Dragan Uzelac: Leonardo da Vinci (1452—1519)

… Bio je toliko jedinstven i univerzalan da se može reći da ga je priroda kao neko svoje čudo porodila: koja ga je ne samo lepim telom obdarila, u čemu je bila vrlo izdašna, nego je htela da od njega načini majstora u mnogim umećima. Bio je lepog izgleda, skladnog i finog, lepog lica. Nosio je ružičasti ogrtač do kolena, iako su se tada nosile duge haljine, imao je kosu dugu do pola grudi i talasastu, lepo uređenu… On je sjajem svog izgleda, koji je bio prelep, razvedravao svaku rastuženu dušu, a rečima je na pristanak ili odbijanje navodio sve tvrdoglave ljude. Svojim snagama zadržavao je sve nalete besa. Svojom širokogrudošću privlačio je i oplemenjivao sve prijatelje, i siromašne i bogate, samo ako su imali duha i vrline…

Leonardo da Vinči, otelotvorenje kreativnog, složenog, osećajnog i svestranog čoveka renesanse( inspirisanog oživljavanjem klasične rimske kulture u Italiji petnaestog veka) smatra se genijem renesansne umetnosti i nauke, jednim od najbriljantnijih umova čovečanstva uopšte. Kao slikar, vajar, inženjer, arhitekta i pronalazač bio je jedinstvena, kompleksna i zagonetna ličnost, inovator i vizionar u mnogim oblastima nauke i umetnosti, neizmerno uticajan i po znanju daleko ispred svog vremena…

… Priroda mu je bila tako naklonjena da bez obzira na to šta bi podstaklo njegov um i misli, rezultati uvek bili nadahnuti i savršeni… Sigmund Frojd, otac psihoanalize, opisao ga je na sledeći način: Veliki Leonardo, kada se dobro pogleda, čitavog života ostao je po mnogo čemu infantilan. On je nastavio da se igra i kada je odrastao. To je bio još jedan od razloga što je svojim savremenicima delovao uznemirujuće i nerazumljivo.

Svojom jedinstveno izgrađenom perspektivom i kompozicijom čuvene Tajne večere, u čijem središtu je prikazan Isus Hristos – u svojoj blaženoj smirenosti dok poluotvorenih usta izgovara tragične i uznemirujuće reči: ,, Jedan od vas izdaće me“( upućene prisutnim apostolima), i gotovo mističnom poetikom sfumato tehnike zagonetnog osmeha legendarne ,, Mona Lize“, uspeo je da ,, uhvati“, naslika i prikaže( kao niko pre ni posle njega) čudesni(neuhvatljivi) ,, pokret duše“, nanoseći na naslage čarobne igre svetlosti i tame još jedan mistični sloj tajnovitosti ili možda božanske iskre…

… Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti, a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljiva je … 

Rodio se moj unuk, sin gospara Pjera mog sina, dana 15. aprila 1452. godine, u subotu, u tri sata noću. Dobio je ime Lionardo. Krstio ga je pop Pjero di Bartolomeo da Vinči, zapis je Leonardovog dede Antonia o rođenju slavnog unuka. Leonardo je bio dete iz vanbračne veze beležnika Pjera i seljanke Katarine, dete iz imućne toskanske familije…

U oblasti Toskane(Italija), duboko u zelenilu doline donjeg toka reke Arno, između čarobne Firence i Pistoje, smešten je gradić Vinči, rodno mesto legendarnog renesansnog umetnika i genija Leonarda… Kao lepa seoska varošica( okružena jednim od najlepših italijanskih predela), Vinči je bio čvrsto povezan sa gradovima poput Firence, Pistoje ili Pize, kao i ostalim delovima Toskane – u to vreme jednim od glavnih centara političkog, kulturnog, umetničkog i književnog života… Živopisna priroda i očaravajuća sredina bili su izvorište i inspiracija za mladog Leonarda – njegovo učenje, sticanje iskustava i neophodnih znanja za budući obimni i raznovrsni rad, sva ona duhovna bogatstva koja će se vremenom pretočiti u originalna umetnička dela, vizije i neverovatna tehnička dostignuća…

