Četiri važne teme


Foto: Predrag Trokicić

Ovde ću izložiti četiri važne, manje vidljive teme iz moje nove knjige Capitalism, Alone: The Future of the System That Rules the World / Kapitalizam po sebi: budućnost sistema koji vlada svetom. Knjiga otvara i mnoga druga važna pitanja koja će verovatno privući više pažnje čitalaca i kritike nego pomalo apstraktna i filozofska pitanja koja ću ovde ukratko prikazati.

1. Kapitalizam kao jedini način proizvodnje u svetu. U doba prethodnog vrhunca procesa globalizacije pod vođstvom Velike Britanije, kapitalizam je morao da deli planetu sa različitim feudalnim ili sličnim sistemima za koje je karakteristično korišćenje radne snage koja nije slobodna: prinudni rad je ukinut u Austrougarskoj 1848, a u Rusiji 1861; ropstvo je stavljeno van zakona u SAD 1865, a u Brazilu tek 1888; radna snaga vezana za zemljišni posed nastavila je da postoji još neko vreme u Indiji i u nešto manjoj meri u Kini. Posle 1917. kapitalizam je svet delio sa komunizmom koji je na svom vrhuncu imao iza sebe gotovo trećinu svetske populacije. Tek posle 1989. kapitalizam postaje ne samo dominantni nego i jedini sistem organizacije proizvodnje (I poglavlje).

2. Globalna istorijska uloga komunizma. Činjenica da kapitalizam (ekonomski način organizacije društva) dominira širom sveta ne znači da politički sistemi svuda moraju biti organizovani na isti način. Predistorije različitih političkih sistema značajno se razlikuju. U Kini i Vijetnamu komunizam je bio sredstvo izgradnje indigenog kapitalizma (objašnjeno u nastavku). Razlike u „genezi“ kapitalizma, to jest, u načinu na koji je kapitalizam „stvaran“ u različitim zemljama, mogu objasniti zašto danas postoje najmanje dva tipa kapitalizma. Ne verujem da će se ikada pojaviti kapitalizam koji će biti istinski univerzalan.

Da bismo razumeli zapažanje o različitim predistorijama kapitalizma, moramo se vratiti na pitanje o ulozi komunizma u globalnoj istoriji i tako na teorijsku istoriju (histoire raisonée) 20. veka (III poglavlje; Prilog A).

U tumačenjima istorije 20. veka postoje dva glavna narativa: liberalni i marksistički; i jedan i drugi pripadaju tipu „Jerusalima“, rečima ruskog filozofa Berđajeva. I jedan i drugi prikazuju svet kako napreduje od manje razvijenih ka razvijenijim oblicima i završavaju na poslednjoj stanici koja može biti liberalna kapitalistička demokratija ili komunizam (društvo obilja).

Oba narativa imaju teškoća u tumačenju istorije 20. veka. Liberalni narativ nije u stanju da objasni izbijanje Prvog svetskog rata korišćenjem liberalnih argumenata o širenju kapitalizma, (miroljubive) trgovine i međuzavisnosti zemalja i pojedinaca, jer ako njihovi argumenti stoje, onda se ovaj strašni sukob nije smeo odigrati, svakako ne na način na koji se odigrao – kao dotad najrazorniji rat između najrazvijenijih kapitalističkih zemalja. Drugo, u liberalnom narativu i fašizam i komunizam se prikazuju kao „devijacije“ (kao dva ćorsokaka) na putu do hilijastičke liberalne demokratije, bez mnogo obrazlaganja kako je do tih „devijacija“ došlo. Tako su liberalna tumačenja izbijanja Prvog svetskog rata i dva „ćorsokaka“ često tek priručna i provizorna, uz prenaglašavanje uloge pojedinačnih aktera i idiosinkratičnih događaja.

