Dragan Uzelac: All that jazz – ,,Kraj jezera Pončertrejn”

Kako legenda kaže, u starom je delu New Orleansa postojao javni trg-Congo square. Bilo je to otvoreno, široko prašnjavo polje, gde bi se nedeljom okupljalo afričko roblje sa svojim primarnim duhovnim instrumentom-bubjevima radi igre, veselja, plesa i pesama koje su nazivali bamboula.Većinom je to bila muzika snažnog iskonskog ritma rodnog afričkog tla. Narodi Zapadne Afrike vekovima su radili u ritmu, spravljali sebi hranu, gradili kuće i slavili prirodu. Kada bi se umorili od posla, plesali su u ritmu svojih bubnjeva, tresli zvečkama napravljenih od tikava ili jednostavnim pljeskom rukama upotpunjavali ritam. Mnoštvo je ritmova prenošeno sa generacije na generaciju, ispreplitalo se i stvaralo vekovima autentičan zvuk Afrike.

Dolaskom u Ameriku, robovi su doneli i vlastite ritmove-okosnicu zvuka koji će se vremenom pretvoriti u muziku koju će razumeti ceo svet, muziku nazvanu jazz. Sve do pojave spirituala, gospela, raggtimea, bluesa i jazza, Amerika nije imala muziku koju bi mogla nazvati svojom. Uglavnom se svi istoričari umetnosti slažu da je jazz potekao iz New Orleansa,tj. krajnjeg juga robovlasničke Amerike, gde su bendovi i orkestri posuđivali ritmove s Congo squarea. Dotični su ritmovi izazivali kod publike okupljene na trgovima želju za plesom i pokretom-to nikako nije bila samo muzika koja se sluša.

No pre nego što je postao američki grad, New Orleans je bio pod Francuzima i Špancima. I tada su robovi udarali u bubnjeve, ali su građani poznavali mnoge druge vrste muzike, popularne i klasične. Slušala se opera, brojni simfonijski orkestri i sastavi Louisiane. Ipak, većina od svega toga bila je pristupačna samo manjem broju bogatih veleposednika. Siromašni svet, bez muzičkog obrazovanja, imao je vlastitu muziku koju je stvarao slušajući stare francuske i španske pesme i po sluhu ih prerađujući  dodajući im ritmove Cogo squarea. Širom Amerike ljudi su stvarali najraznovrsnije muzičke oblike:u gradićima Nove Engleske naseljenici su pevali himne, u državama Virginia i Kentucky doseljenici su izvodili balade, na dalekom zapadu Indijanci su udarali po svojim tam-tam bubnjevima, robovi južnih država izmišljali su pesme tokom rada na poljima  ili nasipima.

Sinteza svih ljudskih stremljenja, duhovnih uspona i lepršavih emocija Amerike pretopilo se tokom decenija u jedinstvenu američku muziku. Jazz nije potekao iz uličnih orkestara, već iz duhovnih stremljenja mnoštva ljudi-njegovi su roditelji bili bubnjari, anonimni ljudi s Congo squarea, lađari Mississippija, svirači marš-muzike New Orleansa, pevači spirituala i gospela crkvenih horova i pevači radnih pesama s plantaža juga, putujući minstreli, deca što su udarala po daskama za pranje rublja i limenim koritima, gomila robova koji su na poljima izmišljali hollere ili blues tužbalice, potom pijanisti koji nisu umeli čitati note dok bi svirali razne komade, te bi se njime poigravali-ragging it(kidajući ga na dronjke) i stvarali ragtime, kao i svi drugi neškolovani muzičari koji su donosili instrumente na ulične uglove ili klupske dvorane iz čiste razonode i želje za jedinstvenom igrom i pokretom.

Parobrodi na točak koji su plovili uzvodno i nizvodno po reci Mississippi, od New Orleansa do Memphisa i Sent Louisa, noseći na sebi male satave muzičara, počeli su da šire diljem Amerike novu vrstu muzike isprepletene plesnim ritmovima.

In the beginning : part two

,,Lady Jazz, ukrašena svojim biserima od zapletenih ritmova, plešući je osvojila svet, čak i Eskime na severu i Polinežane Južnog mora”.

Ostaci kulture, pesama i igara rodnog kraja, održavali su se među robovima.Pošto su se na jugu Amerike susreli sa protestanizmom, počinjali su na sebi svojstven način obrađivati belačke crkvene pesme prateći horske pevače pljeskanjem rukama(u duhu afričke tradicije) i dajući na taj način muzici novu ritmičku gustinu.Na taj način preuzeta, verska muzika crnih robova pretvorena je u sasvim novu formu, nazvanu spiritual. Tako je rođen jedan od korena jazza. Kada je spiritualu pridodat oblik privelih afričkih pesama, a potom i seljačke pesme sa Juga(,,Go down old Hannah” ili ,,Pick a bale of cotton”), nastao je američki crnački folklor, prezentiran u obliku balada i bluesa. Putujući crni pevači:Patton, House, Leadbelly, Jefferson ili Lightning Hopkins čuvali su tradiciju novonastalog korena jazza-bluesa, jer su kao vokalni solisti pratili sebe na gitari ili klaviru. Očuvanju tradicije bluesa kasnije su doprineli jazz orkestri i veličanstvena blues-diva Bessie Smith. U prvobitnom bluesu crnačka je muzika ostala prevashodno vokalna. Kasnije, krajem 19.veka, crnci iz Louisiane formiraju pevačka društva koja preuzimaju polke, kadrile i belačke popularne melodije. Tih se godina javlja  još jedan od ključnih korena buduće muzike-tzv muzički pravac ragtime, klavirska muzika sastavljena iz adaptacija evropskog repertoara. Kada su kafanski orkestri New Orleansa dodali u svoj repertoar blues i ragtime, mogao je početi da se uobličava novi muzički pravac-jazz. Buddy Bolden, mitska jazz figura, i njegov orkestar mnogi smatraju za prvi crnački jazz ansambl, mada je istovetan jazz sviran i na soskim slavljima, te izletima kraj jezera Pončertrejn.