Pejzaž sa dolinom reke Arno(1473.), nacrtan perom i tušem, postaće jedna od prvih Leonardovih skica pejzaža. Priroda je za mladog umetnika predstavljala stalni izvor radoznalosti, strasti i oduševljenja. I kao što je radoznalost prema ljudima, biljkama, životinjama, prirodnim pojavama i zvezdama bila čitavog života pokretačka snaga Leonardova, tako je i priroda najviše uticala na njegovo formiranje. Posmatrajući sa neverovatnom strašću, strpljenjem i moći zapažanja svet oko sebe, Leonardo je koristio svaku priliku da sve detaljno zabeleži i skicira( do najsitnijih pojedinosti – sa neverovatnom preciznošću i kompetencijom jednog stručnjaka), pretvarajući vremenom crteže i skice u impresivna umetnička dela. Snaga talenta i volja bili su zadivljujući i nepokolebljivo su težili jedinom cilju mladog čoveka – posmatrajući, beležeći i proučavajući svet oko sebe pronići u tajne prirode, razmišljajući isključivo samo sopstvenom glavom… Davao je prednost direktnom iskustvu u odnosu na apstraktna razmatranja. Brzo je učio ono što mu se sviđalo( bio je veoma pedantan i predan u radu), ali je isto tako zanemarivao sve ono što ga nije interesovalo i inspirisalo na rad. Jednostavnije rečeno, Leonardo da Vinči bio je jedan od onih briljantnih umova čovečanstva( poput recimo našeg Tesle) koji su mogli bez praktične provere da izume veoma komplikovane mehanizme – dovoljni su mu bili samo sopstveni crteži i skice…

Obrazovanje je sticao bez nekog posebnog plana od već pomenutog dede Antonia( kod kojeg je i odrastao do njegove smrti), strica Frančeska i popa Pjera( koji ga je i krstio kao dete), rano ispoljivši originalnost i ogromnu kreativnu moć – naučio je, između ostalog, pisati levom rukom i naopačke, kao u ogledalu( voleo je da svoje čudne i teško razumljive zabeleške i zapažanja počinje od kraja sveske, često okrećući naopako listove hartije). Što se spoljašnjeg Leonardovog izgleda tiče, bio je atletski građen, anđeoski lepog lica, plavih očiju i duge kose. Bio je prijatan u ophođenju i ostavljao je utisak mladića koji je u mnogo čemu poseban. Nakon smrti voljenog dede, godine 1469. godine, Leonardo se s ocem seli u božanstvenu renesansnu Firencu, jedno od kulturnih središta…

Godine 1470. , za šegrta ga uzima umetnik Andrea del Verokio, prethodno pregledavši rane Leonardove crteže, na insistiranje oca koji je bio skeptičan po pitanju njegovog obrazovanja i sposobnosti… Ipak, ubrzo su na površinu počeli da isplivavaju mnogi talenti budućeg velikog umetnika – umetnička radionica slikara i vajara Verokia bila je jedna od najvažnijih u Firenci, mesto na kojem su počinjali mnogi od slavnih umetnika poput Botičelija i Peruđina. Šegrt iz Vinčija oprobaće se u mnogim profesijama – od slikarstva i vajarstva, do arhitekture do mašinstva briljirajući u tim, a potom i mnogim drugim oblastima( pre svega u pronalazaštvu i vizionarskim, dalekosežnim idejama koje su se ostvarivale tek nekoliko vekova nakon njegove smrti). Kada mu je učitelj Verokio poverio da dovrši njegovu započetu sliku – ,, Krštenje Hrista“, ostao je zatečen umećem mladog Leonarda. Vreme italijanske renesanse – vreme ponovnog rađanja i preporoda( oslonjeno na motive antičke rimske kulture), oslobodilo je( kao vreme neviđene kreativnosti) snagu mnogih mladih talenata. Tako je u umetničkom smislu rođen veliki Leonardo da Vinči…

Važno je ići pravo u prirodu, a ne kopirati druge slikare, zapisao je tih godina Leonardo. Ako budeš sam, bićeš sav svoj, a ako budeš imao makar samo jednog prijatelja, bićeš svoj dopola, i utoliko manje ukoliko njegovo ponašanje bude indiskretnije; a ako budeš sa više njih, još ćeš više upasti u slične nevolje. Vrhunski umetnički domet Leonarda da Vinčija iz vremena provedenog u Firenci bila je slika Molitva mudraca s Istoka. Usledila je selidba u Milano i njegova nova umetnička faza(1482.-1499.).

