Fascinacija snovima nastaje onda kada postanemo svesni da se ne možemo setiti šta smo sanjali. Dodatno intrigira i činjenica da možemo sanjati i svake noći, a da tih snova nismo svesni
Ukoliko se ikada zapitate gde ste proveli ozbiljan deo svog života, tačnije čitavu njegovu trećinu, to bi bio krevet. Premda ova uvodna rečenica više zvuči kao reklama za dušeke, a mogla bi to i biti, činjenica je da trećinu života prespavamo. Kvalitet spavanja direktno se odražava na fizičko, psihičko i emotivno zdravlje, ali fiziologija sanjanja, kao pratećeg elementa ovog procesa do danas je ostala nedovoljno razjašnjena.
Snovi su bili izvor fascinacije za mnoge filozofe i psihologe. A sve kreće od teorije po kojoj su snovi poruke bogova ili predznaci budućnosti. Da li je onda poražavajuće konstatovati da često deluje da od ove teorije u svakodnevnom životu i nismo puno odmakli? Osim što je „tumačenje“ snova hobi zabave radi, ono je nažalost često i hobi zarade radi.
Premda se danas istraživanjem mehanizama spavanja i naučne pozadine snova najviše bave neuronauke, krajem 19. veka snovi su postali pre svega predmet proučavanja psihologa i psihoanalitičara. U „Tumačenju snova“, objavljenom 1900. godine, Sigmund Frojd je tvrdio da se sadržaj snova ne može shvatiti doslovce u svom izvornom smislu. Umesto toga je predložio koncept gde snovi potiču iz složenih psiholoških mehanizama koji nisu definisani mislima, osećanjima i sećanjima našeg tipičnog budnog iskustva. Tako Frojdova ideja „skrivenih značenja snova“ i „potisnutih želja“, a bez eksperimentalnih dokaza, i nije bila nova, već i prethodno već čvrsto utemeljena u popularnoj narodnoj psihologiji.
Spavati i sanjati nije isto, iako se ova dva procesa nesumnjivo preklapaju. Spavanje je neophodan uslov sanjanja, zbog čega je 1953. godina bila prekretnica razumevanja fiziologije odnosa ovih procesa otkrićem koje brze pokrete očiju tokom spavanja povezuje sa stanjem sanjanja. Otuda i skraćenica REM faze, odnosno faze brzih pokreta očiju (na engleskom rapid eye movement).
Tokom eksperimenata, naučnici iz Laboratorije za istraživanje spavanja Univerziteta u Čikagu primetili su da sat vremena nakon što bi ispitanici u laboratoriji zaspali, kod njih se ispod zatvorenih kapaka mogao uočiti nalet brzih pokreta očiju (REM). Zanimljivo je bilo i da je REM bio praćen promenom moždanih talasa otkrivenih elektroencefalografijom, i da je taj električni obrazac podsećao na obrazac kod buđenja. Kada su ispitanici bili probuđeni tokom trajanja ove REM faze, uglavnom su prijavili živopisne snove.
Sa druge strane, kada su se budili tokom ne-REM (NREM) sna, prisećali su se snova u izuzetno retkim slučajevima. Nakon ove, sprovedeno je nekoliko hiljada studija koje su koristile iste vidljive indekse sanjanja u vidu moždanih talasa, odnosno moždanih aktivnosti. I one su pokazale da ljudi sanjaju i tokom REM i NREM faze spavanja, ali da se sadržaj snova razlikuje. Snovi tokom REM spavanja obično su duži, živopisniji, sličniji bajkama i filmovima i sigurno bizarniji od onih tokom NREM spavanja.
Ta živopisnost i vizualizacija moguće je da ima uticaja i na bolje pamćenje onoga što smo sanjali. Međutim tu se dolazi i do jednog od ključnih prepreka za izučavanje snova. Nauka se mora oslanjati na verbalne izveštaje ispitanika. Narativi koji opisuju mentalna iskustva tokom sna su oni koje sakupljamo u njihovom budnom stanju te često dolazi do zabuna između snova i jave.
Dodatno, proučavanje se uglavnom svodi na „snove kojih se možemo prisetiti“, ali ne i snova kojih nismo svesni da su se desili, tokom NREM faze na primer. Samoizveštavanje je zato ozbiljan ograničavajući faktor. Znamo da i životinje mogu sanjati, ali je zbog nedostatka opisa njihovih snova nemoguće doznati da li su ti snovi živopisni kao kod ljudi ili ne.
Govoreći samo o spavanju, zdrave osobe obično prolaze kroz obe faze i njihove podfaze, ali ih i ponavljaju 4 do 6 puta tokom jedne noći. NREM spavanje gradacijski obuhvata podfaze od laganog uspavljivanja do dubljih stanja sna.
