Trećeg jula 1971. godine američki pesnik, bitnik, buntovnik s razlogom i pevač rock and roll benda The Doors – Jim Morrison, pronađen je mrtav u svom poslednjem prebivalištu, jednom od pariskih stanova. Bila je to još jedna misteriozna smrt unutar burne i haotične istorije rock and rolla koja nikad do kraja nije razjašnjena, jedna od onih zauvek obavijenih velom tajne i zlokobnih slutnji - samoubistvo, ubistvo ili nesretan slučaj?, glasilo je pitanje na koje još niko nije našao potpun i pravi odgovor.

PARIS BLUES (nedovšena blues numera Jima Morissona sa LA Woman)

Voleo bih da sam devojka od šesnaest godina,
 kraljica časopisa.
Vozio bih se okolo u velikom automobilu.
Imao bih šofera kao filmska zvezda.
I celu noć bi me mogao čuti kako vrištim.

Kada pogledate okolo,
možete li verovati u kakvom je obliku?
Kada pogledate okolo,
možete li verovati u kakvom je obliku?
Pogledaj okolo,
možeš li verovati u kakvom je obliku?

Znaš gde idem,
ne mogu da se setim gde sam bio.
Tačno znam kuda idem,
ne mogu se setiti gde sam bio.
Idem u grad ljubavi,
počeću svoj život iznova.

Nekad sam bio mlad,
sada starim.

Nekad sam bio topao
Sada mi je hladno.
Pa, idem u inostranstvo,
zgrabiću nešto od tog zlata.

Zvanična verzija Morrisonove tajnovite smrti glasila je ovako: Pamela Courson, njegova devojka (sa kojom je proveo poslednja četiri meseca u Parizu i niz burnih godina u Los Anđelesu) i Morrison su sami u stanu (negde posle ponoći, u subotu 3. jula 1971. godine). Jim se oseća veoma loše i nekoliko puta povraća obilno krvareći. Pamela je zabrinuta za njegovo loše stanje, ali nije uznemirena. Jim je uverava da mu je dobro i odlazi da se kupa. Pamela u međuvremenu zaspi. U pet ujutru se budi, vidi da Jima nema u krevetu, odlazi u kupatilo i nalazi ga u kadi, sa rukama oklemebešenim sa strane, zavaljene glave, rasutih kovrdža, a na licu mu titra dečački osmeh. Pamela misli da Jim izvodi neku morbidnu šalu, a onda zove lekara. Prekasno.

Bilo je razloga da se posumnja u ovu priču. Nije izvršena autopsija; nije bilo policijskog izveštaja. Kružile su mnoge priče.

Parižani tvrde da je umro od heroina. To nije verovatno; Jim se užasno bojao igle. Ako se ufiksao, onda mu je to bio prvi put jer ga je ranije samo ušmrkavao. S druge strane, nađen je mrtav u kadi, a to je prvo mesto gde pokušavaju da se ožive žrtve overdouza. Neki tvrde (pre svih tadašnji menadžer Jimovog omiljenog pariskog kluba – Rock and roll circus – Sem Bernet) da je Morrison te kobne noći stigao oko jedan sat po ponoći u klub, sa još dvojicom dilera droge, kupio heroin i uzeo overdozu u toaletu. Onda su ga izneli na sporedna vrata (da bi se pre svega izbegao ogroman skandal i nepotreban publicitet za lokal), odvezli ga u stan i ubacili u kadu. Dvadesetak godina nakon Morrisonove smrti oglasio se i Alan Ronej, jedan od ključnih svedoka, bliski Jimov prijatelj i fotograf (sa kojim je provodio veći deo svojih pariskih dana), čovek koji je prvi prijavio Morrisonovu smrt (nakon što je stigao u stan na Pamelin uspaničen jutarnji poziv), pozvao lekara i dao policiji podatke o Jimu kao običnom američkom turisti, pod njegovim rođenim imenom – Douglas Morrison, sa namerom da se izbegne mogući senzacionalistički haos medija, a potom i organizovao Jimov  tajni pogreb na groblju Pjer Lašez (Pere Lachaise) – dana 7. jula 1971., oko pola devet ujutro (kojem su prisustvovali samo još Pamela, menadžer Dorsa Bil Sidons, prijateljica Agnes Varda i Jimova pariska sekretarica Robin Vertl), sa tvrdnjom da je Jim preminuo od heroina nakon što je poslednja tri dana života proveo sa Pamelom fiksajući se pomenutim narkotikom.

Znaš li za žar progresa pod zvezdama?

Znaš li da postojimo?

Da li si zaboravio ključeve kraljevstva?

Jesi li se već rodio i jesi li živ?

Izmislimo ponovo bogove, sve mitove vekova

Slavimo simbole iz dubokih starih šuma

Da li si zaboravio lekcije drevnog rata?

Potrebni su nam veliki zlatni snošaji

Očevi gaču u drveću šuma

Naša majka je mrtva u moru

Da li znaš da nas miroljubivi admirali vode na klanje

A da se debelim tromim generalima diže na mladu krv?

Da li znaš da nama vlada Televizija?

Mesec je zver skorele krvi

Gerilske bande su sve brojnije

Nadomak su zelenih vinograda

Omasovljuju se za ratovanje protiv nedužnog pastira koji je na samrti

O, veliki stvoritelju bića, daj nam još jedan sat da odigramo našu umetnost i usavršimo naše živote

Leptirice i ateisti dvostruko su božanski i umiru

Živimo, umiremo, a smrt nije kraj

Putujemo još u Noćnu moru

Držite se života,našeg strastvenog cveta

Držite se za pičke i kurčeve očaja

Konačnu viziju dobili smo pljeskom

Kolumbove prepone ispunile su se zelenom smrću

Dotakoh joj bedro i smrt se nasmešila

Okupili smo se u ovom drevnom i ludom pozorištu

Da propagiramo svoju žudnju za životom i pobegnemo od uskiptele mudrosti ulica

Na štale se juriša

Prozori su čuvani

I samo jedan od svih ostalih da zapleše i spasi nas božanskim ruganjem

Muzika raspaljuje strasti

Kada se pravim ubicama kralja pusti da slobodno vršljaju

Hiljadu čarobnjaka će se zemljom dići na noge

Gde su gozbe koje su nam obećane?

Gde je vino, novo vino, koje umire na čokotu?

