Karikature Predraga Koraksića Koraksa su, i u doba hiperprodukcije medija i društvenih mreža, ostale presuda raznim likovima naših dana
Predrag Koraksić Koraks crtao je rukom i jadao se, već pod stare dane, da mu nove tehnologije oduzimaju previše vremena jer karikaturu valja doterivati na računaru. Ranije je bilo nacrtaš i gotovo.
Ali, ruka manje-više, zapravo je Koraks ceo život crtao desnim okom. Vid na levom mu je bio oštećen od četvrte godine, kada je preležao boginje.
Otkako je počeo da radi pa do kraja, radio je mnogo i dosledno tim svojim desnim okom.
Stojan Cerović, jedan od osnivača „Vremena“ i Koraksov prijatelj, u predgovoru za jednu Koraksovu knjigu napisao je da su njegove karikature – presude posle kojih nema apelacije.
„I ja zaista mislim da su moje karikature presude“, prihvatio je Koraks. „Tako će ostati oni zabeleženi. Neće biti upamćeni po fotografijama ili filmovima već po karikaturama. To je njihova sudbina.“
Ko su oni? Svi koji su nešto značili na političkoj sceni Srbije, značili više nego što im objektivni dometi bili. Slobodan Milošević, najpre, kojeg je Koraks uporno crtao bez očiju, kao da je Domanovićev vođa.
Vojislav Šešelj sa zadenutom zarđalom kašikom iza uha jer je jednom kod Minimaksa hteo da se „našali“ time kako radikali kolju Hrvate zarđalim kašikama za cipele kako bi stradali od tetanusa. Vojislav Koštunica je bio redovna mušterija, a onda, skoro petnaest godina, Aleksandar Vučić.
Karikaturista pred sudom
Koraks je, doduše, počeo crtajući „karikature bez adrese“, najpre u „Ježu“, onda u „Večernjim novostima“ i „Borbi“. U Titovo vreme, ispričao je jednom, nije se smeo nacrtati ni opštinski političar, već je karikatura morala da bude uopštena, ezopovska.
Kad je postala konkretna, nije hteo sam da ode iz „Novosti“ nego ih je naterao na sud. Izbacili su ga 1993. godine.
Ali, tada je uveliko radio za nedeljnik „Vreme“, od osnivanja 1990. godine. Burne devedesete doneće mu angažmane u stranim listovima.
„U Miloševićevo vreme su svi ćutali. Niko nije podizao glas. Jedino je jedna karikatura u Vremenu završila na sudu“, ispričao je jednom za Dojče vele. „Na Palama su pokušavali da usvoje dogovoreni mirovni plan za vreme rata u Bosni. Ja sam sve okupljene, a bili su tu svi od Miloševića i Dobrice Ćosića preko Karadžića pa sve do Šešelja, nacrtao kako jedni druge naskakuju kao u pastirskoj igri trule kobile.“
„Posle nekoliko ročišta, na kojima su nas optuživali da je karikatura pornografska, a mi smo tvrdili da nije, tužba je povučena. Mislio sam da je iza tužbe bio Milošević. Tek mi je mnogo kasnije na Skadarliji jedan savetnik Dobrice Ćosića priznao uz piće da je Dobrica inicirao tužbu.“
Porodični belezi
Predrag Koraksić i njegov rad ostali su obeleženi porodičnom istorijom. Rođen je u Čačku 1933. godine. Oca, kraljevskog oficira koji je postao partizan, ubili su četnici 1941. godine. I to iz drugog puta jer je prvo streljanje preživeo.
Porodica se sklonila u Zemun, kod majčine familije. Oni su bili Hrvati. Koraksu je dodeljeno ime Franjo Božić i, nekim čudom, ni četnici, ni ustaše ni Nemci nisu ih otkrili ceo rat.
Ko tako nešto preživi, možda mu i nije teško da ostane prave kičme pred raznim režimima, čak i onda kada za to dobija brojne nagrade. Kad se doslednost broji u vrhunske vrline.
Pisac Vladimir Pištalo je 2001. u „Vremenu“ napisao da je Koraks „heroj“. „Svi neslavni ‘heroji’ naše političke scene požurili su da prilagode svoja lica Koraksovim karikaturama i na kraju su izgledali tačno onako kao što ih je on nacrtao. Čak je i Milošević obukao robijaško odelo koje mu je Koraks nudio godinama.“
O razlazu sa „Vremenom“
Sa „Vremenom“ se rastao 2005. godine. Opisao je da je do nesporazuma došlo jer je stalno karikirao Vojislava Koštunicu. „Glavni urednik je imao primedbu na to. Ja sam ga pitao da li želi da obustavim crtanje karikatura Koštunice i kada je on to potvrdio, ja sam rekao ‘Evo ti ruka, zdravo’. Napustio sam Vreme.“
Višedecenijski glavni urednik Dragoljub Žarković je opisao da je do svađe došlo u kafani. „Smatram da se Koraksova genijalnost rasipa u ilustrovanju dnevnih, ponekad efemernih događaja. Tačno je i da sam rekao da se, ma koliko truda neko ulagao, ‘Od Koštunice ne može napraviti Milošević’, jer niti su oni isti kao ljudi, niti je režim isti.“
„Ja i on smo se posvađali i ja mu se izvinjavam. Žalim zbog nervozne i prenagljene reakcije, kada sam u žaru diskusije na njegovo pitanje da li ja hoću da on prestane da crta za ‘Vreme’, rekao: ‘Hoću’“, pisao je Žarković i zaključio: „Vrata i stranice ‘Vremena’ Koraksiću su uvek otvoreni.“
Skoro kao atentat
Otada je Koraksovo ime vezano pre svega za dnevni list „Danas“, mada je crtao i drugde, u „Peščaniku“ i „Slobodnoj Evropi“. Imao je četrdesetak izložbi, dobio je silna priznanja, uključujući francusku Legiju časti.
U doba Vučićeve vlasti se Koraksova precizna linija suočila sa poodmaklim dobom društvenih mreža, ekonomije pažnje i viška mišljenja. U to vreme hiperprodukcije, pitanje je hoće li ikad više na ovim prostorima moći da se izdvoji neki karikaturista čiji bi domet i prišao Koraksovom.
Njegove karikature ipak nisu potonule, naprotiv, često su im nervozne reakcije vlastodržaca još davale na relevatnosti.
„Ovde se karikatura tretira kao atentat na ljude koji su na vlasti“, rekao je Koraks o tome za „Danas“.
Zapravo je još gore od toga – Koraks je svašta mogao da vidi i čuje, ali ne i kako neki režimski trabanti seire jer je umro, a čemu ovde ne treba davati prostora.
Jer, Koraks je ostao optimista kada se tiče društvenih prilika u Srbiji. Uopšte, mislio je da se uz humor nedaće lakše prevazilaze. Sa 17 godina je pročitao knjigu mađarskog pisca Žigmunda Morica „Budi dobar sve do smrti“. O tome je jednom rekao:
„Ja se tako ponašam. To je moja deviza.“
