Želimir Žilnik, vječni panker filma: Ne mislim da smo na vrhuncu mržnje i netolerancije. Za to ima još dosta prostor

Razgovor sa legendarnim jugoslovenskim i srpskim režiserom, čiji rad i djelo decenijama odbija da se povinuje političkim i kulturološkim šablonima i očekivanjima.

Želimir Žilnik je revolucionarni filmski kameleon koji se već više od pola vijeka neumorno hvata u koštac sa gorućim društvenom temama. Razgovor sa njim vodila je akademska radnica Dijana Jelača, koja predaje filmsku istoriju i teoriju u New Yorku, i koja je objavila nekoliko naučnih radova o stvaralaštvu Želimira Žilnika. Neposredan povod za razgovor sa ovim kultnim režiserom je izložba “Shadow Citizens” nedavno otvorena u Beču u Kunsthalle Wien, kao i retrospektiva njegovog rada na Viennale festivalu. (Razgovor smo vodili “na ti” jer se dobro poznajemo, pa je tako i ovaj intervju prirodan nastavak mnogih tema o kojima smo puno puta privatno i profesionalno razgovarali.) 

Prije svega, čestitke na izložbi “Shadow Citizens” WHW kolektiva, koja je nedavno otvorena u jednoj od najvećih bečkih galerija, Kunsthalle Wien. Takođe, u Beču se nedavno desila i retrospektiva tvojih filmova na Viennale festivalu. Kako je sve prošlo, posebno imajući u vidu ovo teško i čudno doba u kojem svi kolektivno živimo? 

ŽŽ: Hvala na čestitki, moram je podeliti sa kustoskinjama. Njihova je inicijativa i koncept događaja. WHW kolektiv zaslužuje  kompliment i zbog hrabrosti. Usred Beča, pokazati toliko pokretnih slika i artefakata iz  poluvekovnog našeg glavinjanja…I ja sam se pitao kako ce proći. Izložba je otvorena 22.oktobra, sa planom da traje do marta. Prvih je deset dana bila dobro posećena i praćena u medijima. Neizbežni covid-19 se umešao 3. novembra, kada je Austrija zatvorila pozorišta, bioskope, koncerte i galerije. Ipak, 7. decembra je Galerija ponovo otvorena.

Zašto su za tebe kao režisera bitne ovakve vrste izlaganja tvog rada?

ŽŽ: Zbog vrste filmova, koje smo napravili. Tako se desilo. Već “Rani radovi”, iz 1969. godine, zaljuljali su se kao na klackalici. Sa jedne strane uspeh: Berlinski zlatni medved i distribucija u više od 30 zemalja sveta. U isto vreme, film je osporavan i politički sasecan u domaćim medijima, provučen kroz sudski proces, sa zahtevom za zabranu. Sklonjen iz domaće distribucije. Nije se pokazivao 15 godina. Ipak, nastavio sam da tražim mogućnosti da snimam. Već u osamdesetim, tehnološka revolucija je oslobodila medij pokretnih slika od neophodnih velikih laboratorija, uvoza filmske trake i skupocenih kamera. Moglo se raditi brže i po instinktu…Nezavisnije, u niskobudžetnim produkcijama. Kolektiv WHW je prvi tražio da vide sve što smo snimili. Tako se u Beču pokazuje i desetak filmova koji nikada nisu prikazani van zemlje. Za galeriju su kustosice smislile dobar metod pregleda i izbora: tridesetak ekrana je u velikom prostoru, sa filmovima i insertima. Zvuk se prati preko slušalice. Zainteresovani posetilac izabere šta ga zanima, a zatim može da uđe u manje kino dvorane, na obodu hale, gde će pogledati ceo film. 

Kako je pripremljena retrospektiva tvojih filmova na Viennale festivalu?

ŽŽ: Vijenale je izabrao šest filmova iz šest različitih decenija. Teme korespondiraju sa socijalno-političkim turbulencijama vremena kada su snimljeni. To su “Rani radovi”, “Tako se kalio čelik”, “Tvrđava Evropa”, “Tito po drugi put među Srbima”, “Kenedi”, “Stara škola kapitalizma”.

Spomenuo si kako tvoji filmovi reflektiraju socijalno-političke turbulencije vremena u kojem su snimljeni. Tu se odražava tvoj refleks vezan za stavljanje akcenta na društvene probleme koji su u datom momentu često mnogima u društvu nevidljivi, a koji nakon određene vremenske distance postanu sasvim jasni. Mislim da ne pretjerujem kada kažem da je u tvom stvaralaštvu od prvog dana to bio slučaj, tvoj instinkt da nađeš i ispričaš neispričane priče, konkretno, o ljudima koji su često “nevidljivi”, ljudi na takozvanim marginama društva, bilo da su to beskućnici, Romi, žene sa sela, transrodne osobe, migranti i tako dalje. Reci nam nešto više o tom refleksu. 

ŽŽ: Nije mi fazon da snimamo već spakovanu i sažvakanu priču. Tražim teme i sudbine koje nisu u prvom planu. Da ne bude stereotip, ono što se prodaje kao vladajuća retorika: konvertiti, bahatost, poltronstvo. Često nam je u fokusu to što kažeš, oni na margini.

Evo, jedan primer. Kako je nastao film “Stara škola kapitalizma”, iz 2009. godine.