Ostale glasine o Morrisonovoj smrti su priča za sebe – od nagađanja o samoubistvu ili prirodnoj smrti, pa sve do proverenih teorija zavere po kojima je Jim Morrison ubijen (odstranjen kao jedan od glavnih antisistemskih, državnih neprijatelja tadašnje Amerike, zaglibljene u haosu rata u Vijetnamu i građanskog bunta unutar zemlje) sa namerom da se obezglavi i diskredituje omladinski kontrakulturni pokret koji je tokom šezdesetih do temelja uzdrmao slobodarsku Ameriku.

I mada je zvanični lekarski izveštaj tvrdio da je fatalnog 3. jula 1971. godine oko 5 časova izjutra zauvek prestalo da kuca (od posledica infarkta) veliko i hrabro srce Jima Morrisona, istina, ona večna, govori nam da je beskompromisni i suviše opasni (da bi dugo trajao) Jim umro od samouništenja. Priča koja sledi prisećanje je na Morrisonove poslednje, pariske dane (mesece), pokušaj rasvetljavanja njegovog manje poznatog perioda života i uzroka smrti, tajne koju je verovatno zauvek odneo sobom u grob, večno počivalište znamenitog pariskog groblja slavnih – počivalište jednog Balzaka, Prusta, Šopena ili Edit Pjaf.

Prvi put sam otkrio smrt. Majka, otac, baba, deda i ja smo se vozili kroz pustinju u zoru. Kamion sa Indijancima je udario u kola ili tako nešto. Bilo je Indijanaca razbacanih po putu, krvareći do smrti. Ja sam bio samo dete, tako da sam ostao samo u kolima, dok su otac i deda otišli da provere to. Nisam video ništa. Sve što sam primetio je bila čudna crvena boja i ljudi koji leže unaokolo, ali sam znao da se nešto desilo, zato što sam mogao da ukapiram vibracije ljudi oko mene i odjednom sam osetio da ni oni ne znaju više šta se dogodilo nego što sam ja znao. To je bio prvi put da sam osetio strah... i osetio sam u tom trenutku da su se duše tih Indijanaca, možda jednog ili dvojice, kretale unaokolo i da su sletele u moju dušu, a ja sam bio poput sunđera, spreman da sedim tamo i upijam.

Nakon što je posle problematičnog koncerta The Doorsa u Majamiju (mart 1969.) protiv Jima Morrisona podignuta optužnica u kojoj je pisalo da je Jim razvratno i lascivno pokazao svoj penis, stavio ruke na njega i trljao ga, a potom simulirao čin masturbacije na sebi i oralne kopulacije na drugima, prethodno se obrativši publici uvredljivim rečima vi ste gomila jebanih idiota čija su lica gurnuta u govna ovog sveta, nakon što je 30. oktobra 1970. zvanično osuđen na maksimalnu, višemesečnu zatvorsku kaznu, nakon poslednjeg živog nastupa sa The Doorsima 12. decembra 1970. u Nju Orlinsu, Jahač oluje vidno umoran i razočaran burnim i preteranim življenjem na ivici (između opasnih krajnosti natopljenih alkoholom i narkoticima) odlučuje da na trenutak napusti sve i preseli se sa Pamelom u Pariz – grad svetlosti, umetnosti, boemštine i neiscrpne umetničke inspiracije.

Lavovi kruže ulicama i
Zapanjeni, mahniti psi.
Zvijer je zatočena u srcu grada
A tijelo njegove mati
Trune u ljetnjoj zemlji.
Pobjegao je iz grada.

Krenuo na jug i prešao granicu
Ostavio za sobom
Haos i lom.

Jednog jutra je osvanuo u zelenom hotelu
Neki čudni stvor je zavijao kraj njega.
Znoj je lio sa njegove sjajne kože.

Jesu li svi tu?
Svečanost počinje.

Probudi se!
Ne pamtiš gdje je to bilo.
Zar je snu već došao kraj?

Zmija je bila svijetlozlatna
Staklasta i uzmakla.
Bojali smo se da je dodirnemo.
Čaršavi su bili vrele mrtve ćelije
A ona je ležala kraj mene.
Ne stara… Već mlada.
Slapovi riđe kose
Po bijeloj, mekanoj puti.
Sada ! Trči do ogledala u kupatilu
I pogledaj se!

Ona ulazi
Ne mogu proživjeti svaki vijek njenih tromih pokreta
Puštam da mi obraz sklizne
Ne hladnu, glatku opeku
I osjeti peckanje ledene krvi
Uz skladno skitanje kišnih zmija…

Nekad sam znao jednu malu igru
Volio sam da se puzeći vratim u mozak.
Znate na koju igru mislim?
Zvala se “put u ludilo”.

Možete probati da se igrate
Sklopite oči, zaboravite ime
Zaboravite svijet, zaboravite ljude
I tako ćemo podići novi zvonik.

Zabavna igra.
Slobodno sklopi oči, nema gubitnika.
Ja polazim s tobom.
Opusti se i eto nas na drugoj strani.

Tamo daleko, duboko u mozgu.
Tamo daleko, davno u mom bolu.
Tamo daleko nema nikad kiša.
Kiša samo nježno pada na gradove,
Na glave svih nas.
A lavirint kapi
Krije nečujna prostranstva,
Nervoznih stanovnika ljupkih bražuljaka,
Obilje reptila, fosila, pećina, hladnih visova.

Sve kuće su pravljene na isti kalup
Svi prozori su navukli kapke
Zvijer od automobila je zaključana do jutra.
Sada svi spavaju
I nema prostirke, i prazni prozori.

Slijepa prašina pod krevetima bračnih parova
Zamotanih u čaršave
I kćeri nadmene
Sa izbuljenom spermom umjesto bradavica.

Stani!
Ovdje je pokolj.
( Ne zastajkuj da govoriš i zvjeraš naokolo
Tvoje rukavice i lepeza su na zemlji
Napuštamo grad
Bježimo
Jedino s tobom mogu krenuti)

Ne dodiruj zemlju
Ne gledaj u sunce
Ne možeš ništa drugo sem
Bježati, bježati, bježati.
Bježi.
Kućica je na brijegu
A mjesec pored nje
I sjenka svakog lista
Odaje divlji povjetarac.
Draga ! Bježi sa mnom.
Bježi.
Bježi sa mnom.
Bježi.
Bježimo zajedno.
Topli je dom na vrhu brijega.
Raskoši, komforni dvori
I crveni nasloni luksuznih fotelja.
Ništa nećeš saznati dok ne uđeš unutra.

