„Stalker“ Andreja Tarkovskog je film koji od nas zahteva da obratimo pažnju i razmišljamo. Snimljen 1978. a objavljen 1979. godine, priča priču o čoveku poznatom kao Stalker koji vodi svoja dva klijenta, Pisca i Profesora, kroz opasno i tajanstveno mesto zvano Zona, kako bi stigli do Sobe za koju se veruje da ispunjava čovekovu najdublju želju. Radnja je smeštena u svet u kome ništa nije onako kako se čini, i gde sama zemlja deluje kao da posmatra i sudi onima koji u nju kroče.
Zona je čudno mesto gde uobičajena pravila ne važe uvek. Tu su ruševine i ostaci neobjašnjivih aktivnosti koji mogu biti smrtonosni. Dok pratimo Stalkera, vidimo da Zona nije samo lokacija, već nešto živo, na način na koji reaguje na one koji kroz nju prolaze. Primećujemo šuštanje trave, odsjaj svetlosti na vodi, pa čak i male zvuke poput škripe stolice. Svaki detalj je važan jer nam pokazuje pažnju, oprez i poštovanje potrebne da bi se preživelo na ovom mestu.
Zona nam pokazuje izbore kojima ne možemo umaći
Putovanje do Sobe podjednako se tiče unutrašnjeg života likova koliko i fizičkog putovanja. Pisca brine da će izgubiti inspiraciju, Profesor je radoznao i ambiciozan, a Stalker želi da pomogne onima koji su spremni da se suoče sa sobom. Dok se krećemo s njima kroz Zonu, vidimo da opasnost nije samo fizička.
Za Sobu se veruje da ispunjava želje, ali zapravo, ona odražava ono što se istinski nalazi u čovekovom srcu. Stalkerov mentor je, na primer, tražio bogatstvo i bio je uništen kada mu je Soba otkrila istinu o njegovim sopstvenim vrednostima. Vidimo da želja nikada nije jednostavna jer je povezana sa savešću, sebičnošću i time koliko dobro poznajemo sebe.
Trenutak kada stižu do Sobe pun je napetosti. Trojica muškaraca oklevaju jer su suočeni s istinom o sopstvenim željama. Profesor, koji je poneo bombu da uništi Sobu, menja mišljenje. Niko od njih ne ulazi unutra, i ostajemo s razumevanjem da najvažniji deo putovanja nije stići do Sobe, već suočiti se sa sobom. Film nam pokazuje da su naše namere i izbori važniji od stvari koje se nadamo da ćemo dobiti.
Tarkovsky koristi zvuk i sliku na način koji nas uvlači. Betovenova Deveta simfonija svira u određenim trenucima, a sitni zvuci vetra, vode i kretanja daju nam osećaj da smo u Zoni. Dugi kadrovi omogućavaju nam da vidimo šta likovi vide, osetimo šta oni osećaju i primetimo svet oko njih. Čini se da Zona nosi i opasnost i mogućnost jer izaziva likove i pokazuje nam krhku prirodu ljudskog života.
Suočavanje sa skrivenim željama i tiha moć života
Kadar iz filma „Stalker“ (Izvor: Mosfilm/Druga umetnička asocijacija)
Na kraju filma, Stalker se vraća u svoj stan sa suprugom i ćerkom. Život se nastavlja kao i uvek, ali vidimo da Zonin uticaj ostaje. Njegova ćerka deluje kao da ima malu, neobjašnjivu moć, što pokazuje da postoje misterije na svetu koje možda nećemo razumeti. Napuštamo film razmišljajući o tome kako se suočavamo sa sopstvenim željama i izborima, i šta znači biti iskren prema sebi.
Stalker je film koji od nas traži da vidimo šta nosimo u sebi i kako naše želje oblikuju naše postupke. On priča priču o čudnom i opasnom mestu, ali je takođe priča o ljudima, o izborima i o načinu na koji se suočavamo sa onim što je skriveno u našim srcima. Podseća nas da samo putovanje može biti jednako važno kao i cilj, i da način na koji postupamo usput određuje to ko smo.
