Sonja Adamov: Pjesnikinja koja je previše pila, psovala i jebala

Foto: Sara Rinaldi, Flickr

Za Sonju Adamov, bosansku pjesnikinju koja piše pod heteronimom, saznala sam tek nedavno. Njenu prvu zbirku To je od Balkana, ljubavi (2019.) pročitala sam u jednom dahu, a onda sam otkrila i njen famozni Facebook profil na kojem se, osim što objavljuje pjesme, razračunava sa svima, a prvenstveno seksizmom i patrijarhatom. Žestoka je i nemilosrdna, nelagodno iskrena, često je optužuju da je vulgarna, sklona je depresiji i čašici previše. U neku ruku, ona je balkanska everywoman i ne ustručava se o tome jasno i glasno progovoriti.

Za početak, tko je Sonja Adamov?

Sonja Adamov je žena koja ti dođe u kuću da opere prozore, počisti, spremi ručak, zapali cigaru i ide dalje. Vidiš je nekad i u liftu, dobar dan kako ste, joj što je zahladnilo bogami, ništa ovo ne valja, naglo ‘vako. Malo te sasluša i klimne i ćao đaci. U biti, Sonja je tvoja prijateljica koja nikad nema mira, skoro uvijek je bijesna, čak i kad se smije. Zna biti radosna, ali ovih dana rijetko bez čaše. To tko je Sonja Adamov važi i od toga koje je doba dana i gdje su joj otišle zadnje pare.

Kako i zašto si počela objavljivati poeziju na internetu?

Poeziju je/sam počela objavljivati na internetu tako što je/sam posjećivala sajtove za književnost, odnosno mjesta gdje bi eventualno neafirmisani i krajnje nepoznati autori i autorice mogli štogod napisati i okačiti i tako međusobno razmjenjivati svoja sranja i frustracije. Počelo je nekad sredinom dvijehiljaditih, kad sam još uvijek bila mlada i željna svega, kako svijeta tako i dobre poezije i proze. Nikad mi nije bilo dosta i stalno sam tražila još.

Tako sam i počela da objavljujem tekstove, što pod svojim imenom, što pod raznim drugim imenima. Pisala sam fikciju, a u neku ruku sam je i živjela. Bila sam stalno okružena likovima iz knjiga i filmova i likovima koje sam i sama stvarala, razgovarala sa njima i slušala ih. Bilo je jebeno dobro, posebno tih prvih par godina, a onda je sve krenulo dovraga jer su došli neki ljudi koji su doveli neke druge ljude i onda su svi zajedno insistirali da znaju ko sam i što radim i što ne mogu da budem normalna i poslušna kao svaka prava pjesnikinja. I tu sam pukla i povukla se u svoju rupu, krevet, šolja čaja i četiri zida. U međuvremenu sam se bavila drugim stvarima, ali je književnost uvijek bila tu. A na samom Fejsbuku kao Sonja sam nekih godinu i po dana. A zašto sam počela, pa recimo da mi je bila potrebna jedna lijepa terapija.

Neke reakcije na tvoju poeziju bile su dosta su burne. Zašto si toliko nadrkana? I zašto su drugi toliko nadrkani na tebe?

Uvijek je burno kad je žena burna i bijesna. Kad ti kažu da si vulgarna, kažu ti da bi te nekako spustili na onu razinu na kojoj misle da bi trebalo da budeš. A ja ne klečim nikome, najmanje muškarcu pjesniku, muškarcu autoru. Nadrkana sam najviše i najčešće zbog ovog jada koji me okružuje i u kojem nikako ne mogu da se smirim i da živim po tuđim pravilima. Kad kažem tuđa pravila, mislim na taj muški autoritet koji kaže da moraš da radiš tako i tako da bi dobila to i to. Ako nećeš da se ponašaš kako dolikuje jednoj dami, onda si mrtva, kučko. Jebaću te u glavu, a kasnije ako mi se da, jebaću te i ovako, jer ćeš ti svakako pasti, kad-tad.

