Srpska posla: Dnevno sveža ljudetina

Ne znam, rekoh, čija je bila blistava ideja i ko je demonski mastermajnd kome je sišla s uma, ali hladnokrvna ubistva, izmrcvareni leševi, kante krvi i odrubljene glave – neće se možda predsedniku Vučiću svideti ovo što ću reći – sve su, svja i svašta, samo ne ništa uznemirujuće, užasno, strašno i šokantno

Vučić i njegova mečka Vulin (foto Predrag Milosavljević/Xinhua/PIXSELL)

Čija je bila ta blistava ideja, ko je demonski mastermajnd kome je sišla s uma, jednom ćemo – daće Bog – i to saznati. Tek, pre bezmalo četiri meseca predsednik Srbije Aleksandar Vučić u pratnji svoje dve mečke, premijerke Ane Brnabić i ministra policije Aleksandra Vulina, na senzacionalno je najavljenoj konferenciji za novinare upoznao javnost sa detaljima bespoštednog rata kojega on i srpska država vode protiv klana uhapšenog mafijaša i vođe Partizanovih navijača Veljka Belivuka zvanog Velja Nevolja, pa onda – sve dramatičnim glasom upozoravajući poštovane gledaoce da sklone decu – prikazao nekoliko eksplicitnih fotografija Veljinih žrtava iz suparničkog klana, unakaženih leševa odsečenih glava, sa jasno neizrečenom porukom: “Vidite ovu smrskanu glavu? To sam mogo biti i ja.”

Tako je počeo najnoviji srpski rijaliti šou, za kojega su sve one Farme i Zadruge go kurac, a izraz “go kurac” upravo starozavetni psalam iskukičan na čaršafu igumanije manastira Grnčarica.

Sve otada, eto, već bezmalo četiri meseca srpski je javni prostor zatrpan video zapisima brutalnih međusobnih ubistava dva mafijaška klana i fotografijama iz podruma Veljine “vikendice strave” u Ritopeku, s prizorima najstrašnije izmučenih ljudi i njihovih masakriranih trupova, odsečenih glava i udova, iskopanih očiju i odrezanih ušiju. Beogradski tabloidi već mesecima tako izgledaju kao katalozi mesnoprerađivačke industrije, a predsednik Vučić i njegova mečka Vulin, koji na Pink televiziji sad već imaju svoje redovne termine – uz snimke hektolitara krvi i komada ljudskog mesa spremnih za proizvodnju ćevapa u profesionalnoj mesarskoj mašini za mlevenje mesa u Veljinom podrumu – kao da vode nekakav makabrični kulinarski šou, “Kafana kod Hanibala Lektera” ili tako nešto.

I sve, dabome, garnirano prigodnim egidama “uznemirujuće!”, “užasno!”, “strašno!” i “šokantno!”.

Uznemirujuće, užasno, strašno i šokantno?!

Ne znam, rekoh, čija je bila blistava ideja i ko je demonski mastermajnd kome je sišla s uma, ali hladnokrvna ubistva, izmrcvareni leševi, kante krvi i odrubljene glave – neće se možda predsedniku Vučiću svideti ovo što ću reći – sve su, svja i svašta, samo ne ništa uznemirujuće, užasno, strašno i šokantno. Ili barem ne u onom Vulinovom “srpskom svetu”, u kojemu iskasapljeni naduti leševi plutaju javnim prostorom evo već trideset godina, a posle svake kiše po baštama u predgrađima ljudske kosti niču kao korov.

Svaka bolja kuća u tom svetu još uvek negde u dnu ormana ima drevnu video kasetu sa streljanjima nekih nesrećnika i skraćenim snimcima fudbala sa odsečenim glavama, ili barem izbledele fotografije leševa prosutih creva i raskoljenih glava prekrivenih rojevima muva, a u onim starim kutijama za cipele tamo u ćošku, iza kaseta, još će se naći davno sasušenih ljudskih ušiju i jezika: svih tih trideset godina, još otkako su ono “srpskim svetom” pronosili leš i odrubljenu glavu cara Lazara, nekrofilna srpska kultura pažljivo uzgaja kult rata, smrti, krvi i leša – našeg ili njihovog, svejedno – da bi se trideset i prvu godinu neki genije dosetio da uznemiri i šokira srpsku javnost prizorima mafijaških ratova, smrti, krvi i leševa odsečenih glava.

– Fantastična ideja! – oduševljeno je predsednik Vučić udario dlanom o sto. – Ali gde da sad nađem takve fotografije? Meni Ksenija sve pobacala kad se rodila Milica.

