Filozofski esej o knjizi Aleksandra Stankovića – Živjeti s depresijom iz dana u dan

Depresija se u Stankovićevom tekstu ne pojavljuje isključivo kao medicinski fenomen, već kao egzistencijalno stanje – način bivstvovanja u svetu koji razara uobičajene strukture vremena, volje i značenja. Upravo tu se otvara prostor za filozofsku interpretaciju: depresija kao modus egzistencije, a ne puka dijagnoza.

Cilj ovog eseja jeste da, prateći strukturu same knjige, ponudi filozofsku analizu iskustva depresije, oslanjajući se na pojmovni aparat egzistencijalne filozofije (Kjerkegor, Hajdeger, Sartr), fenomenologije (Husserl, Merlo-Ponti), filozofije psihe i savremenih filozofskih razmatranja patnje i normalnosti. Esej neće ponavljati sadržaj knjige, već će je tumačiti, čuvajući njenu unutrašnju logiku i narativni tok.

METODOLOŠKI OKVIR: FILOZOFIJA KAO HERMENEUTIKA ISKUSTVA

Pristup koji se ovde primenjuje može se odrediti kao hermeneutičko-fenomenološki. Polazi se od pretpostavke da je Stankovićeva knjiga svedočanstvo o iskustvu koje se ne može svesti na objektivne opise ili kliničke kriterijume. Depresija se u tekstu pokazuje kao nešto što se živi, a ne samo kao nešto što se ima.

Filozofija ovde ne nastupa kao spoljašnji sudija, već kao jezik razumevanja. Njena uloga nije da dijagnostikuje, već da artikuliše ono što se u iskustvu pojavljuje kao mutno, teško izrecivo i fragmentarno. U tom smislu, ovaj esej razume filozofiju kao produžetak Stankovićevog napora da sopstveno stanje učini govorljivim.

Važno je naglasiti da se tekst svesno distancira od psihologizacije i redukovanja depresije na skup simptoma. Umesto toga, depresija se razmatra kao kriza odnosa prema svetu, što je klasična filozofska tema.

DEPRESIJA I RASPAD SVAKODNEVICE

Jedan od prvih i najupečatljivijih slojeva knjige F32 jeste opis kako depresija razara svakodnevni život. Stanković ne govori o spektakularnoj patnji, već o sitnim, gotovo nevidljivim lomovima: nemogućnosti ustajanja, gubitku motivacije, ravnodušnosti prema stvarima koje su nekada imale značenje.

U filozofskom smislu, ovde možemo govoriti o raspadu sveta svakodnevice (Lebenswelt). Svet više ne funkcioniše kao implicitno razumljiv horizont delovanja. Ono što je ranije bilo samorazumljivo — ustati, raditi, razgovarati — postaje teško, ponekad nemoguće.

Hajdeger bi ovakvo stanje opisao kao prekid u „bivstvovanju-u-svetu“. Subjekt više nije uronjen u svet na neposredan način; svet se povlači, gubi svoju privlačnost i upotrebljivost. Stanković implicitno svedoči o tom iskustvu kada piše (parafrazirano): ništa više ne zove, ništa ne obećava.

Depresija se ovde pokazuje kao egzistencijalna tišina sveta. Ne radi se o tome da svet nestaje, već da prestaje da se obraća subjektu.

VREME DEPRESIJE: IZMEĐU ZASTOJA I VEČNOG PONAVLJANJA

Posebno značajan aspekt Stankovićeve knjige jeste odnos prema vremenu. Depresivno iskustvo nije samo emocionalno stanje, već duboka transformacija temporalnosti. Vreme gubi svoju linearnost i teleološku strukturu.

U depresiji, budućnost ne funkcioniše kao prostor mogućnosti, već kao praznina ili pretnja. Prošlost se često pojavljuje kao teret krivice ili izgubljenog smisla, dok se sadašnjost razvlači u monotonu, teško podnošljivu trajnost.

Ovaj opis snažno korespondira sa Kjerkegorovim razumevanjem očajanja kao bolesti duha, u kojoj subjekt nije u stanju da se projektuje ka budućnosti. Depresija je, u tom smislu, zastoj egzistencije.

Stankovićev tekst ne nudi brza rešenja, već insistira na svakodnevnom preživljavanju vremena — „iz dana u dan“ — što je i sam podnaslov knjige. To insistiranje ima filozofsku težinu: ono ukazuje na egzistenciju lišenu velikih narativa spasa, ali ne i lišenu dostojanstva.

DEPRESIJA I PITANJE IDENTITETA: KO SAM KADA VIŠE NE PREPOZNAJEM SEBE

Jedan od najdubljih i najuznemirujućih slojeva iskustva depresije, kako se on ispoljava u knjizi F32: Živeti sa depresijom iz dana u dan, jeste kriza identiteta. Depresija se ne iscrpljuje u promenama raspoloženja ili gubitku energije; ona zahvata samu predstavu subjekta o sebi. U tom smislu, depresija nije samo stanje koje subjekt poseduje, već stanje koje subjekt jeste — ili, preciznije, stanje u kojem subjekt više ne može da bude ono što je mislio da jeste.

