Slavoj Žižek: Poslije korone neće biti povratka u normalu. Ulazimo u post-ljudsku eru

Vreme je da prihvatimo kako je pandemija zauvek promenila način na koji postojimo. Sada se čovečanstvo mora upustiti u izuzetno težak i bolan proces donošenja odluke o tome kako će izgledati naša „nova normalnost“.

Svet je veći deo 2020. živeo sa pandemijom, ali u kakvoj smo situaciji sada, usred onoga što evropski mediji nazivaju „drugim talasom“? Prvo, ne treba zaboraviti da je razlika između prvog i drugog talasa karakteristična za Evropu: u Latinskoj Americi virus je sledio drugačiji put. Vrhunac je dostignut između dva evropska talasa, a sada, kako Evropa trpi drugi od njih, situacija u Latinskoj Americi se neznatno poboljšala.

Takođe treba imati na umu razlike u načinu na koji pandemija utiče na različite klase (siromašni su pogođeni jače), različite rase (u SAD-u crnci i Latinoamerikanci trpe mnogo više) i različite polove.

A posebno bismo trebali imati na umu zemlje u kojima je situacija toliko loša – zbog rata, siromaštva, gladi i nasilja – da se pandemija smatra jednim od manjih zala. Uzmimo za primer Jemen. Kako je Guardian izvestio, „U zemlji koju proganja bolest, kovid se jedva registruje. Rat, glad i razorni rezovi pomoći učinili su nevolje Jemenaca gotovo nepodnošljivim.“ Slično tome, kada je izbio kratki rat između Azerbejdžana i Jermenije, kovid očigledno nije bio prioritet. Međutim, uprkos ovim komplikacijama, postoje neka uopštavanja koja možemo napraviti kada upoređujemo drugi talas sa vrhuncem prvog talasa.

Šta smo otkrili o virusu

Za početak, neke nade su propale. Čini se da imunitet stada ne funkcioniše. A smrtnost je na rekordnom nivou u Evropi, tako da nada da imamo blaže varijacije virusa, iako se on širi više nego ikad, ne drži.

Takođe imamo posla sa mnogo nepoznatih, posebno o tome kako se virus širi. U nekim zemljama je ova neprobojnost rodila očajničku potragu za krivcima, poput privatnih kućnih skupova i radnih mesta. Česta fraza da moramo da „naučimo da živimo sa virusom“ samo izražava našu kapitulaciju pred njim.

Iako vakcine donose nadu, ne treba očekivati da će one magično okončati sve naše nevolje i vratiti nas u staru normalnost. Distribucija vakcina biće naš najveći etički test: da li će princip univerzalne distribucije koji pokriva čitavo čovečanstvo preživeti ili će se razblažiti oportunističkim kompromisima?

Takođe je očigledno da se sve više pokazuju ograničenja modela koji mnoge zemlje slede – uspostavljanja ravnoteže između borbe protiv pandemije i održavanja ekonomije u životu. Jedino što izgleda da zaista funkcioniše jeste radikalan lockdown. Uzmimo za primer državu Viktoriju u Australiji: u avgustu je imala 700 novih slučajeva dnevno, ali krajem novembra Bloomberg je izvestio da je „prošlo 28 dana bez novih slučajeva virusa, što je zavidan rekord, naročito jer se SAD, a i mnoge evropske zemlje bore sa rastućim infekcijama ili obnovljenim blokadama“.

A što se tiče mentalnog zdravlja, retrospektivno možemo reći da je reakcija ljudi na vrhuncu prvog talasa bila normalan i zdrav odgovor ljudi suočenih sa pretnjom: njihov fokus bio je na izbegavanju infekcije. Bilo je to kao da većina njih jednostavno nije imala vremena za mentalne probleme. Iako se danas mnogo govori o mentalnim problemima, dominantan način na koji se ljudi odnose prema epidemiji je čudna mešavina različitih elemenata. Uprkos sve većem broju infekcija, u većini zemalja pandemija još uvek nije previše ozbiljna. U nekom čudnom smislu, „život ide dalje“. U zapadnoj Evropi mnoge ljude više brine hoće li moći da proslave Božić i obave kupovinu ili uzmu uobičajene godišnje odmore za zimske praznike.

Prelazak iz straha u depresiju

Međutim, stav „život ide dalje“ – pokazatelj da smo nekako naučili da živimo sa virusom – potpuno je suprotan opuštanju koje dolazi kada najgore prođe. Neraskidivo je pomešan sa očajanjem, kršenjem državnih propisa i protestima protiv njih. S obzirom da ne postoji jasna perspektiva, na delu je nešto dublje od straha: od straha smo prešli u depresiju. Osećamo strah kada postoji jasna pretnja i osećamo frustraciju kada se neprestano pojavljuju prepreke koje nas sprečavaju da dostignemo ono čemu težimo. Ali depresija signalizira da i sama naša želja nestaje.

