Roman u pat-poziciji

Otac od bronce novo je delo plodnog pisca Gorana Tribusona, koji je za ovaj roman dobio čak dve literarne nagrade: Nagradu Fran Galović i Nagradu Gjalski. Tribuson je objavljivao zbirke pripovedaka, zbirke novela, niz romana, fimske scenarije, dugogodišnji je urednik Školske knjige, redovni profesor filmskog scenarija na Akademiji dramskih umjetnosti, te više od deceniju član HAZU. Odista očaravajuća dužina nečijeg opusa i životopisa može katkad stvoriti predumšljaj, predrasudu, apriorno poštovanje u očima kritičara i čitaoca generalno. Problem nastaje kada se taj unapred pruženi kredit autoru počne trošiti proporcionalno sa odmicanjem stranica u romanu te kada vas podebljana cifra na dnu poslednje stranice (u ovom slučaju, za savremene uslove gojazna brojka od 490 stranica)  dovede do znatne doze skeptičnosti u odnosu na kakvoću dotične pisane reči. Ali hajdemo mi redom i gredom.

Uzevši ovaj roman u ruke, pribojavao sam se da će biti reči o još jednom ratnom delu, o zakasneloj lamentaciji nad tim vremenima kojima je svaka lamentacija, čini se, uljez. I zbilja, ovo nije roman o ratu, premda je predratno stanje, spremanje za rat, a ratna i nacionalistička psihoza sveprisutna je u čitavom delu. Naime, ovo je roman o glavnom junaku Žaku Kralju koji nakon desetak godina provedenih u Beču, gde se bavio mutnim poslovima, dolazi u svoj rodni grad kako bi sahranio oca s kim nije bio u dobrim odnosima. U svom zavičaju zatiče očevu sestru, njegovu tetku Vukicu, stare drugare kao što je Pero Vitez, promenjene ljude oduvane nacionalističkim vihorima, razne provokatore, profitere, pijance, i na koncu Almu Horvat, njegovu nikad prežaljenu ljubav od pre petnaesetak godina.

U predvečerju rata, u veoma haotičnom stanju u kojem je Jugoslavija popucala po svim šavovima, u kome se svi ljudi na svoj način spremaju za užase koje ne mogu ni pretpostaviti, gde se lokalci naoružavaju, gde paradiraju paravojne formacije, a od JNA je ostalo samo ono poslednje A, gde se televizije utrkuju u propagandi te u kome je duh bratstva i jedinstva ustuknuo ispred pomahnitalih ideja nacional-šovinističkih pomračenih umova, Žak Kralj dolazi da pokopa svog oca koga teško naziva tatom i obnavlja kontakt sa već udatom Almom Horvat.

To bi bio neki plot romana, koji se može smatrati osnovicom svih događaja u njemu. Dakle rekao bih da je ovo roman o ljubavi između Žaka i Alme koja se nije ostvarila u mirnodopskim uslovima usled (gle podudarnosti) odlaska Žaka u vojsku u vreme Jugoslavije, ali se zato razgoropadila i otelotvorila u najgorem mogućem trenutku, kada se sve u datim konstelacijama protivilo tome: politička situacija, povampirena ljubomora Alminog muža Mikija Tomca, smrt oca, poljuljanost finansijskog stanja na kontu u Beču… pa gotovo sve. Ali ljubav je iracionalna pa se racionalne okolnosti s pravom autoru nisu činile presudnim, stoga je na prilično eksplicitan način nasadio njihovu ljubav na pijedestal čitave suštine ovog dela.

Dakako, autor se putem naratora (koji nam pripoveda u prošlom vremenu iz današnjeg rakursa) osvrnuo na političku situaciju: gotovo u svakom delu romana je oslikavao ratni naboj i njegove efekte na krhku psihologiju ljudi. Štaviše Tribuson je pokazao društveno angažovano neslaganje sa takvim varijetetima ljudskog društva, u redovima dela nesumnjivo pulsira izvesna kritika društva i situacije, ali čini se da to nije uradio na delotvoran način, delotvoran u smislu pravog uticaja na čitaoca kome se ta (ne tako više bliska) vremena čine posve tenzičnim i opasnim. Utisak je da je putem svog naratora Tribuson uputio jednu blagu kritiku nacionalizmu i agresiji.