Stanković u više navrata implicira iskustvo otuđenja od sopstvenog „ja“. Govoreći o sebi pre bolesti i sebi tokom depresije, on ne pravi jasnu liniju kontinuiteta. Naprotiv, pojavljuje se osećaj diskontinuiteta, raskida, pa čak i gubitka ličnosti. Ovo iskustvo filozofski možemo opisati kao raspad narativnog identiteta — pojma koji je naročito razvio Pol Riker, tvrdeći da se identitet subjekta gradi kroz priču koju priča o sebi.

Depresija, međutim, onemogućava tu priču. Ona razbija narativnu koherentnost i ostavlja subjekt u fragmentisanom stanju, bez jasne slike o tome ko je i kuda ide.

DEPRESIJA KAO OSPORAVANJE AUTENTIČNOG „JA“

U egzistencijalnoj filozofiji, posebno kod Sartra, subjekt se razume kao biće koje se neprestano projektuje, koje se definiše kroz izbore i delanje. Identitet nije data supstanca, već proces. Depresija, međutim, prekida tu dinamiku. Subjekt više ne prepoznaje sebe kao delatno biće, već kao pasivnog posmatrača sopstvenog propadanja

Stankovićev tekst snažno odražava ovu egzistencijalnu paralizu. On ne opisuje sebe kao nekoga ko aktivno bira depresiju, već kao nekoga kome je mogućnost izbora oduzeta. Odatle proizlazi osećaj krivice, ali i sramote — osećanja koja su često prisutna u depresiji i koja dodatno produbljuju krizu identiteta.

Filozofski gledano, ovde se otvara pitanje: da li je subjekt i dalje odgovoran za sebe kada je njegova sposobnost delanja radikalno ograničena? Stankovićeva knjiga implicitno osporava moralističke interpretacije depresije koje insistiraju na „snazi volje“ ili „pozitivnom razmišljanju“. Depresivni subjekt nije slab, već je egzistencijalno onemogućen.

JAVNI IDENTITET I PRIVATNI RASPAD

Posebnu težinu Stankovićevoj knjizi daje činjenica da autor nije anoniman subjekt, već javna ličnost. Time se pitanje identiteta dodatno komplikuje. Postoji jaz između javnog identiteta — prepoznatljivog, stabilnog, funkcionalnog — i unutrašnjeg iskustva koje je fragmentisano i krhko.

U filozofskom smislu, ovde možemo govoriti o sukobu između „uloge“ i „egzistencije“. Javni identitet funkcioniše kao društvena maska (persona), dok depresija razotkriva njenu unutrašnju prazninu. Stankovićev tekst se neprestano kreće po toj liniji napetosti: između očekivanja društva i nemogućnosti subjekta da ta očekivanja ispuni.

Ovaj aspekt knjige ima snažnu kritičku dimenziju. Depresija se ne pojavljuje samo kao individualna tragedija, već i kao simptom društva koje vrednuje funkcionalnost, uspeh i konstantnu produktivnost. Subjekt koji ne može da funkcioniše biva percipiran kao problem, a ne kao neko kome je potrebna briga i razumevanje.

Kriza identiteta u depresiji neraskidivo je povezana sa krizom jezika. Stanković često ukazuje na teškoću da se sopstveno stanje izrazi. Jezik, koji je inače osnovno sredstvo samorazumevanja, postaje nedovoljan. Osećanja su previše teška, previše neodređena, previše bolna da bi se jasno artikulisala.

Ovaj problem ima duboku filozofsku pozadinu. Ako se identitet gradi kroz jezik i naraciju, onda gubitak jezika znači i gubitak sebe. Depresija, u tom smislu, nije samo psihička patnja, već ontološki lom — subjekt više nema pristup sredstvima pomoću kojih bi se konstituisao kao „ja“.

Stankovićevo insistiranje na pisanju, uprkos toj teškoći, može se tumačiti kao pokušaj ponovne izgradnje identiteta. Pisanje postaje ne terapija u uskom smislu, već egzistencijalni čin otpora nestajanju.

DEPRESIJA I PITANJE AUTENTIČNOSTI

Jedno od ključnih filozofskih pitanja koje se ovde otvara jeste pitanje autentičnosti. Da li je depresivno „ja“ manje autentično od „zdravog“ ja? Ili je upravo depresija trenutak brutalne istine, skidanja iluzija, suočavanja sa egzistencijalnom prazninom?

Stankovićeva knjiga ne romantizuje depresiju, ali ni ne pokušava da je u potpunosti patologizuje. Ona stoji na ivici između ta dva pristupa, nudeći prostor za filozofsku refleksiju. Depresija se ne prikazuje kao put ka prosvetljenju, ali ni kao puka greška u hemiji mozga. Ona je stanje koje razotkriva krhkost identiteta i iluziju potpune kontrole nad sobom.

