/SBPeriskop

Uz pametne telefone deca postaju gluplja

Informatika, Obrazovanje, Društvo
Objavio: Web
Uz pametne telefone deca postaju gluplja

Svako pokolenje se od prethodnog razlikuje po načinu na koji provodi vreme, gradi odnose s drugim ljudima i oblikuje sopstveni sistem vrednosti i pogled na svet, a na to u velikoj meri utiče i tehnologija koja im je na raspolaganju. Koliko je samo drugačija od svih ranijih takozvana internet generacija, koja ne poznaje život bez kompjutera, pametnih mobilnih telefona i virtuelne komunikacije preko društvenih mreža!

Prednosti su, recimo, sposobnost brzog donošenja odluka, unapređivanje vizuelne sposobnosti, razvijanje perifernog vida, motivacija za učenje engleskog jezika, snalaženje na internetu u potrazi za informacijama. Spisak nedostataka i potencijalnih opasnosti je duži.

Usamljeni na društvenim mrežama

Današnja deca i mladi stasavaju učeći, razmišljajući i delujući pre svega kao deo virtuelne stvarnosti. Istraživanja rađena u SAD i Evropi pokazuju da se zato odlikuju svojevrsnom nezrelošću, da odrastaju sporije i kao da ih to čini nezainteresovanima da kroče u svet odraslih.

- Dok su prethodne generacije žudele da sve što ranije probaju i dokažu se kao "veliki", pripadnici I-generacije sve kasnije počinju da izlaze, kasnije stupaju u veze i seksualne odnose, manje su buntovni i skloni da pomeraju granice tokom odrastanja. I sa 13 i sa 18 godina se vladaju kao da su još deca, dok adolescencija nastupa tek u dvadesetim. Nisu toliko zainteresovani za komunikaciju licem u lice. Broj tinejdžera u Americi koji se svakodnevno viđa s drugarima prepolovio se za poslednjih petnaest godina - kaže za "Magazin" Jovana Papan, kulturolog, urednica sajta "Detinjarije" i autorka knjige "Politika za decu".

Stručnjaci su utvrdili i da "internet klinci" ređe čitaju, manje vremena provode u učenju, mnogo su nesigurniji nego prethodne generacije, skloniji su depresiji i manje zadovoljni svojim životom. Po istraživanjima, to se naročito odnosi na onu decu koja provode natprosečno puno vremena prikovana za ekrane "pametnih telefona" i kompjutera. Iako su po ceo dan na društvenim mrežama, opisuju sebe kao usamljene i anksiozne.

Džin Tvendži, autorka knjige "I-generacija", kaže za njih da su "istovremeno i fizički najsigurnija i mentalno najkrhkija generacija". Rasli su prezaštićeni, gledajući u četvorougaoni ekran umesto da stiču iskustva u stvarnom svetu, pa im nedostaje samopouzdanja da aktivno menjaju svet oko sebe. Manje veruju u moć svog glasa i politički uticaj, nisu preduzimljivi u poslu i generalno se plaše preuzimanja odgovornosti.

Atrofija mozga

O nekim negativnim aspektima rasta uz digitalne sprave piše i neuronaučnik Geri Smol u knjizi "Internet mozak": tehnologija koja olakšava mnoge aktivnosti za skrivenu posledicu ima "atrofiju" mozga. Ranije generacije su učile da računaju napamet ili koristeći olovku i papir, dok današnje uglavnom ni najosnovnije matematičke operacije ne mogu da izvedu bez pomoći svog mobilnog, da i ne pominjemo pamćenje brojeva telefona, raznih datuma i drugih podataka. I neuronaučnik Manfred Špicer, autor "Digitalne demencije", smatra da svoje mentalne funkcije sve više delegiramo raznim digitalnim pomagalima, kao što su dži-pi-es uređaji na mobilnim telefonima. Umesto da obrate pažnju na okolinu kako bi se snalazili u prostoru, "internet klinci" samo prate navigaciju iz svog "smartfona".

