Tiranija meritokracije: život u hiperindividualizmu

Razum nad slepom verom, jednaka prava za sve, individualizam – tek neke od tekovina Prosvetiteljstva 18. veka koje su postale osnove savremenog sveta. Zaista, tekovine Prosvetiteljstva nam se čine kao nešto univerzalno dobro, gotovo zdravorazumski. Na posletku, ko bi se usudio da iznese tvrdnju da ne trebaju svi biti jednaki ili da individualna sloboda nije toliko dobra koliko se čini? Ipak, kao i mnoge druge stvari koje se čine zdravorazumski, problemi nekih od ovih osnova se ispoljavaju čim se zagrebe površina, a retko koja osnova ima više problema od individualizma.

Reći da je individualizam loš je ravno svetogrđu u današnjem svetu. On je toliko usađen u našu svest da je praktično nemoguće okrenuti se bez da se uoči – on je u našim filmovima u kojima glavni junak samostalno spase ceo svet, inspirativnim pričama gde jedna osoba koja ima san uspe da ga ostvari bilo da je u pitanju osnivanje kompanije ili ostvarivanje promene u lokalnoj zajednici, pa čak i u samoj istoriji jer nas u školi uče da istoriju stvaraju individualni velikani poput Julija Cezara, Kristofera Kolumba, Isaka Njutna i mnogih drugih. Bez ikakve sumnje, ideologija individualizma je postala osnova našeg svetonazora, toliko da je u našu svest usađeno viđenje da je detinjasto kriviti okolnosti ili druge za svoj neuspeh. Ali, da li je to tačno? Da li smo zaista uvek samo mi odgovorni za svoje uspehe?

Možemo pogledati različite statističke podatke kako bi nam bilo jasno da nismo, ali i ne moramo. Dovoljno je samo da pogledamo jedan grad kroz istoriju – Firencu. Analizirajući plaćanje poreza u gradu kroz vreme, italijanski ekonomisti Đulielmo Barone i Sauro Moćeti su primetili da najbogatiji stanovnici grada danas u 21. veku imaju ista prezimena kao i najbogatiji stanovnici u 15. veku! Šest vekova istorije koji uključuju industrijske revolucije, svetske ratove, pojavljivanje savremene tehnologije i još mnogo toga, a čini se da su iste porodice i dalje najbogatije u gradu. Naravno, postoje veliki problemi u tome da se bogatstvo porodica prati kroz istoriju isključivo kroz prezimena, ali to da individualne odluke i napori nisu uvek presudan faktor u određivanju uspeha i sami znamo, iako možda ne želimo da priznamo. Mit individualizma pada u vodu onog trenutka kada imamo na umu da većina uspešnih ljudi dolazi iz bogatih ili barem dobrostojećih porodica. Nije li neverovatno to što ljudi iz bogatih i dobrostojećih porodica većinski odaberu da rade naporno i budu uspešni dok većina iz siromašnih porodica većinski odabere da ne radi naporno usled lenjosti i zato budu neuspešni? Istina, postoje pojedini primeri gde je neko postao uspešan samo zahvaljujući svom trudu, ali su oni daleko ređi nego što nam se to čini.

Neki od onih pojedinaca na koje ljudi pokazuju kao primere toga su Bil Gejts, Mark Zakerberg, i pogotovo Ilon Mask. I dok su u pitanju ljudi koji su bez sumnje sami stvorili svoje bogatstvo, moramo imati na umu okolnosti koje su im omogućile da to urade – dok je bio mlad, Bil Gejts se zainteresova za kompjutere zbog čega je kasnije osnovao Majkrosoft, ali ono što se retko pominje je činjenica da je on bio jedan od prvih učenika koji su imali pristup kompjuterima zato što je 60-ih godina išao u elitnu privatnu školu, što je mogao zato što je njegov otac bio imućni advokat, majka član nekoliko bordova direktora, a deda predsednik državne banke; bez svog porekla teško da bi imao pristup računarima u mladosti i definitivno ne bi mogao da razvija ideje i osnuje svoju kompaniju 70-ih. Slično tome, tačno je da je Zakerberg još tokom studija na Harvardu bio poznat programerski genije, ali ono što se često ignoriše jeste da to verovatno ne bi mogao da postane da njegov otac nije bio lekar koji je mogao da plati nastavnika da drži privatne časove Marku i razne druge aktivnosti koje su mu omogućile da upiše Harvard, gde je razvio ideju za Fejsbuk zbog društva u kom se našao. Ali, nijedan primer nije ilustrativniji od Maskovog baš zato što je zbog lošeg odnosa sa ocem morao sam da finansira svoje školovanje, osnuje prvu kompaniju radeći na računaru koji je sam sastavio itd. Međutim, ne smemo zaboraviti činjenice njegovog porekla. Mask je odrastao u Južnoafričkoj Republici kao sin manekenke poreklom iz Kanade i bogatog inženjera; čak i ukoliko je postao otuđen od oca i morao sam da finansira svoje studije, činjenica je da bi se njegova životna priča definitivno drugačije završila da preko majke nije mogao da dobije kanadski pasoš ili da je bio sin siromašnog vozača kamiona i crnac u južnoafričkom aparthejdskom sistemu. Da, oni su svi postali uspešni zahvaljujući svom trudu, znanju i kreativnosti, ali nisu to učinili u potpunosti sami jer su imali određene prednosti i postojao je ceo sistem koji im je omogućio da to učine.

