„Tramp je znak kuda ide naš svet“: Slavoj Žižek o predsedniku SAD, populističkom talasu i ratu u Iranu
Prvog aprila 2026. godine – sasvim prikladno poznatog kao Dan budala – Trampova duhovna savetnica Pola Vajt-Kejn uporedila je predsednika SAD sa Isusom Hristom tokom uskršnjeg ručka u Beloj kući.
„Isus je pružio toliko lekcija kroz svoju smrt, sahranu i vaskrsenje. Pokazao nam je veliko vođstvo, velika transformacija zahteva veliku žrtvu. I gospodine predsedniče, niko nije platio cenu kao što ste vi platili cenu. To vas je skoro koštalo života“, rekla je Vajt-Kejn dok je predsednik stajao iza nje. „Izdali su vas, uhapsili i lažno optužili. To je poznati obrazac koji nam je pokazao naš gospodar i spasitelj. Ali tu se stvari nisu završile za njega, niti su se tu završile za vas.“
Vajt-Kejn je u prošlosti tvrdila da je Bela kuća „sveto tlo“ i da bi „reći ne predsedniku Trampu bilo isto kao reći ne Bogu“.
Ključno je pročitati ovo smešno uzdizanje Trampa na kvazi-božanski status kao suprotnost njegovom povratku u javnu vulgarnost – govoreći na investicionom forumu na Floridi koji podržava Saudijska Arabija, Tramp je rekao da saudijski prestolonaslednik MbS, de fakto vladar zemlje, nije očekivao da će SAD za vreme njegovog predsedničkog mandata ostvariti snažan povratak: „Nije mislio da će se ovo dogoditi… nije mislio da će me ljubiti u zadnjicu… mislio je da će to biti samo još jedan američki predsednik koji je gubitnik… ali sada mora da bude fin prema meni.“
Tramp je dalje hvalio MbS-a kao prijatelja – međutim, sa prijateljima poput Trampa, kome su potrebni neprijatelji…
U nedelju, 5. aprila 2026. godine, Tramp je napisao: „Utorak će u Iranu biti Dan elektrana i Dan mostova, sve u jednom. Neće postojati slično!!! Otvorite prokleti moreuz, vi ludi gadovi, ili ćete živeti u paklu – SAMO GLEDAJTE! Hvala Alahu. Predsednik DONALD DŽ. TRAMP“
Opšta reakcija na ovaj izuzetno vulgaran ispad bila je da Tramp gubi živce i mentalnu stabilnost – nije ni čudo što neki političari poput Čaka Šumera zahtevaju da Tramp bude smenjen sa svoje funkcije jer mentalno nije sposoban da deluje kao šef najjače države na svetu…
Međutim, ovde se ne bavimo samo mentalnim stanjem pojedinca – pitanje koje treba postaviti jeste kako takva osoba može biti aktivna u državnom rukovodstvu. Tramp ovde nije izuzetak – izraelski ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben-Gvir, koga Tramp uvek brani, u poslednje vreme nosi zlatnu značku u obliku omče kao znak svoje podrške novom zakonu koji dozvoljava vojnim sudovima na Zapadnoj obali da osude Palestince optužene za „terorizam“ na vešanje bez odgovarajućeg suđenja i prava na odbranu, zakon koji je otvoreno rasistički i primenjuje se samo na Palestince?
Takvi činovi dokazuju da se naša društva približavaju „kraju sveta“ i koliko god idealistički ovo zvučalo, propadanje ekonomskog i društvenog poretka kojem svedočimo u krajnjoj liniji je utemeljeno u ovom propadanju – dobijamo ono što smo zaslužili.
U istom smislu možemo očekivati da će Tramp nositi na prstu prsten u obliku zadnjice i zahtevati od stranih posetilaca da je s poštovanjem poljube… Govoriti danas o teroru, a da se ne pomene SAD, Izrael i zemlje koje tolerišu njihova dela kao glavnih terorista, jeste krajnje licemerje.
