Oktobra prošle godine, promaklo vam je možda, predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je u zgradi Predsedništva izložbi “Vojna diplomatija na putu ka slobodi”, sa velikim interesovanjem slušajući kako kustos naglas čita pismo koje je jugoslovenski maršal Josip Broz Tito u leto 1944. godine poslao Josifu Visarionoviču Staljinu, izražavajući potrebu da se precizno dogovore uslovi učestvovanja Crvene armije u operacijama za oslobađanje Beograda, kao i njeno povlačenje nakon završetka rata.
“Ima mnogo stvari o kojima bih rado lično govorio sa vama. Ako smatrate da je potrebno, ja bih početkom avgusta došao kod vas. Ne smatrajte to mojom neskromnošću, nego bih voleo da se pre mirovnih pregovora govori o nekim pitanjima i zauzme o njima stav”, pročitao je kustos Titovo polupreteće pismo Staljinu, na šta je Vučić – zabeležili su prateći novinari – kroz smeh prokomentarisao: “Tako i ja Putinu danas.”
“Tako i ja Putinu.”
Šta je on to Putinu kao Tito Staljinu, saznali smo koliko sutradan, kada je objavljeno da je Vučić zahvalio Vladimiru Vladimiroviču na ličnom pozivu u Kazanj, na samit zemalja BRIKS-a, zbog toga što je već dogovorio susrete sa evropskim prijateljima, poljskim premijerom Donaldom Tuskom i predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen. A Putin, očajan što neće da ga bude u Kazanju, pozvao onda srpskog predsednika da dođe barem na vojnu paradu povodom Dana pobede.
Ukratko, shvatili ste, Aleksandar Vučić skroz je isto kao onomad drug Tito balansirao između Zapada i Istoka: vešto je naš Josip Skroz Isto žonglirao američkim, ruskim, kineskim i evropskim interesima, velemajstorski je u toj partiji šaha koristio svoj šarm, manire, ugled, mudrost i položaj na razmeđi geostrateških tektonskih ploča i gvozdenim stiskom držao za jaja i druga Staljina i druga Mao Cetunga, i Harija Trumana i Vinstona Čerčila, odnosno dabome druga Putina, brata Sija, Džoa Bajdena i Ursulu fon der Lajen – ne, ne, molim lepo, ovo sa držanjem za jaja beše samo figura i ne odnosni se na vas, gospođo madam Lajen – pa se s jednim dupetom na četiri stolice razbaškario kao vojvoda Šešelj u bioskopu.
Cvetala je tako Srbija dok ju je maršalonaslednik svojim fantastičnim talentom za razumevanje i tumačenje političkih odnosa – Putinovih pisama, Sijevih poziva, Bajdenovih poruka i Makronovih faktura za ratne avione – vodio u svetlu budućnost koracima od sedam hermeneutičkih milja.
Ne znajući za taj Vučićev redak politički talent, neko sa strane rekao bi da mu se sve samo od sebe poklopilo kad je dva meseca kasnije – sad će evo tačno godinu dana – Bajdena u Beloj kući zamenio Donald Tramp. Dok su Vučićevi bodibilborderi po Beogradu lepili plakate “Trampe, Srbine!”, a on je, međutim, mudro kupujući Trampovu naklonost njegovom zetu Džaredu Kušneru već poklonio lepu jednu parcelu u suvom centru Beograda, sa sve zgradom Generalštaba srušenom u američkom bombardovanju 1999., veličanstvenom državničkom gestom tako simbolički završivši rat sa Sjedinjenim Državama.
Sa poklonom za Trampova zeta, pozivom na paradu u Moskvi, ugovorima sa građevinarima “brata Sija” i dve milijarde evra za francuske Rafale, srpski maršal Josip Broz Isto demonstrirao je tako novu spoljnopolitičku doktrinu, unapredivši Titov koncept “jednog dupeta na četiri stolice” u revolucionarnu Vučićevu “jednu stolicu u četiri dupeta”. Ne, ne, molim lepo, ovo sa Vučićem kao stolicom u dupetu beše samo figura, u gastroenterološkom smislu – sad i ja vidim – zvuči prilično neumesno, ali razumeli ste šta sam hteo da kažem.
Konačno, na vrhuncu svoje svetske geopolitičke slave, pre tačno godinu dana Aleksandar Broz Pardon Vučić ponudio je da u Beogradu lično organizuje istorijski susret novoizabranog američkog i staroizabranog ruskog predsednika. Ima li, uostalom, logičnijeg mesta za susret Trampa Srbina i Putina Još Većeg Srbina, ima li uopšte ijednog drugog logičnog?
“Ne postoji nijedna zemlja na svetu koja može da se poredi sa Srbijom po podršci predsedniku Trampu, i ja mislim da je to jedino mjesto na kugli zemaljskoj koje bi obojici odgovaralo”, preporučio se srpski predsednik na Televiziji Pink. “Srbija je izvan oba bloka, samostalna i nezavisna zemlja, pripremljena da Trampu i Putinu garantuje punu sigurnost.”