U tom smislu, F32 se može čitati kao knjiga o granicama modernog shvatanja subjekta — subjekta kao autonomnog, racionalnog i samodovoljnog bića.

DEPRESIJA I PROBLEM SMISLA: IZMEĐU NIHILIZMA I GOLOG OPSTANKA

PITANJE SMISLA KAO CENTRALNO EGZISTENCIJALNO PITANJE

Ako se depresija može razumeti kao stanje u kojem se narušavaju temeljni odnosi subjekta prema svetu, onda je pitanje smisla ono mesto na kojem se taj poremećaj najjasnije i najdramatičnije ispoljava. U knjizi F32: Živeti sa depresijom iz dana u dan problem smisla ne pojavljuje se u formi eksplicitne filozofske rasprave, ali je neprestano prisutan kao tihi horizont svih autorovih razmišljanja.

Depresija, kako je Stanković opisuje, nije puko osećanje tuge ili bezvoljnosti, već stanje u kojem se svet više ne pojavljuje kao nosilac značenja. Rad, odnosi, svakodnevne aktivnosti — sve ono što uobičajeno strukturira ljudsku egzistenciju — gubi svoj smisao. Ovaj gubitak ne deluje kao intelektualni zaključak, već kao neposredno iskustvo praznine.

U filozofskom smislu, ovde se otvara pitanje: da li je smisao nešto što subjekt proizvodi, ili nešto što mu svet nudi? Depresija, čini se, razotkriva krhkost oba ova modela.

DEPRESIJA I NIHILIZAM: SLIČNOSTI I GRANICE

Na prvi pogled, depresivno iskustvo može delovati kao egzistencijalni nihilizam u praksi. Sve deluje besmisleno, bez vrednosti, bez razloga da se nastavi. Međutim, važno je napraviti razliku između filozofskog nihilizma kao misaone pozicije i depresije kao egzistencijalnog stanja.

Ničeov nihilizam proizlazi iz istorijskog sloma metafizičkih vrednosti; on je refleksivan, svestan i, u izvesnom smislu, aktivan. Depresija, nasuprot tome, nije izbor niti teorijski stav. Ona nije rezultat misaonog procesa, već stanje u kojem subjekt biva zatečen gubitkom smisla.

Stankovićeva knjiga jasno pokazuje ovu razliku. Autor ne dolazi do zaključka da je život besmislen; život mu se jednostavno takvim pokazuje. To je ključna razlika. Depresivni subjekt nije nihilista po opredeljenju, već po iskustvu.

Zanimljiv i često zanemaren aspekt depresije jeste činjenica da smisao, umesto da bude oslonac, može postati dodatni teret. U stanju depresije, svako pitanje „zašto“ dobija težinu koju subjekt ne može da podnese. Pokušaj pronalaženja smisla može delovati nasilno, čak okrutno.

Stankovićev insistira na preživljavanju „iz dana u dan“, bez velikih egzistencijalnih ciljeva. Ova skromnost nije znak rezignacije, već strategija opstanka. Filozofski gledano, ovde dolazimo do pojma minimalnog smisla — ne smisla života kao celine, već smisla trenutnog opstanka.

Ovaj pristup ima određene paralele sa Kamijevim razumevanjem apsurda. Međutim, dok Kamijev Sizif pronalazi dostojanstvo u pobuni protiv apsurda, Stankovićev subjekt često nema snage ni za pobunu. Ostaje samo golo trajanje.

U depresiji, egzistencija se svodi na osnovne funkcije: ustati, pojesti nešto, izdržati dan. Ovaj oblik postojanja može delovati osiromašeno, ali on poseduje sopstvenu etičku težinu. Odluka da se nastavi, čak i bez nade, predstavlja čin koji se ne može lako diskvalifikovati

Filozofija često slavi herojske gestove, radikalne izbore i velike odluke. Depresija, međutim, ukazuje na drugačiju etiku — etiku opstanka. U toj etici, i najmanji napor ima moralnu vrednost.

Stankovićev tekst svedoči o toj tihoj etici. Ne postoji trijumf, nema katarze, ali postoji istrajnost. U tom smislu, F32 nudi korektiv tradicionalnim filozofskim narativima o smislu, koji često zanemaruju realnost psihičke patnje.

DEPRESIJA KAO KRITIKA SAVREMENOG DISKURSA O SMISLU

Savremeno društvo obiluje govorom o smislu: pronađi svoju svrhu, realizuj svoj potencijal, budi najbolja verzija sebe. U kontekstu depresije, ovaj diskurs može delovati ne samo neadekvatno, već i nasilno.

Stankovićeva knjiga implicitno razotkriva taj problem. Depresivni subjekt ne može da odgovori na zahteve smisla koje društvo postavlja. Ne zato što ne želi, već zato što ne može. Time depresija postaje kritičko ogledalo društva koje ne priznaje ranjivost kao legitimno stanje.

