„Now you know what it looks like to live in fear. That`s what it means to be a slave“. Rečenice Filipa Dick-a, iz jednog filma koji jako volim.

Strah u kome živimo svakodnevno čini nas robovima. Strah od nemanja ili gubitka posla, strah od računa, kredita i poreza za koje ne možemo da zaradimo i da živimo, ni uz kakvu platu. Strah od bolesti koji je usko povezan sa strahom od toga da li ćemo imati da platimo lečenje i lekove, da li ćemo moći da pošaljemo decu u školu ili su osuđena na život kakav im ne želimo. Strah od bahate države od koje zaista možemo da očekujemo bilo šta.

Strah od zvona na vratima, pošte u sandučetu, zvonjave telefona. Strah onih koje nemanje čini nesigurnim, onih koji vremenom izgube svaku želju i volju i postaju podložni, prijemčivi zagovaraoci nepromenljivosti, stekavši naviku na određenu količinu poznatog straha u čijim se okvirima preživljava.

Voleti lance sopstvenog ropstva, smatrati ih životnom datošću, božijom datošću, sudbinom, prirodnim redom stvari... pretvoriti strah u vrlinu. Ropstvo postaje obavezujuće i poželjno, društveni imperativ kome sami potčinjavamo one koji pokušavaju da se otrgnu. Postajemo najbolji čuvari onoga što nas uništava, što negira naše pravo na život.

Strah od slobode izjednačen je sa strahom od nepoznatog. Pri tome, sva odgovornost je samo na nama, svakom od nas pojedinačno.

Strah je odličan marketing koji je kapitalizam apsolvirao. Malo religije, malo represije, malo demokratije, malo patriotizma i nacionalizma. Promućkano i servirano, i toplo i hladno.

akuzativ