„Blade Runner“ (Ridli Skot) ili: više nego ljudski
Da bi roman bio uspešan, treba da ima dobru priču ili dobar stil – odnosno oboje. Da bi film bio upečatljiv, treba da ima dobru priču i dobru fotografiju. Režiseri su pre svega daleki naslednici slikara, a mnogo manje rapsoda, pevača epova. Nema velikog filma i dobrog režisera bez filmskih slika koje se ne zaboravljaju. Nakon završetka filma, ono što ostane kada zatvorimo oči – to je prizor, svetlosna mrlja ispod kapaka, scena, pejsaž, portret. Takvi su utisci i nakon gledanja legendarnog filma Blejd Raner (Istrebljivač ili Trkač po ivici) – režisera Ridlija Skota, čoveka koji je napravio dosta odličnih ili dobrih filmova (Gladijator, Alijen, Telma i Luiz, Pad crnog jastreba, Nebesko kraljevstvo, Marsovac, Kuća Guči, Poslednji duel), ali stvorio samo jedno remek-delo – ovaj film.
Glavni utisak nakon gledanja Blejd Ranera predstavljaju one mračne, distopijske slike grada Los Anđelesa iz godine 2019 (film je snimljen 1982) – neka mutna kiša koja ne prestaje i mračne ulice po kojima bludi detektiv Dekard – tj. Blejd Raner, tražeći nešto kroz tamnu gomilu, kroz gužve i isparenja koja ostavljaju utisak ugljenisane magle, između svetlucavih reklama na zgradama čija svetlost samo na trenutak probija sveprisutnu tamu, po sumnjivim barovima, radnjama brze hrane i mraku hodnika u kojima leže pogubljeni prosjaci i vreba opasnost.
Dekard je onaj koji progoni i koji će se uskoro naći u suprotnoj ulozi progonjenog. Progonjeni i skriveni u ljudskoj masi su tzv. „replikanti“ – bića identična ljudima sa samo jednom razlikom: oni su veštačka stvorenja pripremljena za akcije u dalekom svemiru i kojima nije dozvoljen dolazak na Zemlju. Dekard i njegove kolege – specijalno obučeni detektivi – zaduženi su da eliminišu svakog uljeza iz kosmosa. Da bi utvrdili ko je replikant, a ko čovek, detektivi koriste metode ispitivanja emotivnih reakcija. Posao nije ni lak ni bezazlen. Replikanti su moćna bića, spretna, jaka, prilagođena ekstremnim situacijama – i koja lako ubijaju.
U potrazi za svojim plenom u kišnom, depresivnom sivilu Los Anđelesa, Dekard se susreće sa novim primerkom replikanta. Sa osobom koja ne samo da liči na ljude, nego i nije svesna da je veštački stvorena i koja živi na Zemlji. To je Rejčel (Rahela), lepotica čije sećanje je posuđeno od prave devojke. I umesto da je prema pravilima eliminiše, Dekard je štiti i zaljubljuje se. „Možda si i ti sam replikant, da li si se ispitao?“, kaže mu Rejčel u jednoj sceni, otvarajući neku vrstu enigme koju film ne rešava.
Snimljen prema motivima romana poznatog američkog SF pisca Filipa K. Dika, Blejd Raner nije samo detektivska priča sa elementima film-noara i horora. Njegova veličina je, osim u estetskoj dimenziji i dramaturgiji, pre svega u indirektnom postavljanju nekih od osnovnih filozofskih pitanja koja se postavljaju pred ljudskim bićem još od samog njegovog nastanka. Šta je to biti čovek? Kako se formira identitet? Šta je sećanje, šta su emocije, a šta je ljudska svest? Da li uopšte postojimo, osim u očima onog drugog? Najzad, kako i da li je moguće prevazići smrt?
Nije slučajno da Dekardovo ime podseća na onog filozofa koji je dao definiciju postojanja: „Mislim, dakle, postojim“ (Dekart).
Uz triler-priču čiji se lagani tok u atmosferi neizvesnosti naglo ubrzava u scenama borbe i žestokog nasilja, uz intimnu dramu Dekarda i Rejčel, koja ih pretvara u ono što dotad nisu bili, naizgled bezosećajni i surovi replikanti traže odgovor svoga postojanja. Njihov beznadežni pokušaj da dolaskom na Zemlju – u potrazi za stvaraocem (tj. vlasnikom kompanije i inženjerom) – izbegnu neumitni kraj, podseća na večni napor čovečanstva da objasni smrt i pronađe put ka besmrtnosti.
Ali umesto pronalaska recepta za opstanak, replikanti oko sebe šire smrt na još brutalniji način nego što su Dekardovi metodi eliminacije. U klimaksu finalne borbe, progonitelj detektiv postaje progonjeni. Ali u jednoj vrsti paradoksa, u jednom od najdramatičnijih scenskih obrta – gde se akcioni film pretvara u filozofsku parabolu – poraženi Dekard, na ivici smrti, biva pošteđen od strane svog mnogo jačeg neprijatelja – replikanta Roja. Bezosećajni Roj, programirani replikant ubica, oprašta se od sveta, spasavajući život detektivu, jer „na samom kraju svog postojanja voleo je život više nego ikada.“
Rojev poslednji monolog, dok u tami, pod kapima kiše, drži belu golubicu, osećajući da dolazi programirani kraj, predstavlja potresnu poemu o prolaznosti.
„Gledao sam stvari u koje vi ljudi ne biste poverovali.
brodove u plamenu dok napadaju sazvežđe Oriona,
gledao sam C-zrake kako blistaju u tami u blizini Tanhauserovih vrata,
Svi ti trenuci biće izgubljeni u vremenu,
poput suza na kiši.
Vreme je za umiranje“
U tom trenutku replikant prevazilazi granice koje mu je odredio inženjer i postaje više ljudski od onoga koga je poštedeo.
Svojom tamnom estetikom i skrivenom metafizikom, ispričanom na podlozi detektivskog zapleta, film Blejd Raner ulazi u uski broj najvećih naučnofantastičnih filmova, uz, na primer, „Odiseju u svemiru 2001“ Stenlija Kjubrika i „Solaris“ Andreja Tarkovskog.
Neobičnost filma – koji nije imao početni uspeh među gledaocima, ali je s vremenom postao kultno delo – leži i u činjenici da postoji nekoliko njegovih zvaničnih verzija. Desetak godina nakon prvog izdanja, Skot je 1992. godine napravio novu verziju nazvanu „režiserova montaža“, a povodom 25 godina od nastanka filma (2007) još jednu – nazvanu „konačna montaža“ (final cut). Pre desetak godina napravljen je i bledi nastavak filma (Blejd Raner 2049), u čemu Skot nije učestvovao.
