Na Javni poziv pjesnicima i piscima kratkih priča javio se Slobodan Todorović.

Rođen u Bajinoj Bašti (Srbija) u godini kada je Leonard Cohen objavio prvu zbirku pesama, James Dean snimio poslednji film, a trupe VU predvođene SSSR-om okupirale Mađarsku. Kao mali je maštao da postane mađioničar, vozač kamiona, bokser ili bank robber, ali ga je život odveo do berača voća i građevinskog radnika u Italji i Grčkoj, raznosača nameštaja u Berlinu i A'damu, lutajućeg elementa u Centralnoj Evropi i pekarsko-ugostiteljskog momka na Azurnoj obali. Osamdesetih godina prošlog veka je objavljivao pesme i kratku prozu, prestao pisati početkom rata na prostorima Jugoslavije, a iz višegodišnje „unutrašnje emigracije“ se vratio povodom zbivanja u prirodi i društvu.

Objavio je zbirku pesama „Predeo s grobljem“.

 

VUČJI  NAKOT

 

Baš tih dana otpoče brutalni soul,

preko hardkora sa "Staljinovih orgulja"

do rimejka treš hevi metala sv. Ilije.

Po čaršiji su se preplitali glasovi i lišće,

nad palankom miomir džibre i straha.

 

Majstori su šiljili olovke,

rezervisti marisali mesingane čaure,

predano, k’o escajg sa rođačkih svadbi.

Fukara je oštrila nože i satare

(biće mesa, rodiće salata),

a gazde su japiju iz rogatih šuma

preko Suve Granice

na sigurno mesto prevlačile.

 

Na pustom trgu, u suton, lude abere pustih,

ko za onaj svet golubove pismonoše,

zavijanju da se prepustim.

Taj tihi ozon oluja iz mutnog oblaka glave ispustih,

pušku, kojim jadom, u ruke da mi ne zabodu.

 

Jer prvo ću njih, kazah, sve odreda,

u ranjenoj, pasjoj šumi, bratski,

do poslednjeg, pobiti.

A neprijatelje ću onda naše,

suve i tanke, šaš i šarovinu, pod pazuhom,

preko mekih jendeka i urvina,

kroz tučane vedrine i jezna bunila,

do prvog golog vidika preneti.

I tužnim ih svetlom ogrnuti...

 

A onda ću u košmaru svome,

u pravcu plemena, u susret zverima

krenuti.

 

MAJSTORI

 

Baš sam kraj mosta prolazio

kad starac vižljasti povika:

Evo vam mene ovde,

pa kako vas volja.

Samo mi njega, eto tamo,

u Srbiju propustite.

Te im somun-kamen od oružja predade.

A đuturumi se komšijski zgledaše,

pa dobro, vala čiča, k’o što iskaš biće,

Bujrum, povikaše.

I mala se glava

sa rupicom jednom crvenom

k’o petokraka, na čelu,

polagano, tamo ka Srbiji

otkotrljala.

Pa je onda stari turban

tri metra u vazduh poleteo

i za skamenjenom lutkom

u Drinu fljusnuo.

A majstori na meze prionuše

kraj vatrice pod ranijom

naložene.

 

JABUKOBERAČITE

 

Juče su nam udelili nadnicu,

javljaju iz stalaga No.1389

mučenici iz nacionalne skrbi.

 

Žena će već pronaći  nešto,

kapi Isusove krvi u prahu,

mašinu za maštanje, još jedan ciklus bola

i  keramički “glock” za našu ćerku

koja odlazi na studije u Veliki Grad.

 

Po plitkim napuklinama perona

tegli moj poljski ruksak koji pamti

pamflete Solidarnosti, vizije, patnju i veru

dok po napuštenim vagonima

buncaju rasuta deca

“Waiting for the miracle”.

 

A vozovi prolaze i prolaze.

Leonarde, sumrak će,

a ovde nema Mocarta,

tek hrapave pauze rezignacije.

I nedelja je, zrnasta jesen,

u kojoj se sve rasipa i vene.

Pesma naš očaj pretvara u melanholiju.

I stvarno, sve je bajno i sablasno:

i ova arena, i Sicilijanke

sa jedrima umesto grudi

i srcastim guzama devojaka Tinta Brasa.

 

I bele dame Langobarda

koje ćućore napućenih usana

baš kad Crveno-Žuto more guta svetlost i ptice.

A milioni drveta nas opsedaju, oholo,

kao Tarkvinijevi vojnici. I škorpije.

 

Ipak, oblaci prednjače nad kontroverznom

geometrijom dvorca u Tassullu,

u čijoj crkvici oklevaju

mali anđeli milosrđa i veliki anđeli uništenja.

 

Pod horizontalom strogosti,

klate se nevidljiva sečiva,

a raspasane duše, k'o bulke tmaste.

 

Ne radimo ništa, zaustavljeni u vlažnom bunilu

(južnjaci katkad marišu jabuke

čiju će pozlatu kasnije snevati na oknima

ćoravih kuća zaodenutih vetrom).

Na dugom lancu otadžbine

vijore zastave iluzija i utehe.

 

Zastave privremene pobede.

I konačnog poraza.

Po svetu nas razneše teški merzeri SANU-vizija.

Godinama

kopnimo saglasno putu,

u copy-paste zaležemo.

 

Ali nismo bezgrešni,

spremni smo da

ubijemo 200 čuka šljake.

 

Jer takvo je ustrojstvo sveta!

I neprestano pada kiša.

 

(Tassullo, septembar 2012)

 

 OBRONCI VREMENA

 

Bakarni plašt zapadnog neba.

Moj otac na reci sakuplja

poslednji topazni prah.

Voda se razbija o njegova kolena,

jer tonući poslednji suton

predskazuje kraj

leta čineći sliku mutnom.

Posle po kućama zamiriše kafa,

slatko od ruža i jesen.

On bi danima sedeo u fotelji

čitajući novine koje bi mu ponekad

skliznule iz ruku, kao mali signal

rituala nadolazećih godina.

Taj zvuk bi izazivao nelagodu

dok sam ga posmatrao kako spava.

Posle bi hranio golubove na terasi.

Jednom je rekao: "Sve je moguće"!

Skinuo bi šešir sa zida,

uvek šaljući poruku blago-prezrivog

trijumfa dok je izgovarao:

“Odlazim!” Kao asocijaciju na

"Kazablanku" ili "Tumbston".

Uveče bi veštim pokretom

nabacivao šešir na naslon stolice

pre no što bi tiho kročio u prostor

u kome su stanovale senke.

A onda je jednog zimskog jutra

odnet u čaršavu, k’o usnulo dete.

Majka je godinama posle

na ruku ponekad prihvatala goluba

i nešto mu dugo šaptala.

Sve dok i njega jednom

više nije bilo.

 

(maj 2014)

 

GRACIOZNOST, TRENUCI

 

Odškrinuvši vrata, pritvorno,

kroz grimiz mraka, raskolnik,

izopšten iz hramova sna,

nikad ne videh nikog,

u pastelnom akvarelu bdenja,

blaženo, nežno,

neizbežno,

baš tako,

k'o porcelan salivena,

da sedi u kadi,

graciozno,

niko

kao moja žena.

 

(novembar 2012)