Kao i većina genijalnih ljudi, Leonardo se usamljenički okretao sebi i svom čudesnom svetu crteža, slika, skica, vizija, ideja, studija i bezbrojnih beleški koje su do najsitnijih detalja analizirale sve što se našlo u fokusu njegove neverovatne moći zapažanja. Pored toga, on se često prepuštao filozofskim razmišljanjima i melanholiji. Istinska tuga i duboka usamljenost, praćeni brojnim vizijama i neobičnim stvaralačkim idejama i tehničkim rešenjima( do tada nezamislivim i vekovima unapred nerešivim) nisu ga napuštali tokom čitavog života. Život je provodio uglavnom na putu – od grada do grada, sledeći samo sebe, svoje snove i čudesne vizije…

… Koliko god da je veliki slikar bio, on nije ništa manje slavan vajar, arhitekta, muzičar i improvizator; svi, međutim, njegovi umetnički napori, koje god vrste, zauzeli su u njegovoj karijeri samo trenutke ukradene istraživanjima teorijske i praktične nauke. Reklo bi se da ne postoji aspekt moderne nauke koji on nije prevideo ili i direktno anticipirao; da nema nijedne plodne spekulativne tendencije koju on nije započeo niti oblika ljudske energije koji on nije koristio. I ništa drugo nije tražio od života sem da bude koristan…

Živeo je u samoći( nije se ženio), bez strogih pravila ili određenih navika. Pratio je samo vlastiti osećaj i inspiraciju, ne obazirući se na običaj svog vremena. Ipak, trudio se da oprezno odobrava tuđa gledišta: Imaj želju da strpljivo saslušaš tuđe mišljenje i dobro se preispitaj i razmisli dobro da li onaj ko te kudi ima razloga da te kudi ili nema. I ako ustanoviš da ima, popravi, a ako nema, pravi se da nisi čuo; ako je to čovek kog ceniš, razložno mu objasni u čemu se vara. Mateo Bandelo opisuje ga u svojoj noveli u vreme dok je slikao Tajnu večeru, jedno od svojih najvećih dela – obasjanog svetlošću inspiracije:Ujutro se rano penjao na skelu, jer je Tajna večera bila malo iznad zemlje; imao je običaj da od izlaska sunca do sumraka bude stalno s četkicom u ruci, da zaboravi na jelo i piće i da stalno slika. Bivalo je potom da dva, tri ili četiri dana ništa ne slika, a ipak je boravio tu sat ili dva dnevno i samo je posmatrao, razmišljao i preispitivao se, da li su mu figure dobre. Viđao sam ga( kad bi ga spopale neke bubice ili inat) kako u podne odlazi, kad je sunce u znaku lava, iz Starog dvorišta gde je onog divnog konja od terakote pravio, i dolazi pravo u manastir Gracija; i popevši se na skelu napravi jedan ili dva poteza četkicom po nekom od likova pa odmah odlazi drugde.

Leonardo je u Milanu proveo narednih 18 godina na dvoru vojvode Lodovika Sforce – za sobom je ostavio nedovršeno delo(jedno do mnogih, jer su mu stalno pažnju odvlačile nove i nove ideje) – Poklonjenje mudraca. Milano ga je privukao svojom otvorenošću naučnim i tehničkim novinama. Tu će naslikati neka od svojih najčuvenijih, vanvremenskih dela – pre svih Bogorodicu u pećini i već pomenutu Tajnu večeru. Pored vrhunskih umetničkih dela bavio se još i pronalazaštvom i smišljao komplikovane tehničke naprave. Svoje naučne ideje pažljivo je skicirao i beležio u nizovima svezaka, proučavajući oblasti hidraulike, optike, astronomije, anatomije, vojnog inženjerstva… Stalno je pokušavao da napravi mašinu koja bi omogućavala čoveku da poleti, zatim oklopno vozilo nalik na tenk, bicikl, pokretni most, čamac na lopatice…

