Mogao je da bude bilo koji dan te devedeset druge. Recimo, nemam pojma, četvrtak 22. oktobra.
Četvrtak je dakle 22. oktobra 1992., Savezna Republika Jugoslavija je pod sankcijama, zemljom hara inflacija, beogradskim asvaltom bande “dizelaša”, Miša Dizeldorf tog četvrtka po gradu traži Aleksandra Kneževića Kneleta, očajni ljudi sa plastičnim flašama traže benzin, a Jugoskandik banka Jezdimira Vasiljevića nudi im kamate na štednju od četrdeset odsto. Gazda Jezda nema problema sa inflacijom, s njegovim se parama u crnogorskom Svetom Stefanu upravo igra šahovski “meč veka”, Bobi Fišer protiv Borisa Spaskog: tog su četvrtka u dvadeset trećoj partiji odigrali remi, i trenutni rezultat je 8:4 za legendarnog Amerikanca.
Jedva pedesetak kilometara zapadnije, jedinice JNA toga se dana povlače iz Konavala i granatiraju Cavtat, a istog četvrtka 22. oktobra na konferenciji za novinare u Zagrebu dr. Klajd Snou, stručnjak za sudsku medicinu iz misije UN-a, objavio je da je na neimenovanoj farmi kraj Vukovara otkrivena masovna grobnica sa više desetina kostura, najverovatnije Hrvata i zarobljenika iz gradske bolnice koje je vojska pod komandom majora Veselina Šljivančanina streljala novembra prošle godine. Na istoj konferenciji specijalni izveštač Komisije UN-a za ljudska prava Tadeuš Mazovjecki upozoriće međunarodnu zajednicu na situaciju u susednoj Bosni i Hercegovini, gde “mnogi neće preživeti zimu”: “Treba probuditi vlade zapadnih zemalja pre nego se dogodi velika tragedija!”
U Bosni, međutim, zimu ne čekaju ni tragedija ni njene žrtve, pa Sarajlije masovno po parkovima seku stabla za ogrev. Padaju tako topole pod sekirama, padaju građani pod snajperskom vatrom: gore, iznad grada, na Jevrejskom groblju snajpersko je gnezdo pod komandom četničkog vojvode Slavka Aleksića, odakle izveštaje šalje dokumentarista i reporter TV Novi Sad Rajko Đurđević, koji je na beogradskoj Kaluđerici ostavio jednoipogodišnju ćerku, pa otišao da svedoči borbi golorukog srpstva u Sarajevu. Jednog jesenskog dana te 1992. – možda, zašto ne, baš tog 22. oktobra – posetiće ih vojvoda Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke i komandant slavnih Belih orlova, kojega će na Jevrejskom groblju dočekati i jedan visoki, golobradi dobrovoljac iz Beograda, dvadesetdvogodišnji student prava Aca.
Ako im vojvoda i nije bio na Jevrejskom groblju baš 22. oktobra, bogami su tog dana stotinak kilometara zapadnije, u selu Mioče kraj Rudog, bili njegovi Beli orlovi. Pod komandom Milana Lukića zaustavili su autobus za Priboj i izvukli šesnaestoro putnika, odvezli ih u Višegrad i nakon torture u hotelu Vilina Vlas sve ih smaknuli, bacivši tela u Drinu.
Ubijeni putnici bili su muslimani iz Sjeverina u Sandžaku, državljani Jugoslavije, ali Beograd tog četvrtka ima prečih problema: Slobodan Milošević je u ratu sa premijerom Milanom Panićem poslao specijalce da zauzmu zgradu saveznog MUP-a u Ulici kneza Miloša, pa nakon studentskih protesta zbog majskih izbora – na kojima je njegov SPS zabeležio ubedljivu pobedu, a Šešeljevi radikali više od milion glasova – raspisao vanredne izbore. Pune ruke posla na početku kampanje ima tako dvadesetšestogodišnji Ivica, predsednik Mladih socijalista koji je na Fakultetu političkih nauka završio novinarstvo i na kongresu SPS-a početkom godine postao portparol partije: tog dana, recimo, mladi Ivica skicira izjavu za javnost o smeni na mestu predsednika SPS-a, gde se umesto Borisava Jovića pred izbore vraća gazda partije Slobodan Milošević.
Mladost je budućnost Srbije, a decembarski izbori biće prvi za mnoge koji tek postaju punoletni. Evo male ankete među njima. Ana, učenica trećeg razreda beogradske Pete gimnazije, još nema osamnaest, ali ona nakon gimnazije ionako planira da ode u Ameriku. Politika više interesuje Dragana iz Železnika, koji je tog oktobra napunio devetnaest i, kao Ivica, upisao novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Spreman da brani Srbiju je i Draganov vršnjak Darko iz Uba, koji se upravo vratio sa služenja vojnog roka u Gardi, Vojna pošta 4795/12 – pod komandom istog onog Veselina Šljivančanina iz Vukovara, sada već potpukovnika – i tog četvrtka pohađa prva predavanja na Višoj građevinskoj školi.