Filozofski gledano, ovde se otvara prostor za kritiku normativnih koncepcija smisla koje ne ostavljaju mesta za lom, prazninu i nefunkcionalnost

MOGUĆNOST SMISLA BEZ ILUZIJA

Iako knjiga F32 ne nudi jasnu teoriju smisla, ona sugeriše mogućnost smisla koji nije zasnovan na velikim narativima, ciljevima ili obećanjima sreće. To je smisao bez iluzija, skroman, krhak i privremen.

Ovakav smisao ne rešava depresiju, ali omogućava subjektu da ostane u svetu. On ne obećava ispunjenje, već samo nastavak. U tom minimalizmu krije se duboka filozofska lekcija: smisao ne mora biti grandiozan da bi bio stvaran.

JEZIK DEPRESIJE: IZMEĐU ISPOVESTI I NEMOĆI GOVORA

Jedno od temeljnih pitanja koje se nameće pri čitanju knjige F32: Živeti sa depresijom iz dana u dan jeste pitanje mogućnosti govora o depresiji. Psihička patnja, za razliku od fizičke, ne poseduje jasne spoljašnje markere; ona se odvija u unutrašnjem prostoru subjekta i često izmiče artikulaciji. Depresija se, stoga, ne pojavljuje samo kao stanje svesti, već i kao kriza jezika.

Stanković u svom tekstu neprestano osciluje između potrebe da govori i osećanja da reči nisu dovoljne. Taj raskorak između iskustva i njegovog izraza čini jedno od ključnih obeležja depresivne egzistencije. Filozofski gledano, ovde se susrećemo sa granicom jezika — granicom na kojoj se pokazuje nemoć simboličkog poretka da u potpunosti obuhvati iskustvo.

Ovaj problem je duboko filozofski: ako je subjekt u velikoj meri konstituisan jezikom, šta se događa kada jezik zakaže?

ĆUTANJE KAO OBLIK GOVORA

U depresiji, ćutanje često govori više od reči. Ne radi se o dobrovoljnom povlačenju u tišinu, već o nemogućnosti govora koji bi bio adekvatan iskustvu. Stankovićev tekst povremeno reflektuje upravo to stanje: rečenice su kratke, fragmentarne, lišene retoričkih ukrasa.

Filozofija je dugo posmatrala ćutanje kao odsustvo govora, ali savremena fenomenologija prepoznaje ćutanje kao značajan oblik izraza. U kontekstu depresije, ćutanje nije praznina, već preopterećenost — stanje u kojem reči ne mogu da iznesu težinu doživljenog.

U tom smislu, Stankovićeva knjiga funkcioniše kao dokument borbe sa ćutanjem: pisanje se pojavljuje kao pokušaj da se ćutanje prevede u jezik, makar nesavršen.

ISPOVEST I JAVNOST: ETIČKE DIMENZIJE GOVORA O DEPRESIJI

Posebno delikatan aspekt knjige F32 jeste njen ispovedni karakter. Stanković ne piše samo za sebe; on piše za čitaoca, za javnost. Time njegovo pisanje dobija etičku dimenziju. Govor o depresiji postaje čin izlaganja ranjivosti, ali i čin preuzimanja odgovornosti.

U filozofskom smislu, ovde se susrećemo sa pitanjem: da li je sve što je lično ujedno i privatno? Stankovićeva odluka da govori javno o sopstvenoj depresiji osporava tradicionalnu podelu između privatnog i javnog. Patnja se ne skriva, već iznosi, čime se stvara prostor za kolektivno razumevanje.

Međutim, ovaj čin nije bez rizika. Javna ispovest može dovesti do banalizacije, pogrešnih interpretacija ili instrumentalizacije. Uprkos tome, Stankovićev tekst zadržava dostojanstvo upravo zahvaljujući svojoj suzdržanosti. Ne nudi senzacionalizam, već svedočanstvo.

JEZIK MEDICINE I JEZIK ISKUSTVA

U knjizi se neprestano susreću dva diskursa: medicinski i egzistencijalni. Dijagnoza „F32“ predstavlja pokušaj medicine da imenuje i klasifikuje stanje, da ga smesti u sistem znanja. Međutim, taj jezik često ostaje stran iskustvu samog subjekta.

Filozofski gledano, ovde se susrećemo sa napetošću između objektivnog jezika i subjektivnog iskustva. Medicinski diskurs ima svoju legitimnost, ali on ne može u potpunosti obuhvatiti unutrašnji doživljaj depresije. Stankovićev tekst jasno pokazuje da dijagnoza ne iscrpljuje značenje patnje.

U tom smislu, pisanje postaje pokušaj uspostavljanja trećeg jezika — jezika koji ne poriče medicinsku realnost, ali je prevazilazi kroz egzistencijalnu refleksiju.

GRANICE METAFORA I OPASNOST ESTETIZACIJE

Govoreći o depresiji, autor se suočava sa još jednom teškoćom: opasnošću estetizacije patnje. Metafore mogu pomoći u razumevanju, ali mogu i da prikriju brutalnost iskustva. Stanković je u tom pogledu oprezan; njegov stil ostaje uzdržan, gotovo asketski.