Jazz kao novi muzički pravac doneo je sa sobom bitne karaklteristike koje su se ogledale u specifičnoj obradi tona i vrednovanju ritma. Jazz muzičar je pokušavao da transponuje glasovne efekte koje su postizali crni pevači, varirajući prilikom ispuštanja jačinu i rezonancu tona, podižući ga ili spuštajući do željenog nivoa. Primena prelivanja tonova, nagli udari tona jezikom-tzv. attack i dirty sound(hrapavih, škripavih tonova)ili zvučanja koja su na različite načine usitnjena, stvorili su jedan nov svet zvukova, veoma bogat i potresan. S druge strane, ritam se u jazzu postepeno organizovao na osnovu jednog novog muzičkog parametra-swinga. Swing simboliše napetost i opuštanje, razdraženost i relaksiranost i u njemu ima bola i uživanja, želje i strepnje. Taj niz suprotnosti sugeriše najtananija osećanja, ono što izmiče bilo kakvoj analizi. Na svom najvišem nivou jazz predstavlja večno traganje i originalnu živost ritma.

Što se samog imena tiče, reč jazz je, navodno, u crnačkim getima nekada označavala seksualne odnose. U to vreme reći crncu da se u muzici bavi jzzom značilo je poniziti njegov estetski rad i svesti na čisto bludničenje. Postoji mnoštvo hipoteza o poreklu reči jazz. Tvrdi se, naime, da potiče iz jednog nigerijsko-kongoanskog dijalekta, od reči ,,jasi” ili ,,živeti intenzivno”. Ipak, najverovatnije je da je muzika jackass, kao što se govori na Jugu, ili muzika jass, dobila ime od nosilaca legitimne kulture.

                                   The story of the roots

SPIRITUAL :

U svim muzičkim načinima izražavanja američkih Crnaca odražavali su se ostaci kulture rodne Afrike. Stari su se ritmovi očuvali u pleskanju rukama, pokretu nogama, tehnikama glasa i tela.

Spiritual predstavlja preuzimanje evropske duhovne pesme i njeno prilagođavanje afričkim navikama i ritmovima. Pesme o Bogu, čudima i tajnama života iz belačke crkvene i duhovne tradicije dobile su novo ruho ispletene novim ritmovima i načinom pevanja. Nazivali su ih katkad i žalosnim pesmama, jer govore o ropstvu i jadima crnog čoveka:

               ,,Nobody knows the trouble I’ve seen,

                  nobody knows but Jesus…” 

Međutim, mnogi su spirituali bili isto tako i živahni, te su ih nazivali jubiless ili ,,veliko veselje”:

This is the day of jubilee!

               God’s gonna build up Zion’s walls!

               The Lord done set his people free!

               God’s gonna build up Zion’s walls! 

Rečnici jazza posebno ističu gospel songs i njegove izvođače koji su nastupali u crkvama i koncertnim podijumima. Unutar crnačkih crkvi javile su se dve vrste pevanja:klasični spiritual(vezan za teme iz Starog zaveta) i gospel ili moderni spiritual(posvećen jevanđeljima Novog zaveta). Iz duhovnog sveta crkvenog pojanja proizašle su buduće dive pevanja:gospela-Mahaly jackson, bluesa-Bessie Smith i jazza-Billie Holiday, Sarah Vaughan…

Jazz je vremenom crpeo inspiraciju iz spirituala i gospela, istovremeno utičući na njih. Neke od tema koje koriste džezeri pozajmljene su iz spirituala(,,When the saints”, ,,Nobody knows the trouble I’ve seen”, ,,Swing low, sweet Cadillac”). I gospel je pretrpeo uticaj jazza, dok su mnogi džezeri koristili churchy fraziranje. Čuveni Ray Charles spojio je popularni jazz i duhovnu muziku(,,I’m going down to the river”, ,,Misery in my heart”, ,,Sinner’s prayer”). Funky jazz iz druge polovine pedesetih preuzeo je ritmičke odlike spirituala.

RAGTIME :

Siromašno crnačko stanovništvo, tek oslobođeno ropstva, često nije imalo dovoljno novca za muzičko obrazovanje, ali mnogi su učili svirati po sluhu. Ti su crnci svirači prenosili na dirke klavira ritmove svojih bubnjeva, pesama o radu i spirituala. Do kraja osamdesetih godina 19.veka oni su stvorili nov muzički pravac, nazvan ragtime. Taj je naziv označavao sviranje nekog komada na klaviru na veoma živ, sinkopirani način-bukvalno, bilo je to ,,cepanje jedne arije na komade”. Sinkopirani ragtime stil za klavir, ujedinjen sa ranijim sinkopama limenih duvačkih instrumenata, prenesen je vremenom u jazz.

U gradu Sedalia(država Misuri) muzičar Scott Joplin napisao je komad u živahnom ragtime stilu i nazvao ga ,,Maple leaf rag”. Kompozicija je objavljena u Sent Louisu 1899. godine. Tako je sve počelo.

Uz Joplina slavu raga će proneti legendarni James Scott(,,Climax rag”) i Kreolac iz New Orleansa, veliki pijanista ragtimea i bluesa-Jelly Roll Morton. Svirao je po raznim barovima  Amerike, rečnim brodovima na Mississippiju, te brojnim putovanjima po Jugu, gde je učestvovao na tzv. klavirskim dvobojima sa drugim džezerima. Legenda kaže da je i mladi Louis Armstrong, budući kralj jazza, kao klinac osluškivao svirke po noćnim barovima legendarnog Mortona. Jelly je 1938.godine proveo 2 meseca u Washingtonu, snimajući svoje ragtime i blues komade za Narodni arhiv Kongresne biblioteke. Mnogi mladi pijanisti, pre svih Fats Waller, Willie Smith i James Johnson iz New Yorka naučili su mnogo od Mortona. U centru tadašnje pažnje bili su i tzv. muzički dvoboji u Harlemu, nazvani cutting contests, vođeni između Mortona i mladih, napaljenih pijanista željnih dokazivanja. Priča se brzo širila, te je ragtime stil znatno uticao na razvoj jazza. Mnogi ragtime muzičari će otići iz Sedalie u Sent Louis, a potom u Chicago. Baltimor, grad Jubie Blakea, proslaviće mnoge klaviriste, dok će ragtime u New Yorku steći slavu. Rag je bio delo muzičara vičnih akademskoj klavirskoj tehnici, poznavalaca evropske tradicije i muzičara koji se nisu bavili improvizacijom. Zlatno mu se vreme proteže do 1910. godine. Film koji će proneti svetsku slavu ragtimea bio je kultni Hillov ,,The Sting”-Žaoka,ostvarenje koje nudi lepršavu Joplinovu ,,Maple leaf rag” temu.

BLUES :

Blues, jedan od ogranaka afro-američke muzike, javlja se na tent shows(predstavama pod šatrom) i medicine shows(vašarima gde su se prodavali čarobni napici). Skromniji po formi-tzv. holler blues predstavljao je dozivanje radnika u polju ili uzvikivanje uličnih prodavaca.