To su godine kada su mediji trijumfalno izveštavali o konačnoj likvidaciji ostataka socijalizma. Piše se o privatizaciji vojvođanskih prehrambenih giganata, koji su snabdevali hotele na Jadranskoj obali, sa milionima domaćih i stranih gostiju. Poljoprivredna dobra, sa najproduktivnijim žetvama u svetu. U Zrenjaninu je na bubnju industrija mesa BEK sa  izvanrednom kvalitetom proizvoda. Kolone njihovih kamiona su tutnjale do Frankfurta, svake nedelje, jer je njihovu robu kupovala najveća američka vojna baza u Evropi.

Pročulo se da novi vlasnik likvidira pogone, mašine prodaje u staro gvožđe. Zna se da i druge gigante kupuju sumnjive osobe, totalno nestručne. Bez podataka o poslovnom uspehu i poreklu novca. Ukidaju radna mesta. Stavljaju se lokoti na fabričke kapije. 

Organizuju se protesti otpuštenih radnika. U nekoliko pogona su stotine radnika provalile, posle obračuna sa obezbeđenjem. Popisuju inventar, pregledaju finansijske knjige.

Uputim se sa snimateljem tamo. Pitam, da li dozvoljavaju da snimimo njihovu akciju. Sumnjičavi su. Mi imamo dve male DV kamere. Objasnimo da ćemo posle jednog sata snimanja, praviti pauzu i presnimiti kasetu, da i oni imaju primerak. Da mogu da dokumentuju i pokazuju šta rade. Kad su to čuli, puste nas. Ostanemo sa njima 4 dana. Imamo deset sati materijala za nas i istih deset dajemo štrajkačima. Pratili smo ih i na uličnim protestima, a jedan dan išli u Beograd, pred  Agenciju za privatizaciju. Političari su ih umirivali, pretili, obećavali. I lagali. U Beogradu, pred kamerama, jedan je radnik dobio infarkt i umro.

Od snimljenog materijala smontiramo jedan polusatni i jedan devedesetominutni dokumentarac.

Odemo ponovo, da sretnemo učesnike filma i da im pokažemo šta smo napravili. Oni se pohvale da su svoje, nemontirane kasete pokazivali po gradu, prijateljima. I da je doneta odluka da registruju političku partiju “Ravnopravnost”, da učestvuju na lokalnim izborima.

Kroz mesec dana nas obaveste da je njihovih 12 predstavnika ušlo u zrenjaninski parlament, te će moći slobodno da govore. Ono što kažeš za govornicom parlamenta ne podleže krivičnom gonjenju. Dođemo na jednu sednicu, da i to snimimo.

Pozovemo ih u kafanu, na pivo. Čestitamo im, opraštamo se, idemo da radimo nešto drugo.

Oni skoče: “Stanite! Nismo pokazali kompletnu istinu!”

Ja kažem: “Ne znam na sta mislite. Snimali smo sve što ste govorili i radili.” 

“Ali nema druge strane. Nema ovih što nam rade o glavi!”, zagrmi šofer koji je vozio ture do Frankfurta.

“Mi niti znamo, niti možemo da dođemo do novih gazda, špekulanata”, pravdamo se mi. “A tek ko bi ih nagovorio da se snimaju. I šta bi vi njima uopšte imali da kažete”, pitamo.

Šofer skoči i krene prema meni. Uhvati me za gušu i počne da steže. “Evo, ovako bi ga uhvatio i zapretio da ću šiju da mu zavrnem, dok mi ne kaže sa kojim je parama kupio fabriku, šta namerava da radi i kako će nas da isplati.”

Ja jedva prokrkljam: “Smiri se, čoveče. To što bi ti hteo da se radi je IGRANI FILM. Tu trebaju glumci, mesta snimanja, kostimi.”

“Glumićemo mi!”, odgovaraju složno.

Napravili smo probno snimanje, da vidimo ko je pred kamerom autentičan. Odabrali smo 45 učesnika, i još četvoricu poznanika da igraju “kapitaliste”.

Čujemo da se veliki radnički protest planira u Beogradu, na Trgu Nikole Pašića (bivši trg Marksa i Engelsa). Snimanje počnemo na tom mitingu u aprilu.

Jedino kada je trebala scena “napada na kapitaliste”, nećkali su se da se to snimi, u brizi da će biti gonjeni kao nasilnici. “Neće nas priznati da smo glumci”, vajkaju se.

Tada sam pozvao prijatelje iz anarhosindikalističke akcije iz Beograda. Pitao ih da li hoće da budu “tehnička pomoć radnicima”. Povukli su se na glasanje i većinom odlučili da pristaju.

Film smo izmontirali  u avgustu. Ni jedan bioskop ili kulturni centar neće da zakaže premijeru.

Učesnici filma  ponude sportsku dvoranu u selu Turija, sa 2000 stolica.

Dođe mnogo naroda i porodica “glumaca”. Stigne i nekoliko novinara i što je još važnije, kustosi beogradskog Oktobarskog salona. Njima se film dopadne. Pokazaće  ga u oktobru, kao i dokumentarce koje smo prvo snimili.​ I film krene svojim tokom. Tekstovi u medijima, pozivi na festivale, poneka lokalna televizija. Nekoliko desetina puta je bio pokazan tokom protesta Occupy Wall Street u Njujorku.

