Žarko Radaković: Handke je ostao ‘jugonostalgičar’

Handke je daljinskim medijima ponudio ‘viđenje izbliza’, ‘golim okom’. Njegove reči su delovale najprovokantnije i najoštrije. Usledili su nimalo nežni odgovori. Letelo je perje. A to ‘stajanje na stranu izolovane Srbije’ funkcionisalo mu je primarno u obračunu sa zapadnim medijima i politikom prema bivšoj Jugoslaviji

Zemunski pisac Žarko Radaković, koji četrdeset godina živi i radi u Njemačkoj, poznatiji je našoj pa i srpskoj kulturnoj javnosti kao prevoditelj Petera Handkea nego kao ‘konceptualni’ prozni pisac, autor desetak knjiga koje svojom hibridnom formom izmiču strogim klasifikacijama (‘Tübingen’, 1990., ‘Ponavljanja’, 1994., ‘Emigracija’, 1997., ‘Pogled’, 2002., ‘Vampiri’, 2008., ‘Era’, 2010., ‘Strah od emigracije’, 2009., ‘Knjiga o muzici’, 2013., ‘Kafana’, 2016., ‘Krečenje’, 2018). U Zagrebu i Osijeku Radaković je nedavno boravio promovirajući svoju knjigu o Juliju Kniferu (1924. – 2004.), jednom od najvećih hrvatskih slikara dvadesetog stoljeća. Prvo izdanje te knjige objavljeno je u Beogradu davne 1994., a sada se izmijenjeno i dopunjeno izdanje pojavilo u zagrebačkoj Meandarmediji. Radaković je od početka osamdesetih godina do danas preveo dvadeset sedam djela Petera Handkea (Griffen, Koruška, 1942.). Prijateljevao je i putovao s tim austrijskim piscem slovenskih korijena kroz mnoge krajeve i vrijeme, pisao tekstove o njegovom raznovrsnom književnom, filmskom i likovnom djelu. Saznavši da u beogradskoj Laguni uskoro izlazi Radakovićev novi prijevod Handkea pod naslovom ‘Veliki pad’, bilo je teško ne započeti razgovor upravo o tom piscu.

Bio sam prisutan kad su Šnajder i Handke pružili jedno drugome ruku. Šnajder je svojevremeno pisao polemički o Handkeu, a ovaj mu je oštro odgovorio. Dakle, to nije bila svađa, nego polemika. Ja sam sve beležio

Premda su se prvi prijevodi Handkea na hrvatski jezik pojavili već krajem šezdesetih godina, a kultna kazališna predstava ‘Kaspar’ u zagrebačkom &TD-u početkom 1970., o Handkeu, jednom od najvažnijih europskih dramatičara i pisaca, u Hrvatskoj se danas uglavnom šuti. Miljenko Jergović u hrabrom i provokativnom eseju ‘Peter Handke: Pravda za pisca’ (2015.) podsjeća da je Handke sve do rata bio hrvatski pisac i da bi vrijedilo napisati esej ‘kako je Peter Handke od zagrebačkog pisca postao beogradski pisac, i što ta promjena znači’. Vidite li vi pisca koji bi to mogao napisati?

U takvom ‘eseju’ bi pre svega trebalo da bude reči o odnošenju izdavača u Hrvatskoj i Srbiji prema tom piscu, pa tek onda o samom Handkeu. Moralo bi se govoriti o neknjiževnim faktorima koji utiču na recepciju jednog pisca: u Hrvatskoj na skidanje sa repertoara, a u Srbiji na preterivanje i glorifikovanje njegovih eseja o Srbiji. U oba slučaja su zapostavljane istinske vrednosti književnosti. Nedavno je Handke, boraveći u Beogradu, i sam javno rekao: ‘Slavite me, obožavate me, dižete me do neba. A šta ste to čitali moje? Ništa.’ Gotovo da u tome ima istine. Jer u Srbiji Handke nije sistematski objavljivan, a u pozorištu nije izvedena ni jedna drama pisca koji je, smatra se, uz Brechta i Becketta, menjao paradigme teatra u dvadesetom veku. Handke važi za jednog od najvećih pisaca danas. A šta se odvija sa njim na Balkanu? Mi jesmo ispadali iz realne kompozicije svetske recepcije ovog pisca. U svemu očigledno nisu ni ratovi na Balkanu bili presudni. Jer Handke je ‘prešao’ iz Zagreba u Beograd još početkom i polovinom osamdesetih, daleko pre nego što je iko i sanjao o raspadu Jugoslavije. ‘Golmanov strah od penala’, ‘Nesreća bez želja’, tetralogija ‘Spori povratak kući’, objavljeni su u Beogradu još početkom i polovinom osamdesetih godina. Biće da se tu radi o interesima, intuiciji i ćudljivosti izdavača, a nikako o odluci samog pisca, kako to neki misle.