Tijelo mrtvog predsjednika je u vozačevom automobilu.
Motor radi na ljepilo i smolu.
Pođimo, ne tako daleko,
Samo do istoka da sretnemo cara.

Neki odmetnici su živjeli na obali jezera
Župnikova kći je zavoljela zmiju
Koja živi u jami kraj puta.
Probudi se, djevojčice! Skoro smo kod kuće.

Sunce, sunce, sunce
Gori, gori, gori
Mjeseče, mjeseče, mjeseče
Pašćeš u moje ruke
Uskoro!
Uskoro!
Uskoro!
Ja sam Kralj Guštera
I mogu sve.

Došli smo
rijekama i putevima
Došli smo
Šumama i slapovima
Došli smo
Iz Karsona i Springfilda
I mogu vam reći
Imena kraljevine
Mogu vam reći
Stvari koje znate
Osluškujući pregršt tišine
Verući se dolinom ka sjenci.

Sedam godina sam proveo
U razvratnom dvoru izgnanstva
Igrao čudne igre
Sa djevojkama sa ostrva.
Sada sam se vratio
U zemlju pravednih i jakih i mudrih.

Braćo i sestre svjetlosnih šuma
O djeco noći
Ko će od vas jurnuti u lov?
Sada noć stiže sa svojom purpurnom svitom.
Povucite se u šatore i svoje snove.
Sutra ulazimo u moj rodni grad
Hoću da budem spreman.

Godine provedene iznad provalije i na ivici opasne oštrice jednog vrtoglavog vremena (u periodu od leta 1965. – kada su se The Doorsi okupili, sve do kraja snimanja poslednjeg albuma, pomenutog L.A. Woman, februara 1971.), nizovi incidenata prožetih nervnim slomovima i brojnim hapšenjima Jima Morrisona na sceni, propraćenih uhođenjem Morrisona kao jednog od opasnih predvodnika omladinskog pokreta otpora i bunta protiv rata u Vijetnamu i samog Sistema, ostavile su trajne posledice na Jimovo zdravlje, duh i mogućnost da se istim tempom i načinom nastavi dalje. Preteško breme i želja za promenom bili su dovoljno jaki argumenti za Morrisonovu želju za novom, radikalnom odlukom i transformacijom. Robovsko i ponizno ispunjavanje tuđih želja, viđenja i ugovora moralo je biti po svaku cenu prekinuto. Isprazni život rock and roll stara, opterećen brojnim hapšenjima, praćenjem, zabranama, pretnjama i konačnom osudom zbog incidenta u Majamiju (koja je uglavnom onemogućila dalji rad benda, pored Jimovog nervnog sloma i opšte iscrpljenosti), doveli su krajem šezdesetih Jima do stanja sartrovske mučnine i želje za totalnom promenom.

Umoran sam od sumnje

Život u svetlu izvesnog juga

Okrutne stege

Sluge imaju moć

ljudi-psi i njihove zlobne žene

navlače neku bednu ćebad preko naših mornara

Muka mi je od turobnih faca

Zure u mene sa TV tornja

Želim ruže u mom vrtu; ?

Rubinaste bebe plave krvi

sada moraju na mesto drekavaca u blatu

Tih mutanata, mrlina za biljku koja je zaorana

Čekaju da nas odvedu u prozleli vrt

Da li ti znaš kako bledo i pohotnički drhtavo dolazi smrt u neznan čas

neoglašena, neplanirana

kao ožiljci isuviše prijateljskog gosta kog si spremio u krevet

Smrt nas sve učini anđelima

i da nam krila

namesto ramena

oblih kao gavranove kandže

Nema više "novac", nema više "fensi haljina"

Ovo drugo kraljevstvo se čini daleko najboljim

Dok mu druge ralje ne otkriju incest

i ne izgubi odanost biljnom zakonu

Ja neću ići

Draža mi je Gozba Prijatelja

U čast Velike Porodice

Pariz se činio kao prirodan izbor – grad umetnosti, romantike i boemštine u kojem su mnogi slavni Amerikanci (Fitzgerald, Miller, Hemingway) pronašli svoju novu inspiraciju i preko potrebni, izgubljeni mir.  Pišući osvrt na to čudesno, prelomno (ništa više, nakon kobne 1971. godine, nije bilo isto, nažalost do današnjih dana onemogućivši bilo kakav ozbiljniji buntovni pokret) i uzavrelo vreme jednog revolucionarnog proleća na um mi pada jedna zlokobna, mračna koincidencija. Tačno deset godina pre nego što će smrt pronaći Jima Morrisona u Parizu – početkom jula 1971. godine, u istom tom Parizu (početkom jula 1961. godine) život će okončati (samoubistvom) jedan od najvećih američkih pisaca – Ernest Hemingvej. Čudni su putevi Gospodnji.

Jim Morrison je nakon burnih godina provedenih u Los Anđelesu (tokom druge polovine šezdesetih) verovao da je Pariz mesto gde može biti ono što zapravo jeste (i pronaći svoj preko potrebni, unutrašnji mir i novu inspiraciju, posvetivši se pesništvu), a ne da ga ljudi progone i prave cirkus od njegovog života, teraju da bude ono što nije. Tokom boravka u Parizu ovu tvrdnju izneo je prijateljima:

Muka mi je od svega. Ljudi o meni misle kao o rokenrol zvezdi, a ja neću da imam ništa s tim. Ne mogu da podnesem više. Bio bih srećan kada me ljudi ne bi prepoznavali. Šta oni misle, ko je Džim Morison?.

Pre nego što je 11. marta 1971. godine stigao u Pariz (Pamela je otputovala pre njega – 14. februara 1971., radi pripreme terena, zakupivši sobu u hotelu Žorž V, koji je Jima podsećao na plišanu javnu kuću), Jim se dugo i ludo opraštao od prijatelja i grada noći, a u časopisu Krim dao je svoju završnu reč:

Ja nisam lud.

Mene zanima sloboda.

Srećno,

Džim Morison

U Parizu je hteo da piše. Želeo je da napiše impresionističku autobiografiju, dug esej o suđenju u Majamiju. Kada je stigao, u Parizu se još uvek osećala ficdžeraldovsko-hemingvejska boemsko-umetnička atmosfera. Uprkos Pamelinim kasnijim tvrdnjama da je Jim tada prestao da pije i da je njihov boravak u Parizu bio prava idila gde je sve dekadentno nestalo  (Pamela je tada pričala da Jim ne pije, da piše novu poeziju, knjigu o suđenju u Majamiju, da su posećivali operu i simfonijske koncerte, da su živeli kao mladenci i slagali se kao nikad ranije), Jim je sa zadovojstvom otkrio dva tradicionalna tipa francuskih kafana: bistro i kafe, i nastavio s nesmanjenom žestinom da pije i trasira put svojoj laganoj kapitulaciji – put ka smrti kao jedinom prijatelju.