Ono što uzrokuje osećaj dezorijentacije jeste to što nam se jasan poredak uzročnosti čini poremećenim. U Evropi, iz razloga koji ostaju nejasni, broj zaraza sada pada u Francuskoj, a raste u Nemačkoj. Bez da je iko tačno znao zašto, zemlje koje su pre nekoliko meseci smatrane uzorima kako se nositi sa pandemijom sada su njene najgore žrtve. Naučnici se igraju različitim hipotezama, a upravo ovo nejedinstvo jača osećaj zbunjenosti i doprinosi mentalnoj krizi.

Ono što dodatno pojačava ovu dezorijentaciju je mešavina različitih slojeva koja karakteriše pandemiju. Christian Drosten, vodeći nemački virusolog, istakao je da pandemija nije samo naučni ili zdravstveni fenomen, već prirodna katastrofa. Ovome treba dodati da je to takođe socijalni, ekonomski i ideološki fenomen: njegov stvarni efekat uključuje sve ove elemente.

Na primer, CNN izveštava da je u Japanu u oktobru ove godine više ljudi umrlo od samoubistva nego od kovida, a najviše su pogođene žene. Ali većina pojedinaca izvršila je samoubistvo zbog nevolje u kojoj su se našli zbog pandemije, pa je njihova smrt kolateralna šteta.

Tu je i uticaj koji pandemija ima na ekonomiju. Na Zapadnom Balkanu bolnice su pred pucanjem. Kao što je rekao lekar iz Bosne, „Jedan od nas može raditi posao troje (ljudi), ali ne i petoro.“ Kako je izvestio France24, ne može se razumeti ova kriza, a da se ne razmišlja o „krizi odliva mozgova, sa egzodusom obećavajućih mladih lekara i medicinskih sestara koji će potražiti bolje plate i obuku u inostranstvu“. Dakle, opet, katastrofalni uticaj pandemije očigledno je uzrokovan i emigracijom radne snage.

Prihvatanje nestanka našeg socijalnog života

Stoga možemo sa sigurnošću zaključiti: ako se pandemija zaista odvija u tri talasa, opšti karakter svakog talasa biće drugačiji. Prvi talas je razumljivo usmerio našu pažnju na zdravstvena pitanja, na to kako sprečiti širenje virusa. Zbog toga je većina zemalja prihvatila karantine, socijalno distanciranje itd. Iako je broj zaraženih mnogo veći u drugom talasu, strah od dugoročnih ekonomskih posledica ipak raste. I ako vakcine neće sprečiti treći talas, možemo biti sigurni da će njegov fokus biti na mentalnom zdravlju, na razarajuće posledice nestanka onoga što doživljavamo kao normalan društveni život. Zbog toga će, iako vakcine deluju, mentalne krize i dalje trajati.

Konačno pitanje s kojim se suočavamo je sledeće: Da li treba težiti povratku našoj „staroj“ normalnosti? Ili bismo trebali prihvatiti da je pandemija jedan od znakova da ulazimo u novu „post-ljudsku“ eru („post-ljudsko“ s obzirom na naš prevladavajući osećaj šta znači biti čovek)? Ovo očigledno nije samo izbor koji se tiče našeg psihičkog života. To je izbor koji je u nekom smislu „ontološki“, tiče se celokupnog našeg odnosa prema onome što doživljavamo kao stvarnost.

Sukobi oko toga kako se najbolje nositi sa pandemijom nisu sukobi između različitih medicinskih mišljenja; oni su ozbiljni egzistencijalni sukobi. Evo kako je Brenden Dillei, voditelj chat-emisije u Teksasu, objasnio zašto ne nosi masku: „Bolje biti mrtav nego kreten. Da, mislim to doslovno. Radije bih umro nego da trenutno izgledam kao idiot.“ Dillei odbija da nosi masku jer je za njega hodanje sa maskom nespojivo sa ljudskim dostojanstvom na najosnovnijem nivou.

U pitanju je naš osnovni stav prema ljudskom životu. Jesmo li – poput Dillei – libertarijanci koji odbacuju svako zadiranje u naše individualne slobode? Da li smo mi uslužni službenici spremni da žrtvujemo hiljade života za ekonomsko blagostanje većine? Da li smo mi autoritarci koji veruju u to da nas samo čvrsta državna kontrola i regulacija mogu spasiti? Da li smo duhovnici New Age-„a koji mislimo da je epidemija upozorenje prirode, kazna za naše eksploatacije prirodnih resursa? Da li verujemo da nas Bog samo testira i da će nam na kraju pomoći da nađemo izlaz? Svaki od ovih stavova oslanja se na određenu viziju onoga šta su ljudi. To se tiče nivoa na kojem smo, u nekom smislu, svi filozofi.