Blues je muzička forma rođena posle američkog Građanskog rata(1861-1865.). U početku je bio samo vokalna umetnost( u stilu tužbalice), a potom je počeo dobijati i instrumentalni vid koji se održavao i razvijao naporedo sa jazzom. Prošavši kroz svoj arhaični period blues se formira kao jasna muzička forma koju karakterišu: određen strukturni okvir( dvanaesr taktova), harmonijska struktura( tipične akordske veze) i melodijski aspekt( sa čestom upotrebom alternativnih tonova-blue notes.

,,Ocem blesa” nazvan je William Spencer Handy, čovek koji je krajem 19. veka bio vođa sastava Mahara’s minstrel band”. Svirao je kornet i bio školovan muzičar. Godine 1912. objavljuje prvu zvaničnu blues kompoziciju-čuveni ,,Memphis blues( nastao 1909. pod nazivom ,,Mister Crump”). Već 1914. objavljuje antologijski blues ,,St.Louis blues”, pesmu koja će ga proslaviti širom sveta.

Blues je uglavnom više vodio računa o izražajnosti i senzibilitetu, nego o tehničkim podvizima( postoje naravno izuzeci npr. ,,West end blues” Louisa Armstronga i ,,Parker’s mood” C.B.Parkera). Bez obzira na tu činjenicu, jazz je preuzeo nekoliko stvari od bluesa:često je koristio dvanaestotaktnu formu bluesa, zatim blues note i ritmičke fraze zvane riff, kao i breakove. Tokom prvih dvadeset godina 20.veka blues će doživeti estetsko proširenje spajajući se sa muzičkim temama drugačije prirode od 8 ili 16 taktova(npr. Bessie Smith,,Careless love blues”),kao i koristeći suptilne elemente harmonije. Tokom četrdesetih i pedesetih godina sa baperima se vraća blues koji funkcioniše u okvirima tonaliteta i koristi veliko obilje akorda(npr.,,Billie’s bounce” C.B.Parkera i ,,Blues for alice”). Jazz muzičare je očaravao i molski blues:,,Black and tan”D.Ellingtona, ,,Blues in C sharp minor”T.Wilsona, ,,Israel”J.Karisia, ,,Senor blues”H.Silvera ili ,,Do i move you”Nine Simon.

Potrebno je ipak istaći da je u mnogim džez temama za naslov uzet izraz blues, koji zavarava budući da teme uopšte nisu blues:,,Limehouse blues”, ,,Down hearted blues”, ,,Wild cat blues”, ,,Savoy blues”, ,,Buy, buy blues”, ,,Santa blues”, ,,Tokyo blues”, ,,Junk blues”, ,,Lady sing the blues” & ,,Ain’t  got nothing but the blues”.

Pored tri navedena, glavna korena jazza, potrebno je istaći još dva uticajna muzička pravca koja su uticala na formiranje i razvoj jazza.

MINSTREL: 

               Od 1840.godine pa do kraja veka, minstrel predstave su bile najpopularniji vid zabave u Americi. Za nih su napisane mnoge čuvene minstrel pesme:,,Dixie”, ,,Turkey in the straw”, ,,Oh, Susannah” & ,,Swanne river”. To je bila muzika bazirana na crnačkom ritmu i melodijama posuđenim iz spirituala i pesama o radu. Minstrel predstave su popularizirale razne nove korake u plesanju-sand dance, cakewalk i buck and wing, kao i vrstu plesa zvanu gigue(koji se plesao na plantažama i kasnije se pretvorio u step). Veliki pisac minstrela bio je Stephen Foster. Veliki deo duha minstrela prenesen je u jazz.

BOOGIE-WOOGIE:

,,Triliranje visokim tonovima i kotrljanje basova” jedan je od opisa ove popularne muzičke forme. Boogie woogie je neka vrsta blues-ragtimea, koji se izvodi na klaviru s jakim, dubokim, snažnim tutnjanjem basova. Leva ruka udara stalno naglašeni bas, dok desna preko basova veze blues melodije, često u savim drugom ritmu. Pod jednom rukom klavir postaje razgovorni bubanj, pod drugom-raspevani glas. Slava boogiea počinje s pesmom ,,Five o’ clock blues Jimmya Yanceyja iz Chicaga, zbog koje boogie postaje poznat u svetu kao petica.Glavni centri boogie woogie sounda bili su Chicago i Kansas city, a čuveni izvođači Meade Lux Lewis, Albert Ammons, Dan Burley, Count Basie i Pete Johnson.

In the beginning:part three

Priča o raspevanim tonovima i lepršavim ritmovima koji se prepliću

,,The trumpet sounds within my soul!

               I aint got long to stay here… 

Jazz predstavlja s jedne strane ekspresivnu, originalnu i specifičnu muzičku formu, dok je s druge strane gipko, poskakujuće, swing pulsirnje. Rođen je u New Orleansu, oko 1900. godine, nakon sazrevanja koje je trajalo oko dve decenije. U tom ranom, neworleanskom jazzu, prednjačili su bučni limeni duvački instrumenti.

Davno pre doba radija i televizije organizatori bokserskih mečeva, ekskurzija ili plesova često su unajmljivali orkestre, te bi s njima krstarili ulicama New Orleansa u kolima i sviranjem reklamirali sopstvene priredbe. Često bi na raskršćima ulica svojim kolima znali zakrčiti saobraćaj, takmičeći se u tome koji će orkestar nadjačati drugoga u sviranju. Nazivali su ova takmičenja cutting contests, nazivom koji će kasnije prisvojiti jazz-pijanisti Harlema. Orkestri poput ,,Diamond stone brass band”, ,,Allen brass band”, ,,Olympia”, ,,Bolden’s band” i drugi često su paradirali ulicama New Orleansa, veselo svirajući sinkopirane ritmove, podižući adrenalin ljudima koji su ulicama grada plesali u ritmu.

Koji su to bili i ostali osnovni elementi koji će jazz pretvoriti u autentičnu i tako popularnu muzičku formu?

1.Improvizacija: 

Najkraće rečeno, improvizacija bi predstavljala komponovanje za vreme sviranja ili stvaranje varijacija na stare teme direktno na instrumentu tokom svirke, radije nego po pisanim notama.

