Aleksandar Vučić, njegova Srpska napredna stranka i njihove kriminalne falange konačno odlaze sa vlasti. Studentska lista je ubedljivo pobedila na vanrednim parlamentarnim izborima. Prema prvim preliminarnim podacima Crte, “Studentska lista – Studenti pobeđuju”, osvojila je 51,47 odsto glasova, a lista “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija” 40,42 odsto glasova. Već tokom izbornog dana postajalo je jasno da se naprednjačkoj bandi bliži kraj, jer je izlaznost bila rekordna, otprilike kao u septembru 2000. godine, kada je pao Slobodan Milošević.
Građani su čekali u redovima, a na biračkim mestima u dijaspori čekanje je umelo da traje i po pet-šest sati. Pred kraj izbornog dana Vučić je počeo da obavlja pripremne radnje za eventualno nasilje. Oklopna vozila, žandarmerija, policijska vozila za razbijanje demonstracija, džipovi puni huligana počeli su da se okupljaju po Beogradu. I čuveni Ćacilend, paravojni logor nadomak Predsedništva, u centru Beograda, počeo je da se popunjava kriminalcima.
Scenario u kojem Vučić neće priznati poraz, pa će angažovati svu silu kojom raspolaže za represiju nad nepokornim građanima koji brane svoju pobedu delovao je kao sasvim realan. Bilo je očekivano da će se Vučić i njegova naprednjačka kamarila držati zubima i noktima za fotelje, jer su se navukli ne vlast i moć, a i toliko su ogrezli u korupciju i kriminal da im ne gine zatvor ako zglajznu. Međutim, usledilo je veliko iznenađenje.
Vest da je Studentska lista ubedljivo pobedila, sa natpolovičnom većinom osvojenih glasova, nije saopšten iz štaba pobedničke liste. Radosnu vest je, na opšte iznenađenje, saopštio Aleksandar Vučić iz izbornog štaba SNS-a, i to sat vremena pre nego što je bilo zakazano njegovo obraćanje javnosti sa prvim rezultatima. Priznao je poraz, objavio preliminarne rezultate o svom potpunom krahu, rekao kako su studenti osvojili pola miliona glasova više, pa čak i čestitao pobedu.
Potom je, naravno, zakukao u svom klasičnom maniru, difamirao i satanizovao protivnika, nastavio sa širenjem laži i propagande, i sve u tom stilu na koji smo navikli. Rezultati su potom potvrđeni iz drugih relevantnih izvora, iz posmatračkih misija, izbornih štabova. Samo sat i po nakon zatvaranja birališta postalo je jasno da je Vučić pao s vlasti, nakon 14 godina neprikosnovene vladavine. Gotov je. Definitivno. Završila se era Aleksandra Vučića, počinje nešto novo.
Vučić je imao sve u svojim rukama i ništa mu nije pomoglo. Zarobio je državu, društvo i institucije, raspolagao je novcem građana Srbije, držao je pod svojom čizmom policiju, službe bezbednosti, tužioce, sudije, kriminalne strukture, čitave falange sačinjene od batinaša i krimosa, opštine i gradove, poslušnike, najbrojniju partiju u Evropi, javna i komunalna preduzeća, funkcionere na svim mogućim nivoima vlasti, skoro sve medije, celokupnu državnu i paradržavnu infrastrukturu. I sve je bilo uzalud.
Pobuna koju su pre skoro dve godine pokrenuli studenti, nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, na kraju je urodila plodom, režim je srušen. Osim Studentske liste i Vučićeve liste Ujedinjena Srbija, u Skupštinu ulaze još samo manjinske stranke, svi ostali su ispod cenzusa. Koalicija Dragana Đilasa osvojila je oko 0,3 posto, desničari okupljeni oko Novog DSS-a su na 0,9 procenata, i ovo je očigledno kraj političkog života za njih. SPS takođe najzad odlazi sa scene, sa osvojenih 2,7 odsto glasova, bilo je krajnje vreme da se upokoje, kad već nisu zabranjeni odmah nakon 5. oktobra. Tada je trebalo da bude zabranjena i Srpska radikalna stranka, a njeni funkcioneri lustrirani, pa ne bi ni došlo do pojave SNS-a i Vučićeve vladavine. Videćemo da li će sada biti učinjeno ono što je moralo da bude davno urađeno ili će i Studentska lista ponoviti istu grešku.
