Britanija već deveti put napušta Evropu

Velika Britanija nikada nije bila slabija i usamljenija od “srednjovekovnog Bregzita” Henrija VIII. Imperija u kojoj nekada Sunce nije nikada zalazilo ostavljena je na “cedilu” od saveznika sa obe strane Atlantika.

U SAD su izabrali Irca katolika za predsednika, Džo Bajdena, a u “nevernoj” Evropi svi “verni” saveznici, od Holandije, i skandinavskih zemalja do država Višegradske grupe i pribaltičkih republika, ni da pisnu pred Francuzima u korist Londona.

Varaju se oni koji misle da će kontroverzna priča između Starog kontinenta i britanskog ostrva dobiti svoj epilog 1. januara 2021. godine sa realizacijom Bregzita. Ako nas je istorija ičemu naučila o relacijama između dve obale Lamanša, onda je to da Englezi vrlo često menjaju mišljenje o Evropi, a Evropljani, s vremena na vreme, imaju potrebu da im Englezi pomognu da reše svoje probleme.

Istorija upoznala devet “Bregzita”

Od kada je rimski vojskovođa Julije Cezar pokorio Britaniju, istorija je upoznala barem devet “Bregzita”. Prvi se verifikovao 410. godine kada je rimski imperator Honorije odlučio da povuče svoje legije sa Ostrva, posle petovekovne dominacije. Britanija će se vratiti u “zagrljaj” Evrope 664. godine sa potpisivanjem prvog Rimskog sporazuma s kojim je prihvaćena rimokatolička vera i papa kao vrhovni verski poglavar na zemlji.

Drugi “Bregzit” je usledio posle invazije Vikinga 1016. godine, odnosno kada je Engleska postala deo skandinavske imperije Knuta Velikog. Međutim, pola veka kasnije na Ostvro stižu Francuzi, odnosno Normani sa Vilijemom Osvajačom. Na engleskom dvoru se govorio francuski par vekova, i upravljalo teritorijom koja se protezala od Hadrijanovog zida do Pirineja.

Treći Bregzit se konzumirao sa završetkom Stogodišnjeg rata, polovinom 15. veka, i povlačenjem engleskih trupa s kontinenta. I tada im je Francuska, pardon Francuskinja, Jovanka Orleanka radila o glavi. Englezi su odustali od pretenzija na francusku krunu ali na dvoru, u crkvi i među plemstvo se konačno počeo govoriti engleski. Englezi su bili proterani s kontinenta a oni su zauzvrat proterali francuski s druge strane Lamanša.

Odvajanje engleske crkve od Rimokatoličke

Kralj Henri VIII će 1520. godine prvo pokušati da se sprijatelji sa francuskim poglavarom Fransoa I tokom čuvenog “šarmiranja” u Flandriji na “Field of Cloth of Gold” a zatim će zahvaljujući “Aktu o sedam svetih tajni”, kojim se pobijaju učenja Martina Lutera a potvrđuju rimokatoličke dogme, zaraditi titulu “branioca vera” od Pape Lava X.

U vremenskom krugu od jedne decenije Henri VIII će preći put od “branioca vere” do “antihrista” u očima papskog Rima. “Aktom Supremacije”, Henri će odvojiti englesku crkvu od Rimokatoličke i proglasiće sebe i svoje naslednike za poglavere Engleske crkve. Seksualni apetit Hernija VIII i opsesivna želja za muškim naslednikom su imale za posledicu da se Engleska orjentiše ka novim horizontima i kontinentima. Henri i njegova ćerka Elizabeta I nisu ni prstom mrdnuli da pomognu protestantima na kontinentu, čak ni kada su ih katolici Fancuzi lovili kao divljač po Parizu u noći Svetog Vartolomeja.

Na povratak Engleske na Stari kontinent se čekalo gotovo dva stoleća. Početkom 18. veka Englezi napuštaju doktrinu izolacionizma prema Evropi i uključuju se u Rat za špansko nasleđe. Međutim, već polovinom 18. veka došlo je do petog Bregzita. I pored toga što su imali hanoversku kraljevsku familiju na čelu države i što se na dvoru govorio nemački, implementirana je politika dugogodišnjeg premijera Roberata Volpola:”let sleeping dogs lie”.

“Britanija nije evropska već imperijalna sila”

Umesto da se meša u ratove na kontinentu, Velika Britanija se bavila svojim novim posedima, od Indije do Amerike. Za Vilijama Pita starijeg uključivanje u evropske poslove Londona nanosilo je samo štetu trgovini i ugrožavalo je slobode na Ostrvu. Njegov sin, Pit mlađi, je bio toliko dosledan da je odbio da pruži podršku rojalistima tokom Francuske revolucije.

