Dok rakete, bombe i dronovi preleću Persijski zaliv, na Pacifiku jačaju izgledi za izbijanje jednog još razornijeg sukoba. Zato se deeskalacija novog hladnog rata između Sjedinjenih Država i Kine mora postaviti kao vodeći planetarni prioritet. U to ime treba razbiti duboko ukorenjeni mit koji izbijanje ovog rata čini još verovatnijim: to je ideja da je Kina današnji nivo prosperiteta dostigla služeći se raznim podvalama.
Istina je da kineska ekonomija doprinosi ozbiljnim globalnim makroekonomskim neravnotežama. To je problem koji se mora rešavati. Ali to je nešto sasvim različito od prigodne fikcije zapadnih elita koje prikrivajući sopstvene neuspehe tvrde da uspon Kine počiva na dvoličnosti, nepoštenim radnjama i prevari. Ta fikcija nije samo koristan paravan. U meri u kojoj zapadno javno mnjenje priprema za rat ona je i opasna.
Mit o nepoštenoj Kini počiva na pet lažnih optužbi. Prva glasi da je Kina „ukrala“ intelektualnu imovinu zapadnih kompanija. Istina je da su se zapadne multinacionalne kompanije decenijama nadmetale da Kini ponude svoju intelektualnu imovinu u zamenu za pristup ogromnom kineskom tržištu. Kineske vlasti, koje planove prave na vremenskom horizontu od 50 godina, uzvratile su im neodoljivom ponudom: možete ući na naša tržišta pod uslovom da naučite naše ljude kako se proizvodi vaša roba. Zapadni poslovni lideri, koji razmišljaju u kvartalima i eventualno na srednji rok, pristali su bez razmišljanja.
Druga optužba glasi da Kina veštački održava potcenjenost svoje valute. To podrazumeva da postoji neki „ispravan“ kurs i da kineske vlasti sračunato drže juan ispod tog nivoa. U teoriji, ispravan kurs je onaj kojim se bilans neke zemlje održava u ravnoteži. U praksi, to znači da je dolar visoko precenjen, o čemu svedoči ogroman deficit Sjedinjenih Država.
Ukratko, optužba da Kina veštački održava nizak kurs svoje valute samo je druga strana optužbe da Sjedinjene Države finansiraju svoje deficite privlačenjem tuđeg kapitala. U tom smislu, zapad koji se oslanja na precenjeni dolar živi u kući od stakla. Zato bacanje kamenja nije mudra politika.
Treća optužba tiče se kineske kontrole kretanja kapitala, što se prikazuje kao još jedan oblik podvale. Da li smo zaboravili da je zlatno doba kapitalizma, epoha Breton Vudsa 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, podrazumevalo kontrolu kapitala u Sjedinjenim Državama, Evropi i Japanu? Obrazloženje je bilo jednostavno: nijedna država nije ni zakonski dužna ni moralno obavezna da finansijerima dopušta da je preplave nestrpljivim „vrućim“ novcem ili da taj novac preko noći povuku iz neke zemlje.
Četvrti stub mita – navodno ogroman višak kapaciteta kineske industrije – opovrgavaju raspoloživi podaci: iskorišćenost kapaciteta u Kini je nešto ispod 75%, što je ispod njenog nivoa u Sjedinjenim Državama. Zalihe su stabilne. Profit kineskih izvoznika porastao je za više od 10%. Dakle, viškova kapaciteta nema.
Ta optužba je zapravo pokušaj odbrane od nečega što zaista boli konkurenciju na zapadu: to je hiper-konkurentnost koju je Kina dostigla odličnim planiranjem i ulaganjem u vrhunsko jeftino obrazovanje i obuku. Kada vidimo kako kompanije u Šenženu razvijaju četiri različita prototipa za delić troškova i vremena koji bi bili potrebni kompaniji u Štutgartu ili Ilinoisu da razvije samo jedan prototip, ne možemo ozbiljno tvrditi da je konkurentnost kineskih kompanija rezultat dampinga. Ali zapadnim liderima je takvo tumačenje politički prihvatljivije od objašnjavanja biračima da je Kina uspešno razvila jedinstvenu distribuiranu neuronsku mrežu proizvodne inteligencije.
Peta optužba, možda i najčešća, glasi da kineski radnici nedovoljno troše i da nisu dovoljno plaćeni. Možda je tako. Ali u odnosu na koga? Potrošnja u Kini rasla je mnogo brže nego u azijskim proizvodnim silama povezanim sa zapadom, od Japana i Južne Koreje do Indonezije i Malezije. Kada su njihova ekonomska čuda dostigla uporedive nivoe razvoja, ove zemlje su doživele naglo usporavanje rasta masovne potrošnje, što se u Kini nije dogodilo.
Takođe, kineske nadnice su dramatično porasle. Pre samo dve decenije, kineski proizvodni troškovi po satu rada bili su niži od onih u Indiji. Od tada je taj trošak u Kini porastao osam puta, dok se u Indiji samo udvostručio. Dakle, plate u Kini su danas veće nego u bilo kojoj od azijskih zemalja u razvoju.
Ove zablude izazivaju nelagodu u zapadnim centrima moći. Nekada nepobedive zapadne korporacije kinesku tehnološku prednost doživljavaju kao pretnju. Kada im je potrebna pouzdanija, kvalitetnija i jeftinija roba, zemlje u razvoju okreću se Kini. Zato je pribegavanje optužbama donekle razumljivo. Ali sada bi svi na zapadu morali da zastanu i zamisle se, jer suočavanje sa istinom o kineskom razvoju služi očuvanju globalnog mira.
Činjenica je da zapadne korporacije nisu poražene od Kine; same su joj se prodale. Prebacile su u Kinu proizvodna radna mesta, uništile sindikate i odrekle se intelektualne svojine zbog brze zarade. Dok su Sjedinjene Države, Velika Britanija i Evropska unija spasavale kriminalce iz bankarskog sektora i započinjale nelegitimne ratove, Kina je ulagala u obrazovanje, železničku mrežu, funkcionalni zdravstveni sistem, zelenu energiju, pametne distributivne mreže i proizvodne centre sposobne da organizuju istraživanje i razvoj i da uvedu inovacije na nivou koji većina zapadnih zemalja može samo da sanja.
Vreme je da zapad odustane od optužbi protiv Kine zbog odluka koje su donosili poslovni lideri zapadnog sveta, Vol strit i kupljeni političari. Sankcije protiv Kine ne mogu nadomestiti naše loše industrijske politike. Još gore je to što nam isti ljudi koji su proizveli noćnu moru u Persijskom zalivu sada serviraju jeftinu sinofobiju i pripremaju teren za još sumanutiju vojnu konfrontaciju na Pacifiku.