Ova suzdržanost ima filozofsku vrednost. Ona odbija da depresiju pretvori u estetski objekat ili metafizičku sudbinu. Umesto toga, depresija se prikazuje kao stanje koje zahteva poštovanje, ali ne i romantizaciju.

Filozofija, naročito u svojim literarnim formama, često je sklona estetizaciji patnje. F32 nudi korektiv toj tendenciji, insistirajući na etici govora koja poštuje granice iskustva.

U konačnici, pisanje se u Stankovićevoj knjizi pojavljuje kao čin koji prevazilazi puku komunikaciju. Ono postaje način opstanka, pokušaj da se očuva minimalna koherentnost subjekta. Pisati znači ostati prisutan u svetu, čak i kada je taj svet osiromašen značenjem.

Filozofski gledano, pisanje ovde ima ontološku funkciju: ono omogućava subjektu da se potvrdi kao „onaj koji govori“, čak i kada nema šta da kaže u klasičnom smislu. To pisanje nije terapija u uskom značenju, već egzistencijalna praksa.

DEPRESIJA I DRUGI: IZMEĐU POTREBE ZA BLISKOŠĆU I EGZISTENCIJALNOG POVLAČENJA

DRUGI KAO PROBLEM I KAO MOGUĆNOST

Depresija nikada nije isključivo unutrašnje stanje izolovanog subjekta. Iako se doživljava intimno i često u samoći, ona se uvek odvija u odnosu prema drugima — bilo kao njihovo odsustvo, nerazumevanje ili preteća prisutnost. U knjizi F32: Živeti sa depresijom iz dana u dan, odnos prema drugima predstavlja jedno od najambivalentnijih iskustava: drugi su istovremeno potrebni i nepodnošljivi.

Filozofski gledano, ovde se susrećemo sa paradoksom intersubjektivnosti u depresiji. Subjekt žudi za razumevanjem, ali istovremeno nema snage za odnos. Drugi postaje ogledalo sopstvene nemoći, ali i potencijalni oslonac. Ova ambivalentnost čini srž depresivnog odnosa prema svetu.

NERAZUMEVANJE KAO EGZISTENCIJALNO ISKUSTVO

Jedan od dominantnih motiva u Stankovićevoj knjizi jeste iskustvo nerazumevanja. Depresivni subjekt ne pati samo zbog svog stanja, već i zbog činjenice da ga drugi često ne razumeju. Ovo nerazumevanje nije uvek rezultat loše volje; često je posledica same prirode depresije, koja se opire jednostavnom objašnjenju.

U filozofskom smislu, nerazumevanje ovde nije samo komunikacioni problem, već egzistencijalni jaz. Drugi ne mogu da uđu u unutrašnji svet depresivnog subjekta, jer taj svet ne funkcioniše prema uobičajenim pravilima smisla i racionalnosti. Saveti, ohrabrenja i racionalni argumenti često deluju ne samo beskorisno, već i povređujuće.

Stankovićev tekst ne optužuje druge, ali jasno pokazuje granice empatije. Čak i dobronamerna podrška može postati teret ako ne prepoznaje stvarnu prirodu patnje.

STID, KRIVICA I POVLAČENJE IZ ODNOSA

Depresija često proizvodi snažna osećanja stida i krivice, naročito u odnosu prema bližnjima. Subjekt se oseća kao teret, kao neko ko ne ispunjava očekivanja. Ova osećanja dodatno produbljuju izolaciju i vode povlačenju iz odnosa.

Filozofski gledano, stid je afekt koji se javlja u prisustvu Drugog. On pretpostavlja pogled Drugog, realan ili imaginaran. U depresiji, taj pogled postaje unutrašnji sudija, neumoljiv i stalno prisutan. Subjekt se povlači ne zato što želi samoću, već zato što ne može da izdrži sopstvenu izloženost.

Stankovićev tekst svedoči o ovom povlačenju kao o obliku samoodbrane. Izolacija nije izraz ravnodušnosti prema drugima, već pokušaj da se sačuva minimum psihičke stabilnosti.

TERAPEUT KAO POSEBAN DRUGI

Posebno mesto u knjizi zauzima odnos prema terapeutima i lekarima. Oni predstavljaju specifičan oblik Drugog — profesionalnog, institucionalnog, ali ipak ličnog. Ovaj odnos je obeležen asimetrijom: jedan govori iz pozicije znanja, drugi iz pozicije patnje.

Filozofski, terapeut se može razumeti kao figura koja stoji na granici između sistema i subjekta. On prevodi iskustvo u dijagnozu, patnju u terapijski plan. Stankovićev tekst ne idealizuje ovaj odnos, ali ga ni ne odbacuje. Naprotiv, on ukazuje na njegovu nužnost, ali i na njegove granice.

Terapeut ne može u potpunosti razumeti iskustvo depresije, ali može ponuditi strukturu, kontinuitet i minimum sigurnosti. U tom smislu, terapijski odnos predstavlja jedan od retkih stabilnih odnosa u svetu koji se raspada.