Znam da se žene sa margine nose sa kapitalizmom i patrijarhatom na razne načine, ali ja se nosim baš tom nadrkanošću i to nije nikakva umišljenost ili šta već, nego jedan stav koji danas moraš da imaš da bi te iko shvatio ozbiljno. Kad si fina i umilna, kad kažeš izvinite, ja bih samo kratko, evo samo da pitam nešto, nadam se da ne smetam, e onda nema ništa od tebe. I dosta mi je tog duševnog jada i skromnosti i poštenja kojeg te uče roditelji, a koji ti nikad ništa ne donosi osim sopstvenu propast i mizeriju. A dovoljno sam mizerna i bez tog, sama činjenica da egzistiram u državi stare Jugoslavije je dovoljna. Nisam ja ništa više ugrožena od bilo koje žene ili muškarca koji rade za minimalac ili su nezaposleni ili im neki kurac radi o glavi. Pitajte kasirke jesu li nadrkane. Opsovale bi vam boga oca, i to je potpuno razumljivo.

A drugi su nadrkani na moju poeziju i tekstove, zapise, statuse, iz jednog razloga, a taj je: smetam im. I gadim im se. Smeta im moja sirotinja, smeta im što mogu da napišem to što napišem i da prođem nekažnjeno, preobratili bi me, naučili bi me, išibali bi me ili zatvorili. E, kad to ne možeš da radiš jednoj ludoj kuji kakva sam ja, onda je odfrendaš ili blokiraš. To vam je danas najveća kazna u internet svijetu. Time pokazuješ da tu osobu ne želiš u svojoj okolini i da bi joj opalio šamarčinu da je vidiš uživo. Danas je blok jedan od najdjelotvornijih načina da ukloniš kuju, odnosno da vješticu vratiš na svoje mjesto, tamo odakle je ispuzala. Ali đubradi seksistička i elitistička, zaboravili ste da Sonja ne puza. I da nema te rupe u kojoj ja već nisam bila i razjebala je.

Ne želiš biti Anne Sexton ni Silvia Plath – pa što njima fali?

Ne fali im ništa. Čitala sam ih dok sam bila mlađa, voljela i cijenila, ali kako je vrijeme prolazilo, morala sam da se izborim sa sopstvenim sranjima i pokušala sam da radim na nekoj svojoj autentičnosti, ma kakva god ona bila. Danas kad vidim koliko se ljudi lože na te žene, sve mi izgleda drugačije. Znam da ih neki vole samo zbog toga što je to cool, talentovane, lijepe, suicidalne žene, koje su vazda bile nesretne i teške. Znam isto tako da je jako zajebano kad si depresivan i anksiozan i kad razmišljaš o suicidu i njih dvije su mi u jednom momentu postale previše. Previše svega. Posebno kad ih vidiš na svakom koraku, i kad vidiš ko ih sve cijeni, a da recimo nema pojma kroz što su to prolazile te žene. Depresija nije poza niti neki glamur. Na kraju je ispalo da ti određeni ljudi više ogade svu tu Plath/Sexton priču, da je jedino što možeš da se povučeš i kreneš da istražuješ druge autorice i autore. I onda se pitam, da li je odista iko stvarno pročitao Silviju ili Anne?

Kako se vidiš u odnosu na balkansku pjesničku scenu?

Vidim se kao jedan čvarak. Onaj mali šugavi, što ostane zadnji, što ne znaš je li ga treba pojesti ili baciti. Ne kažem da je balkanska pjesnička scena nešto predivno i sjajno, niti mislim da je biti dio te scene nešto što je važno za mene, kao ličnost. Možda je važno za same tekstove, ali bih voljela da to bude bez mene ako je ikako moguće. Kad bi nekako moglo da se razdvoji to vazda prokleto „autor i tekst“ stanje i da pustiš pjesme, priče da govore umjesto tebe i da odjebeš u nekom svom pravcu, e to bi bio hit.