Kako smo došli do ove tačke u kojoj lider najjače zemlje na svetu istovremeno dobija božanski status i ponaša se kao vulgarni, nepristojni tip? Odgovor leži u strukturi današnjeg populističkog talasa. Pozivajući se na nedavno objavljenu knjigu političkog filozofa Karla Invernicija-Ačetija („Dvadeset godina besa“), Serđo Benvenuto analizira poreklo današnjeg populističkog talasa, kako na levici tako i na desnici.
On ga vidi kao posledicu neuspelog liberalno-demokratskog obećanja pošto obični ljudi – oni koji su zaostali – osećaju da više nisu važni u modernom društvu. Stoga je poraslo duboko negodovanje prema političkim elitama, a pre svega prema onom delu stanovništva koji autor naziva „trčanjem napred“ – kulturno naprednim klasama koje naseljavaju velike kosmopolitske metropole.
Ukratko, populizam nije pobuna vođena ekonomskim teškoćama, već „borba za priznanje“ u hegelijanskom smislu. Ova frustracija zbog nedostatka priznanja vodi ka opadanju demokratije i nadolazećoj perspektivi demagoške autokratije – ovde je potreban duži citat:
„Invernici je predložio novu društveno-političku kategoriju koja zaslužuje širu pažnju – lo sfigato, gubitnik, nešto između ukletog i nekul. Ova kosmičko-istorijska figura je protagonista poslednje dve decenije politike i tema njegove knjige „Dvadeset godina besa: Kako je negodovanje zamenilo politiku“. Gubitnici se takođe nazivaju zaostalima, čak i ako su danas politički pobednici – posebno nakon Trampovog izbora za predsednika Sjedinjenih Država i spektakularnih izbornih uspeha populista širom Evrope. Prema Inverniciju, ovi gubitnici su izvor onoga što se godinama naziva populizmom.
On se fokusira na populističke šampione kao što su antiglobalistički pokreti na prelazu milenijuma: Okupirajte Volstrit, Grilo i ‘grilini’ u Italiji (Pokret pet zvezda), ustanci u francuskim predgrađima, španski Indignadosi, radikalni ekolozi, #MeToo, Žuti prsluci, sve veća krajnja desnica (Le Pen, Salvini, Meloni, AfD, Faraž, Tramp, itd.), i druge izborne ili ulične pokrete, koje on vidi povezanim zajedničkom niti.
Važno je napomenuti da on zanemaruje da li se ovi pokreti smatraju levim ili desnim. Njegova analiza čak uključuje i takozvane crveno-smeđe stranke, poput Saveza Sahre Vagenkneht u Nemačkoj. Danas, zapravo, podela levo/desno ne deluje kao najrelevantnije sočivo za razumevanje polarizacije u našim društvima. Invernici direktno prelazi na stvar – gorivo populizma nije siromaštvo ili ekonomsko degradiranje. On ističe da je biračko telo „grilini“ Pokreta pet zvezda, koji je upravljao Italijom od 2018. do 2022. godine, na svom vrhuncu zahvatalo sve društvene i prihodne grupe.
Slično tome, „žuti prsluci“ koji su potresli Francusku nisu bili siromašni, već uglavnom stanovnici srednje klase urbanih periferija ili provincijskih područja. On piše: „[Populistički pokreti] retko se pozivaju na materijalne zahteve, već se često pozivaju na koncepte kao što su ‘vrednost’, ‘veličina’ i ‘dostojanstvo’, nagoveštavajući hipotetičku univerzalnu hijerarhiju prestiža.“
Ukratko, dogma koju zastupa veliki deo političkih nauka, bilo levica ili desnica, da su ekonomski faktori uvek ključ političkih fenomena, opovrgnuta je. Danas mnogi intelektualci pretpostavljaju da, da bi se razumela čudna osećanja koja stoje iza takvog animoziteta, uvek mora biti poznato ko zarađuje ili gubi novac i zašto. Ali, kao što je Ernst Bloh jednom rekao, ljudi ne žive samo na hlebu – posebno kada ga nemaju.