Ni vojska ni rat, ni novinarstvo ni politika ne interesuju, međutim, tek punoletnu Jasminu, ćerku poznatog beogradskog harmonikaša Miće Đorđevića zvanog Gverini i pevačice Mire. Osamnaestogodišnja Jaca ima očev talent i majčin glas, pa se brzo pročula kao buduća velika zvezda kafanskih i televizijskih folk vašara. Toga se leta nakratko spetljala sa četrnaest godina starijim harmonikašem Draganom Ašaninom zvanim Aške, ali ja na olakšanje roditelja ipak odlučila da prekine vezu. Nekoliko nedelja kasnije, u četvrtak 22. oktobra, beogradska bulevarska štampa objavila je kako je u stanu u Bulevaru Lenjina, pred očima njenog dvanaestogodišnjeg brata, harmonikaš Aške sa tri hica iz pištolja ubio perspektivnu mladu pevačicu Jasminu Đorđević.
Tako je, eto, izgledao jedan dan davne devedeset druge. Mogao je da bude bilo koji, bio je četvrtak 22. oktobra. Ubistva, sankcije, studenti, protesti, policija, gangsteri na ulicama, folk vašari na televiziji i negde daleko nekakav rat. Trideset i tri godine su prošle, ko se više seća? Devedesete su ostale daleko, zaboravili smo i Fišera i Spaskog, i Miloševića i Šljivančanina, i Mišu Dizeldorfa i Kneleta, i Vukovar i Sarajevo, i dvesta šezdeset kostura sa Ovčare i šesnaestoro ubijenih građana Sjeverina, a kamoli jednu osamnaestogodišnju Beograđanku. Ne sećaju je se ni preživeli iz ove priče.
Jacin ubica Aške, recimo, odslužio je dvanaest godina zatvora i danas na vašarima peva svoj hit “Došlo vreme da uživam s vama, čekao sam ovo godinama”. Osuđen u Hagu kao ratni zločinac, godinama je na robiji čekao i vojvoda Vojislav Šešelj, koji danas kao ekspert opšte prakse živi i radi u studiju televizije Pink. Viđeni član njegove partije biće kasnije i onaj visoki student sa Jevrejskog groblja, kako se ono zvao, Aca. Aleksandar Vučić kasnije je osnovao sopstvenu partiju i već je bezmalo celu deceniju predsednik cele Srbije.
Daleko je dogurao i mladi socijalist Ivica – Dačić, tačno – koji je već dvadeset godina predsednik SPS-a, pouzdani ministar u svakoj vladi, kasnije čak tri puta i premijer, danas potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova. Kad se vrati iz Amerike, premijerka će biti i ona devojčica iz Pete gimnazije, Ana Brnabić, danas predsednica Narodne skupštine, a onaj iz Više građevinske škole, Šljivančaninov vojnik Darko, danas je ministar za javna ulaganja, Darko Glišić. Čak i ona beba iz Kaluđerice, ćerka vojvodinog izveštača sa Jevrejskog groblja – da, Milica Đurđević Stamenkovski, Milica Zavetnica – danas radi zaposlena kao ministarka za rad i zapošljavanje.
Naposletku, lepo je prosperirao i onaj brucoš novinarstva iz Železnika, Dragan – Dragan J. Vučićević – trideset i tri godine kasnije vlasnik tabloida i televizije Informer, kralj srpske medijske scene koji će na kraju ove priče sve njene preživele učesnike pozvati na pravoslavni božićni dernek u direktnom prenosu iz studija TV Informer na Voždovcu.
Eno ih tako prošle srede oko trpeze sa prasićem iz furune, svi na broju, uživo i uzdravo: i predsednik Aca, i predsednica skupštine Ana, i potpredsednik Vlade Ivica, i ministar Darko, i ministarka Milica, i vojvoda Voja i domaćin Dragan. Glođu koske zombiji iz devedeset druge u televizijskom prenosu Hristove rođendanske žurke, a zabavlja ih ocvali neki pevač, isti onaj, kako se zvao, da: Dragan Ašanin.
Jeste, bogami, on je – “došlo”, eto, “vreme da uživam s vama, čekao sam ovo godinama”, pune trideset i tri godine čekao je osuđeni ubica Aške da zapeva na božićnom vašaru za predsednika Vučića, pa peva malo na uvce ministru policije, “nad Kraljevom živa vatra seva”, malo na uvce predsednici Narodne skupštine, “gledaj majko, kako znaš/ za Srbina da me daš”, a da ne bi ispalo da su se zaboravile srećne devedesete, zapevao je Aške zagrljen sa Vučićevićem na uvce vojvodi Šešelju i “Vojvodu Sinđelića”, ajmo svi ruke gore, “Turkinja se pred džamijom klela/ da je samo Srbina volela”.
Mogao je, eto, da bude bilo koji dan te devedeset druge. Recimo, nemam pojma, sreda 7. januara 2026. godine: ubistva, sankcije, protesti, studenti, policija, gangsteri na ulicama, folk vašari na televiziji i negde na Voždovcu rođendan Gospodina našega Isusa Hrista.
Trideset i tri godine, lepo je i on doživeo.
