“Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom!”
Poruka tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću, koji je tih dana na fudbalu s prijateljima povredio nogu i hodao uz pomoć štake, do danas je ostala najpoznatije proročanstvo u raskošno bogatoj istoriji srpskog vidovnjaštva. Izgovorio ju je tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić, sa govornice na velikom radikalskom mitingu u Beogradu 23. februara 2003. godine, dan pre nego što će vojvoda Vojislav Šešelj otputovati u Hag i prepustiti mu svoje mesto na čelu stranke.
Čuvena Kremanska proročanstava zlatiborske braće Tarabić, recimo, mogu da se tumače ovako i onako, pa se sezonski izvlače kao precizna naveštanja: “glava s kraljevskom krunom, zlom rukom i zlom srećom” ispašće tako kralj Aleksandar Obrenović, a “sveopšti rat” – Prvi, Drugi ili Treći, svejedno – izbiće “kad miris iziđe iz poljskog cveća, a milost iziđe iz čovjeka”. Kad god izbije, razumeli ste, Tarabići pogodili. Reči Tomislava Tarabića bile su, međutim, betonski jednosmislene: “Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom!”
Ne, shvatili ste, neka “glava s krunom kraljevskom”, nego imenom i prezimenom premijer Zoran Đinđić, ne nekakva “zla sreća”, nego “problemi s nogom” kao i “Tito pred smrt”, i ne nekad “kad miris iziđe iz poljskog cveća, a milost iziđe iz čovjeka”, nego – molim lepo – “u idućih mesec ili dva”.
I šta? “U idućih mesec ili dva” – ili preciznije, tačno sedamnaest dana posle Nikolićeva proročanstva – u sredu, 12. marta 2003. godine Zoran Đinđić stvarno umro! Izašao čovek iz blindiranog BMW-a pred dvorišni ulaz u zgradu Vlade u Nemanjićevoj 11 i iz čista mira, naslonjen na štaku, samo pao!
A? Šta sad kažete?
Danas, istinabog, znamo da je istog tog utorka, kad je Nikolić za govornicom imao viziju premijera Đinđića pred smrt, komandant Jedinice za specijalne operacije Milorad Ulemek zvani Legija nazvao svog telohranitelja Nenada Šaru zvanog Škene i poslao ga po modifikovanu snajpersku pušku Heckler und Koch G-3 SG1 kalibra 7,62, koju je zajedno sa optičkim nišanom i prigušivačem mesec dana ranije sklonio u kuću pripadnika svog ličnog obezbeđenja Vukašina Vukašinovića zvanog Vule u Novom Sadu, sa zadatkom da je preda Zvezdanu Jovanoviću zvanom Zveki – znamo i to da je istu pušku Zveki prerušen u majstora doneo u napuštenu kancelariju broj 55 na drugom spratu zgrade u Gepratovoj 14, iznad kafane Monument, tačno preko puta dvorišta Vlade u Nemanjićevoj ulici – ali kako je, pitam ja vas, Tomislav Nikolić zvani Kremanjonac to mogao da zna?
Ne kažem, u nekoj, kako ono, uređenoj zemlji, policijski inspektor u celom svom veku ne bi imao lakši slučaj. Evo recimo Austrougarska: da je student Jagelonskog univerziteta u Krakovu Ivo Andrić pred leto 1914. javno poručio, “ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Franca Ferdinanda, recite mu da je i carica Sisi pred smrt imala problema sa srcem!”, policiji bi trebala dvadeset četiri časa da pohapsi celu Mladu Bosnu i zatvori slučaj. Ništa od ovoga u poslednjih sto godina ne bi se desilo i svet bi danas bio drugačije mesto.
Dabome, sem Srbije.
Stotinak godina kasnije, direktniju i precizniju pretnju Nikolić je mogao da adresira jedino još da je rekao, nemam pojma, “ako neko od vas u idućih sedamnaest dana vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Kenedi pred smrt imao problema sa dva snajperska metka iz napuštene kancelarije u zgradi preko puta!”
I šta? U dotada nezabeležnoj policijskoj operaciji sledećih je dana pohapšeno, privedeno i ispitano gotovo dvanaest hiljada ljudi, i jedini koji nikada nije pozvan i ispitan, jedini valjda sa popisa stanovništva Beograda 2001. godine bio je – dobro, lako vam je sada da pogađate – Tomislav Nikolić. Jedini čovek koji je ikada uopšte pomenuo Đinđića, a da o svojoj ulozi u atentatu nikada nije svedočio ni pred policijom ni pred sudom, ispao je na kraju čovek koji je Điniđićevo ubistvo svečano najavio sa govornice poput Miće Orlovića, baš kao da je voditelj šabačke Seoske olimpijade u Pocerskom Pričinoviću.