Uzimajući sve ovo u obzir, italijanski filozof Giorgio Agamben tvrdi da ako prihvatimo mere protiv pandemije, napuštamo otvoreni društveni prostor kao srž svog bića i pretvaramo se u izolovane mašine za preživljavanje pod kontrolom nauke i tehnologije, koje služe državnoj administraciji. Dakle, čak i kada nam kuća gori, trebali bismo skupiti hrabrosti da nastavimo sa normalnim životom i na kraju umremo dostojanstveno. Piše: „Ništa što radim nema smisla ako kuća gori. Ipak, čak i kada kuća gori, potrebno je nastaviti po starom, sve raditi pažljivo i precizno, možda čak i više nego ranije – čak i ako to niko ne primeti. Možda će sam život nestati s lica zemlje, možda neće ostati nikakvo sećanje na ono što je učinjeno, bilo u dobru ili u zlu. Ali vi nastavite kao i pre, kasno je za promene, više nema vremena “

Treba primetiti dvosmislenost u Agambenovoj liniji argumentacije: da li je „kuća u plamenu“ zbog pandemije, globalnog zagrevanja itd? Ili je naša kuća u plamenu zbog načina na koji smo (preterano) reagovali na stvarnost pandemije? „Danas je plamen promenio oblik i prirodu, postao je digitalni, nevidljiv i hladan – ali upravo iz tog razloga je još bliži i okružuje nas u svakom trenutku.“ Ove rečenice jasno zvuče Hajdegerovski: oni lociraju osnovnu opasnost u tome kako je pandemija ojačala način na koji medicinska nauka i digitalna kontrola regulišu našu reakciju na nju.

Zašto ne možemo nastaviti putem starog načina života

Da li to znači da, ako se suprotstavimo Agambenu, treba da se pomirimo sa gubitkom čovečanstva i zaboravimo na društvene slobode na koje smo bili navikli? Čak i ako zanemarimo činjenicu da su ove slobode zapravo bile mnogo ograničenije nego što se čini, paradoks je da samo prolaskom kroz nultu tačku ovog nestanka možemo držati otvorenim prostor za nove slobode do kojih treba doći.

Ako se držimo svog starog načina života, sigurno ćemo završiti u novom varvarstvu. U SAD-u i Evropi su novi varvari upravo oni koji nasilno protestuju protiv antipandemijskih mera u ime lične slobode i dostojanstva – oni poput Jareda Kušnera, zeta Donalda Trampa, koji se još u aprilu hvalio kako Tramp vraća zemlju nazad „od lekara“ – ukratko, od onih koji jedino mogu da nam pomognu.

Međutim, treba primetiti da u poslednjem pasusu svog teksta Agamben ostavlja otvorenu mogućnost da se pojavi novi oblik post-ljudske duhovnosti. „Danas čovečanstvo nestaje, poput lica nacrtanog u pesku i ispranog talasima. Ali ono što zauzima njegovo mesto više nema svet; to je samo goli i prigušeni život bez istorije, prepušten milosti računanja moći i nauke. Možda se, međutim, tek na početku ove olupine može pojaviti nešto drugo, polako ili naglo – sigurno ne bog, ali ni drugi čovek – možda nova životinja, duša koja živi na neki drugi način… “

Agamben ovde aludira na poznate redove iz Foucaultovog „Les mot et les“, kada govori o čovečanstvu koje nestaje poput lika nacrtanog na pesku kojeg talasi brišu na obali. U stvari ulazimo u ono što se može nazvati post-ljudskom erom. Pandemija, globalno zagrevanje i digitalizacija našeg života – uključujući direktan digitalni pristup našem psihičkom životu – nagrizaju osnovne koordinate našeg bivanja čovekom.

Pa kako se (post) čovečanstvo može ponovo izmisliti? Evo nagoveštaja. U svom protivljenju nošenju zaštitnih maski, Agamben se poziva na francuskog filozofa Emmanuela Levinasa i njegovu tvrdnju da to lice „govori sa mnom i time me poziva na odnos nesrazmeren sa izvršenom moći“. Lice je deo tuđeg tela kroz koje se probija ponor neverovatne Drugosti Drugog.

Očigledan Agambenov zaključak je da, čineći lice nevidljivim, zaštitna maska čini nevidljivim sam nevidljivi ponor koji odzvanja ljudskim licem. Zaista?

Na ovu tvrdnju postoji jasan frojdovski odgovor: Freud je dobro znao zašto se u analitičkoj sesiji – kada postane ozbiljna, tj. nakon takozvanih preliminarnih susreta – pacijent i analitičar ne sukobljavaju licem u lice. Lice je u osnovi najosnovnija laž, krajnja maska, a analitičar prilazi ponoru Drugog NE videći njegovo lice.

Prihvatanje svih izazova koje donosi post-čovečanstvo je naša jedina nada. Umesto da sanjamo o „povratku u (staru) normalnost“, trebamo se uključiti u težak i bolan proces konstruisanja nove normalnosti. Ova konstrukcija nije medicinski ili ekonomski problem, ona je duboko politička: prisiljeni smo da izmislimo novi oblik celokupnog društvenog života.

6yka

1 comment

  1. Čeka nas distopija na licu mjesta, a ne samo u literaturi.

Odgovori