Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov održao je govor u okviru Generalne debate 78. Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Poštovani gospodine predsedniče,
Poštovani gospodine generalni sekretaru,
Dame i gospodo,
U govorima mnogih koji su se obratili pre mene već je rečeno da naša zajednička planeta prolazi kroz nepovratne promene. Upravo pred našim očima rađa se novi svetski poredak. Obrisi budućeg svetskog poretka stvaraju se u borbi – između svetske većine, koja se zalaže za pravedniju raspodelu globalnih dobara i civilizacijsku raznolikost i između one nekolicine koja koristi neokolonijalne metode potčinjavanja da sačuva svoju dominaciju koja slabi.
Svojevrsna „vizit karta“ kolektivnog Zapada odavno je postalo odbacivanje principa jednakosti i totalna nesposobnost za pregovaranje. Naviknuti da gledaju na ostatak sveta s visine, Amerikanci i Evropljani gotovo na svakom koraku daju obećanja, preuzimaju na sebe obaveze, između ostalog pisane i pravno obavezujuće, a zatim ih jednostavno ne ispunjavaju. Kao što je rekao predsednik Rusije Vladimir Putin, Zapad je prava „imperija laži“.
Rusija, kao i mnoge druge zemlje, to zna iz prve ruke. Godine 1945., kada smo Vašington, London i mi zajedno tukli neprijatelja na frontovima Drugog svetskog rata, naši saveznici iz antihitlerovske koalicije već su pripremali planove za vojnu operaciju „Nezamislivo“ protiv Sovjetskog Saveza. Nakon četiri godine, 1949., Amerikanci su razradili operaciju „Dropšot“ za izvođenje masovnih nuklearnih napada na SSSR.
Ti sumanuti planovi ostali su samo na papiru. SSSR je stvorio svoje oružje za odmazdu, iako je bila potrebna Kubanska raketna kriza iz 1962. godine, kada se balansiralo na ivici nuklearnog rata, da ideja o pokretanju takvog rata i iluzija o pobedi u njemu prestanu da budu osnova vojnog planiranja SAD.
Kada je završen Hladni rat, Sovjetski Savez je odigrao odlučujuću ulogu u ujedinjenju Nemačke i dogovaranju parametara nove bezbednosne arhitekture u Evropi. Pritom, sovjetskom, a zatim i ruskom rukovodstvu bila su data konkretna politička obećanja u vezi neširenja vojnog bloka NATO na Istok. Snimci tih pregovora postoje i u našim i u zapadnima arhivama. Međutim, ispostavilo se da su ta obećanja zapadnih lidera prazna, da nisu ni nameravali da ih ispune. Pritom, zapadne lidere nikada nije brinulo to što su, približavajući NATO ruskim granicama, grubo kršili zvanične obaveze koje su preuzeli na najvišem nivou posredstvom OEBS-a, da neće jačati svoju bezbednost na račun bezbednosti drugih i da neće dopustiti vojno-političku dominaciju bilo koje zemlje, grupe zemalja ili organizacija u Evropi.
Godine 2021., oholo su odbačeni naši predlozi da se sklope sporazumi o međusobnim garancijama bezbednosti u Evropi bez izmena vanblokovskog statusa Ukrajine. Zapad je nastavio da sistematski sprovodi militarizaciju rusofobskog kijevskog režima koji je doveden na vlast nakon krvavog državnog udara i koji je iskorišćen za pripremu hibridnog rata protiv naše zemlje.
Serija nedavno održanih zajedničkih vežbi SAD i evropskih saveznika iz NATO, koja je uključivala i uvežbavanje scenarija upotrebe nuklearnog oružja protiv Rusije, neviđene su od završetka Hladnog rata. Deklarisani zadatak da se Rusiji nanese „strateški poraz“ konačno je pomutila razum neodgovornim političarima koji su opsednuti osećajem za sopstvenu nekažnjivost i koji su izgubili osnovni osećaj za samoodržanje.