Marksističko tumačenje istorije 20. veka je mnogo ubedljivije, kako u objašnjavanju Prvog svetskog rata (imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma) tako i fašizma (pokušaj oslabljene buržoazije da spreči talas levičarskih revolucija). Ali marksistički model nema šta da nam kaže o 1989. i padu komunističkih režima, pa tako ne može ponuditi ni objašnjenje uloge komunizma u globalnoj istoriji. Pad komunizma je iz striktno marksističke perspektive katastrofa koja se ne može objasniti, kao što se ne bi mogla objasniti „regresija“ na kmetski sistem i tri klasna staleža posle buržoaske revolucije. Zato marksizam odustaje od pokušaja tumačenja istorije 20. veka.

Uzrok ovog neuspeha je u tome što marksizam nikada nije ustanovio smislenu distinkciju između standardnih marksističkih modela koji prikazuju nizanje društveno-ekonomskih formacija (što ja nazivam zapadnim putem razvoja, ZPR) i evolucije siromašnih i kolonizovanih zemalja. Klasični marksizam se nikada nije ozbiljno zapitao da li je ZPR primeren model za takve zemlje. Verovalo se da će siromašne i kolonizovane zemlje jednostavno napredovati istim putem koji su prešle razvijene zemlje, uz izvesno zakašnjenje, i da će kolonizacija i imperijalizam konačno doneti kapitalističku transformaciju i tim društvima. Upravo tako je Marx video ulogu engleskog kolonijalizma u Aziji. Ali kolonijalizam se pokazao kao nedovoljno snažan da obavi taj gobalni zadatak i uspeo je da presadi kapitalizam samo u nekoliko manjih enklava kao što su Hong Kong, Singapur i delovi Južne Afrike.

Globalna istorijska uloga koju je odigrao komunizma bilo je društveno i nacionalno oslobađanje kolonizovanih zemalja (naglašavam da u razvijenim zemljama nije bilo potrebe za nacionalnim oslobađanjem). Jedino komunističke ili levičarske partije mogle su uspešno izvesti obe revolucije. Nacionalne revolucije su donele političku nezavisnost. Društvena revolucija je ukinula feudalne institucije koje usporavaju rast (moć zemljoposednika, rad vezan za zemlju, rodna diskriminacija, nedostupnost obrazovanja za siromašne, verska zatucanost itd). Komunizam je tako otvorio put razvoju lokalnih oblika kapitalizma. Funkcionalno posmatrano, komunizam je u kolonizovanim društvima Trećeg sveta odigrao ulogu koju je domaća buržoazija imala na zapadu. Jer indigeni kapitalizam se mogao pojavite tek posle rušenja institucija feudalnog društva.

Zato kratka definicija komunizma može glasiti: komunizam je društveni sistem koji je nazadnim i kolonizovanim društvima omogućio da prevaziđu feudalizam, povrate ekonomsku i političku nezavisnost i izgrade domaće oblike kapitalizma.

3. Globalna dominacija kapitalizma omogućena je izvesnim odlikama ljudskih bića koje sa stanovišta etike mogu biti problematične (a koje kapitalizam zauzvrat podstiče). Komercijalizacija i gomilanje bogatstva učinili su nas prefinjenijim u pogledu manira (rekao bi Montesquieu), i to koristeći osobine koje smo tradicionalno opisivali kao poroke – potraga za zadovoljstvima, moći, profitom (rekao bi Mandeville). Poroci su suštinski važni za „rađanje“ hiperkomercijalizovanog kapitalizma koji te poroke zauzvrat podstiče. Filozofi su ih prihvatali, ne zato što su po sebi poželjni, već zato što njihova kontrolisana upotreba omogućuje ostvarenje višeg društvenog dobra: dostizanje materijalnog blagostanja (Smith, Hume).

Ipak, kontrast između ponašanja prihvatljivog u hiperkomercijalizovanom svetu i naših tradicionalnih predstava o pravdi, moralu, sramoti, časti i gubljenju obraza proizvodi provaliju koja se mora popuniti licemerjem; čovek ne može sebi otvoreno priznati da je pravo na slobodu govora ili mogućnost da se suprotstavi šefu prodao za novac, pa je otuda potrebno da se takve činjenice prikriju lažima ili iskrivljenim prikazivanjem stvarnosti.