Jazz muzičari starog New Orleansa svirali su obično melodije neposredno po sećanju, kao i ritmove koji su ih pratili celog života-afričke, kreolske, francuske i španske.Tokom svirke dolazilo je do fantastičnih ispreplitanja različitih ritmova. Improvizacijom, bez upotrebe nota i sa velikom dozom opuštenosti i radosti, svaki put bi svirali istu numeru na drugačiji način, usput komponujući:melodija bi vremenom dobijala nove male brejkove između muzičkih fraza, nove riffove, rulade i klizeće tonove, glisanda. Takav način sviranja je u određenom trenutku izražavao različite emocije:kada bi se osećao sretnim, muzičar bi svirao hot-vatreno, a kada bi bio tužan, svirao bi deep-blues, varirajući svaki put refren i ukrašavajući svaku frazu na različit način, ostavljajući tako mogućnost prelaska na ,,riding out”(vožnju u punom ritmu) i završetak pesme u dotad neosviranom, novom izdanju.

Jazz muzičari su uživali u samom sviranju, kao u kakvoj igri, iz razonode. Ta je osobina učinila jazz savim drugačijom muzikom. Većina je školovanih muzičara svirala note nekog komada svaki put na isti način, koliko god sličnije mogu. Međutim, jazz muzičar činiće upravo suprotno:sviraće svaki pojedinačni komad malo drugačije(svaki put), improvizujući prema vlastitim osećanjima za vreme sviranja, dokle god ga podupire stalni takt i ritam. To je jazz učinilo veselom, razdraganom muzikom.

2.Sinkopiranje: 

            Sinkopa nastaje ako dva istoimena tona, od kojih je prvi na nenaglašenom, a drugi na naglašenom delu takta, spojimo u jedan neprekidan ton.

U jazzu se obično čuju najmanje dva ritma, jedan deo održava stalni takt, dok drugi deo izmiče akcentu, poigrava se s tempom, stvara sinkopirane kontraritmove nasuprot četvoro četvrtinskom taktu, hitajući napred ili zaostajući, anticipirajući ili zaostajući, skakućući, udarajući i promašujući-ispreplićući istovremeno mnoge ritmove i stvarajući tako poliritmove. Sve to oblikuje jednu razdraganu, sretnu kombinaciju, koja se ispoljava u poletu koji radosno i skladno teče napred.

Isto važi i za melodiju u jazzu. Dok kornet svira melodiju, klarinet može da svira kontra melodiju tj. suprotstavljaju se dve melodije jedna drugoj. Nečisti tonovi(off notes), klizanja i glissanda sasvim su prirodni u jazzu. Rani su jazz sastavi upotrebljavali akordne kombinacije dotad nečuvene u evropskoj muzici.

3.Ritam: 

            U jazzu se ritam ne ograničava samo na otkucaje udaraljki. Varijacije jačine i visine tona daju jazz svirci dodatni akcent zvučnog ritmiziranja i suprotstavljaju se kontra-ritmovima udaraljki.

4.Udaranje: 

            Bubnjevi daju jazzu osnovni ritam, ali su isto tako u službi ritma i gitara ili bendžo, kontrabas ili truba, pa i klavir. Oni predstavljaju jazz ritam sekciju. Akordi se mogu upotrebljavati za stvaranje harmonizovanog ritmičkog udaranja.

5.Blue notes: 

Blue tonovi predstavljaju nejasne ili glissando tonove, negde između sniženih i prirodnih, koji proizilaze iz načina pevanja bluesa i koji u intervalima neprimetno prelaze(klize) između dura i mola. Ne mogu se tačno notirati, ali zabeleženi na papiru se označavaju kao sniženi treći ili sedmi ton u lestvici.

6.Boja tona: 

            Jazz instrumenti mogu da izvode raznovrsne tonove pevačkog ili govornog glasa u svim varijacijama tonskog kolorita. U isto vreme različiti instrumenti mogu svirati različite melodije.

  1. Harmonija:

U jazzu harmonija često upotrebljava blue lestvicu, septakorde i nonakorde, kao i zbijenu harmoniju starog stila( hromatični stil pevanja), koji se prenosi u instrumentaciju.

8.Break: 

Prekid(break) je vrlo kratka sinkopirana međuigra(interludij), obično od dva do četiri takta, između muzičkih fraza-često improvizovana kod nepisanog jazza.

9.Riff: 

            Predstavlja ritmičku frazu koja se stalno ponavlja, obično kao pozadina glavne melodije. Riff se može upotrebiti i kao melodijska tema sam za sebe.

10.Radost sviranja: 

            Predstavlja element koji jazzu daje žar i oduševljenje, veselu i razigranu osobenost koja muzičare svih rasa okuplja u jednu improvizatorsku celinu. Osobina teško objašnjiva rečima. Very, very hot!

                 Sav taj džez i svi njegovi pravci 

01.Rani radovi: New Orleans, Louisiana 

Prvobitni jazz stil bio je New Orleans  stil. Karakterisalo ga je objedinjenje tri instrumenta:korneta, klarineta i trombona. Kod improvizacija, prema kojima su jazz muzičari  iskazivali veliku ljubav a koje je izvodio ceo ansambl, deonica korneta je prevashodno melodijska. On svojim zvukom ukrašava temu, ali nikada do te mere da je menja dubinski. Klarinet ima melodijsko-harmonijsku funkciju, dok trombon akcentuje značajne tonove koji determinišu promene akorda. U najranijim orkestrima New Orleansa klavir nije bio zastupljen(kao ni saksofon, jer su ih tek kasnije počeli upotrebljavati jazz sastavi Chicaga i New Yorka), ali su zato gitara ili bendžo, kontrabas ili tuba i bubnjevi obezbeđivali ritmičku podršku. Prvi snimci vezani za tradiciju Louisiane potiču iz januara 1917.godine, snimci malog belačkog orkestra ,,Original Dixieland jazz band”(kornet, klarinet, trombon, klavir i bubanj), pod vođstvom čuvenog Nika La Roke. Slavu New Orleansa, kolevke jazza, proneo je veličanstveni jazz umetnik Louis Armstrong, bez obzira na sve njegove prethodnike, mnoge anonimne ljude i muzičare koji su snažnom emocijom i svojstvenim jazz duhom nepotpisani stvarali američku muziku iz tradicije predaka.