Zašto žena kad je anonimna, odnosno kad namjerno piše pod pseudonimom, mora da prolazi kroz sva ta sranja i propitivanja i nasilje? Jer to za mene jeste jedna vrsta nasilja, da ti se neko usere u inbox ili život kad god mu se digne kurac i da zahtijeva da mu posvetiš pažnju i da mu odgovoriš zašto zaboga više jednom zasvagda ne kažeš kujo ko si? Ko si jebo te bog ludi? Pa kad šutiš ili ne želiš da mu daš odgovor, on ti jebe sve mrtvo, jer čim ti pišeš tako iza lažnog profila, ti mora da si neka luda, nedojebana krava, možda i debela, možda i invalid, a možda si jebeni muškarac, u jebote peder, da, ti si peder koji piše pod ženskim imenom i ovdje si samo da bi napakostio nama normalnim muškarcima. E recite vi meni, kakva je to onda balkanska pjesnička scena, ako ja moram da čitam/slušam to kad god napišem nešto „rizično“?

Jesmo li mi obrazovane žene i danas, kako kažeš, “vrtlarice ideala” salonskih ljevičara, koji su čest motiv u tvojim pjesmama?

Jesmo, nažalost, ne sve žene i ne za sve ljevičare, ali za većinu da. Stvar sa takvim ljevičarima je što kad-tad pokažu svoje pravo lice, tu aroganciju i autoritet. I seksizam i mizoginiju. Džaba njemu što dudla Marxu, kad on meni kaže da sam takva i takva jer se ne znam ponašati. Ili jer nisam dovoljno obrazovana. Najmanje što mi je potrebno u životu je to da me obrazuje muškarac. Dosta žena to zna i opet živi s tim, povinuje se. Izjavljuju kako su sretne što im je pružena prilika, kako su ponizne. Ponizne jebote? Zamisli taj jad da budeš ponizna pred krkanom, da mu dopustiš da piša po tebi. I šta ja na kraju imam od takve ljevice i takvih svjetonazora, osim kofe govana? A inače, ovih dana se stresem na svaki pomen Facebook ljevice i ljevičara. Kad nisi privilegirana osoba, sasvim je prirodno da te njihova bahatost pogađa na svakodnevnom nivou. I nekad kad nemaš više kud, i nemaš više šta, ostaju ti pjesme. I rakija.

Često pišeš o ženama koje sudjeluju u perpetuiranju patrijarhata (koje ostaju s mužem nasilnikom, ispituju te kad ćeš se udati i slično). Što znači tvoja poezija u takvom kontekstu, u takvom društvu?

Voljela bih da ljudi kada čitaju te pjesme, da zaista to dožive, u smislu da ih podsjeti na sva sranja kojima su okruženi i da se malo pomjere iz zone komfora, i da se na kraju i pobune protiv toga. I žene i muškarci. To je razlog zašto se često vraćam na patrijarhat i na žene koje to iznova proživljavaju i svjesno ili nesvjesno perpetuiraju. Ne mogu napisati upute za svaku ženu koja učestvuje u tome, ali se nadam da nešto od mojih tekstova može makar da ih navede na to da zastanu i promisle da li je dobro to što rade ili ne rade. Jer i ja čujem i vidim svašta, desi se da recimo nisam u prilici da kažem nešto što bih voljela, iz ovih ili onih razloga. A poželim da to izgovorim naglas, da opsujem, da sjebem sve, ali kad sjediš na slavi, među rodbinom i svi se smiju i svima je lijepo, čak i kad odbrusiš nešto, ispadaš luđakinja.

I sama sam znala nekad da šutim kukavički, pa kasnije brže bolje trčim da to zapišem, sve ono što nisam mogla reći jer mi je otac zabranjivao. I svakodnevno sam radila na tome da prestanem da se ponašam onako kako su muški članovi familije od mene zahtijevali. Tako da sam danas okarakterisana obično kao arogantna ili ljuta kuja. I ne smeta mi, sve dok znam da sam u pravu. Stvarno bih voljela da, ako ništa, žene koje pročitaju makar jednu takvu pjesmu danas ponesu neki dio sa sobom, za ubuduće, i da sutra nekom muškarcu mogu da kažu: Ne, ne može. Nisi u pravu. Odjebi.

Otkad si promijenila profilnu na Fejsu, kažeš da ti manje muškaraca šalje zahtjeve za prijateljstvo. Kakva su ti iskustva s komunikacijom na Facebooku?