Iz knjige (V poglavlje)

„Dominacija kapitalizma kao najboljeg ili jedinog načina organizacije proizvodnje i distribucije čini se apsolutnom. Nema izazivača na vidiku. Kapitalizam je osvojio dominantnu poziciju zahvaljujući sposobnosti da apelovanjem na lični interes i želju da posedujemo organizuje ljude tako da oni, na jedan decentralizovan način, mogu stvarati bogatstvo i konačno poboljšati životni standard prosečnog ljudskog bića na planeti više puta – što je pre samo stotinak godina bila utopija.

Ali ekonomski uspeh je dodatno naglasio kontrast između mogućnosti da živimo bolje i duže i izostajanja odgovarajućeg rasta na polju morala, pa i sreće. Veće materijalno obilje učinilo je manire i ponašanje ljudi jednih prema drugima uljudnijim; pošto su osnovne potrebe zadovoljene (i mnogo više od toga), ne moramo da ratujemo svi protiv svih kao kod Hobbesa. Poštujemo lepe manire i ponašamo se pristojno.

To je ostvareno po cenu isticanja ličnog interesa kao jedine motivacije, čak i u sasvim privatnoj sferi. Znak potvrde njegovog apsolutnog uspeha je to što duh kapitalizma prodire duboko u ličnu sferu. Pošto je širenje kapitalizma u domen porodičnog i intimnog života u suprotnosti sa vekovnim shvatanjima žrtvovanja za druge, gostoljubivosti, prijateljstva, porodičnih veza i tako dalje, nije bilo lako otvoreno prihvatiti činjenicu da su sve nekadašnje norme sad podređene ličnom interesu. Ta nelagodnost otvara široko polje na kome vlada hipokrizija. Otuda se materijalni uspeh kapitalizma često dovodi u vezu sa dominacijom poluistina u našem privatnom životu.“

4. Kapitalizam se ne može promeniti. Imperija hiperkomercijalizovanog kapitalizma uspostavljena je zahvaljujući želji ljudi da konstantno poboljšavaju svoje materijalno stanje, da se bogate, što je želja koju najefikasnije ispunjava upravo kapitalizam. To je dovelo do stvaranja sistema vrednosti u kojem je novčani uspeh postavljen na sam vrh. To je na izvestan način čak i poželjan razvoj događaja, jer kada „verujemo“ samo u novac, sve ostale tradicionalne diskriminatorne hijerarhijske oznake se povlače i nestaju.

Da bi nastavio da postoji kapitalizam mora nastaviti da raste i širi se na nova područja i nove proizvode. Ali kapitalizam više ne postoji samo izvan nas, kao nekakav spoljašnji sistem koji pripada okruženju. Svi proizvodimo kapitalizam u svakodnevnom životu i otvaramo mu nova polja delovanja – čak toliko da smo i sopstvene domove pretvorili u kapital, a slobodno vreme u resurs. Ta nečuvena komodifikacija praktično svih aktivnosti, uključujući one koje su bile izrazito privatne, moguća je zahvaljujući internalizaciji sistema vrednosti u kome se sticanje novca nalazi na njegovom vrhu. Da to nije slučaj, ne bismo komodifikovali praktično sve što se (zasad) može komodifikovati.

Da bi nastavio da se širi, kapitalizmu je neophodna pohepa i zato smo pohlepu prihvatili kao vrlinu. Ekonomski sistem i sistem vrednosti su međuzavisni i uzajamno se jačaju. Upravo naš sistem vrednosti omogućuje hiperkomercijalizovanom kapitalizmu da funkcioniše i širi se. Otuda sledi da se promena ekonomskog sistema ne može zamisliti bez promene sistema vrednosti na kojima ovaj počiva i koje promoviše, a koje čine da se u svakodnevnim životnim aktivnostima osećamo kao kod kuće. Ali čini se da je takva promena sistema vrednosti zasad nemoguć zadatak. Pokušavali smo više puta i svaki pokušaj se završio propašću. Izgleda da smo zaključani u kapitalizam, jer mu pružamo podršku i jačamo ga svojim svakodnevnim aktivnostima.

pescanik

Odgovori