Stručnjaci upozoravaju da mobilni telefoni, tableti, ajpedi i ostale "napredne" sprave digitalne ere loše utiču na razvoj mozga dece jer izazivaju nedostatak pažnje, usporen razvoj kognitivnih sposobnosti, otežano učenje, povećanu impulsivnost i smanjenu sposobnost samokontrole. Istraživanja su pokazala da njihova upotreba kod mališana mlađih od tri godine dovodi do poremećaja u govoru, a u kasnijem uzrastu i do sindroma poremećaja pažnje, teškoća s vezivanjem, autizma, bipolarnog poremećaja i drugih problema u ponašanju.

Deca do treće godine, u izraženom procesu mentalnog i fizičkog razvoja, trebalo bi da istražuju svet sopstvenim čulima i uče iz njega kroz neposredne kontakte s okruženjem, da povezuju svoja osećanja s izrazima lica i gestikulacijom, da savladavaju nove reči i pojmove podražavajući roditelje i druge osobe, da vežbaju motoriku i opažajne sposobnosti uz prave igračke i stvarne ljude - a sve to im je uskraćeno ako pasivno bulje u ekran. Brzo uviđaju koliko im zabavnih mogućnosti nudi ta spravica zvana pametni telefon, i to bez ikakvog fizičkog i umnog napora, pa se osete moćno, onako kako bi inače trebalo da se osećaju kad postignu neki uspeh zahvaljujući vrednom radu i učenju.

Tri četvrtine dece od devet do 10 godina uz "smarfon", tablet ili kompjuter provodi toliko vremena da ne stiže da se ispava, što se odražava i na njihove ocene u školi.

Umesto da s vršnjacima aktivno provode vreme napolju, u prirodi, mnoga deca radije gube sate i sate uz video-igrice, postaju gojazna i izložena povećanom riziku od dijabetesa i srčanih bolesti, pa neki lekari upozoravaju da će "internet generacija" možda biti prva u kojoj mnoga deca neće nadživeti svoje roditelje.

- Kada govorimo o dobrim i lošim stranama pametnih telefona, moramo da uzmemo u obzir i uzrast deteta. Dobre strane ispoljavaju se u kasnijim fazama detinjstva, kada deca imaju veću potrebu za brzom razmenom informacija i postepenim uključivanjem u svet odraslih, koji je danas jako uslovljen korišćenjem interneta. Mlađa deca, do pred kraj osnovne škole, telefone koriste za zabavu, tako da loše strane u tom periodu odnose prevagu. Svi znamo kako to izgleda. Deca provode vreme pred ekranom mobilnog nauštrb igre i druženja u stvarnom svetu, manje su fizički aktivna i zainteresovana za svet oko sebe, postaju zavisna od stalne stimulacije koju pruža brzo smenjivanje slika i sadržaja, tako da im je sve teže da održavaju pažnju u školi, razdražljiva su i dekoncentrisana - ističe Jovana Papan.

Malo dete koje roditelj ne može da umiri ili nahrani a da mu pritom ne stavi pametni telefon u ruke već je u svom razvoju uskraćeno. Ono svakog dana, od najranijeg detinjstva, satima kao da "nije tu" dok pasivno gleda u niz šarenih slika na ekranu i tako gubi dragoceno vreme koje je priroda predvidela za razvijanje raznih veština i sposobnosti. Pošto je uz svoj telefon uvek zabavljeno i dovoljno samo sebi, nema podsticaj da razvija društvene veštine i saosećajnost koja je preduslov da se dobro razume s okolinom, da gledajući lica ljudi uči da čita emocije i raspoloženja.

- Deca se samo kroz iskustvo izgrađuju kao društvena bića, i to najbolje kada su s drugom decom. Da bi bila prihvaćena, moraju da nauče da poštuju druge, da prave kompromise, da pregovaraju i dogovaraju se, da prevaziđu stidljivost, da kontrolišu svoje emocije tako da ne pobesne svaki put kada nije po njihovom (jer onda niko neće hteti da se igra s njima). Svaki sat proveden za telefonom je sat vremena manje za razvijanje ovih sposobnosti - ukazuje naša sagovornica.

Virtuelno dete

Pedijatrijski terapeut i autorka knjige "Virtuelno dete" Kris Rouan pozvala je roditelje, nastavnike i nadležne institucije da zabrane upotrebu portabl tehničkih uređaja do dvanaeste godine.

