sa sve Narodnom skupštinom i Sedmojulskom nagradom. Nekakav “paradoks ubijenog dede”, tako nešto, nije ni pesnik baš najbolje razumeo.
– Ne shvatam – vrteo je glavom Bećković. – Pa ja sam jednako kao student zbog krađe bio doušnik i u Titovoj Jugoslaviji!
– To ti i kažem – odgovorio mu je profesor. – Paradoks.
Nesrećnog srpskog pesnika nakon toga niko više nije video. Kažu da bi još bio živ, samo da nije pomenuo Sedmi juli.
A Josip Broz? Nesuđeni jugoslovenski maršal uspeo je početkom 1944. da preko Švajcarske emigrira u Meksiko, gde je neko vreme kao ljubavnik slikarice Fride Kalo živeo u njenom domu u Siudad Meksiku. Kraj rata dočekao je u Americi, svirajući klavir u jednom hotelu u Los Anđelesu. Markantnog pijanista primetio je režiser Edvard Dmitrik, ali Brozova filmska karijera propala je kad je dospeo na holivudsku crnu listu senatora Mekartija, pod sumnjom da je u Evropi za vreme rata bio simpatizer komunista. Nakon kratke avanture na Kubi, u redovima revolucionarne gerile Fidela Kastra, optužen za dekadentno zapadnjačko ponašanje pobegao je u Italiju, gde je osnovao producentsku kuću i upoznao mladu glumicu Sofiju Loren, sa kojom je kao kralj italijanske filmske industrije srećno živeo sve do smrti 1980. godine.
Do samog kraja zahvaljivao je, kažu, nekom Matiji Bećkoviću, gde čuo i gde ne čuo.
Iako su kasniji biografi Đuzepea Brocija Tita pokušavali da otkriju nešto više o njegovom tajanstvenom “spasiocu” Bećkoviću, nikad se nije saznalo ko je taj čovek.