Armstrong je rođen 4. jula 1900.godine. Kao desetogodišnji dečak počeo je pevati po uličnim uglovima rodnog New Orleansa(zarađujući na taj način za život). Pre dvanaeste godine, sa nekolicinom prijatelja, osniva jazz kvartet. Tada je pevao bas i zviždućući u prste pokušavao imitirati zvuk klarineta. Sam je napravio neku vrstu ukulelea(gudačkog instrumenta sličnog gitari) od drvene kutije za cigare. Prikovao je na nju pljosnati komad drveta kao vrat, te namestio nekoliko žica i zategao ih preko otvora kutije. Tako je mladi Louis osnovao svoj prvi sastav, sklepavši instumente od bilo čega. Bila je to opšta pojava unutar siromašne crnačke populacije željne novog zvuka u nastajanju. Iz tog ranog perioda siromaštva i neobičnog entuzijazma potiče i njegov čuveni nadimak-Satchmo, po kome će ga upamtiti ceo svet. Naime, tih godina Louis je bio obučen u takve dronjke da je bio prisiljen ako zaradi koji novčić svirkom strpati ga u usta, jer nije imao niti džepova na pantalonama. Kako je imao ogromna usta, dobio je nadimak ,,Satchelmouth”-Torbousti. Jedan od najvećih dečačkih snova Armstronga bio je da svira trubu, kao tada čuveni Buddy Bolden. Budući da je bio suviše siromašan da je sam kupi, trubu nije zasvirao dok nesrećnim slučajem nije poslat u popravni dom za maloletnike 1913.godine. Isprva je u domu dobio priliku da svira tamburin u orkestru doma za napuštenu decu. Zatim je postao školski hornist. Dve godine kasnije po prvi put se dohvatio trube. Talenat je vrlo brzo bio primećen. No ubrzo potom biva vraćen roditeljima. Želja mladog Armstronga da postane muzičar bila je više nego čvrsta: oduševljavao se svirkom pomenutog Boldena i Freddya Kepparda, zvukom korneta Bunka Johnsona dok bi svirao,,Twelfth street rag” ili kralja trube King Joe Olivera u pesmi ,,Tiger rag”. Jedne noći, kada mu je bilo oko šesnaest godina, imao je tu sreću da zameni bolesnog kornetistu u baru blizu njegove kuće. Iako gazdu bara i publiku te noći nije zadovoljio svirkom(osećao je bolove u usnama, pošto pre toga dugo nije svirao), ostao je da radi kao muzičar:isprva kao dobar pevač, a potom kao pravi majstor trube. Muzičari iz celog New Orleansa dolazili su potom da ga čuju. Legenda je vremenom zaživela i počela da se širi.

Nastavio je potom svirati sa trombonistom Kidom Oryjem. U lokalu ,, New Orleans country club” doživljavao je ovacije svirajući blues. Uskoro je bio zamoljen od pijaniste Fat Marablea da postane članom njegove grupe koja je svirala na parobrodu ,,Sidney”, a koji je saobraćao između New Orleansa i Sent Louisa. Nakon toga priključuje se orkestru ,,Jaz-e-saz band”, na parobrodu ,,St.Paul”, svirajući sa legendama poput Baby Dodsa, Johnny St. Cyra ili Popsa Fostera. Tada je već reč jazz bila poznata širom Amerike. Svuda su ljudi tražili muziku kakvu je Armstrong slušao u New Orleansu tokom celog života, samo što se tada još nije nazivala jazz-za njega to nikako nije bila nova muzika. Za Louisa je to bila stara dobra muzika koju je slušao još kao dete, kada ju je Buddy Bolden svirao na limenim duvačkim instrumentima, muzika koju je izvodio kao dete na svojoj maloj kutiji za cigare, ragtime Jelly Roll Mortona, blues pesme- što ih je pevala njegova majka, spirituali-što ih je pevala njegova baka, taktovi bubnjeva Congo squarea-o kojima mu je pričala njegova prabaka. Kada je 1921. godine napustio rečne brodove, postao je članom sastava ,,Tuxedo band”, pod vođstvom Papa Celestina, koji je svirao u najboljim plesnim dvoranama New Orleansa. Nakon nekoliko meseci, dobija poziv velikog King Olivera da se pridruži njegovom orkestru koji je svirao u čikaškom baru ,,Lincoln garden”.

Kad je Louis Armstrong došao u New York, 1924. godine, dobio je priliku za nastup u orkestru legendarnog Fletchera Hendersona u plesnoj dvorani ,,Roseland ballroom” na Broadwayu. Bio je to orkestar školovanih muzičara koji su koristili note. Louis je pak bio naviknut samo na improvizovanu svirku-da pontano stvara muziku tokom nastupa, dajući nadahnuću krila. Ipak, vremena su se menjala i zahtevala jazz muziku ispisanu na papiru; muzika koja se snimala na ploče ili za radio programe zahtevala je preciznost. Orkestri su morali da sviraju stvari na isti način i u okviru istog vremenskog roka. Tako pisani i aranžirani jazz-manje razuzdan, manje hot i običan, neuzbudljiv-sušta suprotnost neworleanskom dixielandu, nazvan je swing.

Gospođa koja je svirala klavir, Lil Hardin, inače Armstrongova supruga, pomagala je tada Louisu da bolje savlada čitanje nota i shvati pisane aranžmane. Za kratko vreme, kao što je bio zvezda starih dixieland grupa, Louis postaje jednom od vodećih figura swinga. Ponajviše zahvaljujući njegovoj harizmi i umetničkoj snazi, američka muzika prodire u svet do 1940. godine. Armstrong je još za života ušao u legendu-ostatak priče je više od obične istorije.

02.Mainstream:Middle jazz 

New Orleans stil bio je otelotvorenje umetnosti jazza u okviru malih sastava. Grupa sa većim brojem članova nametnuće se krajem dvadesetih godina, pripremajući na taj način period vladavine velikih orkestara i njihovih aranžera, čiji je najznačajniji predstavnik bio Count Basie.

Pokret koji se javlja od 1935. godine predstavljao je mainstream-glavnu struju, kasnije nazvan klasični ili middle jazz. Bio je to jazz ispunjen uravnoteženošću i samozadovoljstvom, oslobođen slabosti amaterizma i privržen zadatom aranžmanu.

Posebno mesto pripada velikom orkestru Fletchera Hendersona. Uz pridošlog majstora Armstronga, orkestar je imao sjajnog kompozitora D.Redmana(predivna ,,Hot mustard”1926) koji je stvorio neponovljiv feeling što ih je uzdizao iznad ostalih velikih orkestara. U njihovoj senci bili su ostali orkestri:Čika Veba, Luisa Rasela i Benija Motena. Tokom dvadesetih godina, kada se javlja redmenova kompozicija ,,Chant of the weed”, jazz orkestar se menja. Postepeno postaje sve veći i dobija formu Big benda po ugledu na sastav Bejzija. Godine 1931. orkestar Dona Redmena već je imao 14 muzičara(3 trube, 3 trombona, 4 saksofona i ritam sekcija).