LJUBAV, PRIJATELJSTVO I NEMOGUĆNOST UZAJAMNOSTI

Depresija duboko pogađa odnose ljubavi i prijateljstva. Ne zato što subjekt prestaje da voli, već zato što gubi sposobnost uzajamnosti. Davanje, koje je temelj svakog odnosa, postaje iscrpljujuće ili nemoguće.

Stankovićev tekst svedoči o toj nemogućnosti bez patetike. Ljubav ne nestaje, ali se menja njen oblik. Ona postaje tiha, povučena, često nevidljiva. Filozofski gledano, ovde se otvara pitanje: da li je uzajamnost nužan uslov ljubavi?

Depresija dovodi u pitanje idealizovane koncepcije odnosa koje pretpostavljaju ravnotežu i reciprocitet. Ona pokazuje da odnosi mogu opstajati i u asimetriji, ali po cenu velike emocionalne napetosti.

DEPRESIJA KAO DRUŠTVENI PROBLEM

Iako je depresija lično iskustvo, Stankovićeva knjiga jasno pokazuje da ona nije isključivo individualni problem. Način na koji društvo reaguje na depresiju — kroz stigmatizaciju, banalizaciju ili ignorisanje — ima direktan uticaj na iskustvo obolelog.

Filozofski gledano, ovde se depresija pojavljuje kao društveni simptom. Ona razotkriva vrednosti i norme zajednice: šta se smatra prihvatljivim, ko ima pravo na slabost, koliko prostora postoji za ranjivost.

U tom smislu, F32 prevazilazi okvir lične ispovesti i postaje implicitna kritika društva koje teško podnosi nefunkcionalnost.

TERAPIJA, MEDIKACIJA I POJAM NORMALNOSTI: FILOZOFSKE IMPLIKACIJE LEČENJA DEPRESIJE

LEČENJE KAO EGZISTENCIJALNI PROBLEM

U knjizi F32: Živeti sa depresijom iz dana u dan, pitanje lečenja nikada se ne svodi na tehnički ili isključivo medicinski problem. Terapija i medikacija nisu predstavljene kao neutralna sredstva, već kao intervencije koje zadiru u samu strukturu subjektivnog iskustva. Lečenje depresije, stoga, postaje egzistencijalni događaj.

Filozofski gledano, svaka terapija pretpostavlja određenu sliku čoveka: šta znači biti zdrav, šta znači funkcionisati, šta se smatra poželjnim oblikom života. Stankovićev tekst ne dovodi u pitanje potrebu za lečenjem, ali implicitno problematizuje njegove pretpostavke.

Lečenje ovde nije samo povratak izgubljene ravnoteže, već pokušaj ponovne uspostave odnosa prema svetu. To je proces koji ne garantuje povratak starom identitetu, već često zahteva prihvatanje trajne promene.

MEDIKACIJA I PITANJE AUTENTIČNOSTI

Jedno od najosetljivijih filozofskih pitanja u vezi sa depresijom jeste pitanje medikacije. Psihofarmaci menjaju raspoloženje, percepciju i energiju subjekta. Time se otvara pitanje: da li sam ja isti kada sam pod dejstvom lekova?

Stankovićeva knjiga ne nudi jednostavan odgovor. Medikacija se pojavljuje kao nužnost, ali i kao izvor nelagodnosti. Ona pomaže da se preživi, ali istovremeno izaziva sumnju u autentičnost sopstvenih osećanja.

Filozofski gledano, ovde se sudaraju dva pojma autentičnosti: autentičnost kao „biti svoj“ i autentičnost kao „biti sposoban da budeš u svetu“. Depresija često onemogućava oba, dok medikacija pokušava da obnovi drugo, čak i po cenu izmene prvog.

Ovaj paradoks ostaje nerazrešen, ali upravo u toj nerešenosti leži njegova filozofska vrednost.

TERAPIJA KAO PROCES, A NE REŠENJE

Za razliku od popularnih narativa koji terapiju prikazuju kao put ka izlečenju i sreći, Stankovićev tekst terapiju predstavlja kao dugotrajan, često iscrpljujući proces. Terapija ne donosi brze odgovore, niti garantuje konačno oslobađanje od patnje.

Filozofski, ovde se terapija može razumeti kao praksa rada na sebi, u foukovskom smislu, ali lišena optimistične retorike samousavršavanja. Terapija nije projekt izgradnje boljeg „ja“, već pokušaj da se sačuva minimum stabilnosti.

Ovakvo shvatanje terapije predstavlja otklon od instrumentalnog razumevanja psihoterapije kao sredstva za povećanje produktivnosti i prilagođavanje društvenim normama.

Lečenje depresije gotovo uvek ima implicitni cilj: povratak normalnosti. Ali šta znači biti normalan? Ko određuje kriterijume normalnog funkcionisanja?