Iz današnje kapitalističko-neoliberalne, kao i u naizgled beskrajne tranzicione perspektive, kako ocjenjuješ slobodu stvaralaštva u bivšoj Jugoslaviji, iz čijeg konteksta si vremenom izrastao u legendarnog režisera? 

ŽŽ: Možda je pravi odgovor lista urađenih i pokazanih filmova iz naše “nepostojeće  zemlje”: Živojin Pavlović je imao na početku, dva zabranjena filma, “Kapi, vode, ratnici” i “Grad”. Zatim je  uradio “Povratak”, “Buđenje pacova”, “Kad budem mrtav i beo”, “Zaseda”, “Vidimo se u budućem ratu”, “Let mrtve ptice”. Makavejev je napravio: “Čovek nije tica”, “Ljubavni slučaj”, “Nevinost bez zaštite”, “WR: Misterije organizma”. Aleksandar Petrović: “Dani”, “Tri”, “Skupljači perja”, “Biće skoro propast sveta”, “Majstor i Margareta”. Prilično respektabilni opusi. Ali ti su reditelji i njihovi i filmovi bili, zatim, politički diskvalifikovani. Pa sklonjeni iz distribucije u toku hajke na “crni film”. Mada su prethodno, razume se, bili nagrađivani najvišim državnim i festivalskim nagradama. Nedavno je objavljena u Zagrebu  anketa  kritičara, koji su izabrali najbolje hrvatske filmove od 1944 do 2019. Prvi ,na listi je “H8” Nikole Tanhofera iz 1958., pa “Rondo”, Berkovića, iz 1966., “Lisice” Krste Papića iz 1969., a “Breza” Ante Babaje, iz 1967., četvrti… Sve je to snimljeno u, kako mnogi revizionisti danas kažu, “zločinačkom socijalizmu” i naprasno zaboravljenoj državi…

Ja sam tek počinjao, kada su gore navedeni autori već bili slavni. Iz ovih par crtica  vidimo koliko je tema “sloboda stvaralaštva u bivšoj Jugoslaviji” kompleksna. Ne može da stane u intervju.

Kada si sedamdesetih godina otišao u Njemačku, nastavio si praviti filmove o ljudima na marginama dominantnog društva. Na primjer, tvoj briljantan kratki film Inventur je naizgled jednostavna priča o jednoj stambenoj zgradi u kojoj žive mnogi gastarbajteri iz različitih država. Reci nam nešto više o tom periodu tvog stvaralaštva, kao i razlozima odlaska u Njemačku. 

ŽŽ: U Nemačku sam otišao sa gastarbajterskim motivima. Iz nužde da preživim. Kako sam već spomenuo, došlo je do promene  ambijenta i uslova za rad  autora “novog jugoslovenskog filma”. Svi smo bili u statusu “slobodnih umetnika”. I kada su krenule diskvalifikacije i obustavljanje distribucije, nije bilo prihoda. Moja dva problema, u 1972. godini su bila: prvo, zabrana  montaže i finalizacije, snimljenog materijala za dugometražni film “Sloboda ili strip.” Druga stvar je dokumentarac “Ustanak u Jasku”, koji sam uradio uz pomoć Kino kluba Pančevo.To sam smislio kao mali odgovor na neodogmatski talas. I na neku vrstu uspostavljanja rococo estetike u filmu i kulturi uopšte, a protiv dotadašnje otvorenosti ka inovativnom i modernom. Prime za ovo stšo kažem je reklamiranje uz busanje u prsa, pripreme i snimanje filma Stipeta Delića “Sutjeska”. Najavljivano je da će taj film “zviznuti šamar crnotalasovcima”. U redu je. Najdramatičnija bitka partizana protiv Nemaca i Ustaša, 1943. 7000 poginulih partizana i oko hiljadu pobijenih ranjenika. Ipak se vidi da projekat ide ka provincijskoj  holivudizaciji. A u isto vreme se ugleda na sovjetske lakirovke. U glumačkoj i autorskoj ekipi su Sergej Bondarčuk, Orson Vels, Irena Papas…

Nasa kinoklubaška reakcija bila je jednostavna. Odveo sam ekipu u fruškogorsko selo Bukovac, gde je više od 50% muškaraca između 15 do 70 godina pobijeno u ratu. Meštanima sam rekao: protutnjao je II svetski rat i preko vas. Evo kamere. Pred njom nam ispričajte i pokažite kako je bilo. Učesnici su autentično svedočili, setivši se događaja, imena, pogibija. Objašnjavali su skrivanje ljudi i oružja. Pomoć partizanima, u obližnjoj šumi. Kopanje baza, napade na policijske stanice. Odvođenje u logor u Rumi. Mučenja. Za nekoliko dana, kada je taj film pokazan cenzuri u Novom Sadu, zaključak je bio: evo, Žilnik skupio opet klošare, da se podsmevaju Narodnooslobodilačkoj borbi. Film onda zabrane.

Odem sutra u selo, ponesem dokument o zabrani. Meštani se razgneve. Njih desetak sednu u traktor, pa u Novi Sad, u pokrajinsko ministarstvo kulture. Par je ponelo i pištolje. A imali su i legitimacije  boraca iz 1941.

