Deborova ideja o spektaklu danas zvuči manje kao teorija, a više kao opis svakodnevice: ekran u džepu, fotografija pre večere, ocena pre posete. Većina nas bira, putuje i druži se uz stalni pogled spolja, pa se Deborova rečenica da je spektakl „društveni odnos među ljudima posredovan slikama“ čita kao običan radni dan. Otuda pitanje koliko njegova dijagnoza i danas objašnjava svet u kojem živimo.
Kada slike postanu mera društvenog života?
Debor nije tvrdio da su slike zle same po sebi. Njegova teza je znatno složenija: kada društvo organizuje sopstveno iskustvo kroz prizore, ono što se ne vidi počinje da deluje kao da ne postoji. Prva rečenica prvog poglavlja to sažima: „Sav život u društvima u kojima vladaju moderni uslovi proizvodnje predstavlja se kao ogromna akumulacija spektakala.“ Ono što je nekad bilo življeno, sada se pokazuje.
Pogledajte kako danas izgleda običan događaj. Rođendan, koncert, putovanje ili čak ručak dobijaju drugi život na ekranu, a taj drugi život često postaje merilo uspeha prvog. Pitanje „kako je bilo?“ sve češće se pretvara u pitanje „kako je izgledalo?“. Debor je tu promenu opisivao kao pomeranje od bivanja ka imanju, a zatim od imanja ka pukom pojavljivanju.
Ipak, ne bi bilo pošteno svaku sliku proglasiti spektaklom. Fotografija deteta koje pravi prve korake ili snimak razgovora sa udaljenim prijateljem ne podrazumevaju nužno otuđenje. Deborova ideja postaje oštra tek tamo gde slika prestaje da svedoči o iskustvu i počinje da ga zamenjuje, pa čak i da ga unapred oblikuje. Razlika je tanka, ali presudna.
Kako prizori menjaju svakodnevno iskustvo?
Razlika između neposrednog iskustva i njegovog predstavljanja najlakše se uočava u sitnim stvarima. Kada stojite pred slikom u muzeju, možete je gledati. Možete je i fotografisati kako biste dokazali da ste bili tu. Prva radnja traži vreme i pažnju, druga traje nekoliko sekundi. Za većinu posetilaca danas druga postaje navika, a prva izuzetak.
Slično važi i za planiranje. Putovanja se biraju prema onome što će lepo izgledati u prikazu, restorani prema enterijeru i osvetljenju, a čak i razgovori prema tome koliko su podesni za prepričavanje. Pogled spolja ulazi u iskustvo pre nego što ono uopšte počne. Debor bi rekao da se život živi kao scenario za sopstveni prikaz.
Ovde se Deborova ideja dopunjuje savremenim razmišljanjima. Žan Bodrijar je tvrdio da simulacija može potpuno da istisne original, a Bernar Stigler je ukazivao na to da tehnike beleženja menjaju samu pažnju. Obojica nastavljaju Deborovu misao, ali je i komplikuju: slika nije samo maska iza koje stoji stvarnost, već deo načina na koji se stvarnost danas uopšte doživljava. Gde se završava iskustvo, a gde počinje njegov prikaz, nije više lako jasno razdvojiti.
Šetnja između posmatranja i potrošnje
Zamislite jednu običnu šetnju kroz grad. Počinje na trgu, nastavlja se pored izloga, pa uz nekoliko semafora stiže do mesta gde se ulica uvlači u zatvoreni prostor. Posmatranje grada može obuhvatiti i prostore kupovine, a pitanje koje se tu nameće jeste kako potrošnja menja iskustvo hodanja. Debor je u svojim lutanjima Parizom, u okviru situacionističke prakse drifta, upravo to proveravao: kako prostor oblikuje korake i pažnju onoga ko ide.
Primer koji to dobro ilustruje je BIG centar za kupovinu u Zrenjaninu, mesto na kojem se šetnja, gledanje i kupovina prirodno prepliću. Unutra nema vremenskih prilika, saobraćaja ni iznenađenja, ali ima izloga, mirisa kafe, osvetljenja prilagođenog zadržavanju i klupa za predah.
Ljudi tu ne dolaze samo da bi kupili nešto, već i da bi proveli popodne, sreli poznanike, odveli decu na igralište ili sedeli uz piće i posmatrali druge. Tržni centar je, drugim rečima, postao i prostor za druženje, a ne samo prodajni prostor.
Upravo tu Deborova teorija pokazuje i svoju snagu i svoju granicu. Snaga je u uvidu da se pogled i potrošnja tu stapaju: izlog je istovremeno slika i ponuda, a prolazak pored izloga je gledanje koje unapred ima smer.
Granica je u tome što bi bilo pojednostavljeno reći da su ljudi koji tu borave samo pasivni gledaoci. Porodica koja deli ručak, tinejdžeri koji se prvi put sami druže ili stariji par koji ovde pronalazi pristupačnu i toplu šetnju zimi zapravo stvaraju neposredan društveni život, makar i u prostoru koji je pre svega komercijalan.
Kritičko pitanje stoga nije da li takvi prostori sadrže spektakl, jer sadrže, već da li ostavljaju mesta i za nešto što spektakl ne može da pripremi unapred. Ako je odgovor da ostavljaju, onda je slika složenija od Deborove osude.
Koliko Deborova dijagnoza objašnjava sadašnjost?
Debor je, bez sumnje, prepoznao pravac. Središnje mesto slike u kulturi, spajanje informisanja, umetnosti i zabave, sklonost da se događaji pretvore u prikaz, kao i pretvaranje pažnje u robu, sve to danas deluje gotovo prirodno. Ono što je njemu bilo upozorenje, savremenom čitaocu je svakodnevni okvir, i zato se knjiga i dalje čita kao da je napisana nedavno.
Ipak, tri stvari mu izmiču. Prvo, Debor je pretpostavljao jednosmerni tok: centar proizvodi slike, a publika ih samo prihvata. Danas svako istovremeno gleda i biva viđen, pa je odnos složeniji nego što je mogao da zamisli.
Drugo, njegova teorija teško pronalazi mesta za otpor koji nije već unapred apsorbovan, dok savremena iskustva pokazuju da se i unutar komercijalnih okvira stvaraju stvarne veze. Treće, u njegovom pristupu nema mnogo razumevanja za zadovoljstvo koje slika može da donese bez nužne obmane.
Možda je zato najkorisnije čitati Debora ne kao presudu, već kao instrument pažnje. Njegove rečenice ne govore koliko je svet gotov, već gde bi vredelo zastati: na trgu, u galeriji, pred izlogom, u hodniku tržnog centra. Slika ne mora da pobedi ako je gledalac svestan da gleda.
Šetnja se na kraju vraća tamo gde je počela, na ulicu, sa nešto jasnijim osećajem koliko je od onoga što smo videli bilo namenjeno nama, a koliko smo sami odlučili da vidimo.