Jadikovka nad mojim kurcem

Bolnim i razapetim

Ištem da te upoznam

Spoznam duševnu mudrost

Ti možeš otvoriti zidove misterije

Ogoljavanjem

Kako doći do smrti u jutarnjoj emisiji

TV smrti koju dete upija

Misterija zdenca smrti koja me tera da pišem

Sporovozna, smrt mog kurca podaruje život

Oprostite jadnim starcima koji su nam odobrili ulazak

Nauči nas bog u dečijoj molitvi u noći

Gitaristo

Drevni mudri satiru

Pevaj svoju odu mom kurcu

Milovanje to je jadikovka

Ukruti se i vodi nas, smrzavamo se

Izgubljene ćelije

Znanje o raku

Govoriti srcem

I dati veliki poklon

Rečima, Snagom, transom

Ovaj stabilni prijatelj i zver njegovog zoološkog vrta

Curica divljih kosa

Žena što cvetaju na njihovom vrhu

Čudovišta od kože

Svaka boja se povezuje

da bi stvorila čamac

kojim bi se zaljuljala trka

Može li bilo koji pakao biti strašniji

Od ovog sadašnjeg i pravog?

Pritisnuo sam joj butinu i smrt se osmehnula

Smrti, stari prijatelju

Smrt i moj kurac su svet

Mogu da oprostim svoje povrede u ime

Mudrosti, luksuza, romanse

Rečenica za rečenicom

Reči su lekovita jadikovka

Nad smrću duše moga kurca

Nema smisla u laganoj vatri

Reči su me ranile i ozdraviće me

Ako veruješ u to

Svi se pridružite sada i jadikujte zbog smrti mog kurca

Tračak znanja u pernatoj noći

Dečaci postaju ludi u glavi i stradaju

Žrtvujem svoj kurac na oltaru tišine

Kod kuće u Parizu, u Žoržu V (gde su proveli nedelju dana) ili u stanu na Desnoj obali (u koji se useljavaju 18. marta 1971., na adresi Rue Beautreillis 17, treći sprat), u početku je bilo mirno. Veći deo vremena provodili su u svom sunčanom, velikom stanu u Le Marais, u staroj, decentnoj četvrti kraj trga Bastilja. Stanovali su zajedno sa prijateljima; Jim je spremao doručak, po celo prepodne pisao ili proučavao relikvije iz prošlosti u želji da u njima pronađe novi smisao. Išao je u duge šetnje pariskim ulicama (anoniman, kao običan američki turista, ostavivši za sobom jedan buran i haotičan period LA života), uživao u posetama slavnim mestima, u poseti Luvru što je bio dug mladalačkom interesovanju za slikarstvo. Obrijao je bradu, malo smršao, promenio stil oblačenja (svukavši kožu) i pokušao da iznova pronađe novog i pravog Jima Morrisona – umetnika i poetu, pesnika američkih noći, nedosanjanih vizija o slobodi.

Jimova višegodišnja prijateljica, Francuskinja, filmska rediteljica Agnes Varda, priseća se Morrisona iz tog perioda:

Nije puno pričao, nije izgovarao suvišne reči. Nije voleo brbljivce. I mi smo ga poštovali, njegovu najveću želju, kada je došao u Pariz hteo je da ostane inkognito, kao neko ko je samo hteo da piše svoje pesme.

Međutim, neobuzdani jahač oluje teško je zaboravljao stare rokerske i boemske navike. Jedne večeri ( 3. aprila 1971. godine) u malom klubu kraj Bulevara Sen Žermen, u Astrokeu, sreo je neke momke - Amerikance. Svirali su gitaru. I nisu ga poznali, sve dok jedan od njih nije stidljivo upitao: Uh, uh... da li vi pevate? U nekoj grupi?. I Džim je rekao ko je. Cele noći su pili. Jim je pevao Crawling king snake. Pušio je neprekidno, glas mu je bio težak i promukao. U to vreme je po prvi put po dolasku u Pariz morao da poseti lekara usred sve bolnijih i češćih problema sa kašljem, astmom i sekretom punim krvi. U zoru su ostali samo Jim i jedan momak. Krenuli su da traže Pamelu i našli je kod prijateljice. I dok su devojke spavale, Jim je praznio bife. Prvo je pio votku, pa rum, pa sve ostalo. Za doručak Pamela je poručila špagete i čašu mleka. Nećeš više da piješ? Je l’ da nećeš, Jim?. Molila je. Bezuspešno.

U ovom trenutku mi čujemo

ah, violine.

Devojke se vraćaju sa letnjih igranki

Hajde da ukrademo oko koje nas sve vidi

A onda auto prolazi

Znaš

Onda auto prolazi

Moj prijatelj je samo... znaš.

Znaš

I nedostaje mi moj dečak

I onda čujemo sve ove sirene kako trube

I onda čujemo sve ove sirene kako trube u ritmu

Da da da-da-da. Da da da-da-da

U ritmu

Da da da da da

U ritmu

U smirenoj usamljenosti

Daleko od malaksalog popodneva

U ritmu

I udaljene, sirene, se približavaju.

(Kako uspevamo na vreme?)

(Kako uspevamo na vreme?)

(Ja pokušavam da dobijem sto više mogu)

Još jedna stvar

Hej čoveče ti želiš devojke

Pilule, travu

Ovo mesto ima sve

Hajde

Pokazaću ti dobar provod.

 Pet dana kasnije iznajmili su kola i obišli Orlean, Tur, Limož i Tuluz, a zatim preko Andore otišli u Madrid, obišli čuveni Prado. Nastavili su put Granade – Jima je fascinirala srednjovekovna, mavarska Alhambra. Divno su se slagali, pili, jeli, provodili, snimali kamerom. Stigli su na kraju i do Maroka (Kazablanka, Marakeš), a potom se vratili (3. maja) nazad – u Pariz.