Ministar, mlađi čovek, umro je od straha. Lista po dokumentima, cepa original zabrane. Jedan vadi pištolj: piši odobrenje, da ne bude belaja.

Ministar zove sekretaricu, da otkuca “odobrenje za prikazivanje”. Film je krenuo u javnost, dobro je primljen i uvršten u značajne  evropske dokumentarce o II svetskom ratu.

Ali, nekoliko dana posle ovog obrta, stigne mi pismo iz Pokrajinske zajednice kulture, sa obaveštenjem da su moji filmovi uklonjeni iz distribucije. Te da gubim status “slobodnog umetnika”.

Granice Jugoslavije ostaju otvorene. Do Minhena i Kelna išlo je nekoliko vozova dnevno.

Važno lično pitanje je svakako bilo: gde idem, kako da uspostavim kontakte, šta ću da radim.

Mi filmadžije smo dobro znali nemačku scenu, jer smo već više puta dolazili na njihove festivale i dobijali nagrade. U Zapadnoj Nemačkoj je, u ono vreme, bilo i bar 5 do 10 jugo filmova u redovnoj distribuciji. A svi malopre pomenuti filmovi naših “novih autora” i mnogih drugih, pokazivani su  i u televizijskom programu.

Hteo sam da izbegnem status “prebega sa Istoka”. Na festivalima sam upoznao po nekog iz moje generacije: Vernera Hercoga, Edgara Reitza, Klugea, Fasbindera. Svi su pominjali ono što su vidjeli kao “umetničke slobode” u Jugoslaviji. Kad su pitali da pokažem novi film, koji sam doneo, odgovarao sam da došao sa namerom da  snimam priče sa našim gastarbajterima, kojih je puna Nemačka. I tako smo za 3 godine napravili 7 dokumentaraca i jedan igrani film. 

Počeli smo sa jednostavnim komadima, kao pomenuti Inventur. Aleksandar Kluge me je upoznao sa poznatim snimateljem Thomasom Mauchom, koji je bio spreman da odmah počnemo saradnju. Otišli smo usred Minhena, gdje kopala podzemna železnica. Znao sam da tu radi mnogo Jugovića sa, krampovima i lopatama, čekicima i klještima. Pitao sam da li pristaju da razgovaramo i da ih snimamo. Rezolutno su odbacili, jer nije bilo slobodno i bezbedno primati ikog na gradilište. Rekli su da dođemo poslije rada na adresu gde imaju iznajmljene stanove.

Tog dana je snimljen Inventur, koji pominješ. 

Dakle, nisam tražio marginalce, nego sam se osećao i hteo da budem jedan od njih.

Boravak u Nemačkoj je bila dobra škola. Pre svega za iskustva minimalističkog rada i sopstvenog rizika. Sistem je tamo bio i stimulativan. Snimljeni i montirani materijal se šalje na komisiju kritičara  koja se zove Bewetrtungstelle. Punkt za umetnicku ocenu. Ako kritičari donesu odluku da je film “uspelo umetničko delo”, za kratki film produkcija dobija stimulans od 30.000 maraka, da uloži u sledeći film. Na Oberhauzenskom festivalu 1975. godine, od nemačkih deset dokumentaraca, mojih su bili 5 komada.

Međutim, nije išlo sve tako glatko. Jedan od tih filmova, “Javno pogubljenje,” Offentliche Hinrichtung, bio je esej o policijskim intervencijama i brutalnosti. Film je u vezi akcija pripadnika Bader-Majnhof grupe. Kada je taj filmski esej, kao i svi drugi, poslat na umetničku procenu, stigne pismo da autor koji je stranac “ne razume konfliktne političke okolnosti Nemačke”, te se film zabranjuje. Ta provera se desila pre nego što je film pokazan filmskim kritičarima. Ova administrativna komisija se zove Frewillige Selbstkontrolle”, što u prevodu znaci “dobrovoljna samokontrola”.

I sa igranim filmom “Raj – jedna  imperijalistička tragikomedija” stvar je bila čupava. Ukratko, film je i do danas zabranjen. Ali se pozajmljuje za galerije i retrospektive i pokazuje se u Kunsthalle retrospektivi o kojoj smo govorili na početku. Tema filma je prepoznatljiva i našim gledaocima danas: spekulantska kompanija, rade pljačke i prevare. Pa da bi to pokrila, iznajmljuje “anarhističke teroriste” da prepadnu firmu. Kao, utamniče  gazde i šalju fotografije kako ih muče. A zapravo, sve je namešteno. Kada  gazde “hrabro i vešto” uspeju da se oslobode, njihov raniji kriminal je oprošten. U filmu je Fasbinder trebao da igra glavnu mušku ulogu ali nam je otpalo 2/3 budžeta. Film smo ipak napravili sa 1/3 predviđenog budžeta i bez Fasbindera, a komercijalno je prošao—nula. Međutim, zadržao je status jednog od najradikalnijih, u formi i sadržaju, pa se pokazuje u nemačkim retrospektivama.

Kada sam se vratio u Jugoslaviju, kucao sam na vrata televizija, jer sam video da to rade nemačke kolege.

Ti, zapravo, nisi samo pionir jugoslovenskog novog filma, nego i onog njemačkog.