Zasebna je priča orkestar legendarnog Duke Ellingtona. Od 1926.godine pa sve do kraja karijere, Ellington se izdvajao pre svega po veoma ličnom načinu orkestriranja i aranžiranja, kao i po širokoj lepezi žanrova koja ide od muzike za igru ili džezirane zabavne muzike do muzike velikih koncertnih svita, uz žanrove svojstvene samo njemu samom:mood ili jungle stil. Na planu plesne muzike čuveni su primeri ,,Ring dem bells” & ,,Cotton club stomp” gde Djuk ubacuje elemente humora, fantazije i radosti. Autentični jungle stil proslavile su sledeće teme:,,East saint Louis toodle”, ,,Black and tan fantasy”, ,,Blues I love to sing”, ,,The mooche”, ,,Jungle Jamboree”, ,,Jungle night in Harlem”, ,,Echoes of the jungle”, ,,Echoes of Harlem”…Pomenuti stil doseže vrhunac oko 1940.godine.

Tridesetih godina Ellington se posvećuje mood stilu, po atmosferi sasvim suprotnom jungleu. Novi stil dobija naziv po pesmi ,,Mood indigo”.

U Memphisu, Tennesse, godine 1926. Jimmy Lanceford osniva sastav koji će tridesetih steći veliku slavu na severu SAD. Uz besprekornu interpretaciju, Lanceford forsira swing, čist i kontrolisan-sjajan primer predstavlja ,,Tain’t what to do”, sa dijalogom orkestra i bubnja na samom kraju.Tempo koji je najbolje isticao vrednost i lepotu Lancefordovog jazza nalazi se nešto ispod umerenog-tzv. bounce tempo. Lancefordovu estetuku su često podražavali, ali niko nije uspeo da je istinski dostigne.

U Kansas cityju Benny Motton osniva 1922. orkestar, čiju dirigentsku palicu nakon njegove smrti preuzima još jedan od jazz velikana-William Count Basie, 1932.godine. Basie je obilato koristio orkestarske riffove-osobenost Kansasa, dajući jazzu aranžmansku snagu i uzbudljivost. Dobri primeri su pesme:,,One o’clock”, ,,Jump”, ,,Sent for you yesterday”, ,,Every tub”, ,,Swinging the blues”, ,,Jumping at the wood side” & ,,Lester leaps in”. Korišćenje riffa, taj Middle west stil, veoma snažno obeležen tradicionalnim bluesom(legende Kansasa: Jimmy Rushing i Big Joe Turner), kao i gromki glasovi orkestra činili su osnovu svih kanzaških orkestara.

Orkestarski Middle jazz, čiji je simbol biop Basie, bitno će uticati na razvoj mnoštva belačkih orkestara. Uz orkestre Doorseyja, Millera, Shoa i H.Jamesa, najznačajnije ime među belcima je bio Benny Goodman( uz Basiea proglašen kraljem swinga). Vreme postojanja velikih sala za igranke zahtevalo je velike orkestre. Belački bendovi, zahvaljujući svom tehničkom umeću, profesionalizmu vlastitih aranžera i entuzijazmu, nudili su plesnu swing muziku čiji se oštar ritam jasno razlikovao od ritma crnačkih orkestara, prepoznatljivih po lažnoj nonšalantnosti. Belački orkestri swing ere najčešće sviraju muziku za igru, postižući efekat specifičnim stilom sviranja na klaviru-stilom zvanim boogie woogie. Pomenuti stil, u kombinaciji sa blues temama, prerasta tokom pedesetih u rock and roll.

Pomenimo za kraj još nekolicinu bitnijih imena i inovatora mainstreama: R.Stewart, K. Williams, H.Edison, B.Clayton, H.L.Page, J.Jones, H.Allen,R.Alridge,B.Coleman, L.Young, B. Carter, T.Willson, M.Buckner,E.Garner,S.Grappelli,C.Christian,S.Stewart, N.K.Cole, C.Webb, E.Fitzgerald, B.Holiday…

Oslobađajući improvizaciju i dajući središnje mesto solisti, mainstream je podstakao neobičan procvat individualnih stilova. O je svakako jazz škola koja odnosi prevagu nad svim ostalim, po broju i raznolikosti talenata koji su se u okviru nje pojavili.

03. Be-bop:Uzletanje na krilima ptice ili hot,hot jam 

Krajem treće decenije 20.veka kod određenog broja jazz muzičara javlja se potreba za promenom unutar okoštalih formi i načela klasičnog jazz pravca. Unutar relativne stabilnosti jazz sveta javilo se nekolicina umetnika željnih inovacija, istraživanja i novih kreativnih mogućnosti. Pre svih, bili su to Dizzy Gilespi, Charlie Bird Parker, Thelonius Monk, Charlie Christian i Kenny Clark. Oni će vremenom preuzeti neke od odlika moderne harmonije i stvoriti čitav jedan sistem na osnovu te harmonije. Rađaju se neke nove ritmičke formule.

Be-bop je onomatopeja, koju dugujemo njenom otelotvorenju-Gilespiju. Njegova se neobična ličnost svirača trube izdvajala od ostalih originalnom tehnikom i moćnim gospodarenjem instrumentom. Svojom svirkom probijao se i vinuo do najluđih fantazija i ekscentričnosti. Ona je eksponirala njegovu briljantnu inteligenciju i potresan senzibilitet. Svojom duhovnom snagom i vladanjem harmonijom, stvarao je neverovatne melodijske razrade(npr. ,,Around midnight” & ,, I can’t get started” 1945.).

Za razliku od Gilespija, drugi se velikan i jazz obnovitelj Thelonius Monk distancirao od be bopa i vodio nezavisan muzički život. Mnogi su ga smatrali većim Bogom od Parkera i Armstronga zajedno. Bio je, između ostalog, veliki kompozitor, aranžer i pijanista. Glavno interesovanje su mu predstavljale nove harmonije i kompozitorske novine.

Charlie Parker, zajedno sa Gilespijem, ostaće veran stilu čijem je pronalaženju doprineo, stilu koji će postati dominantnim jezikom četrdesetih i pedesetih godina 20.veka. Čudesnom se tehnikom sviranja alt-saksofona još za života zakovao na Zid besmrtnih-poznate je melodije svirao tako brzo i briljantno da ih je malo ko mogao prepoznati kao original. Umro je u 35-oj godini života, uništen drogama, nikotinom, alkoholom i nezdravom hranom-sudbina svih slavnih džezera bila je nemilosrdna i prokleta. Ornitologija slavne Ptice nastavila je da putuje kosmosom svetlosnom brzinom-neuhvatljiva i briljantna, kakav je bio i njen neponovljivi autor.

