Nedavno mi se jedna mlada žena požalila da najžešći bes u njoj ne izaziva postojanje zla u čistom obliku, već činjenica da ljudi i institucije koji bi mogli činiti dobro ne čine ništa i tako ugrožavaju čitavo čovečanstvo. Te reči su me podsetile na Karla Marxa. Njegov problem s kapitalizmom bio je slične vrste. Izrabljivački karakter kapitalizma Marxu je bio manje važan od dehumanizacije i otuđenja koje je kapitalizam proizveo, uprkos tome što je ukupno uzevši bio progresivna sila.
U prethodnim društvenim sistemima bilo je više represije i izrabljivanja nego u kapitalizmu. Ali jedino nas je kapitalizam potpuno otuđio od proizvoda našeg rada i okruženja, udaljio nas od rada i oduzeo nam i poslednju trunku kontrole nad onim što mislimo i činimo. Naročito posle ulaska u tehnofeudalnu fazu, kapitalizam svaku jedinku pretvara u neku vrstu Kalibana ili Šajloka – monadu koja lebdi u arhipelagu izolovanih jedinki čiji je kvalitet života obrnuto srazmeran izobilju pronalazaka kojima nas ta novonastala mašinerija zasipa.
U Londonu sam nedavno govorio na skupu Marksizam 2025, uz brojne druge političare, autore i mislioce. Jedno od pitanja koje me zaokuplja je način na koji mladi danas očigledno osećaju pritisak otuđenja o kom je Marx govorio. Ali burne reakcije povodom priliva migranata i politika identiteta – da ne pominjem algoritamsko krivotvorenje njihovih glasova – praktično su ih paralisale. Marx ima dobre savete za izlazak iz te paralize – ali ti saveti su zatrpani peskom vremena.
Uzmimo za primer argument da se manjine koje žive na zapadu moraju asimilovati da ne bismo završili kao društvo stranaca. Kada je imao 25 godina, Marx je pročitao knjigu Bruna Bauera, mislioca koga je inače cenio, a koji je predlagao da se od Jevreja u Nemačkoj zahteva da se odreknu judaizma da bi se kvalifikovali za sticanje državljanstva.
Marx je pobesneo. U mladosti nije imao mnogo vremena za judaizam, niti za bilo koju religiju, ali njegov žestoki odgovor na Bauerove argumente melem je za napaćene oči: „Da li nam imperativ političke emancipacije daje za pravo da od Jevreja zahtevamo da se odreknu judaizma, ili od svih ljudi da se odreknu vere?… Kao što i država zapravo propoveda… kada usvaja hrišćanski stav prema Jevrejima, tako i Jevreji nastupaju politički kada zahtevaju građanska prava kao Jevreji.“
Marx pokazuje kako se posvećenost zaštiti verskih sloboda Jevreja, muslimana, hrišćana i ostalih može uskladiti s načelnim odbacivanjem ideje da u jednom klasnom društvu država može biti zastupnik opšteg interesa. Da, Jevreji, muslimani, ljudi svih vera kojima možda ne pripadamo – i za koje možda nemamo mnogo simpatija – treba da budu emancipovani. Da, žene, crni ljudi i LGBTQ+ osobe moraju dobiti jednaka prava, mnogo pre nego što se na horizontu ukaže socijalistička revolucija. Ali za slobodu je potrebno mnogo više od toga.
Što se tiče teme doseljavanja stranih radnika da bi se usporio rast plata lokalne radne snage, što je za današnje mlade ljude još jedno minsko polje, u pismu upućenom 1870. godine dvojici saradnika u Njujorku, Marx nudi briljantne sugestije o tome kako se nositi ne samo s Nigelom Farageom i njemu sličnima, nego i s levičarima koji su se upecali na mamac antiimigrantske retorike.
Marx u pismu potvrđuje da američki i engleski poslodavci sračunato eksploatišu jeftinu radnu snagu irskih imigranata i podstiču sukobe između njih i domaćih radnika, slabeći tako radničku solidarnost. Ali Marx smatra da je okretanje sindikata protiv irskih radnika i zastupanje antiimigrantskih stavova pogubno. Ne, rešenje problema nije proterivanje doseljenih radnika, već njihovo organizovanje. A ako je temeljni problem bio u slabosti sindikata ili merama fiskalne štednje, razapinjanje doseljenih radnika kao žrtvenih jaraca neće doneti rešenje.
Marx ima odličan savete i za sindikate. Da, veoma je važno povećati plate da bi se smanjio stepen izrabljivanja radnika. Ali nemojte nasedati na bajke o poštenoj ceni rada. Jedini način da pravda zaista stigne do radnog mesta jeste ukidanje iracionalnog sistema koji podrazumeva strogo razdvajanje onih koji rade, ali nemaju, i neznatne manjine onih koji imaju, ali ne rade.
Njegovim rečima: „Sindikati dobro funkcionišu kao tačke otpora pred novim napadima kapitala. Ali njihov problem je što se ograničavaju na gerilsku borbu protiv posledica postojećeg sistema, umesto da pokušaju da promene sistem sâm.“
Da ga promene u šta? Na primer, u novu korporativnu strukturu izgrađenu na načelu jedan radnik-jedna deonica-jedan glas – što je program koji bi istinski nadahnuo mlade ljude željne slobode od državne kontrole i korporacija koje brinu samo o bilansu za dobro privatnih deoničara ili odsutnih vlasnika, koji možda i ne znaju da poseduju deo kompanije za koju mladi ljudi rade.
Konačno, svežina Marxovog pristupa blista punim sjajem kada pokušamo da proniknemo u tehnofeudalni svet koji velike tehno-kompanije neopaženo podižu oko nas, uz pomoć velikih finansijera i državnog aparata. Da bismo razumeli zašto je ovo faza tehnofeudalizma – nešto mnogo gore od faze nadziranja i kontrole – moramo pokušati da o našim pametnim telefonima, tabletima i ostalom razmišljamo onako kako bi Marx o njima razmišljao. Moramo pokušati da ih sagledamo kao mutaciju kapitala – kao „kapital u oblaku“ – mutaciju koja direktno modifikuje naše ponašanje. Jedino tako možemo shvatiti kako su zapanjujuća naučna otkrića, fantastične neuronske mreže i programi veštačke inteligencije koji prevazilaze maštu stvorili svet u kom paralelno s procesom privatizacije i akumulacije svih fizičkih bogatstava, kapital u oblaku privatizuje i rasprodaje naše mozgove.
To možemo shvatiti jedino uz pomoć Marxove optike: da bismo sačuvali vlasništvo nad sopstvenim umovima kao individue, moramo se izboriti za vlasništvo nad kapitalom u oblaku kao zajednica.