ŽŽ: Pre tri godine je bila i zanimljiva polemika, da ne kažem konflikt, na festivalu u Sankt Petersburgu, retrospektiva “novog nemačkog filma”. Fasbinderova delu su, razume se, dominantna, a tu su i ostali, Venders, Hercog, itd. I naš mali film “Paradies”. Konferencija za štampu, ja sedim u publici.

Neko postavi pitanje: otkuda to da Fasbinderov film “Nemačka u jesen” toliko liči na andergraund filmić “Das Paradies”?

Fasbinderov suradnik ustane i odgovori: “Sećam se tog autora. Muvao se kod nas, po Fiklmverlagu, pa je valjda nešto i zapamtio.”

Ja dignem ruku iz publike. Kažem: “Ja sam taj. Dolazio sam kod vas svakako. Ali sam Fasbinderu  dao naš scenario i on je pristao da glumi u mom filmu još 1974. godine…A vi ste vaš film završili  tri godine kasnije…” Na pozornici domunđavanje i muk….

Da se vratimo malo na aktuelne društvene teme. Pored svih gorućih pitanja vezanih za pandemiju i zabrinjavajući porast prijetnje novih totalitarnih sistema, kao nekoga ko cijeli život priča priče društvenih ‘drugih’, željela bih te pitati sljedeće: naime, kako ti kao višedecenijski posmatrač međuljudskih odnosa ocjenjuješ gorući fokus na takozvanoj identitetskoj politici, porastu netrpeljivosti, jačanju isključivosti? 

ŽŽ: Nije neočekivano da je politika identiteta u ofanzivi. Tekuće repariranje geografskih karata verovatno je slično sa epohom kada su se stvarale nacionalne države kao što su Nemačka, Italija, Argentina, Brazil. U toku je premetačina u Iraku, Libiji, Siriji. Tako je i sa mapom Afrike. Nije završeno re-mapiranje Sovjetskog saveza…

Da se okrenemo našem, jugo i post-jugo slučaju.

Krajem osamdesetih, a pre pada Berlinskog zida, naši republički vrhovi zaurlaše jedno na drugo u pripremi za posttitovsku deobu. Svet i komšije su to gledale u čudu. Zemlja koja je bila primer uređenih etničkih odnosa—ravnopravnosti, multijezičnosti, školstva, religija—puca po šavovima. Uleće suludo u plemensku netrpeljivost i retoriku. Otvara se klanica.

Aparatčici, suočeni sa svojom nesposobnošću i mizerijom, hvataju se u kolo sa napaljenim karijeristima iz redova književnika, akademika, vojnika, bezbednjaka. Ta klika je ranijih godina bila ključni pogon za održavanje Titovog kulta, a sad upire prst u njega umrlog, urlajući narodu novu poruku: on je za sve kriv!

Tu mora da je radio neki poremećaj u mozgu. 

Možda je u pitanju banalna negativna selekcija plus pokvarenjaštvo. Što bi značilo da treba pokojnom Maršalu ipak uzeti u greh što ih nije za života razjurio. 

I stvari odoše punom brzinom nizbrdo.

Sprovedenu identitetsku politiku, u ime koje su naši bratoubilački ratovi vođeni, vidim kao folirantski bal pod maskama. Sa bilansom od stotine hiljada mrtvih, ranjenih, mučenih, izbeglih.

A dve decenije kasnije, svi su ovde sada gospoda. I muvatori, i mafijaši, i ratni profiteri. Svi su identitetski novopronađeni i namireni.

Mi stariji znamo još iz školskih klupa iz vremena socijalizma: pogon koji nacional-kapitalizmu daje brzinu je posejani strah i mržnja. Eksploatacija, pauperizacija radnika i seljaka, korupcija, burazersko preuzimanje fabrika i zemljišta, uz opšti muk će rasti i cvetati. Uporedimo, na primer, socijalistički sa aktuelnim školskim programima. Novi prećutkuje i laže više.

U sećanju ostaje da je bilo više dostojanstva i gospodstva kada smo jedno drugo oslovljavali sa drugarice i druže.

Kad spominješ Tita i njegovu smrt kao okidač za krizu jugoslovenskog kolektivnog identiteta i opsesivno okretanje prema naciji i etničkoj pripadnosti, je li to jedan od razloga što si 1994. godine poslao “Tita” među Srbe u svom humornom dokumentarnom filmu Tito po drugi put među Srbima“?

ŽŽ: Fijuk u mozgu, koji sam pomenuo malo pre, bio je opipljiv na ulicama Novog Sada i Beograda krajem 1993. Inflacija, nestašice. Pre podne je vekna hleba 500 hiljada dinara, po podne milion. Roditelji unezvereni jure da kupe deci mleko ili dragoceno jaje. Kilometarski redovi na granici sa Mađarskom, iz koje se u flašama švercuje benzin. 

Dečaci tumaraju oko iste granice, da bi pobegli od mobilizacije. Milošević se pompezno pokazuje na televiziji sa mirotvorcima, Lordom Owenom iz Britanije i Cyrusom Vencem iz Amerike. Dok se po gradu šuška da ga redovno voze u Karađorđevo, gde sa Tuđmanom crta mapu Bosne. 

Užasne vesti, kao i propaganda, dolaze sa ratišta. 