Najpre, pripovedač je ideološki neobojen, prilično uzdržan u svojim osudama nacionalizmu, koji se katkad čini samo kao prepreka do njegove fatalne fascinacije Almom Horvat. Kao sin priznatog partizana i heroja Španskog rata, te junaka koji je dobio svoj spomenik u gradu, Žak je prirodno izvan domašaja nacionalističkog vrtloga (na ruku ide i dugogodišnje odsustvo), ali se ne doima kao neko ko je zapanjen od toga u šta se pretvorio miran kolotečinski jugoslovenski kontekst. Žak nije previše opterećen situacijom, a njegovo neslaganje sa time kuda ide hrvatski brod izražava samo kada je prinuđen da brani svoju nezainteresovanost. Zbilja Žak se uzrujava i ljuti na to kako “Peru Viteza više ne zanima Flashpoint, nova ploča Stonesa, sposlednje turneje…nego ga zanimaju politika, rat i jalove ratne prepirke.” (str. 92.) Međutim, njegov susret sa ovim transformacijama ljudi, kao i sa hrvatskim novogovorom (da li je gepek ili prtljažnik) su njemu relevantni samo dok je lično ugrožen, ali ne u domenu svetonazora i osobnog zgražavanja vojnog ludila.

Ako uzmemo u obzir da je on jedini kroz koga je Tribuson mogao uzgojiti zdravu društvenu kritiku, onda možemo konstatovati da on to zapravo nije u potpunosti nameravao. S druge strane, od samog naratora (“propali” student književnosti) ne možemo očekivati neku preteranu elokventnost u izrazu, ali ostaje utisak da stil u romanu, taj spoljašnji ukras dodat izrazu, kod Tribusona nije previše odstupio od uobičajenog govora, što ne možemo uzeti kao prednost, već naprotiv kao nedostatak delu.

Kraj romana otkriva da su svi našli u pat poziciji. “Moram napomenuti kako pat u pravom šahovskom svijetu ne predstavlja nikakvu sramotu, nego je tek nužda koja se zna dogoditi”, kaže nam pripovedač na izdisaju romana te navodi kako se u takvoj situaciji protivnici rukuju uz upisivanje po pola boda na svome kontu. U nekom prenosnom smislu pat pozicija je neodređen i neodlučen položaj, stanje koje se ne može promeniti, u kome se ne može ništa posebno učiniti, praktično bezizlazno stanje nužnosti. Do takve je pozicije doveo svoje protagoniste Tribuson na kraju romana, saterao ih u ćošak u kome su svi stali, ali u teskobi i sa gorčinom u ustima: Kralj ne zna kako će se razvijati Almino stanje, Tomac nakon svega shvata šta je sve propustio u svom braku itd. Možemo uzeti slobodu i ustanoviti da ovakav ishod podseća metaforično, gotovo metonimijski, na ishod društveno-političke zlokobne avanture u koju su upali ovdašnji narodi, što hotimično, što nehotice, što svojom, što krivicom drugoga. Na koncu se svi nalaze u pat poziciji, u kojoj niko nije u šahu, ali se takođe niko ne može suštinski pomeriti od prvobitnih pozicija nacionalizma, mržnje, besnila ili tzv. “desnila”.

Ako je to na umu imao autor dok je ovako smestio rasplet fabule, onda možemo klimnuti glavom pred ovakvim postupkom, međutim u suprotnom moram navesti da je kraj romana bez pravog naboja i logičnosti. Nije sasvim jasno kako se dvoje koji su se tako voleli (po navodima dvoje protagonista) nisu stupili u nikakav kontakt te kako je ta ljubav opstala nakoj više od deceniju. Nije jasno kako se Miki tek sada zaljubio u Almu ili kako je Alma tako dugo bila u braku sa njim i niz takvih trivijalnih pitanja na koje autor nije ponudio valjan odgovor. Činjenica je da je autor na kraju pat poziciju sasvim izričito naveo, nije ostavio čitaocima nimalo prostora za razvoj fantazije, te da je sama komparacija pomalo površna.

Sve u svemu, Otac od bronce je mlaka i ovlaš shvaćena društvena kritika i štura ljubavna priča. Autor je jasno zauzeo stav protiv ratnih ludila, ali se te teme, premda sveprisutne u delu, dojma sam, površno dotakao. S druge strane, o ljubavi se pripoveda kao o sili koju rat ne tangira, koja se ne da zaustaviti ni u kakvim društvenim okolnostima, ali ponovo na nedovoljno uverljiv način s korišćenjem podosta izlizanih obrazaca u odnosima, kako je u prethodnom ulomku naznačeno. Sve u svemu malo za 480 strana.

booksa

1 comment

  1. Prikaz bez kalkulacija. Prihvatit ću se romana. Velik je Tribuson.

Odgovori