Savremeni čovek često barata pojmovima koje ne razume, a koji mu se čine nedvosmislenim i kristalno jasnim. Jedan od takvih je pojam kiča. Svako ga shvata na svoj način, subjektivno i proizvoljno. Malo njih poseže za literaturom u kojoj se ovaj pojam uz pomoć određenih empirijskih istraživanja određuje na teorijski i metodološki uzoran način. Mnogi misle da sve ono što se ne slaže sa njihovim mišljenjem, stavom ili ukusom mogu bez pardona proglasiti kičem – nečim što je lažno, nevredno, patvoreno i trivijalno. Ovakva praksa najčešće se sreće u proceni vrednosti umetničkih dela iako nije zanemarljiva ni kada su u pitanju političke, etičke, religijske, ekološke ili neke druge ideje. Treba znati da je kič veoma savitljiv i penetrantan, što će reći da ima osobinu da se uvuče u sve pore ljudskog života. Čuveni češko-francuski književnik Milan Kundera iznosi sledeći zaključak: „Niko od nas nije nadčovek da u potpunosti izmakne kiču. Ma koliko ga prezirali, kič pripada ljudskom udesu“. Kič je u prednosti jer nema naciju. Njegov jezik je univerzalan i svi ga bez ikakvog napora razumeju.
Lavirinti kiča
Područje na kome se krećemo ovde i sada naročito je trusno jer je sâm predmet definisanja – kič – veoma teško zarobiti uz pomoć nekakve verbalne fraze. Identifikovati neko delo ili artefakt kao što je kič predstavlja postupak sličan hvatanju vazduha: imate utisak da ste ga uhvatili, a kada otvorite šaku – njega više nema. Stoga je uputno krenuti od određenja kiča prostim nabrajanjem njegovih odlika. Dakle, kič je:
- neautentičan
- komercijalan
- pasivan
- jednokratan (prolazan i potrošan)
- mediokritetan
- varljiv
- sentimentalan
- lascivan (bestidan)
- vulgaran
- jeftin
- dekadentan
- perverzan
- sladunjav
- hibridan
- lepljiv (nametljiv)
- agresivan
- penetrantan
- isključiv
- spektakularan
- banalan
- senzacionalan
- imitativan
- dovršen (zatvoren)
Najčešća određenja kiča zasnovana su na njegovoj komparaciji sa umetnošću. U toj interakciji kič dobija atribut jednokratnog i prolaznog, a umetnost – univerzalnog i večnog. Najčešći atributi kičerske strukture jesu: standardno, stereotipno, lažno, konvencionalno, konformističko, shematično, dogmatsko. Nasuprot tome stoje estetski vredna dela koja emaniraju iz sebe utopijski horizont, autentičnost i dobrotu, neponovljivost i originalnost.
U odnosu prema autentičnoj umetnosti kič je, sledstveno rečenom, pseudoumetnost u jednom sladunjavom obliku. On je lažni prikaz stvarnosti. Po svojoj biti kič je aproksimacija snova – iskrivljeni i nestvarni prikaz realnog života. Kič je takođe ambivalentan u pogledu ukusa, te proizvodnju kiča ne treba potcenjivati. Po Arnoldu Hauzeru, autorima kiča potrebna je posebna veština, poput kartaške, da bi njihove tvorevine mogle stupiti u komunikaciju s konzumentima. Hauzer to saopštava na jedan nadasve originalan i pronicljiv način: „Kič nije ‘hoćeš pa ne možeš’, već majstorstvo neumetničkog, hotimični neukus. On ne nastaje slučajno i nesvesno; u kič se mora verovati da bi se mogao proizvoditi dobar i uspešan kič. Tek na taj način postaje od lepote ljupkost, od uzvišenog uobraženost, od veličine razmetljivost, od dostojanstva nametljivost, od ljubavi prostitucija”.