Stankovićeva knjiga ne daje teorijsku definiciju normalnosti, ali je stalno dovodi u pitanje. Depresija razotkriva normalnost kao normativni konstrukt, a ne kao neutralnu činjenicu. Ono što se smatra normalnim često je u skladu sa zahtevima društva, a ne sa realnim mogućnostima pojedinca.

Filozofski gledano, normalnost je oblik moći: ona isključuje, stigmatizuje i disciplinuje. Depresivni subjekt se nalazi na margini tog poretka, ne zato što je „nenormalan“, već zato što ne može da ispuni njegove zahteve.

IZMEĐU PRIHVATANJA I OTPORA

Lečenje depresije uključuje složen odnos između prihvatanja i otpora. S jedne strane, potrebno je prihvatiti pomoć, dijagnozu, terapiju. S druge strane, postoji potreba da se sačuva subjektivni integritet i da se ne svede na medicinski slučaj.

Stankovićev tekst se kreće upravo po toj liniji napetosti. On prihvata terapiju, ali ne odustaje od prava da njegovo iskustvo ne bude u potpunosti definisano dijagnozom „F32“. U tom smislu, pisanje postaje oblik otpora — ne protiv lečenja, već protiv redukcije.

Savremena kultura snažno insistira na kontroli: kontroli emocija, produktivnosti, života. Depresija se pojavljuje kao radikalni prekid tog ideala. Ona pokazuje da postoje stanja koja se ne mogu u potpunosti kontrolisati, planirati ili optimizovati.

Lečenje, koliko god bilo neophodno, ne vraća potpunu kontrolu. Ono omogućava funkcionisanje, ali ne ukida ranjivost. Filozofski gledano, ovo iskustvo predstavlja važnu lekciju o granicama modernog subjekta.

SVAKODNEVICA, PONAVLJANJE I IZDRŽAVANJE ŽIVOTA

SVAKODNEVICA KAO EGZISTENCIJALNI KONTEKST

U knjizi F32: Živeti sa depresijom iz dana u dan, autor stalno ističe težinu običnih dana — ustajanja, pripreme za obrok, hodanja ulicom, rada ili kontaktiranja drugih. Ovi činovi, koji se ranije činili trivialnim, postaju egzistencijalno teški zadaci. Svakodnevica u depresiji nije neutralno vreme; ona je prostor sukoba, preživljavanja i minimuma stabilnosti.

Filozofski, svakodnevica se može razumeti kroz prizmu fenomenologije: ona je horizont u kojem se svet pojavljuje, ali u depresiji taj horizont gubi jasnoću. On ne obećava mogućnosti, već samo obaveze koje subjekat neprestano oseća kao teret.

Stanković kroz opis svakodnevnih aktivnosti implicira da egzistencija u depresiji zahteva neprestano naprezanje i pažnju, što je suštinski drugačije od uobičajene, „neproblematične“ svakodnevice.

PONAVLJANJE I RUTINA: FILOZOFSKI DIMENZIJE

Ponovljivost dana u depresiji dobija posebno značenje. Rutina može biti spas, ali i kazna. Svaki ponovljeni čin, ma koliko malen, postaje bitan: tu je doručak, tu je šetnja, tu je odlazak na posao ili terapiju. Ova mikrologija svakodnevnog delovanja dobija ontološku težinu.

U filozofskom okviru, ovo se može povezati sa Kjerkegorovim i Hajdegerovim poimanjem vremena i svakodnevnog bivstvovanja. Ponavljanje postaje ne samo struktura vremena, već i jedini način da subjekt potvrdi sopstvenu egzistenciju. Golo preživljavanje dana postaje akt prisustva u svetu.

 IZDRŽAVANJE KAO FILOZOFSKI ČIN

Stanković konstantno naglašava „preživeti iz dana u dan“ — fraza koja se u prvi mah može učiniti banalnom, ali u depresivnom kontekstu dobija duboku filozofsku vrednost. Izdržavanje nije pasivno; to je aktivan, iako često gotovo neprimetan, čin otpora propadanju.

Filozofski, ovo se može povezati sa egzistencijalnim poimanjem slobode: sloboda nije samo izbor velikih dela ili moralnih odluka, već i mogućnost da se nastavi postojanje uprkos teškim okolnostima. Svaki dan koji se izdrži postaje potvrda subjektivnog bića.

POMERANJE GRANICA SVAKODNEVNOG

U depresiji, čak i najmanji zadaci pomeraju granice subjekta. Stanković opisuje kako ustajanje iz kreveta, tuširanje ili jednostavan razgovor mogu biti napor koji zahteva sve raspoložive resurse. Ovi svakodnevni gestovi, koji ranije nisu imali posebnu težinu, postaju epohalni događaji u mikrohorizontu života.

Filozofski, ovde se može govoriti o mikrologiji egzistencije: subjekat se suočava sa granicama sopstvene energije, pažnje i volje. Svaka mala aktivnost je čin postojanja i otpora apsurdu, što daje značaj običnim danima.