Takav bes je apstraktan, nije izazvan određenim programom. Po pravilu, fokusira se na detaljne činove ili zahteve koji se lako mogu zameniti drugima – oni nemaju imanentnu vrednost. Takođe treba imati na umu da su protesti 1968. godine eksplodirali upravo u trenutku kada je država blagostanja bila na vrhuncu, tj. kada su materijalni uslovi velike populacije bili najbolji.
U tom smislu, Peter Sloterdajk predlaže alternativnu istoriju Zapada kao istoriju besa. Ilijada, osnivački tekst Zapada, počinje rečju „bes“: Homer apeluje na boginju da mu pomogne da otpeva pesmu o besu Ahila i njegovim strašnim posledicama. Iako se spor između Ahila i Agamemnona tiče erotskog – Agamemnon je uzeo robinju Briseidu od Ahila – ona nije predmet intenzivnog erotskog ulaganja, već je sama po sebi potpuno nebitna – ono što je važno nije frustrirano seksualno zadovoljstvo, već povređeni ponos.
I čini se sasvim prikladnim da je u našem trenutku, trenutku koji se doživljava kao „kraj istorije“, bes ponovo eksplodirao, kraj se ponovo spojio sa početkom. Već krajem 1960-ih imali smo dva oblika besa – proteste zapadnih studenata i kinesku kulturnu revoluciju; pre deceniju ili dve, sa velikim levičarskim protestima protiv establišmenta u Turskoj, Grčkoj i u takozvanom Arapskom proleću, protestujuće mase, iako su mnoge od njih patile od ekstremnog siromaštva, insistirale su da je njihov glavni zahtev da se prema njima postupa dostojanstveno od strane njihovih gospodara.
I zar se isto ne odnosi i na rat između SAD/Izraela i Irana koji je počeo u martu 2026. godine? Dok Iran pati od siromaštva i razaranja, njegova politička elita jasno stavlja do znanja da se zapravo ne radi o nafti već o dostojanstvu Irana, o odbijanju Irana da prihvati ponižavajući mir. Zato je Bloh bio duboko u pravu – posebno kada ljudi nemaju hleba, žele da jasno stave do znanja da se zapravo ne radi o hlebu.
I na sličan način, ni suprotna strana ne želi samo veći profit. Da li su nacisti zaista istrajali do 1945. godine samo zbog profita svoje teške industrije? Ne, njihova istrajnost kada je bilo jasno da je rat izgubljen bila je „etička“ u izopačenom smislu…
A šta je sa sadašnjim trenutkom (7. april 2026.) kada je Tramp pretio da će vratiti Iran u kameno doba – da li on zaista deluje onako kako deluje sa izgledom katastrofalnog većeg rata i nepredvidljive ekonomske krize samo da bi dao novi podsticaj vojnoindustrijskom kompleksu? Očigledno ne – on deluje sa jasnim ciljem brisanja civilizacije.