Tek kada se Napolon pojavio po drugi put među Francuzima, Britanci su odlučili da pređu Lamanš. Poslali su u leto 1815. godine Velingtona na Vaterlo gde je zajedno sa pruskim i ruskim vojnim trupama porazio kočopernog Korzikanca, jedinog dostojnog naslednika Julija Cezara. Kao što je vojvoda Velington igrao glavnu ulogu u valonskoj varoši, tako je i ministar spoljnih poslova Robert Stjuart Kaslri vodio sa Meternihom glavnu reč na Bečkom kongresu iste godine gde je oblikovana Evropa koja će nestati u paklu Prvog svetskog rata.

Šesti izlazak Velike Britanije sa evropskog horizonta se dogodio u poslednjim decenijama 19.veka. Britanci nisu imali veliku ulogu u revolucijama koje su drmale kontinent. To je bilo vreme kada je lord Salisburi propagirao “sjajnu izolaciju” i smatrao istorijskim grehom mešanje u poslove drugih država a Dizraeli objašnjavao nemačkom kancelaru Bizmarku da Britanija nije evropska, već imperijalna sila. Drugim rečima, svet je a ne Evropa britanski horizont.

Okretanje leđa Evropi

Prvi svetski rat je primorao London da prekine svoju “sjajnu izolaciju” i da održi obećanje dato Belgiji. Nije samo carska Rusija iz odgovornosti prema Kraljevini Srbiji ušla u Veliki rat. Gotovo sto godina posle Vaterloa, britanski vojnici su se vratili na Stari kontinent s ciljem da zaštite Belgiju u čijem su kreiranju bili mirođija. Po završetku rata, premijer Lojd Džordž je vezao sudbinu Velike Britanije za Evropu.

Pod pritiskom vrlo uticajnog i jakog “Peace Pledge Union” i imperativnog zahteva da se Velika Britanija uzdrži od bilo kakvih vojnih avantura vlada u Londonu ponovo okreće leđa Evropi između dva svetska rata: odustaje od naoružavanja i suprotstavljanja nadolazećem nacizmu i fašizmu. Politika “apismenta” ostaje dominantna sve do napada Nemačke na Poljsku 1939. godine. Sa Vinstonom Čerčilom u Dauning stritu broj 10 Velika Britanija se jedina suprotstavlja Silama Osovine. Na kraju rata, kao pobednica, učestvuje u podeli zona odgovornosti u Nemačkoj i formiranju NATO-a.

Osmi “izlazak” Velike Britanije iz EU se konzumirao 1957. godine kada je London odbio da potpiše Rimski sporazum o formiranju zajednice koja će kasnije prerasti u EU. Britanska politička elita nije shvatala da se njihov imperijalno-kolonijalni svet ruši i zbog toga će morati da čekaju da general Šarl De Gol umre da bi mogli da isprave grešku. Ujedinjeno Kraljevstvo je bilo deo prvog proširenja EU 1973. godine zajedno sa Republikom Irskom i Danskom. Odluka koju su građani Velike Britanije potvrdili na referendumu 1975. godine.

Nikako da nauče da je bolje sa Evropom

Deveti izlazak Velike Britanije iz EU je rezultat je dugogodišnje kampanje protiv EU koja se pretočila u negativan referendumski ishod 2016. godine kada je engleska provincija odlučila da sa sobom povuče London, Škotsku i Severnu Irsku izvan EU.

Ko ne uči istorijske lekcije, osuđen je da mu se povest ponavlja. Ne treba nikako isključiti mogućnost da Englezi, posle par decenija, zaključe da je ipak bilo bolje sa ostatkom kontinenta. Nemojte da se iznenadite ako za naših života vidimo i kampanju “Breturn” na drugoj strani Lamanša.

Problem za buduću generaciju Engleza, kada zakucaju na vrata EU, biće imperativ odricanja od mnogo više “suverenosti” nego kad je UK prvi put ulazila u Uniju pre 47 godina. Ironija sudbine je da će Englezi morati da prihvate sve što su uspešno izbegavali tokom prvog boravka u EU: od Šengenskog sporazuma do evra i neće imati nijedan tzv. “opt-aut” rezervisan za članice starosedeoce. I Englezi plaćaju na ćupriji ono što nisu na mostu.

pulse

1 comment

  1. Europi je lakše kao Englzi rade u korist svoje štete.

Odgovori