Ovome treba pridodati još jednu važnu osobinu kiča – relativnost. Rečju, isto delo biće kič za jednog estetički obrazovanog ljubitelja umetnosti, a umetničko delo za onog drugog, koji je tipičan predstavnik potrošačkog društva i njemu ekvivalentnog ukusa. Stoga značenje dela nije poželjno tražiti isključivo u njemu samom i u nameri njegovog autora, već ga treba identifikovati i u ukusu publike kojoj je ono namenjeno. Treba znati da umetnička dela nemaju samo estetsku dimenziju. Za neke je čak i ta najvažnija osobina opravdana samo pod uslovom da je moralno prihvatljiva. Herman Broh je govorio da proizvođač kiča nije neko ko stvara umetnička dela manje vrednosti. Po njemu je on „etički otpadnik” i zločinac koji želi radikalno zlo. Uverenje pravog umetnika je da radi dobro a ne lepo. Suprotna težnja umetnika dovodi do sunovrata u kič. Dakle, onoga ko stvara kič ne treba ga ocenjivati estetskim merilima. O takvom čoveku valja suditi kao o „etički niskom biću”, pravom zlotvoru. Nadaleko je poznata rečenica oca Gestapa, Hermana Geringa: „Kada čujem reč kultura, otkočim pištolj“! Nju je navodno izrekao revoltiran primedbom da nacistička vladavina sramoti nemačku kulturu pred svetom. Ljudima takvog duhovnog profila kultura je nešto nalik na bubašvabu koju treba zgaziti čizmom.
Mnogi estetičari ističu preteranost kao glavnu odliku kiča. Oskar Vajld tvrdi da je sama umetnost „jedan oblik preterivanja”. Ova osobina ispoljava se na razne načine: kao nesklad dimenzija ili kao preterano nanošenje boja u slikarstvu, usled čega dolazi do drečavosti (ja to nazivam fenomenom poslastičarskih boja). U ovoj osobini kiča mogu se identifikovati neke od onih odlika koje smo već pominjali: i sentimentalnost i dirljivost i sladunjavost se, recimo, odlikuju preteranošću. Pored tih prikrivenih odnosno latentnih odlika preteranosti, postoji i jedna manifestna odlika koju možemo nazvati težnjom za prenatrpavanjem (ukrašavanje radi ukrašavanja; obilje ukrasa i dekorativnih pojedinosti uz odsustvo svake estetske mere; formalizam).
Kič kao stil života
Potrebno je razlikovati uže i šire shvatanje kiča. U prvom slučaju kič se koristi kao pežorativna reč za lošu umetnost, kvaziumetnost, pseudoumetnost, dok u širem smislu on obuhvata fenomene i dešavanja koja zaokupljaju stil života pojedinca ili društvene grupe. Autentično stvaralaštvo mora da načini kod umetnika zadovoljstvo u radu, a istovremeno ga obavezuje da kulturno unapređuje publiku, razvija kod nje kulturne potrebe i podstiče doživljaje – podiže ukus publike na viši kulturni nivo. Nasuprot tome, kič predstavlja suštinsko izneveravanje najdubljih smislova stvaralaštva. Pod kičem u širem smislu reči podrazumevamo njegovu penetraciju u društveni i lični život čoveka u svakodnevlju koji čini njegov životni stil (sistem vrednosti, obrazovanje, moral, ukusi, ponašanje, komunikacija, odevanje, verovanje, zabava, navike).
Opšta definicija kiča podrazumeva ispitivanje osnovne relacije: kič objekt – kič subjekt – kič odnos. Kič objekt se može odrediti kao predmet koji provocira kič doživljaj, a kič subjekt podrazumeva čoveka koji je sklon kiču. Na središtu osnovne kič relacije, kao čvorna tačka, nalazi se kič odnos koji zapravo predstavlja suštinski prostor za analizu kič komunikacije i za moguće vrednovanje kiča. Niko bolje i jezgrovitije nije definisao kič iz navedene perspektive od nadahnutog Abrahama Mola: „Kič je odnos između čoveka i stvari a ne stvar, on je pridev a ne imenica, to je tačnije rečeno estetski način odnosa prema okolini. U to ime on zaslužuje naziv kič umetnosti, ako prihvatimo stav da umetnost nije stvar već način na koji se čovek odnosi prema stvarima”. Dakle, čovek je jedino merilo prema kojem je kič stvoren. S obzorom na to da se u svakom tonusu ljudskog bića nalazi „uputstvo za ostvarenje sreće”, onda je kič, kako veli Mol – umetnost sreće. Vlasnik kič stila okreće se lakom, neprotivrečnom, glatkom i neproblematičnom, onom što se, rečeno u žargonu, servira na dlanu ili na tacni kao kolač za koji bi bilo poželjno da je sažvakan kako bi se bez ikakvog napora mogao konzumirati. Sledstveno tome, svako društvo prepuno je surogata i produkata imitacije. Tamo gde klica kiča naiđe na plodno tle, ona se neverovatno brzo razvija i razmnožava geometrijskom progresijom. Ne postoji čovek koji je potpuno imun na virus kiča.