U novembru 2025. godine SAD su predstavile dokument od 33 stranice „Nacionalna bezbednosna strategija Sjedinjenih Američkih Država“ koji je tiho objavila Bela kuća. Ovaj dokument artikuliše globalnu ideološku viziju koja se efikasno svodi na ono za šta on optužuje Evropu – civilizacijsko brisanje. U dokumentu se napominje da Evropa ima ekonomske probleme, ali se u njemu tvrdi da su oni „pomračeni stvarnom i oštrijom perspektivom civilizacijskog brisanja“ u narednih 20 godina:
„Veći problemi sa kojima se suočava Evropa uključuju aktivnosti Evropske unije i drugih transnacionalnih tela koja potkopavaju političku slobodu i suverenitet, migracione politike koje transformišu kontinent i stvaraju sukobe, cenzuru slobode govora i suzbijanje političke opozicije, smanjenje stope nataliteta i gubitak nacionalnih identiteta i samopouzdanja.“
Ali Tramp je sada prešao na viši nivo ludila – preti da će izbrisati još jednu civilizaciju – 7. aprila 2026. godine je napisao:
„Čitava civilizacija će večeras umreti i nikada se više neće vratiti. Ne želim da se to desi, ali verovatno hoće. Međutim, sada kada imamo potpunu i totalnu promenu režima, gde prevladavaju drugačiji, pametniji i manje radikalizovani umovi, možda se može dogoditi nešto revolucionarno divno, KO ZNA? Saznaćemo večeras, jedan od najvažnijih trenutaka u dugoj i složenoj istoriji sveta. Četrdeset sedam godina iznude, korupcije i smrti će se konačno završiti. Bog blagoslovio veliki narod Irana!“
Dakle, budimo jasni – ovde se ne bavimo slučajem takozvanog „sukoba civilizacija“ – uprkos svim dobro dokumentovanim nasiljima iranskog režima, Iran kao žrtva američko-izraelskog napada predstavlja civilizaciju kao takvu.
SAD i Izrael deluju kao necivilizovani varvari koji planiraju da unište civilizaciju kao takvu. Na pitanje da li je zabrinut zbog sugestija da se napadi na infrastrukturu klasifikuju kao ratni zločin, on je odgovorio: „Ne brinem se zbog toga. Znate šta je ratni zločin? Ratni zločin je dozvoliti Iranu da ima nuklearno oružje.“
Ovde se jasno mogu uočiti dve brutalne ironije. Isti čovek koji piše „Bože, blagoslovi veliki narod Irana“ preti da će izbrisati njihovu civilizaciju. (Kao kada bi Netanjahu rekao: „Bože, blagoslovi veliki narod Gaze“ nakon onoga što je IDF tamo uradio.) Pored toga, „posedovanje nuklearnog oružja je ratni zločin“, kaže predsednik nuklearne sile koja, zajedno sa Izraelom (još jednom nuklearnom silom), bombarduje zemlju BEZ nuklearne moći (barem za sada…), nejasno nagoveštavajući da je spreman da upotrebi nuklearno oružje da uništi Iran…
Dakle, ovde imamo posla sa zemljom koja sebe doživljava kao visoko civilizovanu koja briše drugu civilizaciju…
Ono što bi ovde apsolutno trebalo da izbegavamo jeste tvrdnja da je Tramp samo koristio lude preuveličane izraze kao deo dugoročne strategije za postizanje svog cilja. Ne – kao što je Timoti Snajder istakao, kada lider najjače zemlje na svetu govori o uništenju civilizacije, to je već kraj civilizacije.
Sama činjenica da nismo sigurni kako je Tramp to mislio jasan je znak kraja civilizacije – nalazimo se u domenu gde laž i istina, reči i činjenice, postaju nerazlučive, u novom premodernom magičnom univerzumu, strukturiranom mitovima i narativima na koje nikakve činjenice i nikakva argumentacija ne mogu uticati.
Došlo je do velikog olakšanja kada je ujutru 8. aprila objavljena 14-dnevna istina između Irana i SAD, pri čemu su obe strane tvrdile potpunu pobedu i poraz svog protivnika, ali situacija ostaje nerešena, a dalji pregovori bez jasne perspektive.
Ali Trampova pretnja brisanjem civilizacije je znak iz budućnosti, pokazatelj kuda ide naš svet. Dakle, opet, takva pretnja se ne može objasniti ekonomskim interesima, zbog čega je – nazad na Ukrajinu – smešno tvrditi, kao što to čine neki levičari, da Zapad podržava Ukrajinu u njenom ratu sa Rusijom kako bi garantovao profit svoje industrije naoružanja.
Osnovna logika je logika dostojanstva, poniženja i priznanja, termina koje koriste i zloupotrebljavaju sve strane u današnjim sukobima.
