Lazarev izbor, Vukova izdaja i Obilićev podvig, te tri stvari prate srpsku istoriju i svaki put se u njoj pojavljuju sa novom i neočekivanom snagom – tako nekako, ne držite me za svaku reč, grmio je nadahnuti govornik, podsetivši da je “po Ustavu naše zemlje Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije”, i da slobodne Srbije nema bez “slobode srpskog naroda van Srbije, odbrane suverenosti Republike Srpske, odbrane suverenosti Srba u Crnoj Gori i borbe za srpska nacionalna prava u Hrvatskoj i Makedoniji: to je borba za srpski integralizam”.
Upravo tako, setićete se možda, glasila je snažna poruka koju je početkom juna 2024. srpskom svetu iz Beograda odaslao celu godinu gromoglasno najavljivan veličanstveni Prvi svesrpski sabor Srbije i Republike Srpske, nazvan “Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska”.
Jedan narod, jedan sabor, još jedna godina. Zaludnije potrošena nije zabeležena u celokupnoj istoriji sveta.
Pardon, dabome, srpskog sveta.
I ta je 2024. – kao i ona pre nje, kao svih deset pre toga i kao celih onih tridesetak zaludnih godina od devedesetih do lani – bila ista: sveti Vidovdan, Boj na Kosovu polju, kosovski zavet, najskuplja srpska reč, srpski vitezovi, kosovski mučenici, kletva cara Lazara, Miloš Obilić, Vuk Branković, Vostani Serbije, Srbi svi i svuda, kurci, palci, mitovi i legende. I tako bezmalo ceo vek.
“Ginuli smo u dvadesetom veku više nego svi drugi narodi u celom svetu. Dajte da sada pametnom politikom pokušamo da sačuvamo glave naše dece!” poručio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na centralnom skupu Svesrpskog sabora, u okviru kojega je na zajedničkoj sednici vlada Srbije i Republike Srpske usvojen i nacrt Deklaracije o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, potvrđujući integralizam Srba svih i svuda, kao i onu ustavnu “neodvojivost Kosova i Metohije od Srbije”.
Kako je lanjski jun veličanstvenim Svesrpskim saborom započeo, tako je i završio, veličanstvenim obeležavanjem svetog srpskog Vidovdana. Centralna državna manifestacija održana je u Kruševcu, gde je svečanu sednicu Vlade predvodio premijer Miloš Vučević, a parastos Svetom knezu Lazaru i kosovskim junacima u manastiru Ravanica služili su vladika Ignjatije i sveštenstvo SPC-a, istaknuvši kako “Srpska pravoslavna crkva, njeni vernici i Srbi uopšte Vidovdan obeležavaju pre svega kao sećanje na svesnu žrtvu kneza Lazara, kosovskog mučenika, i svih njegovih saboraca na Vidovdan 1389. godine”.
A onda je dugo, vrelo srpsko leto 1389. završilo uz potmulu grmljavinu i strašan prasak.
Urušavanje nadstrešnice na netom obnovljenoj i skupo plaćenoj novosadskoj železničkoj stanici početkom novembra te godine uzelo je sedamnaest žrtava: šesnaest nevinih ljudskih života, i uz njih ceo jedan život preživele Srbije, koja se grubo probuđena iz vidovdanskih, kosovskih i svetosavskih mitova i legendi zatekla usred korumpirane, privatizovane i smrtonosne naprednjačke pustinje.
“Proces stvaranja srpskog sveta, proces ujedinjenja svih Srba započet je i to više nije moguće zaustaviti!” urlao je tri nedelje posle tragedije potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vulin u Banjaluci, ali zajedno sa nadstrešnicom urušio se i taj, netom obnovljen i skupo plaćen srpski integralizam: u Novom Sadu već su započele protestne šetnje studenata i građana, a samo četiri dana posle Vulinovog nadahnutog srpskosvetskog govora studenti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu na svom su plenumu izglasali blokadu zgrade fakulteta.
Tako je počelo. I – što bi rekao gospodin Vulin – “to više nije bilo moguće zaustaviti”.
Studentski protest začet na ruševinama srednjovekovne vidovdanske Srbije bio je nešto potpuno drugačije od svega što je Srbija videla u protekle tri i po decenije. A videla je sve. Ili je barem tako mislila. Organizovani u plenume, bez vođa i lidera, na sanitarnoj distanci od istorije i politike studenti su postavili precizne zahteve za utvrđivanje odgovornosti za novosadsku tragediju, odbijajući da artikulišu takozvane političke zahteve i otklanjajući svaku vezu sa etabliranim licima i dotadašnjim organizovanim političkim otporom, od kompromitovane opozicije do nevladinih organizacija.