Svakodnevni akti, iako mala sredstva, u depresiji dobivaju smisao sam po sebi. Oni predstavljaju ono što je u prethodnim poglavljima definisano kao minimalni smisao: smisao koji nije grandiozan, koji ne obećava sreću, već samo nastavak.

Stankovićev tekst pokazuje da ovaj minimalistički smisao omogućava subjektu da ostane u svetu i da izdrži, iako svet više ne obećava koherentnu strukturu i sigurnost. Svakodnevica postaje arena egzistencijalnog preživljavanja i potvrde sopstvene prisutnosti.

FILOZOFSKA LEKCIJA SVAKODNEVNICE

Svakodnevica u depresiji uči filozofsku lekciju o vrednosti malih, običnih činova i granicama ljudske egzistencije. Ona pokazuje da herojski i grandiozni narativi nisu jedini način da se život potvrdi; ponekad je dovoljan samo jedan trenutak opstanka, jedan čin koji održava prisustvo subjekta u svetu.

U tom smislu, knjiga F32 otvara prostor za redefinisanje filozofskog pojma smisla i slobode, insistirajući na tome da i najmanji, često nevidljivi napori, imaju ontološku i etičku težinu.

ZAKLJUČAK

DEPRESIJA KAO FILOZOFSKO ISKUSTVO I EGZISTENCIJALNA REALNOST

Knjiga Aleksandra Stankovića F32: Živeti sa depresijom iz dana u dan predstavlja jedinstvenu sintezu ličnog svedočenja i filozofske refleksije o prirodi depresije. Kroz sedam prethodnih poglavlja ovog eseja pokazano je da Stankovićev tekst nadilazi okvir kliničke dijagnoze i otvara prostor za razumevanje depresije kao egzistencijalnog stanja, koje zahvata identitet, vremensku strukturu, odnose sa drugima, svakodnevicu i smisao.

Prvo, depresija se pojavljuje kao raspad subjektivnog identiteta. Subjekt više ne prepoznaje sebe kao delatno biće i gubi sposobnost narativnog samorazumevanja. Ova kriza identiteta nije puka emocionalna reakcija, već duboko ontološko iskustvo koje dovodi u pitanje samu strukturu „ja“. Autor pokazuje da depresivni subjekt nije slab niti inertan, već suočen sa ograničenjima koja nadilaze običnu volju.

Drugo, depresija se odvija u odnosu prema drugima. Pojavljuje se ambivalencija između potrebe za bliskošću i nemogućnosti uzajamnosti. Nerazumevanje bližnjih, stid i krivica produbljuju izolaciju, dok terapeut i specifični drugi omogućavaju minimalnu stabilnost. Stanković evocira etički aspekt depresivnog odnosa prema svetu: ranjivost nije slabost, već dimenzija egzistencije koja zahteva pažnju i poštovanje.

Treće, depresija transformiše vremensko iskustvo i svakodnevicu. Vreme gubi linearni tok, budućnost prestaje da bude horizon mogućnosti, a sadašnjost postaje napor. Svakodnevni akti — ustajanje, obroci, rutine — postaju filozofski relevantni: oni potvrđuju prisustvo subjekta u svetu i omogućavaju minimalni smisao, koji nije grandiozan, ali je egzistencijalno ključan.

Četvrto, depresija postavlja pitanja smisla i autentičnosti. Gubitak smisla i preispitivanje normalnosti osvetljavaju krhkost društvenih i kulturnih normi. Terapija i medikacija postaju alati, ali ne i garancija povratka „normalnom“ životu. Autor kroz tekst problematizuje pojmove kontrole, uspeha i sreće, pokazujući da minimalni, svakodnevni napori predstavljaju etički i ontološki značajan čin.

Peto, knjiga istražuje jezik depresije i granice izraza. Reči često nisu dovoljne da prenesu težinu iskustva; ćutanje postaje oblik govora, dok pisanje služi kao egzistencijalna praksa. Autor pokazuje da depresija nije samo psihičko stanje, već i fenomen koji traži novi jezik, koji prevazilazi medicinske ili društvene kategorije.

Na kraju, F32 nas uči poniznoj filozofiji opstanka. Depresija razotkriva ograničenja subjekta i granice sveta, ali istovremeno potvrđuje vrednost malih, običnih činova preživljavanja. Svakodnevica, rutina i ponavljanje postaju ne samo sredstva opstanka, već i ontološki akti — potvrda prisustva subjekta i oblik minimalnog smisla u svetu koji često ne obećava ništa.

U celini, knjiga Aleksandra Stankovića ne služi samo kao lično svedočenje o depresiji, već kao filozofska meditacija o patnji, identitetu, smislu i granicama ljudske egzistencije. Ona nas uči da depresija nije samo medicinski fenomen niti privatna slabost, već iskustvo koje razotkriva suštinske dimenzije čovekove veze sa sobom, drugima i svetom. Kroz ovu knjigu, čitalac dobija priliku da sagleda depresiju kao složen fenomen — istovremeno egzistencijalni izazov, etički problem i prostor za minimalni, ali značajan smisao.

tacno