Istina, zaista postoje primeri ljudi koji su postali uspešni uprkos tome što su rođeni u siromašnoj porodici, ali govorimo o toliko malo broju da je zaista suludo koristiti ih kao primere da svako može. Na posletku, ukoliko Vam neko kaže da svako može uspeti zato što je Opra Vinfri odrasla u tolikom siromaštvu da je u školu išla u haljini koju joj je baka sašila od džaka krompira, a danas je milijarder i svetski poznata medijska ličnost, da li ćete reći „da, mislim da može svako“ ili ćete se zapitati zašto niko od ostale dece iz siromašnih porodica sa kojima je Opra odrasla nije postao uspešan milijarder? Nije li malo problematično pokazati na jedan primer, a zanemariti milione drugih sa drugačijim ishodom?

No, pravi problem nije u tome što su u većini slučajeva društvene okolnosti presudan faktor nečijeg uspeha, a ne individualne odluke pojedinaca, već to što smo svetonazor hiperindividualizma iskoristili kao osnovu po kojoj uređujemo društvo. Hiperindividualizam našeg vremena koji militantno odbija da uvaži društvene okolnosti je postao temelj onoga što smatramo idealnim uređenjem jednog društva – meritokratije.

Naravno, zbog svega do sada spomenutog i još mnogo toga što znamo iz svakodnevnog života je jasno da ne živimo u meritokratiji; u tom izmaštanom utopijskom svetu u kom talenat i trud određuju ko uspe, a ko ne. Bolno je očito da današnji svet nije ovakvo pošteno društvo koje nagrađuje samo one koji rade naporno i koji su dovoljno pametni, a neuspevaju samo lenji i nedovoljno inteligentni. Taj svet gde svako dobija ono što zaslužuje je daleko, praktično je nedostižan, ali da li je ovo društveno uređenje kome težimo uopšte utopijsko kako ga predstavljamo?

Budući da je individualizam idejni osnov meritokratije, ona neminovno ne uvažava društvene okolnosti. Samim tim, u meritokratiji nema mesta za sreću jer se u njoj uspeh zaslužuje individualnim radom. I dok se to čini kao jedna krajnje zdravorazumska misao, da uspeh treba da bude rezervisan za one koji naporno rade i postižu nešto u životu, ta misao ima mračnu stranu. Nju ne vidimo, štaviše ne želimo da je uvidimo, ali je ona sastavni deo meritokratije – činjenica da ako postoje „pobednici“ koji ostvaruju uspeh, moraju postojati i „gubitnici“. Jednostavno moraju postojati oni koji neće uspeti, ali pošto meritokratija ne uvažava društvene okolnosti usled viđenja da svako bira svoje okolnosti, svi oni koji ne uspeju u takvom sistemu su nužno sami odgovorni za svoj neuspeh.

Poznati citat Bila Gejtsa „ako si rođen siromašan, to nije tvoja greška, ali ako umreš siromašan to jeste tvoja greška“ savršeno ilustruje ovaj mentalitet. Ali, ono što ovakav pogled ne prihvata, to je činjenica da većina ne može biti uspešna u današnjem konvencionalnom smislu. Ne zato što milioneri i milijarderi imaju neki tajni plan da svi ostanu siromašni kako bi oni bili još bogatiji, već zato što naše društvo zahteva da veći deo populacije radi poslove koje mnogi osuđuju. U svetu u kom su svi uspešni preduzetnici koji vode svoje kompanije, lekari, inženjeri, arhitekte, svi će umreti jer nema nikog ko će čistiti ulice, proizvoditi hranu koju jedemo, mesiti pecivo, reciklirati otpad, prevoziti robu… Iako ih često osuđujemo, ti poslovi su potrebni da bi naše društvo opstalo i neko ih mora obavljati.

Ti radnici koje naše društvo obeležava kao neuspešne su ono što omogućava društvu da funkcioniše. Nema ničeg lošeg u njihovim poslovima, naprotiv, potrebniji i važniji su od mnogih drugih koji se doživljavaju kao „ugledni“; ako bi sutra nestali svi ljudi koji se bave digitalnim marketingom naše društvo bi nastavilo da funkcioniše sasvim normalno, ali ukoliko bi nestali đubretari… Imali bi ogroman problem već za par dana, ali eksperti za digitalni marketing zaređuju daleko više i ugledniji su. Uvek će neko morati da obavlja takve poslove koje iz nekog razloga osuđemo, i to ne neko, već većina jer u svetu ima daleko više fizičkih radnika nego menadžera.