Dana 4. maja 1971. Jim i Pam se na neko vreme sele u čuveni L’Hotel, ekskluzivno mesto u kome su odsedale rok zvezde – mesto od ugleda, bivša rezidencija slavnog pisca Oskara Vajlda (Oscar Wilde). Tu ponovo počinju da kruže čuvene priče o Jimu Morrisonu i njegovim čudesnim i ekscentričnim ispadima.

Jednog dana neobuzdani Jim pada sa prozora na drugom spratu hotela na krov automobila, brzo ustaje, čisti jaknu i odlazi na piće – kao da se ništa nije desilo. Bio je to petak , 7. maja 1971. godine. Jim odlazi u svoj omiljeni pariski whiskey bar - Rock and roll circus, mesto Dionizijskog opijanja i isterivanja demona koji su ga do smrti pratili i progonili. Bio je to prestižni noćni klub Pariza, niz podzemnih pećina, bučan, sa dobrim bendom i ozvučenjem, skup. U proleće 1971. bio je tržište heroina. Jim nastavlja da pije, počinje da pravi gužvu, nered i biva izbačen. Pokušava  nasilno ponovo da uđe, ali ne uspeva. Bliži se jutro – on poziva taksi, ali ni to mu ne uspeva. Tek uz pomoć jednog francuskog studenta, Žila, uspeva da se smesti u jedan taksi. Ali, dok taksi prelazi preko Sene, Jim mu naređuje da stane; hteo je da pliva. Dva francuska policajca, u prohladno praskozorje prolazila su kraj njih. Jebene svinje, pljunuo je Jim. I povikao za njima: Jebene svinje!. Na sreću, policajci su samo produžili. Žil je potom silom ugurao Jima u taksi i oko 4 sata ujutro odveo ga do prijatelja – Erve Milera, umetničkog urednika rok magazina Best. Jim se mrtav-pijan dobauljao do Milerovog kreveta i odspavao do podneva. Sutradan, kada se probudio iz mrtvih, pozvao je Milera i njegovu devojku Ivon na ručak. Otišli su do bara Alexander, jednog od omiljenih Jimovih mesta za dionizijsko dolivanje goriva.

Budan

Otresi snove iz svoje kose,

Moje lijepo dijete, slatko moje

Izaberi dan i izaberi znak u kojem će tvoj dan biti:

Božanstvenost dana

Prva stvar koju vidiš

Prostrana plaža što zrači i hladni okićeni Mjesec

Parovi, goli, utrkuju se uz njegovu tihu blizinu

A mi se smijemo kao nježna, luda djeca

Zadovoljni i vunastim, pamučnim mozgovima djetinjstva -

Glazba i glasovi su svuda oko nas

"Izaberi" oni pjevuše, Oni Drevni -

Vrijeme je došlo opet

"Izaberi sada" oni pjevuše,

Ispod Mjeseca,

Pored drevnoga jezera.

Uđi opet u slatku šumu

Uđi u vrući san

Pođi s nama

Sve je raskinuto i pleše

Indijanci raspršeni

Po autocesti zore, krvare,

Duhovi napučuju maloga djeteta

Krhki, lomljivi um

Mi smo se okupili unutar

Ovoga iskonskog i bezumnog teatra

Da bismo razmnožili svoju žudnju za životom,

I pobjegli uzburkanoj mudrosti ulica

Sjenici su grmjeli,

Prozori čuvali,

I samo jedan od svih ostalih

Da bi plesao i spasio nas od

Božanstvene sprdnje riječi

Glazba uzburkava narav.

Oh, veliki Tvorče stvorenja,

Pokloni nam još jedan sat,

Da izvodimo svoju umjetnost

I usavršimo svoje živote.

Mi trebamo velika zlatna općenja

Kad je ubojicama pravoga kralja

Dozvoljeno bezbrižno vrludanje,

Tisuću čarobnjaka diže se u zemlji...

Gdje su gozbe koje su nam bile obećane?

Još jedna stvar:

Hvala ti, o, Bože,

Za bijelo slijepo svjetlo

Hvala ti, o Bože

Za bijelo slijepo svjetlo

Grad se uzdiže iz mora

Imao sam tešku glavobolju

Od koje je budućnost načinjena

Omiljenja Jimova mesta u Parizu, pored Cirkusa i Aleksandra, bila su  legendarni Cafe de Flore i egzistencijalistički Les Deux Maggots. Jim se ponovo napija, pravi haos i uznemirava goste za susednim stolovima – Miler ga nekako ponovo odvodi do svog stana na još jedno trežnjenje i noćenje. Tek sutradan, Jim se vraća sluđenoj Pameli u njihov stan. Jim potom poziva Milera i sopštava mu jedan od bitnjih razloga boravka u Parizu, pored već pomenutih: U potrazi sam za bioskopom ovde u Parizu, gde bi mogao prikazati svoje filmove. Imam tri filma sa sobom - Fiest of friends, Highway i dokumentarac o koncertu The Doorsa.

Bio je to deo Jimove američke umetničke zaostavštine koju je poneo u Pariz u potrazi za novom inspiracijom i misijom – umetničkom i životnom. Sa sobom je uvek nosio i plastičnu vrećicu u kojoj su bile njegove poetske zabeleške, skice, ideje. Pisao je svakodnevno i tražio izlaz iz kreativne i životne krize u koju je zapao usled preteranog življenja na ivici samouništenja. U telefonskom razgovoru sa Erve Milerom on spominje i želju da kupi neku staru crkvu na jugu Francuske, gde je želeo da se trajnije nastani i pronađe preko potrebni, izgubljeni mir i sklad. Spominje na kraju i želju koja još uvek tinja u njemu, uprkos svemu, da nastavi rad sa The Doorsima, bez obzira što se osećao previše star i premoren za ulogu rok pevača.

Nekoliko dana kasnije, nakon još jedne bure, Jim i Pam se vraćaju u stari stan – na adresu Rue Beautreillis 17, svoje poslednje prebivalište. Odlučuju da odu na nekoliko dana iz Pariza – idilična destinacija ovaj put je Korzika. Tamo provode narednih deset dana.

Po povratku u Pariz Jim radi na nacrtu za rok operu, jednom od njegovih davnašnjih snova – još iz vremena provedenog u boemskoj meki uzburkane Amerike šezdesetih, Venice west. Istovremeno, Jim intenzivno radi na novoj poeziji, uglavnom u svom poslednjem utočištu – stanu kraj trga Bastilja i jednom od omiljenih kafića kraj parka Place de Vosges, mestu gde se još uvek osećao duh velikog francuskog pisca i pesnika Viktora Igoa (Victor Hugo), mestu Jimovog poslednjeg pokušaja ovozemaljskog smirenja i životne radosti. Bili su to poslednji dani Jima Morrisona, bilo je to vreme poslednje bitke sa demonima prošlosti i zle sudbe koja ga je neprestano pratila u njegovim namerama i uzletima ka neslućenim poetskim visinama. Krik leptira se naslućivao, bio je uvek tu negde, nadomak želje, ali...