Dan-danas mantra o nalogodavcima ubistva premijera Đinđića najčitanija je otvorena knjiga u celokupnoj političkoj istoriji Srbije, više od dvadeset godina špekuliše se o političkoj pozadini atentata na Đinđića, a Tomislav Nikolić ne samo da nije niti kurtoazno ispitan, nego je devet godina kasnije postao predsednik Republike Srbije, pa se u ekskluzivnom intervjuu za Kurir mrtav ladan požalio da “slučaj ubistva Đinđića nikada nije potpuno i do kraja završen” i da je “ubeđen kako za to nije postojala politička volja”!
“Nemojte da sumnjate u to da ja zaista želim da se konačno stavi tačka na to, a ubeđen sam da bi i predsednik Vlade Aleksandar Vučić konačno mogao potpuno mirno da stane pred građane Srbije i kaže: ‘Evo, imali smo nerešen slučaj Ćuruvije, imali smo nerešen slučaj Đinđića, mi smo to rešili, to smo ispunili'”, u oči nas je tada gledao i zajebavao predsednik Nikolić, dodajući kako “Vučić jedva čeka da se to konačno reši i da jednu veliku muku i brigu skine s leđa”.
Eh da, Ćuruvija i Vučić.
“Osvetiću se kad tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf!” svečano je, velikim masnim slovima na naslovnoj stranici beogradskog nedeljnika Argument, 1997. godine najavio tada još mladi generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić, i šta? Sledeće godine mladi sekretar postao je ministar informisanja, i kad tad kasnije, 11. aprila 1999., osnivač i glavni urednik Dnevnog telegrafa Slavko Ćuruvija likvidiran je ispred svoje kuće sa sedamnaest metaka.
U nekoj od onih, kako ono beše, uređenih zemalja, policija nikad ne bi imala lakši slučaj. Pa ipak, u svih tih četvrt veka jedino lice koje je ikada uopšte pomenulo Ćuruviju, a da nikada nije svedočilo ni pred policijom ni pred sudom, ispao je na kraju Aleksandar Vučić, čovek dakle koji je Ćuruvijino ubistvo najavio u medijima, baš kao voditelj Dnevnika RTS-a.
I ne samo da nikada nije ni kurtoazno ispitan, nego je petnaestak godina kasnije kao potpredsednik Vlade javno obećao da će podneti ostavku ako taj slučaj ne bude rešen, tvrdeći da je “Ćuruvijinu likvidaciju izvršila država”! Pa iste godine sopstvenim prisustvom podržao rad Komisije za istraživanje ubistava novinara na čelu sa predsednikom Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija Veranom Matićem, svečano izjavivši da “država treba da učini sve da pronađe i kazni odgovorne”. Pa onda 2017. i sam postao predsednik Republike, sve otada čekajući da se Ćuruvijino ubistvo konačno reši, da jednu veliku muku tako skine s leđa i konačno mirno stane pred građane Srbije: “Evo, imali smo nerešen slučaj Ćuruvije, imali smo nerešen slučaj Đinđića, mi smo to rešili!”
Pa konačno pre osam meseci, nakon što su četvorica pripadnika Državne bezbednosti optužena za Ćuruvijino ubistvo nakon dvadesetpetogodišnjeg pravosudnog rijalitija oslobođena krivice, na televiziji Pink iznenada javno poručio: “Bilo bi dobro da se onima koji su bili hapšeni, pritvarani i osuđivani zbog Verana Matića to lepo briše iz evidencije, ako je već tako fin, da bude kao da nikada nisu ni kažnjavani i da im lepo odnese viski što su ljudi robijali zbog njega.”
I šta? Nije prošlo ni kad, a kamoli tad, a na društvenim mrežama osvanula je poruka Centra za društvenu stabilnost – ne pitajte, nešto kao Vučićev ideološki savet u senci, koji okuplja ljude iz državnih i društvenih institucija, od Matice srpske preko vojvođanske Skupštine i Fonda za evropske poslove – kako sledi: “Ako neko od vas u narednih mesec ili dva vidi Verana Matića, recite mu da nije jedini (pseudo)novinar koji je puštao bradu i da bude još malo strpljiv, nastavak uskoro stiže.”
U nekoj od onih, na vrh mi je jezika, da: uređenih zemalja, policija bi zbrojila dva i dva, i već do navečer inspektor bi potpisao izveštaj i zapalio cigaretu. Nikad lakši slučaj. Ovo je, međutim, Srbija: da dva i dva daju četiri, ništa od ovoga u poslednjih dvadeset pet godina ne bi se desilo i Srbija bi danas bila drugačije mesto. Umesto toga, srpska policija zagonetnu poruku Centra za Vučićevu stabilnost evo već celu nedelju dana dešifruje kao Kremansko proročanstvo: šta su Tarabići hteli da kažu kad su kazali, “ako neko od vas u narednih mesec ili dva vidi Verana Matića”, i šta to uopšte znači, “nastavak stiže”?
I šta je tačno kolumnist zagrebačkih Novosti mislio kad je napisao: “Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Aleksandra Vučića, recite mu da je i Čaušesku pred kraj mandata imao problema sa rasvetljavanjem političkih ubistava.”
Nastavak, shvatili ste, stiže.