Knifer, Handke, Era i Nina

Podsjetimo mlađe čitatelje: Handke je stavljen na mnoge crne liste nakon putopisnog eseja ‘Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili pravda za Srbiju’ (Priština, 1996.) te stoga što je podržao ‘izoliranu Srbiju’ i Miloševića. Je li se kod njega radilo o svojevrsnoj provokaciji pa i inatu da ustraje u nečem neobranjivom kao što je to bila Miloševićeva politika ili nečem posve trećem?

Nisu to bile ‘crne liste’ niti ‘liste za odstrel’. Sa Handkeom su mnogi ušli u otvorene polemike. Bile su i ‘neugodne’. Trajale su dugo. Sporno pitanje bio je Handkeov napad na medije i medijsko, ‘sekundarno’, ‘iz druge ruke’ izveštavanje. Mnogi izveštači i komentatori sedeli su u Beču, eventualno u Ljubljani, i odatle izveštavali o svemu južnije. Handke je, dakle, otišao dole da ‘vidi lično šta se tamo događa’. Dakle, daljinskim medijima ponudio je ‘viđenje izbliza’, ‘golim okom’. Njegove reči su delovale najprovokantnije i najoštrije. Usledili su nimalo nežni odgovori. Letelo je perje. Ali ta knjižica o putovanju u Srbiju je objavljena na svim jezicima. Dakle, čitali su je svi. Pisac je, prvi put posle dve decenije anonimnosti, javno i nastupao. Čitao je odlomke javno, širom Nemačke, u Austriji, Ljubljani, Beogradu, Prištini, čak i u austrijskom parlamentu. Handke se tada ponudio da čita javno i u Zagrebu, ali predlog nije prihvaćen. Možda je i tu deo odgovora Jergoviću zašto Handke nije danas i ‘hrvatski pisac’. A znam da je privatno i te kako prisutan u Hrvatskoj. Pa i prvu svoju knjigu je napisao boraveći na Krku. A to ‘stajanje na stranu izolovane Srbije’ funkcionisalo mu je primarno u obračunu sa zapadnim medijima i politikom prema bivšoj Jugoslaviji. Jer Peter Handke je, mora se to reći, bio protiv raspada te zemlje, i ostao je ‘jugonostalgičar’. Takvog ga ja vidim i danas.

Nedavno je Slobodan Šnajder, jedan od najboljih, ali i jedan od najmanje izvođenih hrvatskih dramskih pisaca, kazao da se prije nekoliko godina ‘pomirio s Handkeom’. Vaš blizak i prijateljski odnos s austrijskim piscem čini se da nema trzavica, a započet je još osamdesetih. O tome govori i epizoda iz knjige ‘Knifer’ u kojoj mu se povjeravate riječima: ‘Otkad znam za sebe, osećam se nesrećan’, a Handke vam lakonski odgovara: ‘Preteruješ!’

To je isečak iz dijaloga dvojice mojih junaka u knjizi, Handkea i Pripovedača. U mojoj književnosti je uočljiva potreba pisca da se u fikciji maksimalno približi realijama, pa i da koristi autentična imena i svoje Ja. To je i posledica želje da se izađe iz samoće emigranta, a ja to jesam. Ali moj realni odnos prema Peteru Handkeu jeste prijateljski. No to je ‘naša stvar’, dakle nešto izvan književnosti. Priče izvan knjige važnije su za Handkea i mene. Često sam u javnosti, koja toliko želi da sazna detalje iz intimnog života pisca, prećutkivao mnogo toga zajednički doživljenog, jer sam video da je diskrecija tom piscu važna. Bio sam prisutan kad su Šnajder i Handke pružili jedno drugome ruku. Šnajder je svojevremeno pisao polemički o Handkeu, a ovaj mu je oštro odgovorio. Dakle, to nije bila svađa, nego polemika. Ja sam sve beležio. Jedno je sigurno, meni je značila blizina Petera Handkea. Tražio sam takve, birao sam ih. Knifer, Handke, Era Milivojević, Nina Pops su mi bogatstvo, dovoljni za kompletan doživljaj umetnosti. I doživljaj njih i njihove umetnosti morao je da postane repertoar moga pisanja. Ja sam u svom pisanju primarno radio na mitovima o Kniferu, Handkeu, Eri i Nini.

Jedan od mojih dedova bio je obućar. Bio sam omađijan njegovim mirom i predanošću poslu. Kada sam Julija Knifera ugledao kako radi, kako voli svoj posao, odmah mi se vratilo to isto osećanje kao u obućarskoj radnji iz detinjstva

Vaše proze, osim tog ‘mitskog prediva’, nose izrazitu autobiografsku crtu, a mnoge imaju i neprikriven dnevnički karakter. Slično vrijedi i za knjigu ‘Knifer’, koja nosi podnaslov ‘Povest o Juliju Kniferu’. No nije riječ o povijesti, a još manje o Kniferovoj monografiji. To je i povijest o vama, i o konceptualnoj umjetnosti, zapravo dobar egzemplar konceptualne proze u kojoj je svaki šum važan, pa i onaj u pauzi razgovora s Kniferom, koji bilježi magnetofonska traka…