Tokom juna meseca Morrison je nekoliko puta kontaktirao sa L.A.-om - brojnim prijateljima i Elektra rekordsom, njegovom matičnom izdavačkom muzičkom kućom. Bio je više nego zadovoljan uspehom i kvalitetom albuma L.A. Woman – ostvarenjem njegovih davnašnjih snova o pravom i čistom blues albumu. Blues je bio njegova bit, osnova postojanja, nadahnuća, stvaralaštva i snova. Blues je bio kraj svih njegovih planova, želje da se na kraju svega samo ugoji, ne radi ništa, peva blues i jednostavno samo postoji! Jednostavna želja koju nažalost nikad nije uspeo da ostvari, ispunjavajući uglavnom tuđe želje, snove, prohteve i sve ono što su smatrali najboljim za njega samog. Jedina uteha, pored muzike, bilo je ostvarenje nekih od poetskih snova i objavljivanje Jimove poezije – zbirka se zvala Gospodari i nova bića, i donela je na svetlost dana Jimove remboovske beleške o vizijama i filmu, kao i njegovu impresivnu liriku bola, smrti, erotike i zloslutne, apokaliptične simbolike. Kada je prvi put objavljena, aprila 1970., Jim je (po sećanjima bit pesnika Meklura) bio vidno potrešen i srećan, rekavši sa suzama u očima: Prvi put me nisu zajebali.

O veliki stvoritelju bića

udeli nam još koji čas

da dovršimo naše delo

i naše živote dovedemo do savršenstva

Morrisonovi ovozemaljski dani su neumitno isticali, ostavljajući samo mnoštvo pitanja, sete, neispunjenih snova i čudesnih simbola.

Gde su te gozbe

davno obećane

Gde je to vino

to Novo Vino

( umire na čokotu)

Znaš kako bleda i bludno ustreptala

dolazi smrt u čudan čas

nenajavljena neplanirana

kao stravična i presrdačna gošća koju si

odvukao u krevet

I pre nego što je stravična gošća stigla, Morrison će se po poslednji put čuti sa nizom značajnih ljudi – prijatelja, pesnikom beat generacije Majklom Meklurom, koji ga je istinski cenio, pomagao i hrabrio kao velikog poetu jedne prilično nesretne generacije na razmeđu dveju epoha i svetova, zatim fotografom i jednim od najvernijih prijatelja, još iz jedinjstva – Frenkom Lišandroom (planirali su da se nađu u Parizu krajem jula te godine), Erve Milerom (koji će mu nakon smrti posvetiti značajnu knjigu - Jim Morrison: Au dela de la Doors), sa kojim će se poslednji put videti 11. juna i otići pogledati pozorišnu predstavu Boba Vilsona i napokon, poslednji put sa jednim od The Doorsa – bubnjarem Johnom Densmoreom, sa kojim će popričati 14. juna o njihovom poslednjem albumu i budućim planovima, snovima, vizijama nekog sveta koji je postojao, uglavnom, u njihovim pesmama i Jimovoj poeziji.

Pa poznavao sam nekoga poštenog
Imala je narandžaste trake u kosi
Bila je takav izlet 
Jedva da je bila tamo
Ali ja sam je voleo
isto

Bilo je kiše na našem prozoru.
FM set je bio pokvaren
Ali mogla je da priča, da.
Naučili smo da pričamo


I prošla je jedna godina

Tako dug put da ga tražimo.
Sve što smo uradili je da smo ga slomili i izbezumili.
Imali smo sve
što su ljubavnici ikada imali.
Upravo smo uprskali
i nisam tužan

Pa ja sam ljut

I ja sam loš


I prošle su dve godine

Sada je njen svet bio jarko narandžasti
I vatra je sijala
I njena prijateljica je imala bebu
I živela je sa nama
Da, probili smo prozor
Da, pokucali smo na vrata
Njen telefon se nije javljao
Da, ali ona je još uvek kod kuće

Sada je njen otac prešao
i njena sestra je zvezda
i njena majka puši dijamante
i ona spava u autu

Da, ali ona se seća Čikaga
Muzičara i gitara
I trave pored jezera
I ljudi koji su se smejali
I naneli bol njenom jadnom srcu

Sada živimo dole u dolini,
radimo na farmi,
penjemo se na planine
i sve je u redu

A ja sam još uvek ovde
A ti si još uvek tu
I još smo tu

Sredinom juna iscrpljeni, depresivni i poprilično usamljeni Jim Morrison (malo ko je u to vreme govorio engleski u Parizu, a svet književnosti i poetike mnogo je više podrazumevao usamljenost, odsustvo one vrste uzbuđenja i adrenalina na koje je razuzdani Jim bio navikao radeći sa The Doorsima i pevajući apsolutno uživo) po drugi put odlazi lekaru jer ponovo, još žešće i bolnije iskašljava krv. Lekar ga još jednom savetuje da prestane sa pićem i cigaretama (koje je prosto gutao, bez mere i želje za prestankom) i prepusuje mu lekove protiv uznapredovale astme (za koje će se ispostaviti da su bili fatalni po Jima – u kombinaciji sa alkoholom kojeg je ostavljao, verovatno, samo dok je spavao). Pored sve češćih i intenzivnijih napada kašlja (sa sve obilnijim krvarenjem, pospešenim čirevima na želucu), telo Džima Morrisona lagano je posustajalo pred naletima alkohola, nikotina i narkotika i postajalo sve naduvenije. Vremenom Jimu je usred zdravstvenih komplikacija opadala koncentracija za bilo kakav rad, pre svega njegovo pesničko stvaralaštvo.