Pošto se nalazimo u sferi umetnosti, zanimljivim se čini Brohov aforizam, po kome je kič „unutrašnji neprijatelj umetnosti“. Taj iskaz ne ide bez jednog njegovog još poznatijeg dodatka: „U svakoj umetnosti postoji kap kiča“ (hic). Izrekom da je „kič pobeda talenta nad genijem“ Edgar Moren ostaje u sferi estetike, dok Ernst Fišer u vezi toga zauzima filozofsko stanovište duhovitom sentencom „Kič je rasprodaja ideala po sniženim cenama“. Aleksi Čelebonoviću kič liči na „prtljag laži, fikcije, imitacija i sladunjavosti“, a u Adornovoj izreci da je „umetnost obećanje sreće koja se raspršuje“ naslućuje se latentna opasnost koja umetnosti neprestano preti od kiča kao njenog vernog pratioca. Na osnovu analize brojnih definicija kiča zapaža se da gotovo svaka u ponečem hramlje. Zato nije naročito zahvalno tragati za nekom definicijom koja bi se dala izraziti u jednoj frazi, a još manje za onom koja bi zadovoljila sve ukuse.
Ne treba zanemariti ni upečatljiva viđenja kiča poput onog koje je proizašlo iz Kunderine originalne, nekonvencionalne i čisto spisateljske nadahnutosti. U romanu Nepodnošljiva lakoća postojanja pisac identifikuje kič sa svetom u kome se o govnu ne govori! On se priseća knjiga u kojima je doskoro reč govno bila zamenjivana tačkama. To nije moglo biti iz moralnih razloga jer se ne može tvrditi kako je govno nemoralno! „Otpor prema govnima metafizičkog je karaktera“, zaključuje samouvereni Kundera. Kako se ove refleksije ne bi banalizovale ili pak pretvorile u nekakvu baladu o govnu, autor nas uvodi u svet estetike u kome vlada „estetski ideal kategoričke saglasnosti s postojanjem“. To je svet u kome se o govnu ne govori, kao da ono ne postoji. Kič je, po Kunderi, „apsolutno negiranje govna, u doslovnom i prenesenom smislu. Kič isključuje iz svog vidokruga sve što je u ljudskoj egzistenciji suštinski neprihvatljivo“. To bi moglo ukazivati na predaju, neborbenost. Kič je, uistinu, odricanje od borbe. On je slabovid za ono što predstavlja životnu teškoću, za ono što se u prvi mah čini nedostižnim i za šta se tek valja izboriti. Na taj način Kundera je demistifikovao stvari na planu umetničke slobode i uneo ih u svakodnevni život.
Pošto nije sporno da su kič i njegovi nosioci (malograđani, skorojevići, snobovi, narcisi) doživeli ekspanziju u kapitalizmu XIX veka, smisleno je postaviti pitanje: koji istorijski period ili kulturno razdoblje mora preuzeti na sebe odgovornost za kič? Većina kulturologa će odmah kao iz topa: romantizam. Bez obzira na to koliko je duboke tragove kič ostavio na XIX stoleće, on sam u najvećoj meri proizlazi iz stanja duha koje definišemo romantičnim. Kada smo već ušli u prostor „familijarnih“ odnosa, složićemo se sa Brohom da je „romantizam, iako sam nije kič, roditelj kiču“, pa dete u nekim trenucima postaje toliko slično roditelju da među njima ne postoji razlika. Međutim, kič se proteže i na sva buduća vremena, na sva društva i sve ideologije. Tako govorimo o kiču specifičnog imidža („crveni kič“) koji je odlikovao kulture zemalja tzv. realnog socijalizma. Gledano u celini, razloge sveprisutnosti kiča treba ponajviše tražiti u pomanjkanju obrazovanja širih slojeva ljudi, odnosno u uskom i nekvalitetnom obrazovanju. Obrazovanje u neku ruku predstavlja odbrambeni bedem koji može uspešno odolevati pred naletima kiča, međutim…
Neophodno je reći da kič (kao stav, mišljenje, ukus, ponašanje, jezik, komunikacija) stiže do svih društvenih slojeva i pojedinaca, čak i nezavisno od školovanosti. Na taj način on postaje nečiji stil života. Taj stil kao sociološki pojam nosi konotaciju nematerijalnog, simboličkog i kulturnog. On stoji u čvrstoj vezi sa društvenom raslojenošću i predstavlja način na koji žive neke društvene grupacije, najčešće klase ili slojevi. Nova iskustva, međutim, pokazuju da kič može postati stilom života svih socijalnih slojeva, pa i onih koji stoje visoko na lestvici društvenog života. Iako ni najzvučnije titule ne rešavaju nevolje čovekovog unutrašnjeg preobražaja, neobrazovanost ipak najlakše pristaje uz kič.