Odmah po objavljivanju vesti o pobedi, građanstvo je zahvatila totalna euforija, počelo je slavlje širom Srbije, građani su igrali i pevali, okupljali se po trgovima i ulicama, vozili automobile u trijumfalnim povorkama. Pobeda se slavi diljem čitave zemlje. Građani su uklonili ogradu oko Pionirskog parka, kojom je bio opasan takozvani Ćacilend, zapaljena su i dva automobila koja su se tamo nalazila, a u Novom Sadu je konačno skinut džinovski plakat sa likom Vojislava Šešelja, koji je ružio centar grada više od dvadeset godina.
Studentska lista je apsolutno trijumfovala, u parlamentu će imati oko 140 mandata (od 250), što će reći da će moći sama da formira vladu i da sve drži pod svojom kontrolom. Kad se slavlje završi, pobednike čeka ogroman posao. Završilo se nakaradno Vučićevo doba, ova pararealnost u kojoj smo predugo živeli, pararealnost koja je samo nastavak one prvobitne abominacije u kojoj smo živeli devedesetih godina prošlog veka, pod režimom Slobodana Miloševića. Sada konačno stižemo u stvarnost, u realno stanje stvari, posle dugog niza godina, halucinacija, opsena i pričina.
Tek nakon što SL preuzme vlast, videćemo u kakvom je stanju srpsko društvo, šta je sve uništeno i nepovratno upropašćeno, šta može da se popravi, te kolika je stvarna dubina naše propasti i koliko su ukorenjeni naši problemi. Posle Miloševićeve zločinačke države imali smo Vučićevu mafijašku državu, a sve vreme je dominirala mitološka etnonacionalistička ideološka priča, koja neminovno završava u zločinu i kriminalu, jer je to njena suština. Razvaljenost i zatrovanost našeg društva, naše svesti, naše duše je nepojamna, a saniranje te spaljene zemlje, spoljašnje i unutrašnje, može da potraje i decenijama. Pad Vučićevog režima je samo prvi korak, samo nužni preduslov za promenu, a trebalo je 14 godina da se to dogodi. Pritom Vučić nije bio obožavan, voljen i deifikovan kao Milošević, već je vladao ucenama, zastrašivanjem i podmićivanjem. Pa smo ga se na jedvite jade oslobodili.
Srbija je oslobođena i sada treba da se suoči sa slobodom, da vidi šta će s njom da radi, što zavisi od toga šta želi da radi sa sobom, kuda želi da ide, kakvo društvo želi da postane, kakva zajednica misli da bude. Da bi se uopšte negde usmerila, potrebno je prvo ukloniti kriminalnu hobotnicu koja se razrasla po svim sferama društva. Potrebno je reformisati policiju, tužilaštvo, sudstvo, medije, kulturu, praktično sve institucije, jer je sve izvitopereno, korumpirano, izopačeno i pretvoreno u svoju suprotnost. Neophodno je da uslede hapšenja i suđenja, lustracija i oduzimanje nezakonito stečene imovine, i čitav niz mera za saniranje posledica naprednjačke kriminalizacije društva. Problem je što je broj ljudi koji bi trebalo da budu zahvaćeni ovim merama popriličan, teško je čak i odoka proceniti, recimo da ih ima između 50 i 100 hiljada. I to samo onih koji su se ozbiljnije ogrešili o zakon i pljačkali građane, ili zloupotrebljavali položaj, ili učestvovali u raznim vrstama koruptivnih radnji, ili naprosto nisu radili svoj posao (policijski, sudijski, tužilački) i tako su naneli štetu državi.
Nakon mnogo godina samozavaravanja, sledi nam neprijatan susret sa realnošću. Konačno ćemo videti za šta Srbija ima kapacitet – da li ima snage da se demokratizuje i postane evropska država, ili će nastaviti da životari u limbu svoje pogubljenosti u svetu, u sopstvenim deluzijama koje često nazivamo i nacionalnim identitetom. Videćemo da li je maksimalni domet srpskog društva da bude nekakav mutljag tadićevsko-koštuničarskog tipa, ili je sposobno za nešto više i bolje. Strepnja mi je dublja od nade, što reče onaj pseudopisac i krvavi ideolog, otac nacije, koji predstavlja neprikosnoveni autoritet za većinu građana ove zemlje, sa obe strane političke barikade.
Sada je najvažnije da je Vučićev režim poražen, i to ubedljivo. Šta god da bude sutra, u šta god se razvije budućnost ove zemlje, jedno je sigurno – građanima Srbije će biti lakše, biće lakše i čitavom regionu. Bar za neko vreme.