- Ne postoji gotov recept stručnjaka za to. Moje iskustvo kao roditelja troje dece pokazalo mi je da telefon nije neophodan detetu do kraja osnovne škole. Naravno, to ne mora biti tako u svim porodicama. U srednjoj školi sama nastava je u praksi već uveliko uslovljena posedovanjem pametnog telefona, iako to ne bi smelo da bude tako, jer nemaju ni svi roditelji mogućnost da ga obezbede svojoj deci. Međutim, pošto se računa da ga sva deca već imaju, dete koje u srednjoj školi nema "smartfon" prosto je onemogućeno da učestvuje u komunikaciji i razmeni informacija i nastavnih materijala što između samih đaka, to i između đaka i nastavnika. Domaći zadaci šalju se i dele preko instagram grupa i drugih aplikacija, jer svi idemo linijom manjeg otpora i gledamo da ubrzamo stvari - priznaje Jovana Papan.

Međutim, dodaje, stvari se menjaju. Kao što je sada u trendu obilato korišćenje interneta u učenju, tako će jednog dana, kada nedostaci nekontrolisanog izlaganja dece ekranima postanu sve evidentniji problem, možda opet ideal biti klasičan način obrazovanja. Mnogi vlasnici i direktori velikih aj-ti kompanija već sad svoju decu maksimalno čuvaju od virtuelnog sveta i upisuju u škole koje primenjuju tradicionalne metode učenja. Dakle, ono što serviraju našoj deci nisu spremni da tako lako serviraju i svojoj.

Vaspitne mere, poput oduzimanja mobilnog ili ograničavanja njegovog korišćenja, sve češće se, nažalost, pokazuju kao nesprovodive jer su naši životi s njima gotovo nerazmrsivo isprepletani, naročito u sadašnjim okolnostima kad deca preko aplikacija prate kombinovanu nastavu.

- Ograničavanje korišćenja mobilnog je veliki izazov i za nas roditelje, jer i mi se teško odupiremo novim navikama. Međutim, postoji bitna razlika između nas i naše dece. Neuronaučnici kažu da mi koji smo odrasli bez interneta i onda kada postanemo zavisnici možemo da se vratimo "na staro", jer smo na vreme razvili određene neuronske sklopove. Kod dečjih mozgova, koji su se formirali uz ovu tehnologiju, prosto ne postoje takve strukture, ne mogu kasnije da se nadoknade - priznaje naša sagovornica.

Na nama je, dodaje, da učinimo ono što možemo onda kada još imamo neku kontrolu - dok su mali, da sačuvamo što više njihovog detinjstva od virtuelnog sveta, jer svaki sat proveden u ovom stvarnom je dragocen.

Roditeljska kontrola

U skorije vreme su u primeni telefonske aplikacije (Screen Time Parental Control, Kids Place Parental Control, Secur Teen Parental Control) koje omogućavaju "roditeljsku kontrolu" nad aktivnostima dece, ali one su, smatra Jovana Papan, uglavnom namenjene mlađem uzrastu koji, po njenom mišljenju, i nema neku opravdanu potrebu za pametnim telefonom. Za stariju decu, koju je ionako nemoguće stalno nadzirati, to nema mnogo smisla, pogotovo zbog toga što ono čemu ne bi mogli da pristupe na svom telefonu imaju na telefonima svih svojih drugara.

Do treće godine bez mobilnog

Najčešće pitanje koje roditelji postavljaju jeste u kojem uzrastu je opravdano dati detetu da koristi mobilni telefon. Američka pedijatrijska akademija i Kanadsko udruženje za pedijatriju preporučuju da se deca do druge godine uopšte ne izlažu tehnologiji, do pete najviše sat dnevno, a od šeste do 18. godine do dva sata dnevno.



Komentar: Još jedna knjiga na ovu temu je Plitko. Iz uvoda:
Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum - koliko mi je poznato - ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počne da mi vrluda nakon dve-tri stranice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak natrag na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor.

