Nemački nedeljnik Špigel je nekada bio neskriveno blizak Socijaldemokratama, a danas je naprosto mejnstrim. U staklenoj grdosiji od zgrade u hamburškoj luci, gde je sedište Špigela, ne sede nikakvi komunisti, u to budite sigurni. Ali, na novu naslovnu stranu su stavili čuvenog bradatog čiku, rodom iz Trira, i napisali: „Marks je ovo naslutio“. Šta je naslutio? Ukratko, da kapitalizam jede sebe, a svet ide dođavola sa veštačkom inteligencijom.

Udugo, ali i dalje propedeutički, čika Marks je pre vek i po kapitalizam opisao kao neodrživo stanje u kojem su kapitalisti vlasnici kapitala i sredstava za proizvodnju, a radnici nemaju druge do da prodaju svoje vreme, fizičku snagu, zdravlje, znanje, veštinu, iskustvo.
 
Marks .

Kao što je robovlasnik u sopstvenom interesu robu dopuštao minimum potreban za biološki opstanak – nešto hrane i odmora – tako i kapitalista radnika plaća najmanje što može, tražeći da radi najviše što može. Čast izuzecima, no oni su za ukupnu priču nebitni.

Radnik, razume se, nije rob nego je slobodan, ali se sloboda svodi na to da bira kojoj krvopiji da proda svoj rad. I najsitniji boljitak za radničku klasu uvek se plaćao krvlju ili zahvaljivao strahu elite od revolucije.

Razlog što kapitalista tretira radnika kao nužni trošak isti je razlog iz kojeg automatizuje proizvodnju – profit. Ako se proizvodi više, a jeftinije, profit je veći. Krajnja konsekvenca je za Marksa bila čisti futurizam, a za nas je sadašnjica – potpuno otuđenje procesa proizvodnje od ljudskog rada. Krupni kapitalisti prilaze previše svom Suncu profitu pa pride spale i ceo kapitalizam.

Jer, perpetuum mobile kapitalizma sastoji se u tome što je radnik istovremeno i potrošač. Ono što zaradi, on i potroši, hraneći tako mašinu. Ako pride ima u svakoj generaciji malkice više da potroši i ako se tržište širi do potpune globalizacije – onda će i profiti stalno rasti.

Po Marksu, dakle, kapitalizam je tempirana bomba. Špigel u naslovnom tekstu sugeriše da će uskoro kucnuti čas. Tika-taka, tika-taka.

Za razliku od industrijske revolucije, ova sa veštačkom inteligencijom je totalna. Na udaru su jednako i plave i bele kragne. Nahranjena našim znanjem, veštačka inteligencija nije naprosto više od radne mašine, ona je u sasvim drugoj dimenziji. Fabrička mašina može da bude preciznija, brža i jača od ljudi – a kad se sve sabere i jeftinija – ali veštačka inteligencija može da donosi odluke.

Tako propada nategnuto obećanje kapitalizma da će ljude čekati sve bolja, lagodnija i kreativnija radna mesta. Nećemo biti rudari nego umetnici! Veštačka inteligencija je, kažu, sposobna i za kreaciju.

Pre nego što sistem implodira, čekaju nas gadna vremena visoke nezaposlenosti i neograničene nejednakosti.

Milijarderi će postajati bilioneri i to je krajnja konsekvenca bolesnog sistema čiji je najveći uspeh da radnom narodu proda laž – što je bolje krupnom kapitalisti, što su mu manji porezi i što su mu veće slobode da izrabljuje ljude, životinje i prirodu, to će bolje i nama biti jer se blagostanje kaskadno preliva. Nije vredelo što su Toma Piketi i drugi sto puta raskrinkali mitove trickle down ekonomije.

Kažem, bolesno, jer bogatstvo ima vrednost samo do određene granice. Svako razume zašto je bolje imati dve hiljade evra mesečno umesto hiljadu evra ili zašto je bolje živeti u sto kvadrata nego u garsonjeri. Niko zdrave pameti ne razume zašto je bolje imati dvesta milijardi dolara umesto sto milijardi, pa još za to doslovno gaziti preko mrtvih.

Bolesnih ljudi je uvek bilo. Neki, recimo, misle da su Napoleon ili Isus. Ali takvi završe u institucijama sa tapaciranim zidovima. Bolesna gramzivost je pak dobila svoj sistem koji joj povlađuje.

Uz neslućene pare ide i neslućena moć. Demokratija je mrtva. Nekoliko nedodirljivih, što žive u oblacima iznad nas smrtnika i sanjaju kolonizaciju Marsa i večni život, na pritisak dugmeta mogu da nam ukinu pravo da komuniciramo, koristimo bankovne kartice, putujemo. Kad sve bude izručeno veštačkoj inteligenciji – školstvo, zdravstvo, vojska, saobraćaj – neko iz Vašingtona ili Pekinga će, piše Špigel, pritiskom na dugme moći da ruinira čitavu državu žešće nego atomskom bombom.
.
Uzgred, Špigel priča sa nekima od metuzalema. Između redova se čita da je neke strah od bede običnih ljudi – da ih je strah od revolucije.

Nižu se futuristički predlozi – čak je i Mask došao na Marksov trag kad predviđa da ćemo svi deliti blagostanje u kojem roboti rade za nas. Drugi kažu da mora da se uvede progresivni porez do 90 odsto i bezuslovni dohodak. Treći da svi treba da budemo mali deoničari mehura veštačke inteligencije.

Verovatnije je da ćemo svedočiti još većem gomilanju para i moći, nasuprot rastućoj bedi i tako dok ne pukne. Tika-taka, tika-taka.

Dok se tektonske ploče ne sudare svom snagom pa dok se potresi ne slegnu – do potpune distopije ili revolucije – živećemo naše male živote u neizvesnosti i svetu koji ne razumemo. Valja to izdržati.
 
logično