Baki i didi

Zavičaj, potok

Sanjala sam vas opet prije par dana. I nakon 20 godina dolazite mi u san redovito. I falite kao i prvog dana. Ne znam što češće sanjam, vas ili naše selo. A ni jedno ni drugo nisam vidjela više od 20 godina.

I više sam života provela bez vas nego s vama.

Muž (žao mi je što ga niste upoznali, svidio bi vam se) već, po meni,  zna tko mi je bio u snovima. I da sam, u snovima, bila na svom omiljenom potoku. Nagovara me da odemo tamo. Kada me je prvi put pokušao nagovoriti, rekla sam mu „Čemu? Nema tamo više ničega.“ Rekao mi je „Ima, dio tebe, dio tvog srca. Idemo po njega.“

Neka ga, neka ostane tamo, tamo mu je mjesto. Imam ja srca dovoljno. Onaj dio je stvoren da bude tamo.

Bili su gotovo svi naši tamo. Ja nisam. I neću. Ne želim vidjeti  šta su četnici napravili. Znam da nema više ničega, da su ostali samo temelji koji su zarasli u travu. Znam da je i potok nestao.

A ja i dalje želim sanjati onako kako je bilo. Želim i dalje sanjati kako, preko potoka, idem kod susjeda na igru. Igru sa životinjama, igru s vama. Večeri za kuhinjskim stolom. I kozje mlijeko „ravno iz koze“ (danas ga ne bih popila za sve pare ovog svijeta, znate to, je li tako? I sigurno se tamo negdje zabavljate na moj račun J)

Slika nemam, sve je ostalo tamo. Imam samo ono što mi je ostalo u sjećanju. A toga je puno. I za to vam hvala.

Hvala vam što ste napravili od mene ovakvu osobu kakva sam danas. Da nije bilo vas i našeg sela da se, svako malo, povučem kod vas i skupim snage za dalje, tko zna gdje bih bila danas.

Falite. Volim vas.

Otta

2 comments

    • Lara on 17.04.2013 at 13:02

    Imam kolegicu na poslu rodom iz jednog pakračkog sela. Dirnuo ju je Otta tvoj tekst, jer je i njeno selo sravnjeno sa zemljom, ali od naših ustaša.

  1. Pozdravi kolegicu 🙂

Odgovori