Zemlje NATO-a na čelu sa Vašingtonom ne samo da se gomilaju i modernizuju svoje ofanzivne potencijale, nego pokušavaju da prebace oružani sukob i u svemir i informacioni prostor. Nova opasna manifestacija ekspanzionizma NATO postali su pokušaji da zonu odgovornosti bloka prošire na čitavu istočnu hemisferu pod lukavim sloganom „nedeljivosti bezbednost evroatlantskog i indo-pacifičkog regiona“. U tom cilju Vašington stvara vojno-političke mini-saveze, koji su pod njegovom kontrolom, poput AUKUS-a, „trojke“ SAD-Japan-Južna Koreja, „četvorke“ Tokio-Seul-Kanbera-Velington, uvlačeći njihove učesnike u praktičnu saradnju sa NATO-om koji uvodi svoju infrastrukturu u pacifički region. Neskrivena orijentacija takvih napora protiv Rusije i Kine, na urušavanje inkluzivne regionalne arhitekture koja je formirana oko ASEAN-a, stvara rizike od nastanka novog eksplozivnog žarišta i geopolitičke napetosti – pored već uzavrelog evropskog.
Stvara se snažan utisak da su SAD i „zapadni kolektiv“, koji im je potpuno potčinjen, rešili da primene Monroovu doktrinu na globalnom nivou. Planovi su koliko iluzorni, toliko i opasni, ali to ne zaustavlja ideologe novog izdanja „Pax Americana“.
Svetska manjina svim silama pokušava da uspori prirodni tok stvari. U deklaraciji NATO iz Vilnjusa „sve jače partnerstvo Rusije i Kine“ okarakterisano je kao „pretnja NATO-u“. Tokom nedavnog obraćanja svojim ambasadorima u inostranstvu, predsednik Francuske Emanuel Makron izrazio je iskrenu zabrinutost zbog širenja BRIKS-a, ocenjujući tu situaciju kao dokaz da se „na međunarodnoj sceni komplikuje situacija, što preti rizikom slabljenja Zapada i, konkretno Evrope. Preispituje se svetski poredak, njegovi principi, različiti oblici njegove organizacije u kojima je Zapad zauzimao i zauzima dominantnu poziciju“.
Eto otkrića: ako je neko negde nameravao da sklapa prijateljstva bez nas ili bez naše dozvole, to se smatra pretnjom našoj dominaciji. Širenje NATO u Azijsko-pacifičkom regionu – to je dobro, a širenje BRIKS-a – opasno.
Međutim, logika istorijskog procesa je neumoljiva. Osnovna tendencija je želja država svetske većine da ojačaju suverenitet i brane nacionalne interese, tradiciju, kulturu, način života. One više ne žele da žive pod tuđim diktatom, žele da budu prijatelji i da trguju međusobno, ali i sa celim svetom – samo pod jednakim uslovima i na obostranu korist. Organizacije kao što su BRIKS i ŠOS su u usponu i pružaju zemljama Globalnog juga mogućnosti za zajednički razvoj i odbranu svog dostojnog mesta u multipolarnoj arhitekturi koja se objektivno formira.
Možda i prvi put nakon 1945. godine, kada su osnovane Ujedinjene nacije, pojavila se šansa za istinsku demokratizaciju svetske politike. To uliva optimizam kod svih koji veruju u vladavinu međunarodnog prava i koji žele da UN oživi kao centralno, koordinaciono telo svetske politike, gde se dogovara o zajedničkom rešavanju problema na osnovu pravedne ravnoteže interesa.
Za Rusiju je očigledno da drugog puta nema. Međutim, SAD i „zapadni kolektiv“, koji je njima potčinjen, nastavljaju da izazivaju sukobe koji veštački dele čovečanstvo na neprijateljske blokove i ometaju postizanje zajedničkih ciljeva. Oni čine sve da spreče formiranje pravog multipolarnog, pravednog svetskog poretka. Žele da nateraju svet da igra po njihovim, sebičnim „pravilima“.
Pozivam zapadne političare i diplomate da još jednom pažljivo pročitaju Povelju UN. Kamen temeljac svetskog poretka, formiranog nakon Drugog svetskog rata, je demokratski princip suverene ravnopravnosti država – velikih i malih, bez obzira na oblik vladavine, unutrašnje političko ili društveno-ekonomsko uređenje.