U be-bopu teme eksponiraju i reeksponiraju truba i alt saksofon. Zvuk je imao dotad nečuvenu toplinu i ritmičke inovacije genijalnog bubnjara Clarka. Čest je tematski upliv bluesa, kao kod Gilespijevih ,,Blue and boogie” & ,,The champ”i Parkerovih ,,Cool blues”, ,,Relaxing at Camarillo”, ,,Bongo bop”, ,,Buzzy”, ,,Cheryl”, ,,Bird feathers”, ,,Perbaps”, ,,Barbados” & ,,Parker’s mood”. Baperi prisvajaju standarde i interpretiraju ih uz izvesna prilagođavanja: npr. ,,All the things you are”, ,,Lover man”, ,,The man I love”, ,,Fine and dandy”, ,,Out of nowhere”, ,,My old flame”, ,,Don’t blame me” i ,,Embraceable you”. Neki od standarda prerastaju u sasvim nove teme:,, Hot house-What is thing called love”, ,,Salt peanuts-I got rhythm” & ,,Donna Lee-Indiana”. Tema na kojoj se be-bop utemeljio je ,,Salt peanuts”, koju su koncipirali Clark i Gilespi 1942. godine. Usledile su potom Gilespijeva ,,Dizzy atmospherei Parkerov ,,Red cross.

Potrebno je istaći još jedan Gilespijev doprinos jazzu: pored be-bop stila on je u jazz uneo teme i ritmove latino-američke muzike( npr. Pesme ,,Afro-Cuban suite”, ,,Festival in Cuba”, ,,Manteca”, ,,Tin deo”, ,,Guarachi guaro” & ,,On the bongo beat”.

Uprkos neizmernom doprinosu ostalih džezera, tri su se velikana izdvojila na uzburkanom be-bop nebu: Charlie Parker-svojom inventivnošću, harizmom i maštom bez granica, Thelonius Monk-svojim harmonijskim doprinosom i autentičnošću stila, kao i neponovljiva figura-Dizzy Gilespi,virtuozni solista, dirigent, kompozitor i pisac aranžmana.

04.Cool jazz:cooliranje coolmena 

Razvoj jazza četrdesetih godina bio je takav da su izvođači dolazili do ivice fizičke snage i mogućnosti tehničkih podviga. Nasuprot toj tendenciji akustične presije i fizičkih podviga, javila se želja za smirenjem. Rodonačelnik stila bio je besmrtni Lester Young.

Lester je bio prethodnica coolmena, mirnih i ljupkih jazz muzičara koji su odbacili grubu, živu, tvrdoglavu i brzopletu muziku be-bopa. U početku se izdvojila grupa Lesterovih sledbenika, poreklom iz Los Angelosa-bila su to četvorica saksofonista:Getz, Sims, Steward i Giafri, koje su nazivali ,, četvorica braće”. Istovremeno, u New Yorku deluje još jedno značajno cool ime-Lennie Tristano, s mnoštvom sledbenika, među kojima se isticao sjajni Lee Konitz. Odlike njihovog rada bile su:originalnost tema, fraziranje, spontanost i smirujući ritam.

Pored pomenute dvojice predvodnika cool jazza, željni eksperimenta i novog zvuka, scenom New Yorka dominiraju G.Evans, J.Louis, G.Mulligan i legenda u nastajanju-Miles Davis. U stilu kamerne muzike, cool jazz se kristalizuje 1952. godine sa ansamblom ,,Modern jazz quartet Johna Louisa. Louis je bio zaljubljenik u muziku klasicizma i romantike, pisac muzike za ansambl. S druge strane, javlja se originalni zvuk pacifičke obale, muzika koja je smela, jednostavna, mirna, uglađena i sa ležernim zvukom. Predvodnik west coast pravca bio je Dave Brucker, a sledili su ga Hermann, Rogers i Canton.

05.Hard bop:Novi jazz udar 

Početkom pedesetih godina u New Yorku se uočava neka vrsta obnavljanja žestine. Hard bop– tvrdi be-bop, ponovo vraća ugled jednom čvrstom stilu, ne osporavajući lepršave fraze cool džezera. Art Blakey, jedan od najistaknutijih jazz bubnjara, okuplja sastav ,, Jazz messengers” kroz koji će proći bitna imena hard-bopa:C.Brown, J.Gordon, W.Shorter i H.Silver. Silver i Blakey bili su začetnici soulful pokreta, te autori niza čuvenih hard-bop tema:,,Quicksilver”, ,,Nica dream”, ,,Princ Albert”, ,,Whisper not”, ,,Blues march”, ,,Lester left town” & ,,Calling miss Kadija”.

Tokom pedesetih Miles Davis se takođe odlučuje za saradnju sa hard-bop džezerima, stvorivši niz kvalitetnih numera: ,,Dig”, ,,Tempus fugit”, ,,Tune up”, ,,When lights are low”, ,,Solar”, ,,Walking” & ,,Oleo”. Nakon saradnje sa još jednom jazz legendom-John Coltraneom, nastaće niz novih standarda: ,,Stablemates”, ,,Trane’s  blues” &,,Around midnight”. Coltrane, genijalni jazz saksofonista, stvorio je stil sviranja nazvan listovi zvuka. Njegovi slapovi predivnih tonova, ogrnuti u granitnu tvrdoću, ganuli su sve koji su ga čuli-od Hendrixa do Igora Stravinskog. Coltrane ostaje uz Davisa hard boper i mladi gnevni čovek, kako su ga zvali u New Yorku. Bio je to period pune afirmacije i tehničkog usavršavanja Milesa Davisa, faza u razvoju koja će ga vremenom pretvoriti u najznačajnije jazz ime s kraja 20. veka.