Zarad toga, strogo pazeći da se njihov čisti i precizni generacijski otpor ne vezuje ni za šta pre njih, odmah su doneli čvrsta pravila igre: bez nasilja i bez ikakve druge ikonografije sem studentske i državne. Na šetnjama i blokadama koje su usledile mogli su se videti samo transparenti fakulteta i državne zastave Republike Srbije. Izričito, gotovo na rubu incidenta, na prvim su uličnim demonstracijama uklonjene tako i zastave ideja koje su mogle izgledati srodne njihovima, poput plave zastave Evropske unije ili dugine zastave LGBTQ zajednice.
Što bi rekao meštar Duje u popularnoj praistorijskoj Smojinoj seriji, “neću politiku u moju butigu!”
Tako je, rekoh, počelo.
Onda su nakon mesec i pol, u januaru srećne nove 2025. godine, na demonstracijama pred Ustavnim sudom uočene prve zastave sa mapom Kosova, te natpisima “Nema predaje!” i “Mladi, sloboda, otadžbina”. Pa se uskoro otkrilo kako ta ikonografija nema nikakve veze sa studentima, već su je uneli pripadnici nekih desničarskih organizacija, poput omladinskog ogranka Nove demokratske stranke Srbije i krajnje desnog Kluba 451, povezanog sa grupama Zentropa Srbija i Srpski nacionalni front, ali i brojnim evropskim neonacističkim organizacijama.
Onda su se u februaru srećne nove 2025. na blokadama saobraćajnica u Novom Sadu i Kragujevcu među demonstrante postrojili veterani slavne niške 63. padobranske brigade, da autoritetom svojih crvenih beretki i ratnog iskustva iz Hrvatske, Bosne i Kosova pruže studentima podršku i zaštitu.
Onda su početkom marta srećne nove 2025. Vučićevi omladinci – “studenti koji žele da uče”, skraćeno “ćaci” – u Pionirskom parku podigli šatorsko naselje, popularni Ćacilend, a njihovim trolovanjem i otvorenim zajebavanjem prva zvezda studentskih protesta postao je Nemanja Šarović, odbegli naprednjak, rehabilitovani četnik i Šešeljev pionir, kojega su oduševljeni kragujevački studenti odmah pozvali da održi predavanje na njihovom fakultetu.
Onda su se na veličanstvenom martovskom protestu na beogradskoj Slaviji pojavili i studenti sa šubarama, kokardama i velikim pravoslavnim krstovima, a uz zastave Svetog Save i bratske Ruske Federacije primećene su i neobične crvene zastave sa “loknastim Isusom”, brzo prepoznate kao zastave Pravoslavne vojske Hrista Spasitelja, ratne zastave plaćeničke ruske paravojske Wagner.
Onda su učesnike okupljanja Vučićeva SNS-a u Nišu studenti i demonstranti zasuli jajima vičući “Šiptari! Šiptari!”, poručujući policiji “Idite na Kosovo!” Onda se krajem marta na studentskom “Protestu za Generalštab” uz ruske državne i ratne zastave pojavila i zastava Severne Koreje. Onda je Vučićeva politička konkubina Ana Brnabić u javnom diskursu postala “potomak ustaških zločinaca”, a studentske proteste spremno su podržali i notorni Boris Malagurski i Boško Obradović. Onda se studente iznenada počeli da podržavaju i navijači Crvene zvezde i Partizana. Onda su redovni gosti i zvezde studentskih protesta postali naci-reperi iz Beogradskog sindikata. “Tek sad, nakon ovog studentskog protesta, shvatam značaj poštovanja Ustava, koji garantuje Kosovo kao sastavni deo Srbije”, objasnio je “sindikalist” Ognjen Janković u intervjuu za N1.
Onda se u aprilu srećne nove 2025. zastava Pravoslavne vojske Hrista Spasitelja ukazala i u studentskom biciklističkom konvoju koji je potegao u Strasbur, u rukama studenta u crnoj jakni sa logotipom “Principa”, modnog brenda srpske desničarske omladine, sve u društvu kolege sa visoko podignutim transparentom “Kosovo je Srbija”. Onda je notorni Jovo Bakić tronut poručio kako “mi, starije generacije, suzama zalivamo i usnama celivamo njihove rane na nogama, jer znamo da ponovo imamo Miloše Obiliće, Obilići se u nama bude, Obilići koji se nikada Muratu divili nisu!”