Međutim, Zapad i dalje smatra da je iznad ostatka čovečanstva – u duhu izjave šefa diplomatije EU Žozepa Borelja koji je rekao da je „Evropa – bašta koja cveta, a sve oko nje je džungla“. Ne uznemirava ga što je u toj bašti divlja islamofobija i drugi oblici netrpeljivosti prema tradicionalnim vrednostima svih svetskih religija. Slučajevi spaljivanja Kurana, skrnavljenja Tore, progona pravoslavnih sveštenika i drugih iživljavanja nad osećanjima vernika neprekidnu se nižu u Evropi.
Primena jednostranih mera prinude od strane Zapada predstavlja grubo kršenje principa suverene ravnopravnosti država. U zemljama, koje su postale žrtve nezakonitih sankcija (a njih je sve više) dobro znaju da ograničenja pre svega pogađaju najugroženije slojeve stanovništva. Izazivaju krize na tržištima hrane i energenata.
Nastavljamo da insistiramo na momentalnom i potpunom prekidu američke trgovinsko-ekonomske i finansijske blokade Havane, neviđene po svojoj nehumanosti i ukidanju apsurdne odluke o proglašenju Kube državom-sponzorom terorizma. Vašington mora bez ikakvih prethodnih uslova da odustane od politike ekonomskog pritiska Venecuele. Zahtevamo ukidanje jednostranih sankcija SAD i Evropske unije prema Siriji koje direktno potkopavaju pravo na razvoj.
Sve ograničavajuće mere koje se uvode bez saglasnosti SB UN moraju biti okončane, isto kao i praksa manipulacija sankcionom politikom Saveta koji je usvoji Zapada kako bi vršio pritisak na nepodobne.
Nametljivi pokušaji da se izvrši „ukrainizacija“ dnevnog reda međunarodnih diskusija, gurajući u zadnji plan čitav niz nerešenih regionalnih kriza , među kojima ima onih koje traju čitav niz godina pa i decenija predstavljaju otvorenu demonstraciju egoizma od strane zapadne manjine.
Potpunu normalizaciju situacije na Bliskom istok nije moguće postići bez rešavanja glavnog pitanja – regulisanja dugotrajnog palestinsko-izraelskog sukoba na bazi rezolucije UN i Arapske mirovne inicijative.
Palestinci više od 70 godina čekaju državu koja im je svečano obećana, ali Amerikanci koji su polarizovani proces posredovanja čine sve da to ne dozvole. Pozivamo da se ujedine napori svih odgovornih zemalja u cilju stvaranja uslova za obnovu direktnih palestinsko-izraelskih pregovora. Raduje to što Arapska liga oživljava i aktivira svoju ulogu po regionalnim pitanjima. Pozdravljamo povratak Sirije u arapsku porodicu kao i započeti proces normalizacije između Damaska i Ankare, koji nastojimo da potpomognemo zajedno sa iranskim kolegama.
Ti pozitivi koraci jačaju napore „astanskog formata“ u cilju normalizacije situacije u Siriji na bazi obnove suvereniteta Sirijske Arapske Republike.
Nadamo se da će Libijci, uz pomoć UN, uspeti da kvalitetno pripreme opšte izbore u svojoj napaćenoj zemlji koja više od deset godina ne može da se oporavi od posledica agresije NATO koja je uništila libijsku državu i otvorila vrata za širenje terorizma u Sahelu i talas miliona ilegalnih migranata u Evropu i druge delove sveta. Analitičari konstatuju: čim je Muamer el Gadafi odustao od vojnog nuklearnog programa – njega su uništili.
Na taj način Zapad je na najstrašniji način ugrozio čitav režim neširenja nuklearnog naoružanja.
Zabrinjava to što Vašington i njegovi azijski saveznici raspiruju ratnu histeriju na Korejskom poluostrvu, gde se gomila strateški potencijal SAD.
Odbacuju se rusko-kineske inicijative o razmatranju kao prioritetnih humanitarnih i političkih zadataka.
Tragičan razvoj situacije u Sudanu nije ništa drugo nego još jedna posledica neuspelih eksperimenata Zapada po pitanju izvoza liberalno-demokratskih dogmi u tu zemlju.
Podržavamo konstruktivne inicijative usmerene na što brže rešavanje unutar-sudanskog sukoba, pre svega kroz podršku direktnog dijaloga između suprotstavljenih strana.