– Ima Velja – dobacio je Vulin. – Video ja.

Uznemirujuće, užasno, strašno i šokantno? Pa šokantnije bi bilo da je Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare – sve u društvu svoje dve mečke najavljujući dosad neviđene snimke i zamolivši poštovane gledaoce da sklone decu – prikazao eksplicitne fotografije cveća i drveća.

– Šta je ovo, ovo je strašno! – dlanovima bi prekrio oči mnogi stanovnik Srpskog sveta. – Jel to topola?

– Jeste, topola – došavši do vaduha kratko bi odgovorio drugi.

– Pa što je neko ne poseče, ja ovo ne mogu da gledam! Drvo usred grada! Šta radi Vesić?

– “A na ovoj fotografiji vidimo šetače na Kalemegdanu” – začuo bi se u to iz televizora glas Aleksandra Vulina. – “Kao što vidite, ljudi najnormalnije šetaju, pričaju i smeju se.”

– Jebotebog.

– Neverovatno.

– “Ovde smo malo blurovali cveće u punom cvatu, ali mi tačno znamo o kojem cveću je reč” – začuo bi se u to i glas Aleksandra Vučića. – “Evo ga u pozadini čovek sedi na klupi, možete jasno da vidite kako čita novine.”

– Šta bre radi, šta je reko?

– Čita novine.

– Ladno čovek novine čita?!

– Na Kalemegdanu.

– Pfu, majkuimjebem, šta nam rade!

To bi, pitate li mene, bio šok i neverica: udarni večernji termin, milioni Srba prikovani pred televizorima, a u studiju Pink televizije Vučić i njegove dve mečke vade iz fascikla fotografije cveća, drveća i šetača na Kalemegdanu. Ili, još bolje, snimke jezera, reka i kanjona. I zalazaka sunca. Dobro, znam, sad baš preterujem, ali razumeli ste šta hoću da kažem.

To bi, eto, bilo neviđeno i uznemirujuće, a ne raskomadana tela, prerezani vratovi i odsečene glave. Ili bi barem, rekoh, tako bilo u Srpskom svetu, gde je ljudsko meso došlo jevtinije od prasetine, a glave se kotrljaju kao u kuglani. Pre desetak godina, dok sam još živeo u Beogradu – samo jedan primer – u mom vračarskom komšiluku istu su jednu takvu odsečenu ljudsku glavu našli na trotoaru Bulevara kralja Aleksandra! Jebo te Velja Nevolja, policijski foto arhiv i Pink televizija: ljudi ovde živu ljudsku glavu – dobro, to se samo tako kaže – mogu da vide već i u suvom centru grada, usred najprometnije beogradske ulice! Gde su je, uzgred, našli među granama sveže posečenog stabla: glave se tu, shvatili ste poantu, seku kao zdrave topole.

Na trotoaru! A Aleksandar Vučić rešio da šokira Srbe pokazujući im iskasapljena tela i ljudsko meso na televiziji!

– Šta je ovo, ovo je strašno! – dlanovima je prekrio oči mnogi stanovnik Srpskog sveta. – Dal su to kučetu odrezali glavu? Nije valjda kuče?!

– Ma jok, čovek – kratko mu je odgovorio drugi. – Eno mu ga nož u šiji, eno mu stopalo.

– ‘Ršupičkumaterinu, ja mislio kuče – odahnuo je onaj. – Bogami sam mislio da melju kućeće meso za ćevape.

– Ja to ne mogu da gledam! – dobacila je u to užasnuta domaćica iz kuinje. – Lepo će da unište flajšmašinu, ne može tako meso da se melje, treba lepo da se otkosti.

Kada stoga predsednik sa svojim mečkama na svoj termin na Pink televiziju dolazi sa fasciklima fotografija iz podruma Veljine “kuće strave”, pa novinarima obeznanjenim od dosade pokazuje raščetvorena ljudska tela, odsečene prste i prosuta creva, to u stvari hoće da kaže: “Dragi Srbi, ne brinite, sve imamo pod kontrolom, stanje je redovno”.

A dragi Srbi dokono otpuhuju pred televizorom i čekaju Farmu i Zadrugu. Preko celog ekrana razbaškarili se pripadnici suparničkog klana, baška ruka, baška noga, tamo mašina za melevenje mesa, tamo noževi i testere, švenkuje kamera po golemoj lokvi krvi što je prekrila pod Veljina podruma, a poštovani gledalac samo kaže:

– Jebem ga ko mu je stavljao pločice.

portalnovosti

1 comment

  1. Genije. Koje djelce!

Odgovori