U njegovom bogatom stvaralačkom opusu portret je zauzimao posebno mesto. Tokom boravka u Milanu on se vraća proučavanju ljudskog tela( između ostalog, bavio se seciranjem leševa i posmatranjem) započetom u Firenci, zanimajući se za iznenađujući odnos koji je pronašao između fizionomije i čovekovih ,, pokreta duše“. Leonardo je smatrao da svako spoljašnje obeležje nekog čoveka jeste verno ogledalo nekih psiholoških aspekata ili posebnih moralnih kvaliteta. Na osnovu pažljivih posmatranja i zabeleški nudio je dublje poznavanje pokreta, proporcija, preobražaja i fenomena ljudske prirode. Definisao je, studiozno, kako je samo on to umeo, metod koji treba primeniti da bi se popamtile osobine nekog lica:  Ako hoćeš da lako zadržiš u pameti izraz nekog lica, nauči napamet mnoge glave, oči, usta, brade, grla, vratove i ramena. Na primer, noseva ima deset vrsta: prav, grbav, udubljen… To je važno za profil. Na licu, noseva ima jedanaest vrsta: pravilan, debeo u sredini, tanak u sredini… I tako ćeš pronaći različitosti i u drugim delovima što treba da urežeš i smestiš u glavu; ili, ako treba da napraviš neko lice napamet, nosi sa sobom sveščicu u kojoj su zabeležene mnoge vrste, pa kada vidiš lice onoga koga želiš da nacrtaš, pogledaj u svesku na koji nos i usta ti to liči te stavi neki mali znak raspoznavanja kako bi kod kuće mogao da ih združiš u jedno. O deformisanim licima ne govorim, jer se lako drže u pameti.

Sve što postoji, po Leonardovom mišljenju, uređeno je univerzalnim poretkom. Baveći se arhitekturom, slikarstvom, vajarstvom, filozofijom, optikom, anatomijom, muzikom, hidraulikom, geologijom, astronomijom, botanikom, mehanikom i kosmologijom( u želji da objedini sva saznanja unutar uređenog poretka), oštrinom svog briljantnog uma i vanrednom istraživačkom radoznalošću(još kao dete postavljao je učiteljima ,, čudna i nezgodna“pitanja) Leonardo je istraživački ponirao u samu suštinu prirode i stvari, života i kosmosa, tražeći ono što pokreće sve na svetu. Toliko je bio mušičav da, kada je filozofirao o pitanjima prirode, hteo je da shvati svojstva trava, pomeranja neba, kretanje Meseca i Sunca. Zbog toga je u duši stvorio jedan toliko jeretički nazor koji nije bio blizak nijednoj religiji, smatrajući da je sticajem okolnosti više filozof nego hrišćanin. Zanimala ga je i duboko opčinjavala prirodna filozofija i praktična primena njegovih brojnih pronalazaka…

Odlaskom iz Milana(1499. godine, nakon što su ga osvojili Francuzi), počinje razdoblje Leonardovog lutanja. Prvo se vraća u Firencu i postaje arhitekta i crtač na dvoru Čezara Bordžije. Za vreme boravka u Firenci nastalo je njegovo monumentalno delo, čuveni portret: Mona Liza(negde oko 1503.). Legendarni portret, verovatno najčuvenija i najzagonetnija slika na svetu, nosila je u sebi pritajenu čulnost, tajnu, neuhvatljivost ljudske duše, ironičnost… Portret Mona Lize Gerardini, žene firentinskog trgovca Frančeska dal Đokonda predstavlja Leonardovo remek delo izvanredne i neodgonetljive psihološke introspekcije, sliku čiste ,, vinčijevske“ poetike i tehničke savršenosti…