Iz privatnih pisama koje je Jim slao poznanicima vidi se da njegovo izgnanstvo u Pariz nije baš bilo onako mirno i harmonično kako je to Pamela kasnije opisivala. Jim je duboko u sebi osećao da je došao do samog kraja života. Bio je umoran od svega, sve više dezorijentisan i depresivan, nije uspevao da pronađe nit nekadašnjeg nadahnuća, mira i kreativnosti, traume zbog hapšenja, presude iz Majamija, raskida sa porodicom i svađa sa Pamelom sve više su ga pritiskale i vodile u sve dublji ponor natopljen alkoholom i narkoticima, astma je vremenom planula, a telo omlitavelo, oslabilo i počelo sve više da gubi bitku sa pošasti Jimovih boemskih, autodestruktivih poroka. Zagađen pariski vazduh i specifičan, bodlerovski spleen (tog sivog, oblačnog i depresivnog juna 1971.) uradili su ostalo.

Prilikom jedne od mnogobrojnih šetnji i sve češćih besciljnih tumaranja ulicama Pariza, Jim je jednom od nepoznatih ljudi (jedinom prijatelju?) saopštio želju da bi želeo da bude sahranjen na groblju Pjer Lašez – počivalištu velikih umetnika. Budućnost je bila sve neizvesnija, a kraj, kao i u pesmi, uvek blizu. Uprkos zabrani lekara, krajem juna Morrison počinje još žešće da pije, lečeći alkoholom nesnosne depresije.

Znaš li kako bleda i bludno ustreptala

Dolazi smrt u čudan čas

Nenajavljena neplanirana

Kao stravična i presrdačna gošća koju si

Odvukao u krevet

Smrt nas sve pretvara u anđele

I na negdašnjim leđima

Stvara krila glatka poput

Gavranove kandže.

Nema više novca, ni maskarada

Ova druga Kraljevina je najbolja

Samo dok ne razjapi čeljust i otkrije incest

I razvratnu zavisnost od zakona bilja

Ja neću ići

Više volim Gozbu Prijatelja

Od Divovske porodice...

Dana 28. juna 1971. godine sa prijateljem Alenom Ronejem i Pamelom, Jim odlazi na kraći izlet u mestašce severno od Pariza – Saint-Leu-d’Esserent i tu nastaju njegove poslednje fotografije – u Hotel de L’Oise. Pod nazivom Jimova poslednja šetnja Ronej pravi fotografije dvoje mladih ljudi vidno iscrpljenih porocima i nekim neobjašnjivih duhom autodestrukcije koji će ih oboje (u naredne tri godine) odvesti u smrt. Vidno otekao od alkohola Jim se osmehuje skorom susretu sa jedinim prijateljem i noći u kojoj će do kraja probati smrt.

Prvog jula, u Parizu sprženom letnjom vrelinom, Morrison pokušava da ne pije i da piše – dugo sedi za radnim stolom, traži inspiraciju, ali... Ništa se ne dešava. Satima stoji pred ogledalom, posmatra i očajno traži odgovor – bez uspeha. Stigao je do trenutka u kojem niko i ništa nisu mogli da ga razvedre.

Ni drugog jula situacija nije ništa bolja, osim što je obilno zalivena alkoholom kao antidepresivom. Jim (bez Pamele) i Alan Ronej sami večeraju u restoranu Rue St. Antoine – u tišini i zloslutnoj atmosferi nesnosne beznadežnosti. Po sećanju Roneja lice Jima Morrisona te večeri izgledalo je kao maska smrti.

3. JUL 1971., noć u kojoj je Jim Morrison probao smrt...

Šta se zapravo desilo u narednih, poslednjih nekoliko sati života Jima Morrisona, ostalo je, verovatno, zauvek obavijeno velom kontradiktornih izjava – od zvanične priče ništa manje konfuzne Pamele (heroinskog zavisnika, koja će okončati život overdouzom, 1974. godine, u životnoj dobi kao i Jim (1946.-1974.)), izveštaja lekara bez autopsije, odsustva policijskog izveštaja, ćutanja prisutnih – pre svega Roneja i Agnes Varde i činjenice da gotovo niko nije video (mimo službenih lica) telo Jima Morrisona.

Jedan od mogućih uzroka smrti Jima Morrisona bio je opasan koktel lekova protiv astme i obilne količine alkohola. Mala doza pomenutog leka u kombinaciji sa alkoholom dovoljno je toksična da bi imala smrtonosni efekat na inače iznureno Jimovo telo. Fatalna kombinacija dovela je tokom noći do obilnog iskašaljavanja krvi, a neki od krvnih ugrušaka (delom i kao posledica pada sa sprata hotela i povrede grudnog koša i abdomena) blokirali su srčanu arteriju i doveli do srčanog udara – smrti Jima Morrisona.

Godinama kasnije, pojavile su se i druge, ništa manje verovatne teorije o kraju Jima Morrisona.

Sam Bernett, bivši novinar New York Timesa rođen u Francuskoj i autor nekoliko knjiga o francuskoj kulturi, objavio je knjigu koja je potvrdila priču koja je kružila Parizom tog kobnog leta 1971. Sam Bernett bio je upravnik Rock’n’Roll Circusa od njegovog otvaranja 1969. Prema Bernettu, Morrison se pojavio u svom omiljenom klubu oko 1 sat ujutro (kobne noći 3. jula) i naručio bocu votke. Bernett: Bio sam u klubu te večeri 2. jula, a Jim je ušao oko 1 sat ujutro 3. jula. Bio je za šankom kao i obično. Bio je s nekim prijateljima koje nisam poznavao. Očekivao je da će mu ljudi doneti nešto za Pamelu. Često je bio tamo i to radio ili je išao u male kafiće i k dilerima na ulicama Saint Germaina. Čekao je. Pio je, pričao, slušao sam, ali nisam uvek bio uz njega. Oko 2 sata ujutro došla su dvojica, a onda ga 20 minuta nije bilo za šankom. Nestao je.

Dvojica muškaraca su očito bili dileri droge povezani s Jeanom de Breteuilom (ključnim akterom ove Bernettove priče, grofom, dilerom droge za bogatu džet set klijentelu, čovekom koji je dugo bio ljubavnik Jimove Pamele, kao i njen diler droge). Njihova prava imena su izgubljena u prošlosti, ali se tvrdi da je jedan imao nadimak Le Chinois, a drugi Le Petit Robert. Bernetta je zatim upozorila garderoberka na prvom spratu.