To ćemo najlakše razumeti ako zakoračimo u sopstveno dvorište. U njemu ćemo, osobito poslednjih tridesetak godina, zateći „čemer, smrt i jad“. Videćemo kako je provincijalni duh poništio umeće i vrednosti stvaralaštva. Iz polusveta podzemlja, iz provincijskih predgrađa i velegradske polutame, iz ratnog pakla dojezdili su, kako piše Ratko Božović, „jahači kulturne apokalipse“. U gradskim sredinama udomio se neoruralni primitivizam. Gradovi su postali poseljačena staništa u kojima je novokomponovana kič-elita agresivno nametnula svoj stil života.
Kako živeti s kičem?
Na kraju sledi glavno pitanje. Kako protiv kiča? Teško je doći do prave formule ako se ona traži samo u ravni sociološko-ekonomskih mehanizama. Kič se ne može eliminisati ni prevladati nekom vrstom kulturne pedagogije. Čak je i samo pitanje nepravo. Uzaludno je „boriti se” protiv kiča. Bolje je pitati: kako živeti s kičem? Ovaj sâm iznikao je iz određenih socio-kulturnih prilika datog vremena, pa onda stvaranje demokratskih i humanijih okolnosti predstavlja konstruisanje uslova u kojima kič ne bi imao šansi. Direktno fajtersko uletanje u klinč s kičem nepotrebno je i bezizgledno jer ono sadrži sve odlike donkihotovske borbe s vetrenjačama.
Najveća teškoća je u tome što kič nema ni početka ni kraja. On je zatvorio krug i ljudi se, kao začarani, bespomoćno vrte u njemu. Čini se da je lakše orijentisati se u tunelu jer na njegovom kraju uvek ima svetla. U krugu je sve drugačije. Početak neprekidno beži ispred kraja, slično psu koji bezuspešno juri svoj rep. Circulus vitiosus. Znači, izlaza nema.
Beskrajni ružičasti krug i u njemu – čovek. Sa svim osobinama koje ga čine „gordim”, a opet – čovek lakoveran, povodljiv, naivno radoznao. Neprestano pred biblijskom dilemom: uzmi ili ostavi. Ako uzmeš – kajaćeš se, ako ne uzmeš – kajaćeš se.
Kič svuda – kako mu odoleti?
Stavovi o kiču i načinima njegovog prevladavanja kreću se u dijametralno različitim pravcima – od jednog do drugog ekstrema. Optimisti kažu da je kič doleteo sa vetrovima kulture masovnog društva, pa će se on izgubiti na krilima duha toga vremena. Bolesti kiča su, dakle, benigne. Postoje i takozvani srednji, pomirljivi stavovi koji zavređuju ime meliorativni. Po njima kič i nije nekakvo zlo. Zato ga valja doterati, poboljšati, prilagoditi vremenu i on će izgubiti na brutalnosti. Na kraju su, kao i obično, pesimisti – nema nam spasa, pred kičem smo nemoćni, njegov zagrljaj je čvrst kao zagrljaj hobotnice.
Jedna stvar nije sporna: kič je prevashodno kulturološki fenomen. Izvesno je da on deli sudbinu kulture. Putevi kiča istovremeno su i putevi kulture koji vode različitim pravcima – najčešće se razilaze, ali se ponekad i poklapaju. Kič je, bez izuzetka, neizbežan pratilac svake kulture i civilizacije. On nema sopstvene korene već su oni usađeni u temelje šire celine Društva – Kulture. Napred rečeno se ne odnosi samo na kič tvorevine u umetnosti, već na elementarni neukus i nemoral u svim sferama društva – političkoj, ekonomskoj, religijskoj, medijskoj, turističkoj, sportskoj, estradnoj. Rešenje ne treba tražiti u večitoj i iscrpljujućoj borbi s kičem, gde on pokazuje najveću snagu. Izlaz se nalazi u stvaranju društva sa velikim brojem alternativa koje će predstavljati konkurenciju kulturi koja parazitira na mejnstrimu kiča, šunda i treša. U društvu stvarnih alternativa kič malaksava i otkriva svoju lažnu prirodu – prikazuje sopstvenu površnost, prostotu, otrcanost i beznačajnost. Jaka konkurencija apsorbuje najveći deo njegovih moći, a on sâm postaje moralni i estetski patuljak.