Godine 1506. Leonardno se iznova na kratko vraća u Milano, nameravajući da nastavi naučne studije. Tu nastaje njegova Bogorodica sa detetom i svetom Anom, još jedno remek delo prepuno simbolike, sa piramidalnom kompozicijom i prigušenom svetlošću tajnovitosti, bogato alegorijskim značenjima. Nakon kraćeg i manje plodonosnog boravka u Rimu, Leonardo preko Firence odlazi u Francusku na poziv kralja Fransoa Prvog. On je bio učeni i prefinjeni ljubitelj umetnosti i dodelio je geniju iz Vinčija dvorac Klu, svu slobodu stvaralaštva, materijalnu obezbeđenost i mogućnost uživanja u predivnim predelima oko reke Loare. Bio je to poslednji, najmirniji period života i stvaralaštva slavnog Leonarda da Vinčija. Star i oboleo( doživeo je moždani udar, nakon kojeg mu je desna ruka ostala paralizovana) on nastavlja svoja proučavanja umetnosti i naučna istraživanja…

Preminuo je 2. maja 1519. godine. Sahranjen je u crkvi Sen Floranten u Amboazu, Francuska.

####

Ostavio je za sobom bezbrojne stranice zabeleški, crteža, skica i komentara o prirodi, biljkama i životinjama, zapažanja o ljudskom telu( nacrtao je čuvenog Vitruvijevog čoveka, jedan od najpoznatijih svetskih crteža), nebrojene čudesne ideje, pronalaske, vizije, snove, tehničke mogućnosti, tajne, nešto što će čovečanstvo tumačiti i pokušavati da primeni u narednim vekovima. Njegova brojna umetnička dela, pre svega slike: Bogorodica sa narom, Blagovesti, Bogorodica sa karanfilom, Đinevra de Benči, Hristovo krštenje, Bogorodica s malim Hristom, Sveti Jerolim pokajnik, Poklonjenje mudraca, Bogorodica u pećini, Portret muzičara, Dama sa hermelinom, La belle Ferroniere, Glava Hrista, Vojvoda i vojvotkinja Milana s decom, Sveti Jovan Krstitelj ( još jedna od zagonetnih, tajanstvenih , simbolički uznemirujućih i apokaliptičnih slika, sa svojevrsnim  kodom), Bahus i monumentalne Tajna večera i Mona Liza predstavljaju neprocenjivo umetničko blago čovečanstva, vizije čoveka koji je smatrao da je slikar oko sveta koje dominira svim vidljivim stvarima…

… Kao što dobro provedeni dan donosi blaženi san, tako i dobro proživljeni život donosi blaženu smrt…

Leonardo da Vinči, jedan od najblistavijih i najzagonetnijih umova sveta osećao je za života da ga neka velika ljubav sjedinjuje sa svim onim što je živo. U vezi sa tim, ostala je legenda koja kaže da su ga njegovi savremenici ponekad viđali tamo gde se prodaju ptice kako ih kupuje da bi im podario slobodu… Pticama je podario slobodu, svojim slavnim delima dušu, pokret i dah, a čovečanstvu i vaseljeni blaženstvo i smirenost kroz lik Isusa Hrista na svojoj Tajnoj večeri, zaodenute večnom tajnom zagonetnog osmeha vanvremenske Mona Lize… I tajanstveni pogled svog jedinog Autoportreta, čudesnog i ostarelog genija…

tekst priredio: nečujni poeta, McZb, 2014-10-17.

 

 

3 comments

  1. Uomo universale. Danas nema takvih genija, takve širine interesa na najvišoj razini.

  2. Može se govoriti o esejistici na Uzelčev način. Stvarno uzbudljivo.

  3. Samo je jedan najveći.To ne znači da se geniji ne rađaju i danas,no za nevjerovati ne bave se umjetnošću i svime što je radio Leonardo.Skoncentrirani su na novac,kao biznismeni, ulagaći,brokeri,i mnogi drugi.Povijest ih neće pamtiti,osim nekolicine kreativaca kao Jobs.

Odgovori