U to vrijeme sa snimateljem Mišom Miloševićem pokušavam da snimim dokumentarac koji će ostaviti trag o situaciji oko nas. Teško ide, jer ljudi imaju preče brige i ne uspevaju da formulišu prirodu haosa u kojem smo. Poneko zastane, pa zavapi: “Budimo strpljivi još malo. Armija Kozaka stiže u pomoć”, da bi prolaznik iza njega doviknuo: “Kakvi Rusi, Milošević je američki čovek. Odatle stiže pomoć.” Uveče gledamo snimke. Odjednom čujemo i ton iz trećeg plana: “E da nam je on živ, ne bi se ovo dešavalo.” Ko je on? Gledamo dalje snimke, i još par puta, neko dobaci, van kadra: “Da je Tito ovde, za sve ove što vladaju otvorio bi opet Goli otok.”

Sledeće jutro, uz kafu, ja bubnem iznenada: znaš li nekog beogradskog glumca, koji je Tita glumio u pozorištu? Ili nekog ko ga bar imitira.

Miši padne na pamet da na radio Studentu jedan spiker dobro imitira Tita.

Odemo tamo i sretnemo Mićka Ljubičića. Ja objasnim da je ideja da u Titovoj uniformi silazi s neba da obiđe Beograd i vidi šta se dešava.

Mićko negoduje: ludi ste sto posto. Prebiće nas rulja na ulici, a možda i pobiti.

Setim se mog školskog druga i penzionisanog boksera Milenka Pavlovića Culeta koji me je provozao u elegantnom mercedesu, a koji je kupio na rasprodaji od Savezne vlade. Hvalio se da ima dozvolu za pištolj.

Nađem Culeta, predložim mu ga da igra Titovog šofera. On skoči, salutira.

Kad nas je Mićko Ljubičić video u mercedesu, a Cule mu pokazao pištolj, pristao je.

Za snimanje po ulici sa “kostimiranim glumcem” trebala je i dozvola. Odemo do B92, koji je bio nezavisan i kritički lokalni radio, i predložimo saradnju. Da oni kao registrovani medij napišu nalog za snimanje. Veran Matić pristane, ali kaže da nemaju tehniku za snimanje slike (tada su bili samo radio). Ok, to ćemo pronaći kod kolega. Pitam Verana da li ima nešto novaca, ako treba da platimo “statistima”. On izvadi 300 maraka. To je sve što može da da.

Tako je dokumentarac u “proizvodnji B92”, ali u većinskom vlasništvu ekipe.

Počnemo na Terazijama. Oko “Tita” narod se okuplja, kao zolje na med. Sa ljubopitljivošću, nevericom i uzbuđenjem, spremni na razgovor i provokacije. Umor i strah, koji smo prethodnih dana gledali, nestao je. Snimali smo 3-4 sata. 

Skupi se i grupa sa harmonikašem, svira prvo Titu “Druže Tito, mi Ti se kunemo”, pa okrenu da se kunu Miloševiću. Ja više nikom nikakav tekst nisam trebao da dajem.

Stiže milicijski auto, rasteruje gužvu “jer ugrožava saobraćaj”. Mene i kamermana privode u milicijsku stanicu. Uzimaju kameru i zaključavaju nas. Nas dvojica očajni, bojimo se da će uništiti već snimljeni materijal, u kameri.

Najednom, čujemo galamu u susednoj sobi. Mićko viče: “Drugovi, šta otežete. Gde je moja ekipa? Dajte da završim intervju. Milicioneri zbunjeni: “Druže Tito, mi smo mislili da vas oni vređaju i ruže, pa smo ih prekinuli.” Mićko: “Nema govora, ja sam ekipu još unapred ugovorio.”

Dva milicionera upadaju u sobu gde smo zatvoreni i guraju nas napolje. “Tito je ljut i nervozan, nastavljajte snimanje!”

Kakogod se mi sećali ondašnje atmosfere kao otkačene, ovaj momenat potvrđuje da je stvarnost bila nadrealna.

Snimali smo i sledeći dan 3-4 sata, a za nekoliko dana smo izmontirali. Metod rada je bio više “hepening”, nego dokumentarac. Film se pojavio, ilegalno, na VHS kasetama. Zatim i na redovnom kino repertoaru (!), kao i na svetskim festivalima. Konačno, na domaćim i svetskim televizijama… 

Kad već pričamo o Srbiji 90.-ih godina, ti si u to vrijeme napravio još jedan izuzetno provokativan film, “Marble Ass”, koji se bavio transrodnim osobama i prostitucijom, a naravno, i kontekstom rata. Iako se baviš i traumom mladog vojnika koji se vraća sa ratišta, u tvom filmu transrodne prostitutke Merlinka i Sanela zapravo funkcionišu u inat tog kolektivnog nacionalističkog ludila, i djeluju samom svojom pojavom protiv njega. 

ŽŽ: Vjerana Miladinovića Merlinku sam upoznao 1985., kad smo snimali “Lijepe žene prolaze kroz grad”. Bio nam je zapaženi epizodni glumac. Zanimljiv, inteligentan i talentovan, ne skrivajući gay opredeljenje. Od njega sam dobio osnovne informacije o toj sceni u Beogradu.

B92 je bio zainteresovan za saradnju, jer su razmišljali da otvore televiziju. Priča koju sam predložio bila je o mladom ratniku, dobrovoljcu, koji je zaluđen propagandom proveo na ratištu neko vreme, gdje se zgrozio i uplašio, te krenuo kući.