Paralelno se, otkucaji srca, telesna temperatura, napetost mišića i moždani talasi smanjuju (niže frekvencije i veće amplitude) i progresivno usporavaju. Za osećaj energije i kvalitetnog sna pri buđenju, važno je da ova NREM faza obavezno obuhvati i poslednje njene podfaze. Suprotno, REM fazu karakterišu brzi pokreti očiju, brže oscilacije mozga (više frekvencije i manje amplitude), pojačano disanje, nepravilni otkucaji srca i krvnog pritiska. Ne samo da se u ovoj fazi pojavljuju češće i nama znani snovi, već su u njoj mišići tela privremeno paralizovani kako bi sprečili pokrete tela. Interesantno je zato da vrlo često u tzv. REM snovima mi te fizičke nemoći postajemo svesni i vrlo je se sećamo. Dakle, početkom noći uglavnom smo u NREM-u, te u REM ulazimo dosta kasnije. Kako se ovaj proces nastavlja i ponavlja sve dok se osoba ne probudi, trenutak buđenja može nas zateći u obe faze, što utiče i na naše sećanje šta smo sanjali.
Poznato je da sanjamo oko 2 sata tokom jedne noći, ali da ne možemo potpuno naučno objasniti ni neurološki mehanizam ali ni svrhu ovog procesa. Ona može biti samo nusproizvod slučajnog ili refleksnog procesa moždane aktivnosti, ali se navode i brojne teorije koje bi svrhu mogle objasniti.
Tako bi snovi mogli predstavljati obradu naše memorije radi formiranja i konsolidacije pamćenja, zatim bi mogli simulirati preteće događaje radi vežbanja i pripreme za njihovo potencijalno izbegavanje, ili su važan osnov stvaranja motivacije. Interesantna je i hipoteza po kojoj je funkcija sna eliminacija određenih neželjenih ili „parazitskih“ sećanja. Ova eliminacija, pritom, nije samo puko zaboravljanje već aktivnost obrnutog učenja ili odučavanja.
Takođe je poznato da se sa starenjem REM faza smanjuje, kao i da se sadržaj snova značajno menja od rođenja do tinejdžerskih godina, ali ne i između kasnih tinejdžerskih godina do starosti. Novorođenčad i odojčad, većinu vremena spavanja provode u REM fazi, te se čini da je san važan u razvojnom procesu, te da sadržaj snova paralelno prati kognitivni i emocionalni razvoj i stabilnost odrasle ličnosti.
Koliko je san bio odlučujući u kreativnim procesima rešavanja problema umetnika i naučnika opisano je brojnim anegdotama. Pol Makartni je navodno u snu otkrio melodiju za pesmu „Yesterday“, dok je Oto Loui, fiziolog nemačkog porekla, sanjao o eksperimentima koji demonstriraju transmisiju hemijskog signala kroz sinapse, za šta je kasnije dobio Nobelovu nagradu.
A šta na to kažu eksperimentalni podaci? Ispitanici jednog istraživanja iz 2002. godine imali su čak za 32% bolji rezultat u rešavanju anagrama kada su se budili nakon REM sna od onih koji su se budili nakon NREM sna. Sedam godina kasnije pokazano je i da REM spavanje zapravo pomaže integraciju inicijalno nepovezanih informacija, a što dalje omogućava kreativnije rešavanje problema. Dok sanjamo aktivira se dopaminergički sistem a on, kako neuronauka objašnjava, promoviše kreativnost uključujući asocijativno razmišljanje, inovativnost, kognitivnu fleksibilnost i divergentno mišljenje.
Ukoliko uzmemo sve u obzir, Istraživanja o snovima su do danas nažalost ostvarila izuzetno spor napredak. Nema konsenzusa oko definicije sna, nepoznato je i koji delovi moždane aktivnosti pokreću snove, te koji se preklapaju između spavanja i sanjanja. Predložene su tako dve glavne teorije u vezi sa neuronskim putevima uključenim u sanjanje. Prva je da se snovi generišu neuronskom aktivacijom u moždanom stablu, a da se zatim signal prenosi do kore velikog mozga. Druga je da su snovi uzrokovani hormonskom aktivacijom prednjeg mozga.
Premda snove možemo okarakterisati bizarnim i doživljajima iskrivljenim u vremenu i prostoru, ljudi ih doživljavaju stvarnim. Naročito se ističe doživljaj negativnih emocija koje su najčešći pratilac snova sa halucinantnim opažanjima, posebno vizuelnim i motoričkim. Fascinacija snovima nastaje onda kada postanemo svesni da se ne možemo setiti šta smo sanjali. Dodatno intrigira i činjenica da možemo sanjati i svake noći, a da tih snova nismo svesni. Međutim dokazi o količini i vrsti sanjanja takođe zavise od toga koliko brzo se neko budi, ali i od intenziteta njegovog napora da se priseti sna. Neki ljudi se sećaju snova češće od proseka, dok ih drugi retko prijavljuju strahujući da ne sanjaju. Ipak znajte da ove razlike nemaju nikakve veze sa količinom sna, te da sanjamo mnogo više nego što to možemo naslutiti.
