Honeyland – dokumentarni film o hrabrosti i samoći

Sve što imaš je ono što jesi, i ono što daješ drugima.

Još je Seneka govorio da više patimo u mašti nego u stvarnosti, pa je sigurno da patnja poslednje čuvarke divljih pčela u Evropi dobija različite proporcije u glavama gledalaca. U strahu su ipak velike oči, a meditacija o životu Hatidže Muratove ume da uplaši, posebno one koji često okreću glavu od neprijatnih stvari, a sve u želji da „misle pozitivno“. Hatidža ne misli, Hatidža dela, živi sa prirodom i u prirodi, u jednom napuštenom selu na severu Makedonije. Trošna kuća u kamenju je tek sklonište u kojem su kreveti bez dušeka, a svetlost dolazi jedino od vatre. Moderan čovek bi pomislio da je to dovoljan razlog za očajanje, ali ne i Hatidža, koja uprkos svemu hoda u susret pčelama.

Još od prve scene je jasno o kakvoj se ženi radi – dok stoji na ivici litice, i približava se divljem roju pčela bez maske, Hatidža u tišini radi ono što su i generacije pre nje. „Pola meni, pola vama“ – princip po kojem funkcioniše, i pčelama ostavlja dovoljno da i same prežive zimu, rečenica je u kojoj je smešten sav smisao očuvanja životne sredine, pa može da se prevede u – ne uzimaj više od onoga što ti je neophodno.

Hatidžine pčele tako žive u harmoniji sa okruženjem, a sve dok u susednu kuću ne dođu susedi iz pakla, stočari, porodica sa desetoro dece. Oni se postavljaju nasuprot nje kao razlika, kao kontrast njenoj samoći, ali i njenom odnosu prema prirodi. Dolaze kao jahači apokalipse, da pokupe med, spale pašnjake i ugoje krave. Njihova filozofija je „svake godine po jedno dete,“ jer deca su blago, i besplatna radna snaga. Oni jedu sve i gaze sve pred sobom, a njihove pitome pčele ubrzo postaju ubice, i glavni pokazatelj toga kako priroda strada pred najezdama onih kojima je sve potrebno.

Reditelji Ljubomir Stefanov i Tamara Kotevska ponudili su nam meditaciju o ekologiji, ali i o samoći i hrabrosti žene čiji svet postaje ugrožen onoga trenutka kad u njega uđu drugi. Ovaj etnografski dokumentarni film dokaz je da je patnja samo nesporazum, ali nesporazum koji postoji i koji je stvaran. Patnja je i uslov pod kojim Hatidža živi, izvan društvenog organizma, od kojeg se potpuno odvaja u onom trenutku kada se prekine i poslednja veza sa drugima.

Pošto ostane bez majke, i dočeka zimu, a stočari se vrate odakle su došli, Hatidža ostaje sama sa mačkama i psima. U jednoj od najmoćnijih scena trči kroz pusto selo sa upaljenom bakljom i brani svog psa od čopora vukova. U tom trenutku je jasno koliko je hrabrosti potrebno da se stoji pravo u mraku, dok zavija ono što urbane face zovu zverima. Hatidža zna da su zveri nešto drugo – oni koji pčelama ne ostavljaju ništa, ali uprkos tome i sa njima deli hranu i ljubav prema muzici, i u tom trenutku ipak priznaje da su joj drugi potrebni, i da bi možda bilo lakše da je imala sina.

Sloboda je često u samoći, a Hatidža daje snažan odgovor na ono dobro poznato „evo ti sloboda, i šta ćeš sad s njom?“ Bez svetla, tekuće vode i udobnog kreveta, na kraju i bez majke, ona pokazuje da život ponekad jeste i preživljavanje, što ne znači da i u zemljanim podovima, iznošenoj odeći i jeftinoj farbi za kosu nema poezije, a posebno kada kao soundtrack posluže divlji rojevi pčela.

pulse

2 comments

  1. Život je čudo.

  2. Genijalno! hitno moram pogledati ovo remek djelo.

Odgovori