Kada je Egipat zatvorio Suecki kanal na pet meseci 1956, to je izazvalo događaje koji su umanjili globalnu nadmoć britanske funte, najavili doba petrodolara i pokazali kako mala zemlja može da nanese ozbiljnu štetu ekonomskoj sili koja ju je decenijama držala u kolonijalnom položaju.
Neki tvrde da se Sjedinjene Države sada suočavaju sa svojim sueckim trenutkom. Takvo tumačenje finansijskog uticaja zatvaranja Ormuskog moreuza je površno, ali je jednako površna i pretpostavka da iranska ratna brljotina predsednika Trampa ne može ugroziti hegemoniju dolara.
Sličnosti između iranskog ponašanja i Suecke krize su varljive. Istina je da su i Egipat i Iran prekinuli snabdevanje naftom zatvorivši vodeni put pod svojom kontrolom. Cena energije je naglo skočila. Pogođena su finansijska tržišta, kao i najsiromašniji, koji uvek snose nesrazmeran teret visokih cena đubriva i prevoza. Ali nekoliko suštinskih razlika nagoveštava da Ormuski moreuz za Sjedinjene Države neće biti ono što je Suec bio za Britaniju. Suec je samo potvrdio bankrotstvo Britanije, što je rezultat preciznih, promišljenih poteza koje je jedanaest godina ranije povukla nova svetska sila. U decembru 1945, Sjedinjene Države su ubedile Britaniju da prihvati finansijsku pomoć, zapravo zajam kojim će pokriti svoje ratne dugove. Na taj način je bila zapečaćena nesolventnost Britanije. Suecka kriza je, dakle, samo potvrdila da je bivša imperija bankrotirala i da više nema imperijalnu moć. Sjedinjene Države danas nisu ni blizu tako očajnog stanja uprkos Trampovoj nesposobnosti i lošem upravljanju.
Iako postoji zabrinutost u vezi sa prinosom američkih obveznica u kontekstu rastućeg saveznog deficita i dugova, neumesno je bilo kakvo poređenje sa britanskim fiskalnim stresom iz 1956. Britanska imperija nikada nije uspela da uspostavi ogromnu prevlast funte, to jest nije imala izvanrednu moć kakvu imaju Sjedinjene Države, koje svoje deficite plaćaju ogromnim prilivima kapitala, koji su naličje ogromne trgovinske neravnoteže između Amerike i ostatka sveta.
Danas je neamerikancima potrebno oko bilion dolara godišnje za kupovinu nafte od neamerikanaca – što je približno iznosu američkog budžeta za odbranu u 2026. Oni moraju da prodaju robu i usluge ostatku sveta da bi zaradili dolare za kupovinu energije, sirovina i američkog oružja. Za razliku od svih ostalih, Sjedinjene Države štampaju dolare koji su drugima neophodni za kupovinu svega što im je potrebno i što žele – a onda na njih prebacuju troškove svoga zaduživanja. Kada tome dodamo 100 biliona dolara nepodmirenog globalnog dolarskog duga, dobićemo jasniju sliku trajnih i prekomernih američkih privilegija. Britanija nikada nije imala tako nešto.
U tom kontekstu, vodeći analitičari ispituju kako nedavni događaji – od revolucije veštačke inteligencije do intenziviranja geopolitičke nestabilnosti – menjaju ekonomski i finansijski pejzaž i stvaraju nove pobednike i gubitnike širom globalne ekonomije. Treba imati u vidu i ovo: mada rast cena benzina pogađa većinu Amerikanaca, Sjedinjenim Državama nije potrebna nafta iz Zaliva da bi njihove benzinske pumpe normalno radile. Britaniji je 1956. i te kako bila potrebna nafta koja je dolazila kroz Suecki kanal, za njenu sopstvenu energetsku potrošnju i za održavanje pristojnog udela stranih transakcija u funtama.
Slična je i priča o bankarskim sistemima dve zemlje. Suecka kriza je ozbiljno okrnjila zaradu londonskog Sitija. Sedamdeset godina kasnije, banke na Volstritu samo u prvom kvartalu prijavljuju prihode od trgovine od preko 40 milijardi dolara; drugim rečima one ostvaruju, kao i ostatak korporativne Amerike, ogroman profit zahvaljujući nestabilnosti finansijskih tržišta koja je uglavnom posledica Trampovog avanturizma.
Činjenica da se većina Amerikanaca zlopati nije važna u svetu u kome su američka hegemonija i bogatstvo američke vladajuće klase obrnuto srazmerni blagostanju američkih građana. Upravo ta protivrečnost je – kakva ironija – i omogućila Trampov dolazak u Belu kuću.
Zatvaranje Ormuskog moreuza ne signalizira kraj petrodolarskog sistema dominacije, ali svakako ukazuje na strukturne promene koje su nužne za udaljavanje od američke hegemonije.
Pogledajmo Pakistan, čija se vojna vlast šepuri kao ključni posrednik između Trampa i iranskog režima. Industrijska baza Pakistana već neko vreme prelazi sa naftne na elektro-ekonomiju oslanjajući se na kineske solarne panele denominirane u juanima. Taj primer slede druge azijske i afričke zemlje narušavajući time monopol dolara. Za Sjedinjene Države to je veći problem od malobrojnih naftnih transakcija u juanima, a ne u dolarima (na primer prodaja iranske ili ruske nafte).
Ne treba zaboraviti ni efekte rata u Ukrajini. Zaplenom ruske imovine vredne blizu 300 milijardi dolara i odsecanjem Rusije od globalnih finansijskih tokova, Sjedinjene Države su poslale poruku ostatku sveta: „Danas Rusija, sutra možda neko od vas.“ Poruku su primili oligarsi zemalja neprijateljski raspoloženih prema Sjedinjenim Državama, ali i u Saudijskoj Arabiji, raznim emiratima, Indoneziji, Maleziji, pa i u Ukrajini.
Svi tragaju za zaštitom od rizika i nalaze je u tehnološki naprednoj i retko korišćenoj platnoj infrastrukturi Kine, koju čine digitalna valuta njene centralne banke, stalno poboljšavani sistem prekograničnog bankarskog plaćanja i decentralizovani BRICS sistem plaćanja (alternativa nespretnom SWIFT-u), pa čak i WeChat.
Nijedan od tih događaja sam po sebi ne znači opadanje moći dolara. Nekoliko BRICS+ zemalja zapravo je povećalo svoje dolarske rezerve dok je istovremeno oklevalo sa nedolarskim plaćanjima i zaduživanjem. Ali svi ti događaji zajedno, pojačani dvostrukom blokadom Ormuskog moreuza, najavljuju uspon alternativne finansijske arhitekture van kontrole Sjedinjenih Država, u kojoj je Evropa spektakularno nevažna.
Dakle, mada iranski rat nije američka Suecka kriza, mogao bi lako postati američko Galipolje. Na tom poluostrvu u Dardanelima Britanska imperija je 1915. napravila kobno pogrešnu procenu – potcenila je žilavost oslabljenog turskog režima, precenila sopstveni vojni kapacitet i demonstrirala neverovatnu stratešku konfuziju. Zvuči poznato.