Mislim da znam o čemu je reč. Već više od deset godina provodim mnogo vremena na internetu, pretražujem, pregledam i ponekad doprinosim velikim bazama podataka interneta. Kao piscu, Web je za mene bogomdan. Istraživački posao za koji je nekad trebalo provesti više dana u biblioteci među policama čitaonica periodike, sada se obavi za par minuta. Nekoliko upita Googleu, nekoliko brzih klikova na linkove i imam ilustrativni primer ili sočan citat koji sam tražio. Ne znam ni otkud bih počeo da sabiram sate i sate, a i litre goriva koje mi je internet uštedeo. Većinu bankarskog posla obavim na internetu, kao i dosta kupovina. Za računarom plaćam račune, ugovaram sastanke, rezervišem avionske letove i hotelske sobe, obnavljam vozačku dozvolu, šaljem pozivnice i čestitke. I kad ne radim, najverovatnije biste me zatekli kako lovim i sakupljam sitnice s Weba - čitam i pišem pisma, pregledam naslove novina i tekstova na blogovima, pratim statuse na Facebooku, gledam video-materijale, skidam muziku ili samo lagano letim s linka na link.

Internet je postao moj univerzalni medij, nosilac većine informacija koje mi protiču očima i ušima. Trenutan pristup tako neverovatno bogatom i lako pretraživom skladištu podataka ogromna je prednost o kojoj se naširoko raspravljalo i koja se s pravom ponosno ističe. "Google je", kaže književnica Heder Pringl u časopisu Archeology, "neviđeno dobar saradnik čovečanstva, koji prikuplja i sažima informacije i ideje koje su nekad bile toliko rasute po svetu da gotovo niko od njih nije mogao imati koristi." Kako primećuje Klajv Tompson u časopisu Wired: "Savršeno pamćenje silicijumske memorije od izuzetne je koristi mišljenju."

Te prednosti su realne. Ali one imaju i svoju cenu. Kako sugeriše Makluan, mediji nisu samo informacioni kanali. Oni nas snabdevaju materijalom za razmišljanje, ali i oblikuju proces mišljenja. A internet meni, čini se, nagriza sposobnost koncentracije i kontemplacije. Bio ja priključen ili ne, moj um sada očekuje da će informacije primati onako kako ih internet distribuira: u neprekinutoj struji malih čestica. Nekad sam bio ronilac u moru reči. Sada jezdim po površini poput onih tipova na skijama za vodu.

Možda sam ja poseban slučaj, možda sam izvan proseka. Ali nemam utisak da je tako. Kad pomenem svoje nevolje prijateljima, mnogi kažu da su slične povrede nanesene i njima. Što se više služe Webom, teže uspevaju da se koncentrišu na duži tekst. Neki se brinu da će postati hronično površni u razmišljanju i znanju. Nekolicina blogera koje pratim takođe pominje taj fenomen. Skot Karp, koji je svojevremeno pisao za jedan časopis a sada piše blog o medijima na internetu, priznaje da je potpuno prestao da čita knjige. "Diplomirao sam književnost i knjige sam naprosto gutao", piše on. "Šta se dogodilo?" Pokušava da smisli odgovor: "Šta ako sam počeo toliko da čitam na Webu ne zato što se promenio način na koji čitam, tj. jednostavno idem za onim što je pogodnije, nego zbog toga što se promenio način na koji RAZMIŠLJAM?"

I Brus Fridman, koji piše blog o upotrebi računara u medicini, opisuje kako je internet izmenio njegove mentalne navike. "Gotovo sam u potpunosti izgubio sposobnost da pročitam i apsorbujem ma kakav duži tekst, bilo odštampan ili na Webu", kaže on. Fridman je patolog i dugogodišnji profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Mičigen, a u telefonskom razgovoru smo popričali o toj njegovoj izjavi. Fridman kaže da mu je razmišljanje poprimilo oblik svojevrsnog staccata što odražava način na koji brzo prelazi pogledom po kratkim pasusima teksta iz mnogih izvora s interneta. "Više ne mogu da čitam Rat i mir", priznaje. "Izgubio sam tu sposobnost. Čak i tekst s bloga duži od tri ili četiri pasusa bude mi prevelik da ga apsorbujem. Najčešće ga samo pregledam."


sott

 2 Komentara

Komentirati možete samo kao prijavljeni korisnik

RETRO 07.09.2021 13:26

Ovu žalosnu istinu će pročitati samo ljudi zrele životne dobi .

Maki 07.09.2021 10:55

Najbolje da vratimo abak u svakodnevnu upotrebu.