Rastanak vlasti i znanja

 
Fotografija članka

Tomaž Mastnak: U dronovskoj demokraciji vrijedi pravilo da se vrh političke vlasti u normalnim okolnostima rukovodi logikom izvanrednih okolnosti. Foto: Tinstring.net

Odnos između znanja i vlasti se menja. “Znanje je moć” je bila ponosna parola koja je za neko vreme nadživela prosvetiteljski svet iz kojeg je nastala. Čak je i orvelovski obrt – da je neznanje moć – predstavljao kompliment verovanju u moć znanja. To verovanje je podrazumevalo da se tamo gde je moć nalazi znanje, i da je zato znanje neophodno tamo gde se skoncentrisana društvena moć sprovodi u delo, dakle tamo gde je vlast, odnosno: na vlasti.

Danas i letimičan pogled na to ko i kako nama vlada nemilosrdno otkriva da su se vlast i znanje rastali ili, optimistički gledano, razišli. U Sloveniji, svaki predsednikov javni nastup pokazuje da su prosvetiteljstvo i njegove parole mrtva prošlost – što važi i za nastupe većine onih na manje prestižnim vladajućim položajima. Ali ne budimo previše lični. Ne ide nam loše zato što nama vladaju nesposobni, neznalice i nekompetentni. Nesposobni, neznalice i nekompetentni vladaju jer upravo oni najbolje ispunjavaju zahteve sistema. (To što smo ih izabrali je, pak, uvreda koju smo odlučili da sami sebi nanesemo.) Degradacija vlasti i uništavanje obrazovnog sistema, na primer, nisu neki posredni, nenamerni, sekundarni efekti neoliberalnog režima, niti neizbežna žrtva na koju nas primorava krizna situacija jer drugačije nažalost ne može. Ne, to su izrazi logike sistema u kome značaj znanja opada, sistema kome više nije potrebno kvalitetno i široko dostupno obrazovanje, sistema koji se, na kraju krajeva, oslanja na fleksibilnu, a ne na kvalifikovanu radnu snagu.

Pogledajmo ovaj problem tamo gde se globalni sistem kristalizuje, u SAD. Taj kristal je bespilotna, dronovska demokratija. U dronovskoj demokratiji važi pravilo da se vrh političke vlasti u normalnim okolnostima rukovodi logikom vanrednih okolnosti. Decizionizam, donošenje odluka od životnog značaja, nevezano za vladavinu prava i tipično za vanredne slučajeve, nalazi se u srži redovnog funkcionisanja demokratskog sistema. U pitanju su životne odluke zato što se odlučuje o životu i smrti. Ove odluke su od centralnog političkog značaja jer ne određuju samo sudbinu neprijatelja, nego određuju i ko su neprijatelji – što je po određenom shvatanju politike sam pojam politike. (Takvo shvatanje politike inače povezujemo sa nacizmom, ali se ono u poslednjoj deceniji odomaćilo u najdemokratskijim državama.) Ove odluke se legitimišu ratom (“protiv terorizma”), što je sa konceptualnog gledišta ispravno, ali zbunjuje to što se rat ne vodi u ratnim nego u  redovnim uslovima. Ako je vrh državnog aparata u ratu usred redovno funkcionišućeg demokratskog sistema, rat je redovni sastojak demokratije.

Neodvojivo od opisane logike odlučivanja jeste da se odluke donose bez znanja građana. Sada je normalno da građani ne znaju šta radi vlast, jer po logici vanrednih okolnosti i ne treba da znaju. Ne znaju ni ko, ni gde, ni kada i po kakvim (ako ih ima) zakonima, ni zašto i zbog čega donosi odluke koje ih uvlače u rat na život i smrt. Demokratija podrazumeva građansko neznanje kao jedan od svojih osnovnih elemenata i ona ga proizvodi. To naravno nije isključiva karakteristika demokratije. Ironija je u tome što je demokratija postala upravo ono što u idealnim uslovima ne bi trebalo da bude. Njen glavni stub trebalo bi da bude informisani građanin. Sada je građanin predmet prikupljanja informacija – u razmerama koje u istoriji nisu zapamćene.

Ali ključno u dronovskoj demokratiji je to što ni sama vlast ne zna šta radi. Tačno je, naravno, da je znanje svakog oblika vlasti ograničeno, činjenično kao i načelno. Načelno su na ograničenom znanju vlasti insistirali Hajek i družina, kada su tridesetih godina prošlog veka formulisali neoliberalizam. Pitanje znanja je za njih bilo od ključnog značaja. Pošto je znanje države bilo nedostatno odnosno ograničeno, tvrdili su oni, država mora da se odrekne ambicije da uređuje ekonomiju. Ali nikad nisu tvrdili da država ne treba da ima dovoljno znanja da vodi politiku. Dronovski demokrati, intelektualno patuljasti potomci prve generacije neoliberala, ne znaju šta rade kada donose odluke koje definišu prirodu državne politike.

Ni visoki državni zvaničnici koji donose odluke o bespilotnim napadima ni operativci koji na kraju procesa ispaljuju rakete, najčešće ne znaju na koga tačno nišane, a još manje koga ubijaju. Odluke se često zasnivaju na fragmentarnim podacima koje obaveštajci, koji su više nego jednom pokazali da ih nije teško prevariti, dobijaju od nepouzdanih i neproverenih izvora. Odluke se donose na osnovu nagađanja i pretpostavki, ponekad i iz osvete. Kriterijumi za utvrđivanje neprijatelja i procenu stepena opasnosti koju on predstavlja su nepouzdani i njihova upotreba nipošto nije savesna. Ne radi se o tome da su greške moguće. Po rečima bivšeg šefa CIA grupe zadužene za Bin Ladena, operativaci “ne žele da znaju koga će ubiti”.

Ubijanje je samo odustajanje od toga da se od ubijenih dobiju saznanja. Pod prethodnim američkim predsednikom neprijatelje su mučili da bi od njih nešto saznali. Pod sadašnjim ih ubijaju. Tako čovečanstvo napreduje: odustali smo od mučenja, jer je nezakonito i velikom delu javnosti neprijatno, i zamenili ga vansudskim egzekucijama (pri čemu smo nešto i uštedeli).

U državnom vrhu, dakle, odlučuju o egzekucijama ne znajući tačno koga će ubiti. Isto tako ne znaju ni šta će postići takvom vrstom ubijanja. Studije pokazuju da dronovske egzekucije nisu sredstvo za postizanje strateških ciljeva, nego sredstvo čija upotreba zacrtava ciljeve i strategiju. Dronovima ubijamo zato što možemo, ne znajući šta želimo time da postignemo, niti šta zaista postižemo. Po analogiji, slovenački predsednik ne govori zato što ima nešto da kaže, nego zato što može da govori.

Drugi kristal logike globalnog sistema koji ću samo nakratko spomenuti jesu centri finansijske moći. U krizu nas nije dovelo takozvano klasično bankarstvo, nego kreativni deo “finansijske industrije”, finansijske spekulacije. Posle šest godina analiza i razmišljanja (kao i glumljenja neznanja i izvrdavanja) odluke koje su dovele do finansijske i ekonomske krize mogu se opisati kao kockanje. Kao što je za dronovsku demokratiju karakteristična koegzistencija najsavremenije tehnologije i neznanja, tako su ovde vrhunska tehnologija i visoka matematika upregnute u igre na sreću, upregnute u osnovno neznanje o tome šta donose prihvaćene odluke.

Izvor: h-alter

 

 

Odgovori