Naša kultura je opsednuta uspehom i idejom da svako može uspeti ako se potrudi. Kroz istoriju je bilo jasno da uspeh nije za svakoga i to se nije krilo; tako su se pripadnici aristokratije oblačili drugačije od običnog naroda time pokazujući da su posebni i da neko rođen u prosečnoj ili siromašnoj porodici nikada neće biti poput njih. Danas je priča drugačija. Danas imamo ljude poput Zakerberga koji nosi običnu majicu sa kratkim rukavima i koji je postao milijarder sa 23 godine. Izgleda kao prosečan čovek, ne izdvaja se, a kako naivno verujemo u meritokratiju savremenog sveta postavljamo sebi pitanje „ako može on, zašto ne mogu i ja“. „Očigledno je problem u meni kada neko drugi može, a ja ne mogu“ – to i jeste poenta, u meritokratiji si uvek ti kriv za svoj neuspeh, ali činjenica je da ne mogu svi biti uspešni milioneri i milijarderi jer bi se društvo raspalo. Ovakvi „uspešni“ pojedinci će uvek biti manjina i samim tim je suludo napraviti sistem u kom samo oni „uspešni“ mogu imati dobar i ugodan život.

Da li je pravedno i dobro napraviti sistem u kom samo mali deo populacije ima dobar život, pogotovo ako znamo da u pitanju mora biti mali deo populacije? Sasvim je zdravorazumski želeti da se nagradi uspeh, i on treba da bude nagrađen ukoliko je zaslužen. Međutim, to ne znači da društvo treba da bude uređeno na taj način da samo oni uspešni žive lepo, dok se većini stanovništva govori da su sami krivi za svoj neuspeh i da zato što nisu uspešni očigledno nisu dovoljno dobri i ne zaslužuju lep život.

Koliko je toksičan meritokratski sistem koji želimo možda najbolje ilustruje činjenica da društvo pojedincu više ne postavlja pitanje „zašto ne možeš biti uspešan“ već „zašto nisi uspešan“. Danas se očekuje da svako treba da teži tome da bude uspešan – prosečan život više nije dovoljno dobar. Da li zaista želimo da živimo u mazohističkom sistemu, što jeste budući da je osmišljen tako da većina ljudi ne može da uspe, ali da svejedno osećaju razočarenje i krivicu zbog toga što nisu uspešni? Verovatno ne. Pritom, za promenu nisu potrebne nikakve radikalne mere ili revolucije, već jednostavno prihvatanje toga da je prosečan život dovoljno dobar. Na posletku, prosečan život nikada nije bio ugodan kao danas, zbog čega je apsurdno tvrditi da on nije dovoljan.

Prosečan život danas je materijalno ugodniji nego ikada ranije; podrazumeva da ćete ići u školu, imati auto, imati krov nad glavom i hranu u frižideru, živeti duže nego prethodne generacije, raditi 8 sati dnevno… No, uprkos tome smo napravili društvo u kom nije dovoljno imati tako dobar prosečan život, već se očekuje da budete nadprosečni. Ukoliko niste, onda ste sami krivi i društvo Vam stavlja do znanja da niste dovoljno dobri, čime sasvim ugodan život pretvaramo u konstantno psihološko mučenje. Pravimo sistem u kom govorimo ljudima da će postati uspešni ako ulože trud, zbog čega većina očekuje da će imati savršen život i da će biti nadprosečni jer rade naporno, dok je surova realnost to da će imati prosečan život budući da ne mogu svi biti nadprosečni. Kao posledica toga, oni će biti razočarani misleći da nisu dovoljno dobri i biti tužni uprkos tome što žive bolje nego većina ljudi kroz istoriju.

Ovakav sistem je očigledno obična tiranija. Kako drugačije opisati sistem u kom „uspešna“ manjina ima pravo na dobar život dok je „neuspešna“ većina osuđena na to da bude nesrećna jer joj se uvek govori da nije dovoljno dobra i da zbog toga ne zaslužuje dobar život. Međutim, alternativa nije nekakva komunistička utopija ili socijalistička totalitarna država. Naprotiv, ona je jednostavno uvažavanje vrednosti ljudskog života što može postojati i u kapitalizmu. Alternativa meritokratskoj tiraniji nije ništa više, niti išta manje od toga da se obezbedi dostojanstven život svima i uvaži trud čak i onih koji možda nisu „uspešni“ po trenutnim materijalističkim parametrima. Sve što je potrebno jeste da se uvaži da je svaki život vredan, bez obzira da li je u pitanju „uspešan“ direktor velike kompanije koji ima nadprosečan život ili „neuspešan“ domar u školi koji ima prosečan život, i da se vodimo tim osnovnim principom pri uređivanju našeg društva tako da učinimo život boljim za sve koji mu doprinose, a ne za određenu manjinu.

pulse

Odgovori