Meni nikad nije bio cilj da umetnosti, književnosti, umetnicima, piscima i njihovom radu pristupam ‘stručno’. Isključivo me je zanimao moj doživljaj svega. Utoliko ja nisam pretendovao da pišem monografiju i studiju o umetniku. Premda sam ih koristio kao ‘lažni okvir’ pisanja. Da, poznanstvo i rad sa Erom Milivojevićem vezuje me i za konceptualu. Početkom sedamdesetih godina živeli smo zajedno i radili na performansima. Bilo je to za mene možda i presudno doba. Posebno sam menjao odnos prema književnosti. Bio sam na putu da je, za sebe, u najmanju ruku menjam, pa i odbacim. Težio sam da u pisanje unesem postupke drugih medija. Posebno vizuelnih i zvučnih. Prebacivanje pažnje na zvuke i šumove u mojim razgovorima sa Kniferom potiče već odatle, iz konceptuale. Želeo sam tu da im posvetim pažnju isto kao i rečima. Jer sve ima svoju važnost. I mirisi. I zvuci.

Totalni pristup radu

Kao dugogodišnji novinar Deutsche Wellea u Kölnu, dok su kolege išli na pauzu za ručak, vi ostajete u uredu i iz dana u dan zapisujete promjene u pogledu s prozora na dvadesetom katu. Te ste dnevničke zapise objavili u knjizi ‘Pogled’ (2002.), koja je inspirirala umjetnicu Ninu Pops da ih pretoči u vizualni izričaj, u neobične apstraktne slike koje nose i posvetu Kniferu. Kako je došlo do te suradnje s mladom umjetnicom?

Nina Pops, umetnica iz Kölna, poreklom iz Beograda, kao da je pala s neba. Naišla je na moju knjigu ‘Pogled’, upoznali smo se i nije krila svoju privučenost mojim tekstom i želju da ga vizualizuje. A u njenim radovima uočio sam onu opsesivnost, doslednost, privrženost Jednom, koju su imali Knifer, Handke i Era. Pomislio sam: to bi mogao da bude ‘četvrti lik’ među mojim junacima. Tako je počelo. Nina je obradila moju knjigu ‘Pogled’ na devet platana. Radila je u maniru planova urbanog naselja gledanog odozgo, iz ptičije perspektive, kao i ja kroz prozor sa dvadesetog sprata oblakodera, kako je to i opisano u knjizi. Video sam tu odmah sličnost sa Kniferovim ‘geometrizmom’. Kad sam joj pokazao Kniferove radove, potpuno se posvetila studiranju njih. Skrenula je definitivno u umetničku ‘kniferovštinu’. Zanimljivo je da je Nina vizualizovala moju radnu svesku za knjigu ‘Knifer’. Impozantnu mapu crteža je Galerija Hoffmann izložila na Art Cologneu, pored radova Julija Knifera.

Čini se da kod ‘svojih’ četvero umjetnika ponajviše cijenite njihovu posvećenost nekoj monoideji, njihovu opsesivnost. Prepoznajete li i sebe u tome?

Opsesivnost, posvećenost, doslednost jesu za mene suštinski preduslovi u poslu, pa i umetničkom. Može se govoriti i o ljubavi i erotskoj žudnji. Pitam se da li je obavljanje nekog posla uopšte moguće bez toga. Mene je od malena privlačila atmosfera u obućarskim radnjama. Jedan od mojih dedova bio je obućar. Kao dete sam često sedeo u njegovoj radionici. Bio sam omađijan njegovim mirom i predanošću poslu. Kada sam Julija Knifera ugledao kako radi, kako prelazi šakom preko platna, ili kako strpljivo crnim grafitom ili kredom ispunjava hartiju, kako voli svoj posao, odmah mi se vratilo to isto osećanje kao u obućarskoj radnji iz detinjstva. Ali, objektivno, totalni pristup radu, bez kompromisa, jeste i moj. Posvećenost i iskrenost su tu ključni. Monoideje, da! Ali ne kao ideologija, nego kao otvoreno pokazivanje sebe, kao ljubav prema poslu.

Ovih će se dana u Beogradu pojaviti vaš novi prijevod Petera Handkea ‘Veliki pad’, za koji ste kazali da vam je bio jedan od najtežih prevodilačkih poslova. O kakvom je ‘padu’ riječ i kakav je novi Handke?

U knjizi ‘Veliki pad’, dužine romana, a označenoj kao pripovest, Peter Handke je ostao nepromenjen. I tu je on nezadovoljnik svetskim poretkom, i permanentni buntovnik. Ništa se kod njega nije promenilo. Dosledan je kao i Julije Knifer. A u toj se knjizi radi o ogorčenosti nekoga urbanim svetom. Protivstavlja se on svemu što mu se ne čini prirodno i ‘normalno’. A u svom buntu povremeno poželi i da je ‘krvolok’ i ‘ubica’. A sve vreme razmišlja i o najplemenitijim stvarima, o veri, odgovornosti, ljubavi, prijateljstvu. To je izuzetno delo, za mene i jedno od najuzvišenijih. Ono je splet doživljaja svega u današnjem svetu. Maestralna analiza našeg doba.

portalnovosti

Odgovori