Iskustva su razna, od budaletina do gospode, a na kraju svi ispadnu isti. Muškarci, bilo da su pripadnici radničke klase, bilo da su dio neke privilegirane skupine, su tu isti, svi se ponašaju identično. Prvo se jave sa nekim pozdravima i krenu propitivat sve, od toga ko sam i šta sam, te gdje su mi prave fotografije i što nisam okačila makar jednu svoju, do toga da pobjesne kad ih ignorišem ili čak ako ne stignem odgovoriti na poruku. Nestrpljivi su da otkriju sve o tebi, da te na bilo koji način iskoriste, a kad dobiju to što žele, ili misle da su dobili, vrlo brzo te odjebu. Tako da su žene na Facebooku, isto kao u stvarnom svijetu, tretirane kao potrošna roba. Jednokratne kuje u moru kuja koje skupljaju dok ne dođu do broja 5000. I tu ih je Facebook ograničio, a znam da bi vrlo rado skupljali i hiljade žena, pa ih tako šaltali svako veče po pet, šest komada, sve sa seksi porukama, upadima, slikama kita. Da se razumijemo, ja sam ravnodušna kuja kad su kite u pitanju, ne mislim da je to nešto toliko strašno danas, u odnosu na ono šta preživiš u realnosti. Samo je pitanje kako ćeš kao žena da reaguješ, odnosno šta ćeš da uradiš sa tim sadržajem.

Razumijem žene koje se bune, koje pišu statuse i dižu buku kad im stigne nepoželjna kita, ali isto tako znam da od toga nema ništa osim ako gada ne poniziš i ne uništiš ga njegovim oružjem. Ili ako te sve to smara, prosto ga blokiraš momentalno i kraj priče. Samo je potrebno da se izađe iz tog okvira žrtve i da se stvari uzmu u svoje ruke. Muškarci jako loše reaguju na bilo kakva poniženja, posebno kad ih ubodeš u pravo mjesto, kad kažeš istinu. Javljali su mi se poznati mladi pisci i drkaroši, za koje znam da su popularni i da ih ljudi cijene, ali oni su u inboxu najobičnija govna. U stanju su da te muvaju jedan dan i da ti hvale poeziju, i onda kad izvale neku seksističku glupost, kad im skreneš pažnju na to ili ih odfrendaš, polude. Polude toliko da odu pričat o tebi drugima, lajat na sav glas. I preko noći postala si obična neodgojena glupača koja se ne zna ponašati. Opet to ponašanje, progoni me cijeli život. Tako da ja mogu da igram tu igru do zore, i da budem fina i pristojna i da budem đubre. Meni ti muškarci ništa ne znače, osim kao neki potencijalni likovi o kojima bih mogla da pišem. Na kraju se sve svodi na pitanje volje i toga koliko si zapravo u stanju da učestvuješ u dijalogu, pa bio to najbjedniji dijalog na planeti.

Kada su žene u pitanju, ima svega takođe, ali nema tih agresivnih upada. Dosta pjesnikinja me ne podržava, posebno hrvatskih (da, hrvatska scena je scena snobova) jer to što pišem nije kvalitet koji bi njih privukao. Dosta su me kritikovale, ne vole psovke, ne vole taj „muški“ jezik, a opet ovlaže na Marka Tomaša i njemu slične. Ali ako neka žena piše na taj način, to već nije lijepo, đe žensko da o seksu piše, to je intima. Šta nas briga koga u pičku primaš. Iznenađena sam čak i da te progresivnije autorice nisu voljne malo porazmisliti o svemu i šta znači to da su neke teme zabranjene i zašto je to tako. I nema ništa uzvišeno u tome ako se žena ne bavi time, ako recimo odabere da piše neke apstraktne stvari jer eto neće da bude seljančura. I to me opet vodi na klasne podjele, i to da je sirotinji vazda ta sušta životna patetika bliža i daleko poetičnija nego neka biljka ili predmet u sobi ili neka egzotična zemlja koja se posjećuje svaka dva mjeseca. Ali kad si privilegiran, onda egzotiku sebi i možeš priuštiti.

Pratite Sonju Adamov, ali pobogu nemojte joj slati dick pics!

voxfeminae

1 comment

  1. Vrijedi pročiati misli “jebaljke”.

Odgovori