Da je pak Srbija “izvan oba bloka, samostalna i nezavisna zemlja”, šahovski je velemajstor Vučić pokazao tako što je tih dana – istovremeno sa pozivom Trampu i Putinu – svog ađutanta Anu Brnabić poslao u Karakas, kao jedinog uopšte predstavnika iz Evrope na inauguraciji novog predsednika Venecuele Nikolasa Madura, osvedočenog prijatelja Srbije i nepriznavača Kosova.
Impresionirani, Donald Tramp i Vladimir Putin smesta su, razume se, oduševljeno prihvatili Vučićevu inicijativu, i već u avgustu upriličili istorijski susret – u Ankorejdžu na Aljasci. U Ankorejdžu! Na celoj severnoj hemisferi ne postoji valjda mesto sa aerodromom koje je dalje od Beograda nego što je to pet hiljada milja daleki Ankorejdž na Aljasci. Kad ne bi znao da Vučić vešto drži za jaja i jednog i drugog, bogami bi čovek pomislio da su Tramp i Putin na karti sveta sa šestarom u ruci tražili neko mesto, bilo koje, samo da je šta dalje od onog krakatog gnjavatora.
Kako je to bilo moguće, šta se u međuvremenu desilo?
Eh, šta. Svašta.
Da skratim, najpre je Tramp Srbin iznenada Srbiji nametnuo carine od trideset pet odsto, veće čak i od onih za Kinu, onda se njegov zet Kušner još iznenadnije zahvalio na poklonjenim ruševinama Generalštaba i neraspakovane ih vratio Vučiću, pa je Kušnerov tast ostavio Beograd kao valjda jedinu evropsku državu bez američkog ambasadora, da bi naposletku hladnokrvno odbio i molbu za odgodu sankcija Naftnoj industriji Srbije u vlasništvu Rusa, i srpski maršal svečano je zatvorio rafineriju u Pančevu. Čovek i Srbin ne sme ni da pomisli šta bi tek bilo da Tramp nije osvedočeni Vučićev prijatelj.
Očekivao bi čovek i Srbin da Vučiću tada u pomoć priskoči drugi, možda i najveći osvedočeni prijatelj Srbije u celokupnoj svetskoj istoriji svedočenja prijateljstva, ali Putinu nije padalo na pamet da proda NIS i kurtališe Vučića bede. Ako ovaj, stigavši potom na paradu u Moskvu, ništa nije shvatio ni kad ga je dočekao nekakav nižerangirani činovnik ruskog ministarstva spoljnih poslova, ni kad je na Crvenom trgu dobio najdalje moguće mesto – na kraju poslednjeg reda, tamo negde oko Ankorejdža – postalo mu je malo jasnije kad ga je za tri glave niži osvedočeni prijatelj Putin onako svisoka upitao zašto je kupio francuske Rafale i koga je uopšte pitao za to. Čoveka i Srbina prosto je strah i da pomisli šta bi tek bilo da Putin nije osvedočeni Vučićev prijatelj.
Očekivao bi stoga čovek i Srbin da Vučiću u pomoć priskoče osvedočeni prijatelji iz Francuske i Evropske unije, ali oni iz nekog razloga digli nos što je išao u Moskvu: madam Ursula od Vučića je usred Beograda tražila “dela, a ne reči”, a Evropski parlament golemom je većinom doneo oštru rezoluciju o Srbiji, tražeći hitnu istragu državne korupcije koja je dovela do pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Čoveku i Srbinu, shvatili ste, smrzne se govno u dupetu pri pomisli šta bi tek bilo da Evropa nije osvedočena Vučićeva prijateljica.
Očekivao bi onda čovek i Srbin da Vučiću u pomoć priskoči barem brat Si, jer i nadstrešnicu i prugu gradili su upravo osvedočeni prijatelji iz Kine, ali oni su se samo preteći smeškali, čekajući da se Vučić vrati iz banke i plati radove na pravcu Požarevac – Golubovac, koji ga već sad koštaju preko tristo miliona evra. Čoveka i Srbina… no, shvatili ste.
Popucale, ukratko, one četiri stolice pod Vučićevim dupetom kao pod Šešeljem u bioskopu, i ostao mu samo osvedočeni prijatelj iz Venecuele. A kakve je Aleksandar Vučić kurčeve sreće, Tramp Srbin će na kraju, videćete, poslati vojsku da bombarduje Karakas kao onomad Beograd i otme Vučićeva osvedočenog prijatelja Nikolasa Madura, pa na ruševinama njegove predsedničke palate sagraditi kakav Tramp Tauer. A srpskog druga Tita niko ništa neće ni da pita.
Sva je sreća ispala da on jednim dupetom čvrsto sedi na četiri stolice, inače bi svet odavno otišao u sve tri pizde lepe materine.
Dobro, četiri.
