Jugoslavija moje mladosti

Jugoslavija nije ideal, nije ideologija, još manje komunizam, nije politika a ni bratstvo i jedinstvo. Jugoslavija je neponovljivi zbir mirisa, ukusa i uspomena koje nosimo o ljudima koji nisu više sa nama i stvarima kojih više nema. Istorije se falsifikuju, ukusi i mirisi ne mogu.

Pripadam poslednjoj generaciji koja je postala punoletna u SFRJ. Poslednja koja je kompletirala ceo put, od Titovih pionira i omladinaca do JNA. Nama je zapisano i da budemo poslednji mohikanci velike Jugoslavije, poslednji izvorni jugonostalgičari, čuvari žive a ne knjiške ili fiktivne memorije na zemlju svih južnih Slovena.

Poslednji smo koji će moći da kažu da su živeli u zemlji od Đevđelije do Triglava i od Đerdapa do Jadrana i nama je zapao usud da zatvorimo vrata i ugasimo svetlo jugonostalgije, jednom za svagda. Dok bude nas Jugoslavija će biti deo nečijeg sećanja, biće živa, jer je svako živ dok ga se drugi sećaju. Posle nas Jugoslavija će postati samo istorija, lekcija na času, poglavlje u udžbenicima, i motiv poneke knjige ili filma.

Jugoslavija će kako vreme bude prolazilo biti sve lepša u našim očima jer ona nije za za nas imaginacija, ideologija ili apstrakcija, romansirana priča o nekim prošlim vremenima. Ona je sećanje na našu mladost, naša neraskidiva veza sa prvim saznanjima, prvim ljubavima, prvim pobedama, prvim ushićenjima. U njoj smo prohodali, progovorili, ona je bila naša prva identifikacija. Mi smo znali samo Jugoslaviju osamdesetih, bili smo dovoljno veliki da vidimo sve lepo i dovoljno mladi da ne shvatamo ili ne uzimamo za ozbiljno sve što je bilo ružno. Mi jesmo bili Jugosloveni, posle smo postali sve drugo.

Jugoslavija je naša prva otažbina i kako reče jedan albanski beg Indru Montaneliju između dva svetska rata: otadžbina se najviše voli kada se izgubi. Naravno, ima i među nama falsifikatora vlastitih sećanja i onih koji bi da prilagođavaju prošlost sadašnjosti. Moj pradeda je postao punoletan kada je Jugoslavija stvorena, odnosno Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u godini kada je SFRJ izbrisana sa geografskih karti, izlaskom Slovenije i Hrvatske, ja sam tek ušao u svet odraslih. Između naša dva punoletstva, i četiri generacije, protutnjao je “Kratki vek”, kako ga je definisao Erik Hobsbom, i sa njim Jugoslavija.

Čitajući, kao tinejdžer, romane Jozefa Rota i Štefana Cvajga, nisam ni slutio da ću se decenijama kasnije prepoznavati u Radecki maršu, Kapućinskoj grobnici ili Jučerašnjem svetu. Ta povezanost tanke niti bola i sete za nepovratno izgubljenim stvarima, to paradoksalno stanje u kojem srcem i dalje jako osećamo svaki otkucaj prošlog dok nam se pogled sećanja magli prolaskom godina i koprena prolaznosti izbleđuje nekadašnju stvarnost.

U školi su nas učili da je Austrougarska monarhija bila tamnica naroda, baš kao što već trideset godina od Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Banjaluke do Beograda, Podgorice, Prištine i Skoplja utiskuju u glavu đacima da je Jugoslavija bila, manje-više, slični kazamat nacija.

Čudio sam se, tih kasnih osamdesetih, zašto neko sa setom prepričava putovanja rođaka prodavca kestenja od Slovenije do Galicije (Ukrajine) bez ijednog graničnog prelaza i zbog čega je to bitno, ne shvatajući da je to bila metafora širine i prednosti različitosti. Pitao sam se kako neko može da žali za “tamnicom naroda” i da ima nostalgiju za njom, ne sluteći da će se i nama, ili barem nekima od nas, isto dogoditi, jer smo živeli u zabludi da svima, ili velikoj većini, kuca srce za sve.

Jugonostalgičari našeg kova nemaju nostalgiju za komunizmom, za Josipom Brozom, još manje za služenjem vojnog roka u zabitima i po turobnim kasarnama, ne nedostaje nam sistem, samoupravljanje, partijske organizacije i sastanci, radni i kućni saveti, špijuni zaduženi za svaku zgradu ili ulicu, uštogljeni političari, dosadni TV dnevnici i sivilo velikih gradova. Za nas Jugoslavija nije ideal, nije ideologija, još manje komunizam, nije ona ni svi Srbi, Hrvati, Slovenci, Bošnjaci, Crnogorci, u jednoj državi, nije politika a ni bratstvo i jedinstvo.

Jugoslavija je neponovljivi zbir mirisa, ukusa i uspomena koje nosimo o ljudima koji nisu više sa nama i stvarima kojih više nema. Istorije se falsifikuju, ukusi i mirisi ne mogu, zato je Jugoslavija naš spomenar i dnevnik odrastanja. Svako od nas ima personalizovani spisak vezan za zemlju koje više nema.

Za mene je Jugoslavija put u Sarajevo sa mojom bakom i tulumbe na Baš čaršiji, vožnja zelenim autobusima u Beogradu i video igrica “Snupi” kupljena u komisionu, letovanja u Rafailovićima, Lazine mekike (Stigao je Laza i mekika taza) i spuštanje na more Petrovačkim stranama, zimske pripreme u Medulinu (mesto pored Pule gde su se jugoslovenski atletičari pripremali za novu sezonu) i “pozajmljeni” kamenčić iz Arene u Puli, putovanje u Velenje gde mi je jedna deklica prvi put pevala tiho na uvo “ti možeš da mi radiš sve” i gigantske kugle sladoleda u Celju, nedeljni ručak posle subotnjeg tulumarenja kod mame mog najboljeg druga u Križevcima, moravac koji smo igrali u nekom zagorskom selu čije sam ime zaboravio na svadbi drugarice, miris smole i četinara na Zlatiboru, kupanje u Tisi, sir i vrhnje na Kalniku, prvi izlazak u Kulušić, Kefu i Salun.

Mi smo poslednji originalni jugonostalgičari, kao što su Rot i Cvajg bili nepopravljivi melanholični čuvari lepšeg lica žuto-crne monarhije. Mi smo kao neka vrsta modernih Jevreja, baš kao što su bili Rot i Cvajg, kojima je neko oduzeo najbolju moguću državu, s tom razlikom što mi nemamo Izrael, i što bi “dogodine u Jajcu” više zvučalo kao zezanje a mnogo manje kao svečano obećanje.

Biće i u budućnosti onih koji će folklorno žaliti za Jugoslavijom, kao što ima i danas onih koji lamentiraju za Austrougarskom, jer su pročitali nešto, odgledali neki film ili slušali muziku iz jugoslovenskih vremena. Međutim, to će biti samo imaginacija, opsena trenutka i plod sklonosti da glorifikujemo i ulepšavaom prošlost koju nismo živeli.

Mi znamo kakva je zaista bila Jugoslavija, znamo njene mane i neizrecive istine, kontradiktornosti i rivalstva. Međutim, vreme je lekovito, čuva nas od nas samih i briše nam, ublažava ili relativizuje neprijatna sećanja a gura i vaja u prvom planu sve što je bilo lepo i dirljivo. Jugoslavija je naša dunja u ormaru koju čuvamo i koja nam miriše sve bolje – ko je nema ne može to da razume.

pulse

Odgovori