Pitao sam Nenada Rackovića da glumi glavni lik. U proleće 1994., u vrijeme kad se dogovaramo, putujem vozom Beograd-Novi Sad. A onda se desi susret koji redefiniše moj prvobitni koncept filma.

Blizu železničke stanice me spopade ženska osoba. Te gde se žurim, te da li sam mator, pa od žena bežim, te da li imam vremena za piće. Mani me ženo, za 10 minuta kreće voz za Novi Sad, otimam se od nje. Ona skine plavu periku. Vidim, to je moj prijatelj Vjeran, od pre 10 godina. Zabezeknem se. On se smeje.

Kaže: “Ti znaš šta sam i ko sam. A ono što ti nisam rekao – već kao mali sam voleo da oblačim devojačke haljine. Sad, u ovoj ludoj situaciji, naša grupa transvestita je jedino normalno društvo u Beogradu. Imamo i kafanu, tu ispod Zelenog venca, gde se skupljamo i čekamo mušterije.”

Nisam verovao. Kažem Vjeranu da ću putovati kasnijim vozom, oko ponoći, a da me odvede u tu kafanu.

I zaista, za pet minuta smo bili među devojkama. A sve muškarci. Pokazali su entuzijazam kad je Vjeran najavio ko sam i da možda ima šanse za neko snimanje.

Slušao sam ih pažljivo. Očigledno, ratni pakao je rasporio gradove, kuće, ljude i njihove duše.

Pričaju kako među mušterijama imaju svakolikog sveta: od pijačnih prodavača, policajaca, regruta koji se vraćaju sa fronta, do kriminalaca, novobogataša i političara.

Shvatio sam da dokumentarno snimanje ne bi bilo bezbedno. 

Predložio sam Vjeranu, koji je tražio da ga zovem Merlin, među drugaricama, da u filmskoj priči on bude gazdarica grupi prijateljica, transvestita. Da je u svom stanu napravio kupleraj i da njihov uspešni biznis biva ometen kada prijatelj, igra ga Nenad Racković, dolazi sa ratišta. Da to snimamo 5-6 dana u Novom Sadu, jer ovde je rizično. Vjeran je oduševljen. Insistira da dobije ulogu u kojoj će biti superioran i duhovit.

Snimanje je proteklo efikasno, uz sjajan doprinos cele ekipe. Takav je bio i konačan rezultat.

Već u februaru 1995. na Berlinalu značajna nagrada Teddy.

Na domaćim televizijama Merlin i njene drugarice postaju talkshow zvezde. Njihova hrabrost i šarm relaksiraju publiku i dovode do širokog medijskog susreta sa LGBTQI identitetom.

Film dobija brojne nagrade, uključujući i na Palićkom festivalu, od žirija kojim predsedava Aleksandar Tišma.

Ujedno, dešava se i biskopska distribuciju u regionu i Evropi, a najveće evropske televizije pokazuju film milionskom gledalištu. Mainstream štampa u svetu piše o “Titu” i o “Marble Ass”. Časopisi takođe. U međuvremenu, izašlo je desetak studija, magistarskih radova i knjiga, u kojima se ovi filmovi analiziraju.

I sama sam imala to zadovoljstvo da objavljujem radove o ovim, kao i drugim tvojim filmovima. Ti si po meni vječni punk roker filma jer nikada ne ulaziš u očekivane šablone, to jest, aktivno iskačeš iz njih tokom čitavog svog filmskog stvaralaštva. 

ŽŽ: To je rezultat tema i metoda kojim radimo, okolnosti low budget produkcije i želje da se film pokaže što pre. Dakle, ne polazimo od ideje da ćemo godinama skupljati budžet, da bi na kraju s filmom poharali svetske kino blagajne. Takav proces je i u evropskom filmu dugotrajni slalom aplikacija kroz fondove. A kod nas je i duplo duži. Tokom čekanja, motivacija i tema ispari, sama od sebe.

Pravo da kažem, ja sam iz fondovskog sistema ispao već na prvoj krivini, sa “Ranim radovima”. Mada su oni urađeni od kredita koju je Avala film uzeo od banke i uredno vratio. Ipak, u napadima na film nisu izostavljane floskule “kako naš narod finansira dela koja ga blate”. 

Pored ovih, ipak spoljnih razloga, da pomenem i šta mi je najvažnije: da film, kao složen produkt, bude urađen u sinergiji autora, producenta, ekipe i protagonista.

U dokumentarnom filmu naročito, kada izaberemo temu i protagoniste koje mediji i vlast ne vide i ne čuju. A protagonisti i ekipa da iskoriste filmski ekran kao otvoren prozor kroz koji se pojavi novo lice i čuje novi glas. 

U filmovima koje si radio tokom ove decenije, često se vraćaš temi migracije, izbjeglištva, granica, kao na primjer u “Fortress Europe”, “Logbook_Serbistan”, kao i u svom zadnjem filmu, “Najljepša zemlja na svijetu”. To nije samo regionalna tema nego je naravno transnacionalna, vezana za globalna geopolitička dešavanja. Ova se priča direktno naslanja i na porast ksenofobije, rasizma i na jačanje ekstremne desnice u mnogim dijelovima svijeta. Kako gledaš na sva ova dešavanja, jesmo li na vrhuncu mržnje i netolerancije, i da li vidiš ikakvu nadu u skorije promjene na bolje? 