06.Free jazz:Anarhično rastakanje svih struktura 

U tački do koje je jazz došao krajem pedesetih, muzičarima se činilo da se harmonski tok ne može sažeti više nego u Coltraneovoj ,,Giant steps” i da se eksploatacija modusa ne može nastaviti van modalnog okvira Milesa i Coltranea, a da se pritom ne upadne u monotoniju. Našavši se pred tom ogromnom preprekom neki umetnici pružaju odlušan i energičan otpor. Namera im je bila da dovedu do krajnosti izražavanje emocija i trenutnog doživljaja kroz frenetičnost slobode. Ta je sloboda dopuštala rastakanje svih dotadašnji struktura: melodijskih, harmonskih i ritmičkih. Izraz free-jazz pojavljuje se prvi put 1960.godine, na albumu kontroverznog jazz saksofoniste Ornetta Colemana. Otkačeni avangardista, kako su ga zvali, stvorio je jedinstveno umetničko delo-pesma ,,Free jazz”, delo od 36 minuta i 23 sekunde, anarhični je raskid sa tradicijim jazza. Ideja vodilja bio je istraživački pristup koji ide u suprotnom smeru od postojećih pravila i osnovne koncepcije. Sve postaje nepredvidljivo: teme nema i muzičar odmah kreće u muzičko stvaranje koje je potpuno slobodno. On prekida ritmički tok, menja tempo, svira bez swinga, koristeći istovremeno nove tonske i zvučne efekte: piskave i škripave tonove.

Reakcije su bile burne: mnogi su se pitali-je li to uopšte jazz? Kod muzičara bez poznavanja tradicije free jazz se pretvarao u neubedljivu anarhičnost. Međutim, uprkos vlastitoj anarhičnosti free jazz je duboko obeležio život jazza šezdesetih i sedamdesetih godina 20.veka-imena poput Ornetta Colemana i Sony Blaunta ostaće ubeležena zlatnim slovima u razvojnom stablu jazza i moderne muzike.

07.Jazz rock:Zatvaranje kruga ili… 

Jazz rock jedno je od brojnih lica jazza. Tokom šezdesetih deo muzičara pokušava da pridobije najširu publiku nove zabavne muzike-tzv. pop music.

Truba Miles Davisa bila je najeksponiraniji zvuk jazza-bio je u pravom smislu reči predvodnik i inovator. Tokom niza eksperimenata, krajem šezdesetih, Davis izdaje tri ključna jazz rock albuma: ,,Miles in the sky”, ,,Fillies de Kilimanjaro” & ,,In a silent way”. Bila je to moćna fuzija jazza i rock and rolla, stvarana pod uticaje acid rocka Zapadne obale. Novi smer, rasadnik mase jazz talenata i sjajnih jazz-rock bendova, zahtevao je upotrebu elektronskih instrumenata na kojima su se pravili raznovrsni efekti: ekvilajzeri, wah-wah pedale i pedale za distorziju, fuzz, flanger, harmonizer, reverb, delay, echo, ritam mašine i sekvenceri bili su deo hi-tech arsenala novih naraštaja džezera.

Od trenutka izlaska albuma ,,Bitches brew 1970.godine, Davis kreće u otkrivanje afričkih korena jazza i rock and rolla-podršku je imao u vidu mladih i talentovanih muzičara, koji su kao na pokretnoj traci prolazili kroz njegove bendove tokom šezdesetih. Bilo je tu ekstra talenata, koji su se vremenom transformisali u priznate jazz veličine: Herbie Hancock, Chick Corea, George Coleman, John Mc Laughlin, Joe Zawinul, Wayne Shorter…Miles se koristio temeljnim ritmičkim i harmonijskim okvirima rock and rolla kako bi svojim na jazzu odgojenim solistima osigurao maksimum izvođačke slobode, sprečavajući ih da zalutaju u antitradicionalnu anarhiju free muzike. Davis se sedamdesetih povlači iz sveta šou biznisa zbog lošeg zdravstvenog stanja i verovatnog nedostatka kvalitetnih solista koje je predvodio.

Povratak je usledio 1981.godine sa albumom ,,The man with a horn. Snimajući potom po jedan album godišnje, Davis će pratiti i okretati u vlastitu korist razvoj elektronske instrumentalne tehnologije, okupljajući nanovo niz bitnih muzičkih imena oko sebe. Bili su to: Bill Evans, Mark Stern, John Scofield i Bob Berg. Priča je zaustavljena 1991.godine Milesovim odlaskom u legendu-ostala je muzika koja je obeležila svojom inovativnošću i smelošću drugu polovinu 20.veka.

Jedno od najznačajnijih imena iz brojnih Milesovih postava bio je sjajni klavirista Herbie Hancock. U periodu od 1963. do 1969. Hancock je bio integralni deo sastava koji mnogi smatraju najboljim u celokupnoj istoriji jazza, inspirativno nadopunjujući solo deonice Davisa i Shortera. Nakon odlaska iz benda Hancock osniva vlastiti sekstet i snima album ,,Mwandishi, svojevrsnu potragu za imrovizacijskim mogućnostima elektronskih klavijatura. Album je 1971. proglašen za najbolji album godine, a Hancock za najpijanistu. Usledio je potom niz kvalitetnih albuma i presudan uticaj Hancocka na dalji rad jazz-rock ritmičara.

Chick Corea, još jedan od bitnih Milesovih sledbenika, nameće se kao vodeće ime jazz rock fuzije. Nakon saradnje sa Milesom, Corea osniva vlastiti ,,Return to forever-jazz rock bend, koji će se proslaviti nizom kvalitetnih numera:,,La fiesta”, ,,Hymn of the seventh”,  ,,Galaxy’, ,,Fickle funk” & ,,Grand papa’s blues”.

Legendarni Davisovi jazz rock albumi s kraja šezdesetih rodili su još jedno bitno jazz ime-gitaristu Joh McLaughlina. Pored njega, istakli su se i Joe Zawinul-klavijaturista, te Wayne Shorter-saksofonista, osnivači isto tako legendarnog benda:,,Weather report”. Plejadu vrsnih džezera poslednjih su decenija nadopunjavala neka od sledećih imena:George Duke, J.L.Ponty, Didije Lockwood, George Benson, Larry Carlton, Frank Zappa, John Scofield , Allen Holdworth, Stenley Jordan, David Senborn, Michael Brecker…

                               Umesto odjavne špice… 

Jazz je deo veoma širokog pokreta afričke kulture. Iako je pozajmljivao iz raznih drugih muzika i kultura, on je uvek uzvraćao sa prebogatom kamatom, povezujući ljude, kulture i najraznorodnija muzička kretanja tokom svoje jednovekovne istorije.

Krug stvaranja, preplitanja, povezivanja i novih zvučnih obzorja ostao je do današnjeg dana otvoren i uvek spreman na novu ljubav i kreaciju. Kraj, kojeg zapravo i nema, počeo je da se pretvara u novi početak…

A sve je zapravo počelo…

 

 

2 comments

  1. Ovo je čitava studija, korektna i nadahnuta. ranije objavljena. Ali na sbperiskopu ima autorsku dimenziju. Ovdje je Uzelac faktor.

  2. Tekst koji terba otprintati i sačuvati.

Odgovori