Samoubojstvo Marka Fishera

U petak, trinaestog januara, ubio se Mark Fišer, čovek koji je uspostavio najprecizniju dijagnozu sveta u koji smo zapali i, istovremeno, dijagnozu samoga sebe.

Prva je ‘kapitalistički realizam’, druga – ‘depresija’. One su sistem spojenih sudova, naličje i lice – nadindividualna struktura i njena interiorizacija.

Bivati u kapitalističkom realizmu kao svesno, kritičko biće, znači voditi neprestanu, kritičnu borbu protiv depresije, tačnije, neprestanu borbu protiv svih antidepresiva što ih nudi industrija koja ima dijagnozu ‘kapitalistički realizam’… borbu protiv realnosti koja negira ono realno. O tome je Mark Fišer (Mark Fisher), teoretičar kibernetičke kulture, uz tekstove na svom blogu “k-punk” ostavio za sobom i za svetom dve znamenite knjige: “Capitalist Realism: Is there no alternative?” (“Kapitalistički realizam: Nema li alternative?”, 2009), “Ghosts of My Life: Writings on Depression, Hauntology and Lost Futures” (“Duhovi mog života – spisi o depresiji, nauci o utvarama i izgubljenim budućnostima”, 2014). Jer, šta je to depresija, ako ne sveprožimajuće osećanje bezalternativnosti?

Depresija je vera u kapitalistički realizam, koju prožima zapovest: “Nema alternative!” Ona se danas uzima u obzir (i obzor) kao prva Božja zapovest:

“Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova uza me!”

Prorok ove zapovesti nekadašnja je britanska premijerka Margaret Tačer. Izgovorila ju je rudarima u štrajku 1985. godine, potvrdivši neopozivost svoje odluke o njihovom otpuštanju: “Nema alternative!”

Supruga Marka Fišera, povodom njegove smrti, napisala je da je on izgubio bitku sa depresijom, dakle, bitku sa kapitalističkim realizmom. Grozomorna je to bitka. U njoj protivnik koristi vašu pobedu za sticanje profita i moralnog kapitala u korist svoje demokratičnosti, otvorenosti za raspravu, za drukčije, alternativno mišljenje, jednom rečju, za svoj “liberalni komunizam”, kako je govorio Mark Fišer. Nelagodna je istina da je, recimo, Slavoj Žižek, taj teoretičar antikapitalizma – najluksuzniji proizvod kapitalističkog realizma.

U prvom poglavlju knjige “Kapitalistički realizam” – Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma – Fišer piše da je došlo do transformacije kulture u muzejske eksponate:

“Moć kapitalističkog realizma izvodi se delom iz načina na koji kapitalizam obuhvata i proždire svu prethodnu istoriju: to je jedan od rezultata njegovog ‘sistema jednakosti’ koji svim kulturnim objektima, bili oni religiozna ikonografija, pornografija ili Marksov ‘Kapital’, može da prida monetarnu vrednost. Prošetajte Britanskim muzejem, u kojem su objekti istrgnuti iz svojih životnih svetova, poslagani kao da se nalaze na palubi neke predatorske svemirske letelice, i dobićete moćnu sliku i priliku tog procesa na delu. Tokom pretvaranja praksi i rituala u puke estetske objekte, uverenja prethodnih kultura objektivno se ironizuju, transformišu se u artefakte.”

Sam čovek je postao artefakt sopstvenog nadzora. Radnik je postao artefakt sopstvenog nadzora unutar pretpostavljene perspektive nadzora svog poslodavca. To Fišer precizno naziva “tržišnim staljinizmom”.

Fišer veli:

“Realizam je ovde analogan deflacijskoj perspektivi depresivca koji veruje da je svako pozitivno stanje, svaka nada, opasna iluzija.”

Marku Fišeru, koji je znao šta treba činiti, to nije pošlo za rukom. O razlozima tog neuspeha ostavio je pre dve godine potresan tekst “Good for Nothing” (“Dobar ni za šta”, theoccupiedtimes.org, 14. mart 2014). Tu upozorava na ključnu stvar koja uvek izmiče stručnjacima za politiku i psihologiju, a to je da su depresija i politika u neraskidivoj vezi. Depresija, taj samooptužujući glas, u stvari je pounutrašnjen iskaz strukture društvene moći. Zakon te strukture danas je u tome da je sloboda postala roba.

Sloboda je pretvorena u vrednost koja se može izraziti monetarno. To je bit kapitalističkog realizma iz kojeg je izbačeno samo realno. A šta je, uistinu, ono realno?

To je ključno pitanje korenite alternative kapitalističkom realizmu. Na njega se ne može odgovoriti pozitivno, naime, definitivno. U suštini, to je negacija kapitalističkog realizma kao same realnosti, jer je ovde posredi kulturalni, ideološki konstrukt koji se nameće kao realnost, naime, kao prirodna ili kulturna nužnost.

Za početak, potrebno je radikalno, donkihotovsko izokretanje perspektive. A u kritiku kapitalizma neophodno je uvesti i ludičku duhovitost, kako bi se u toj borbi suzbila verovatnoća povratka na stare oblike borbe protiv kapitalizma, koji su, u svom sentimentalizmu i rigidnosti, urađali nehumanošću.

pulse

 

 

2 comments

  1. Tekst-polazište za proučavanje Fishera. Veoma poticajno.

  2. Svaka riječ je važna u ovom tekstu- kao odskočna daska za daljnje proučavanje rkapitalističkog realizma i pokušaje “izokretanje perspektive”:

Odgovori