ŽŽ: Pitanje migracije nije sezonsko pitanje. To je bilo kojim pulsira čovečanstvo. Od vajkada, do danas. Od rane mladosti, u Zemunu, u Gornjoj varoši, sa doseljavanjem i iseljavanjem smo se sretali. U pola našeg kvarta, koji se do 1944. zvao Franstal, živeli su Nemci. Doseljeni tu još od 1700. god., kada je Zemun bio Habzburško utvrđenje i granična postaja sa karantinom. U osnovnu školu sam krenuo 1949.  god. Nemci su prethodnih godina bili proterani. U njihove kuće se naseljavao narod iz ratom nastradalih područja Dalmacije, Like, Bosne i Hercegovine. I učiteljica je bila odatle, pa smo četiri razreda uglavnom pisali i govorili ijekavski.

To je bilo sasvim normalno, jer prvi tekstovi u čitanci su bili oni Vuka Karadžića na istom tom dijalektu.

Drugi segment suočavanja sa migracijom je bio 1968-1976. Pratili smo organizovani odlazak naših nezaposlenih radnika u Nemačku i Austriju, što je, razume se, bilo pitanje sa mnogo kontraverzi. Dva sam dokumentarca snimio za Neoplanta film na tu temu, “Nezaposleni ljudi” (1967) i “Žene dolaze” (1972).

Kao što sam ranije spomenuo, i ja sam od 1973. godine živio i iskušavao migrantski status, u Minhenu, Kelnu, Esenu. Sretao sam dosta našeg sveta. Bilo je lako razumeti kako se migrant oseća. Ako ima posao i zarađuje, a to je bio slučaj sa 95% naših ljudi, oni bi povratili samopouzdanje i odagnali brigu da će im deca gladovati. To je bilo jače od sentimenta što su otišli od kuće, rođaka i komšija. Uostalom, mnogi su baš njima novčano pomagali.

Nemačka i druge zemlje ne bi granice otvarali da im natalitet nije mali, a mnogo radnih ruku potrebno. U ono vreme, za obnovu razrušenih gradova u ratu. I za talas industrijalizacije, potpomognut američkim Marshall programom. 

U poslednje dve decenije, kako kažeš, opet smo imali migrantsku temu, u nekoliko filmova. Shvatio sam da je ta tema razuđena. Da predstavlja žanr za sebe. Razlog da se njome bavimo je bilo par miliona naših ljudi izbeglih tokom ratova devedesetih. Nisu se svi ni vratili, niti će.

Mnogo širi prostor i veći broj ljudi kreće u lutanje i pomeranje. Kada se političko klatno globalno zaljuljalo, bipolarni svet je nestao. Pola zemaljske kugle, koje je živelo pod socijalističkim režimom (a ono svojim građanima često nije dozvoljavalo odlazak iz zemlje) sada je deo globalnog, kapitalističkog radništva. Po tom svetonazoru, otvoreno tržište za radnu snagu je zakon, kao i trgovanje robom i resursima preko granice. Ksenofobija i rasizam nije nestao. Sada je drugačiji. Retorika je eksplicitnija, jer nema principa međunarodne solidarnosti radog naroda. Ali ima prakse zapošljavanja, seljenja, školovanja u inostranstvu.

Da toga nema, ne bi bilo najvažnijih svetskih igrača danas, multinacionalnih gorostasnih kompanija. One zapravo diktiraju i kontrolišu poredak na planeti, direktnije nego Moskva i Vašington. Porast desnice je, zapravo, buka i bes. Brani se i od samog sećanja ili spominjanja ikakve alternative. Socijalizma, na primer.

Ta buka je takođe bitna, jer želi da ućutka antirasizam i multinacionalnu populaciju u mnogim zemljama, a to je cunami koji neminovno zapljuskuje planetu.

Najproduktivnije ekonomije postaju one najmnogoljudnije. Kina sa milijardu i po stanovnika, Indija takođe. Afrički kontinent se približava cifri od dve milijarde… Da li treba očekivati da će one prestati sa tehnološkim rastom, školovanjem i proizvodnjom? Već za koju deceniju, centri odlučivanja će se pomeriti ka Istoku.

Ne mislim da smo na vrhuncu mržnje i netolerancije. Za to ima još dosta prostora.

Možda sreća posluži ljudski rod, kao što je bilo u vreme trke u proizvodnji nuklearnog i hidrogenskog oružja, kad su konfrontirane strane paralelno dostigle moć da razore Planetu, pa u tu avanturu nisu ušle. Svaka, naravno, čuvajući sopstvenu kožu. Ta opasnost nije minula, jer je atomsko oružje sada u posedu mnogih.

Drugo pitanje mi se čini isto tako izazovnim. Evropa, SAD i Rusija će se smatrati retko naseljenim, ogromnim prostorima.

Da li će ostali, mnogoljudniji, krenuti u pohod na vodu, šume i zemlju koja im nedostaje, ili će se napraviti nekakav sporazum, koji će, kao jednu od prvih tačaka, morati da ima rasnu globalnu toleranciju… ostaje otvoreno pitanje. 

6yka

1 comment

  1. Kao početnica za slobodoumne.

Odgovori