Onda je druga grupa studenata, oduševljena pothvatom biciklista, iz Kraljeva peške krenula na Hilandar, po blagoslov za studentske proteste. Onda su zaglušujuća buka i zviždanje na protestima pred zgradom RTS-a prekinuti u znak poštovanja Velikog petka. Onda su demonstranti na Košutnjaku na pravoslavni Uskrs napravili uspelu bakljadu u obliku krsta. Onda su patrijarhu Porfiriju, razočarani njegovom posetom Putinu, studenti kragujevačkog univerziteta poručili: “Mi smo vaša deca i ne tražimo od vas ništa osim onoga što već dugujete svojoj savesti – da nam budete pastir.”
Onda je na protestima pred RTS-om, na kojima su primećeni i studenti sa simpatičnim bedžem “Vrati se Apise!”, predstavnik ratnih veterana održao predavanje o “krvavom bosanskom loncu”, u kojemu su se “sve tri strane utrkivale koja će više da ga potpali”, zaključivši kako on i njegovi drugovi “posle dugo godina osećaju čast, divljenje i zahvalnost da sa ponosom nose ime ratnih veterana”.
Onda je u junu srećne nove 2025. godine Pravni fakultet u blokadi objavio na Fejsu kako se “u Preševu na svakom koraku nalaze UČK zastave”, pa bi “naša herojska žandarmerija mogla da malo odmori od udaranja studenata i radi malo i ozbiljnije poslove”. Onda je kidnapovani i zatvoreni student Stefan Tomić izašao iz zatvora s najvećom ruskopravoslavnom krstačom koju je njegova majica mogla da podnese.
Onda je konačno krajem juna srećne nove 2025. na beogradskoj Slaviji zakazan veličanstveni studentski protest “Vidimo se na Vidovdan”, najavljen porukom “Imamo sa čim pred Lazara!” i pesmom “Hriste Bože” iz filma “Boj na Kosovu”, zvaničnom himnom Crvenih beretki.
Onda je na studentskom vidovdanskom saboru čuveni “student solunac” Nikola Marčetić podsetio da “to nije samo običan datum u kalendaru, već simbol našeg duhovnog i kulturnog identiteta, naše nepresušne vere i žrtve, dan kada se nebo i zemlja dotaknu, i kada molitva i krv postaju jedno, a prošlost i sadašnjost šapuću pobedonosnu pesmu o besmrtnosti duha jednog naroda”, pozivajući studente da “ovaj Vidovdan bude novi zavet, zavet generacije koja neće klečati”. Onda je jedna studentkinja pročitala politički program pokreta, sažet u pet reči: “Kosovo i Metohija, i poštovanje Ustava Srbije”. “Spoljna politika mora da bude zasnovana na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, Ustava, vojne neutralnosti i zaštiti srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i u regionu”, deklamovala je studentkinja prekidana povicima “Aco, šiptare!” i “SNS šiptari, Kosovo ste izdali!”.
Onda je profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar – koji je samo par dana ranije u društvu Matije Bećkovića i Koste Čavoškog promovisao knjigu pesama Radovana Karadžića i poslao mu rođendansku čestitku – održao predavanje o Vidovdanu, vidovdanskoj etici i etici kosovskog opredeljenja.
“Lazarev izbor, Vukova izdaja i Obilićev podvig, te tri stvari prate srpsku istoriju i svaki put se u njoj pojavljuju sa novom i neočekivanom snagom”, tako nekako, ne držite me za svaku reč, grmio je nadahnuti govornik, podsetivši da je “po Ustavu naše zemlje Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije”, i da slobodne Srbije nema bez “slobode srpskog naroda van Srbije, odbrane suverenosti Republike Srpske, odbrane suverenosti Srba u Crnoj Gori i borbe za srpska nacionalna prava u Hrvatskoj i Makedoniji: to je borba za srpski integralizam”.
Upravo tako, setićete se možda, glasila je snažna poruka koju je početkom juna prošle godine srpskom svetu iz Beograda odaslao celu godinu gromoglasno najavljivan veličanstveni Prvi svesrpski sabor Srbije i Republike Srpske, nazvan “Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska”.
Jedan narod, jedan sabor, još jedna godina. Zaludnije potrošena nije zabeležena u celokupnoj istoriji sveta.
Pardon, dabome, srpskog sveta.