Prateći nervoznu reakciju Zapada na najnovije događaje u Africi, posebno u Nigeru i Gabonu, ne možemo a da se ne setimo kako su Vašington i Brisel reagovali na krvavi državni prevrat u Ukrajini 2014. godine – dan nakon što je postignut sporazum uz garancije EU koje je opozicija jednostavno pogazila.
SAD i njihovi saveznici su podržali taj državni prevrat, pozdravivši ga kao demokratski događaj.
I situacija koja nastavlja da se pogoršava u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija takođe zabrinjava. Isporuke oružja kosovskim Albancima i pomoć koju im NATO pruža u formiranju vojske predstavljaju grubo kršenje temeljne Rezolucije SB UN 1244. Čitav svet vidi kako se na Balkanu ponavlja tragična istorija Minskih sporazuma o Ukrajini a kojima je bio predviđen specijalni status republika Donbasa i koje je Kijev otvoreno sabotirao uz podršku Zapada.
Tako i sada EU ne želi da natera svoje kosovske štićenike da realizuju sporazume između Beograda i Prištine iz 2013. godine o formiranju Zajednice srpskih opština sa specijalnim pravima na svoj jezik i tradiciju. U oba slučaja EU je bila garant sporazuma i, sudeći po svemu, sudbina im je ista. Kakav „sponzor“ takav i rezultat.
Sada Brisel nameće „svoje posredničke usluge“ Azerbejdžanu i Jermeniji, donoseći, zajedno s Vašingtonom, destabilizaciju na južni Kavkaz.
Kada je reč o odlukama međunarodne zajednice koje ostaju na papiru pozivamo da se okonča proces dekolonizacije u skladu sa rezolucijama Generalne skupštine i da se okončaju kolonijalne i neokolonijalne prakse.
Živa ilustracija tih „pravila“ na koje Zapada želi da primora čitav svet da živi jeste sudbina obaveza koje su preuzeli još 2009. Da se zemljama u razvoju svake godine stavi na raspolaganje 100 milijardi dolara za finansiranje programa u oblasti prilagođavanja klimatskim promenama.
Uporedite sudbinu neispunjenih obećanja sa sumama koje su SAD, NATO i EU potrošili na podršku rasističkog režima u Kijevu – prema procenama do 170 milijardi dolaraod februara 2022. I shvatićete odnos „prosvećenih zapadnih demokratija“ sa njihovim izvikanim „vrednostima“.
Generalno, došlo je vreme za što hitniju reformu postojeće arhitekture globalnog rukovođenja . Ona već odavno ne odgovara zahtevima epohe. SAD i njihovi saveznici moraju da prekinu sa veštačkom kontrolom prerasporele kvota glasanja u MMf i Svetskoj banci, priznajući realan ekonomski i finansijski značaj država Globalnog Juga.
Treba takođe odmah deblokirati rad Organa za rešavanje sporova pri STO. Sve je potrebnije i širenje Saveta bezbednosti i to isključivo kroz otklanjanje nedovoljne zastupljenosti država svetske većine u njegovom sastavu – Azije, Afrike i Latinske Amerike.
Važno je da nove članice SB UN, kako stalne, tako i nestalne, mogu da imaju autoritet u svojim regionima i globalnim organizacijama kao što je Pokret nesvrstanih, „Grupa 77“, Organizacija islamske saradnje.
Vreme je da se razmotre i pravednije metode formiranja Sekretarijata UN. Kriterijumi koji postoje već dugi niz godina ne odražavaju stvarni značaj država u svetskim poslovima i veštački obezbeđuju dominaciju građana iz zemalja NATO-a i EU koja prevazilazi sve okvire. Te disproporcije se još više produbljuju zbog sistema stalnih ugovora koji vezuju njihove potpisnike za stavove zemalja domaćina sedišta međunarodnih organizacija, od kojih se velika većina nalazi u prestonicama koje vode zapadnu politiku.
Organizacije novog tipa, u kojima nema lidera i sledbenika, učitelja i učenika, gde se sva pitanja rešavaju na osnovu konsenzusa koji odražava ravnotežu interesa, pozvane su da potpomognu reformu UN. To su, pre svega BRIKS, koji je značajno povećao svoj autoritet nakon samita u Johanesburgu i koji je stekao zaista globalni uticaj.