Bila je zabrinuta jer su jedna vrata bila dugo zaključana i ljudi su se žalili da ne mogu ući. Lupali su na vrata: Ima li koga? Niko se nije odazivao. Pa sam proverio s njom. Zapravo nije bilo odgovora. Nisam znao da je Jim iza vrata. Nazvao sam zaštitara da razvali vrata, a unutra je bio Jim. Sedio je na WC-u bez ikakve reakcije, kao da spava ili je onesvešten, pantalone su mu bile malo spuštene. Sedio je s glavom prema napred i rukama dole - zapravo kao mrtvac. Protresao sam ga, pogledao mu lice, još uvek nije bilo reakcije. Imao je penu na nosu i usnama. Rekao sam devojci da pozove lekara. Imao sam prijatelja, mušteriju tamo svake večeri - bio je u klubu. Došao je, pogledao Jima i započeo mali pregled, a zatim me pogledao i rekao: Taj tip je mrtav.

Bernett je pokušao nazvati hitnu pomoć, ali su se dva dilera ponovno pojavila. Nije mrtav. Samo je sjebao sve, rekli su tada dileri. Nemojte zvati policiju, nemojte zvati njegovu devojku Pamelu. Vodimo ga kući, znamo gde živi. Rekao sam: To je nemoguće! Moramo zvati policiju i lekare. Ne!, odgovorili su oni. Zaboravite. Odvešćemo ga i ući ćemo na zadnja vrata. Dvojica tipova su spakovala Jima i izveli iz kluba kroz Alcazar (noćni klub povezan hodnikom s Circusom), na ulična vrata nasuprot Rue de Seine, ulaz u Cirkus. Alcazar se zatvorio, kabare je završio, osim nekoliko ljudi koji su gledali šta se događa. Odveli su ga u stan. Rečeno mi je ovo - stavili su ga u kadu i čekali sat i po pre nego što su pozvali bolničara. Pamela je bila u stanu, izvan sebe, vrištala je. Potpuno nadrogirana.

Nikada tačno nećemo saznati je li Pam bila kod kuće kada su dileri stigli s Jimovim telom. Ono što znamo jeste tvrdnja Marianne Faithfull (rock heroine, tadašnje devojke Jeana de Breteuila, s kojom je kasnije napustio Pariz i odleteo put Marakeša) da je Pamela telefonirala Jeanu de Breteuilu oko 6 sati ujutro.

Prema Faithfullinoj autobiografiji, Odseli smo u L’Hotelu. Odjednom je Jean morao otići. Izletio je iz sobe. Nije se odmah vratio. Vratio se u ranim jutarnjim satima vrlo uznemiren. Bila sam sjebana na Tuinalsu. Bez ikakvog razloga me pretukao. Pitala sam ga: Jesi li se dobro proveo tamo?. Odgovorio je: Spakuj se, idemo u Maroko. Faithfull tvrdi da se Jean bojao za svoj život. Jim Morrison se predozirao i on mu je dao heroin. Vidio je sebe kao dilera rock zvezda. Sada je bio sitni diler u velikoj nevolji. Jean me odveo u Tanger. Bila je to katastrofa. Bili smo užasno iscrpljeni. U panici pre nego što je napustio Pariz, rešio se sve svoje droge.

Da stvar bude gora, grof se hvalio da je upravo on prodao Janis Joplin kobni heroin koji je ubio u oktobru 1970. U subotu, 3. jula, Jean i Marianne stigli su u Marakeš i odseli s njegovom majkom u zloglasnom okupljalištu džet-setera Villa Taylor. Poznati muzikolog Roger Steffens večerao je s njima i drugima te večeri. Opisao je izvanrednu noć u pismu svojoj porodici od 9. jula. Grofičin sin, Jean, zgodni 21-godišnji playboy koji je nasledio titulu svog pokojnog oca, neočekivano je stigao u Marakeš prošle subote, napisao je. Par se upravo vratio nakon dva burna dana u Parizu, koja su započela prometnom nesrećom, uključivala pokušaj Jeanove najbolje prijateljice da mu prereže vene, a kulminirao pozivom druge Jeanove bivše devojke, Pamele Courson, koja je boravila u Parizu sa svojim suprugom Jimom Morrisonom, pevačem grupe The Doors. Molila je Jeana da požuri k njoj, a kad je stigao, pronašli su Morrisona mrtvog u kadi od očitog predoziranja drogom. Budući da je sve to bilo previše, Marianne i Jean su uskočili u avion za Marakeš i proveli mirne dane odmora.

 

Treći jul 1971. godine u svakom slučaju je označio konačni kraj Morrisonovog višegodišnjeg putovanja i lagane kapitulacije (kako je on to poetski voleo da naziva), kraj noći u kojoj je konačno pronašao smrt – The End opevan u njegovoj najznačajnijoj, zloslutnoj, autobiografskoj poemi. Bila je to noć u kojoj je potonuo u VELIKI SAN.

Da li je pre toga uspeo da čuje KRIK LEPTIRA ostaće tajna, skrivena između naslaga poezije ovozemaljskog pakla i bluesa nebesa na kojima sada počiva. Bio je, poput fatalnog koktela koji ga je dokrajčio na stazi samouništenja, prejaka doza za ovozemaljski život i svet koji ga nije prihvatio onakvog kakav je zapravo bio - kao senzibilnog pesnika, romantičnu i iskrenu dušu, dovoljno hrabrog čoveka za sve ono što drugi mogu samo da sanjaju i  eventualno, potajno žele.

Zašto ja pijem?
Zato da bih mogao da pišem poeziju.

Ponekad kada je sve izokrenuto
i sve što je ružno se izgubi
u dubokom snu
Postoji buđenje
i sve što ostane je istinito
Koliko se telo razara
toliko duh postaje jači.

Oprosti mi Oče što
znam šta radim
Hoću da čujem poslednju pesmu
poslednjeg pesnika.

Ako je ikada postojao čovek koji je bio spreman, sposoban i voljan da umre, bio je to Jim. Njegovo telo bilo je staro, a njegova iskrena i hipersenzibilna duša veoma umorna. Njegovo beskrajno opijanje, samouništavanje i lagana kapitulacija odveli su ga prerano pod okrilje jedinog prijatelja, odveli su ga pod okrilje smrti - zauvek slobodnog, buntovnog, hrabrog, samosvesnog i poetski nesputanog na kraju noći. Tragajući za njenim uzrokom mogao bih jedino stići do kalibra metaforičkog oružja kojim je Jim sam sebi pucao u glavu.

Kada bih mogao da osetim zvuk lasta i detinjstvo koje me opet poziva, kada bih samo mogao da se vratim svome ja kada me realnost grli, umro bih srećan, ostaće zauvek zapisano u dnevniku Jima Morrisona.

Počivaj u miru, Jim.