Na regionalnom nivou dolazi do preporoda organizacija kao što su Afrička unija, Zajednica zemalja Latinske Amerike i Kariba, Arapska liga, Savet za saradnju arapskih država zaliva i druge strukture. U Evroaziji sve više maha uzima harmonizacija integracionih procesa u okviru ŠOS, ASEAN, ODKB, Evroazijske ekonomske zajednice, ZND, kineskog projekta „Pojas i put“. Dolazi do prirodnog formiranja Velikog evroazijskog partnerstva, otvorenog za učešće svih organizacija i zemalja našeg kontinenta, bez izuzetka.
Pozitivnim tendencijama protivreče sve agresivniji pokušaji Zapada da sačuva dominaciju u svetskoj politici, ekonomiji i finansijama. U zajedničkom je interesu da se izbegne podela sveta na izolovane trgovinske blokove i makroregione. Ali ukoliko SAD i njihovi saveznici ne žele da se dogovore da procesi globalizacije budu pravedni, ravnopravni, onda će i ostali morati da izvlače zaključke i razmišljaju o koracima koji će pomoći da izgledi za njihov društveno-ekonomski i tehnološki razvoj ne budu zavisni od neokolonijalnih nagona nekadašnjih metropola.
Glavni problem je upravo u Zapadu, jer su zemlje u razvoju spremne da se dogovaraju, između ostalog i na platformi G20, kao što je pokazao nedavni samit organizacije u Indiji. Glavni zaključak nakon njega je da G20 treba osloboditi politizacije, treba joj pružiti mogućnost da radi na onome zbog čega je i formirana: da razvija opšte prihvatljive mere upravljanja globalnom ekonomijom i finansijama. Mogućnosti za dijalog i dogovore postoje. Važno je da se ne propusti prilika.
Sve te tendencije treba u potpunosti da uzme u obzir u svom radu i Sekretarijat UN, čija je misija da služi traženju saglasnosti svih država-članica pod krovom UN, a ne sa strane.
UN su osnovane nakon Drugog svetskog rata i bilo kakvi pokušaji revizije tih rezultata potkopavaju temelje organizacije. Kao predstavnik zemlje koja je dala odlučujući doprinos porazu fašizma i japanskog militarizma, želeo bih da skrenem pažnju na nedopustivu pojavu, kao što je rehabilitacija nacista i kolaboracionista u nizu evropskih zemalja, pre svega u Ukrajini i baltičkim državama. Posebno uznemirava to što su prošle godine protiv rezolucije Generalne skupštine UN o nedopustivosti glorifikacije nacizma prvi put glasale Nemačka, Italija i Japan. Ta tragična činjenica dovodi u pitanje koliko su iskrena kajanja tih država zbog masovnih zločina protiv čovečnosti koje su počinile tokom Drugog svetskog rata i protivreči uslovima pod kojima su primljene u UN kao punopravne članice. Pozivamo vas da obratite posebnu pažnju na te „metamorfoze“ koje su u suprotnosti sa stavom svetske većine i principima Povelje UN.
Danas se čovečanstvo ponovo, kao i mnogo puta u prošlosti, nalazi na raskršću. Samo od nas zavisi kako će se razvijati istorija. U zajedničkom je interesu da se spreči skliznuće u veliki rat i konačni raspad mehanizama međunarodne saradnje koje su izgradile prethodne generacije. Generalni sekretar je izneo inicijativu da se sledeće godine održi „Samit budućnosti“. Uspeh tog poduhvata može se osigurati samo poštenom ravnotežom interesa svih zemalja članica uz poštovanje međuvladine prirode naše organizacije. „Grupa prijatelja zaštite Povelje UN“ na svom sastanku 21. septembra dogovorila se da će aktivno doprineti takvom rezultatu.
Kako je rekao Antonio Gutereš na pres-konferenciji uoči današnjeg zasedanja: „Ako želimo mir i prosperitet, zasnovane na jednakosti i solidarnosti, na liderima je posebna odgovornost da postignu kompromis prilikom osmišljavanja naše zajedničke budućnosti radi opšteg dobra“. To je dobar odgovor onima koji dele svet na „demokratije“ i „autokratije“ i diktiraju svima samo svoja neokolonijalna „pravila“.
