Ono što je svakako problem je činjenica da Prtenjača svoj tekst gradi eklektično, koristeći gotove modele koji imaju unapred jasne vrednosne potencijale, o čemu svedoči i manihejska podela na dobro i zlo koja u romanu dobija drugo pakovanje jer postoje ostrvljani i turisti, mi i oni, spolja i iznutra, priroda i čovek i tako dalje. S obzirom da se dihotomije ne dovode u pitanje, narativ postaje predvidljiv, a to je nešto što mu sasvim izvesno ne podiže vrednost, štaviše. U tom smislu on predstavlja više selfhelp literaturu, a manje književno delo koje imitira život u njegovoj složenosti
Život je komplikovana stvar. Ma koliko ovo bila banalizovana istina do koje svako od nas dolazi svojim putem, još je jasnije da je odnos između neposrednog iskustva i literature u najmanju ruku jednako složen, iako postoje knjige koje se trude da nam (pro)daju recept za znanje življenja, da budu lifecoach-i i u reči upakuju uputstva za sreću. U takvu književnost nikada nisam verovao i to može da predstavlja svojevrsni lični nedostatak, ali dovoljno sam knjiga pročitao i godina preturio preko leđa da bih znao da prava umetnost postavlja pitanja i osvetljava nedodirljiva mesta našeg bivstvovanja ukazujući na njih, kružeći oko tih neuralgičnih tačaka egzistencije kao kiša oko Kragujevca. Međutim, ona nije u stanju da ponudi gotovo rešenje iz prostog razloga što je jezik samo medijum, a ne i ontološki realitet u kojem živimo, bez obzira na Jovanovo jevanđelje i poruku o poreklu i svemogućnosti reči.
S druge strane, ne treba bežati ni od činjenice da živimo u vremenu gadnom u kojem nije lako ni dobrom čoveku da nađe put među mračnim nagonima (da parafraziram Getea), tako da ljudi pisanju, a i čitanju, prilaze sa terapijskim namerama. Kad se nađe ispred papira (iako je ekran sve rašireniji) bio on prazan ili ispisan tuđim tekstom, čitalac se u stvari suočava sam sa sobom, tako da pisanje/čitanje ponavlja situaciju susreta sa ispovednikom i/ili terapeutom, odnosno instancom kojoj se možemo poveriti bez straha od osude. Konačno, i jedna i druga aktivnost traže vreme, one su usamljeničke. Iz tih razloga je odnos prema svakom tekstu na neki način vid samopomoći, samo što je potrebno razdvojiti ideju da čitanje može da vam promeni život od one da vam tekst unapred već menja život. Sâm čin pristupanja sebi je dovoljno life changing da bismo smeli da poverujemo da postoje gotova rešenja.
Ivica Prtenjača je za knjigu Brdo dobio nagradu V.B.Z.-a i Tisakmedije za najbolji roman 2014. godine. Već sam naslov nevelikog teksta ukazuje na dve od omiljenih „samopomoćnih“ metafora: jedna je ona o usponu kao metafori životnog puta, a druga je ona o pogledu sa Brda, sa kojeg se sve bolje vidi. Usput budi kazano, nisam najsigurniji da li treba da pišem reč Brdo uvek velikim početnim slovom s obzirom na tendenciju u knjigama samopomoći, ali s obzirom da je ovaj roman dosegao tu vrstu kiča, onda smatram da je opravdano kršiti pravopisna pravila. Obe metafore su u istoriji književnosti korišćene u bezbroj prilika, a meni omiljeni, iako ne i najčuveniji primer je Darma lutalice (The Dharma Bums) Džeka Keruaka, roman koji je, nesumnjivo, ključan za Prtenjačin tekst, jer Brdo ponavlja deo njegovog sižea. Kako bilo, roman je ispripovedan iz prvog lica, a kako drugačije, s obzirom da se radi o svedočenju, o jevanđeljskom poduhvatu kojim pripovedač obznanjuje svoj auto-da-fe, čin vere, svoje preobraćenje koje nije nužno hrišćansko, iako kod Prtenjače postoji niz motiva koji ukazuju upravo na ovaj korpus, za razliku od Keruaka gde su modeli budistički.
Siže je jednostavan. Narator je sklopio ugovor sa vatrogasnom službom da na Brdu na jednom jadranskom ostrvu provede leto kao neko ko osmatra i izveštava o pojavljivanju požara. On boravi usamljen na vrhu, na karauli, samo sa magarcem Viskontijem. To je prilika za rekapitulaciju života, za suočavanje sa samim sobom i neuspešnim brakom, za kritiku konzumerizma i razmišljanje o umetnosti jer je narator neko ko dolazi iz tog sveta, ali i za rad na novim projektima, u kojima je on, naravno, maher, neko bez koga se ne može. Lik pripovedača dopunjuju i živopisni ostrvljani koji su predstavljeni kao ljudi prosti, ali s dušom, nepokvareni civilizacijom i velegradom, predstavljaju tip „dobrog divljaka“. Oni loši među njima pokvareni su novcem i uticajem koji dolazi spolja. Na suprotnoj strani vrednosne lestvice nalaze se turisti, oni koji „opoganjuju“ ostrvo iako se bez njih ne može jer donose zaradu od koje se živi. Narator, očekivano, prelazi put i metamorfozu od jedne krajnosti – turisti, do druge krajnosti – ostrvljani i na taj način postaje drugačiji, i treba li dodati - bolji čovek. Da se radi o liku koji se nalazi u osetljivom dobu ovaj bi narativ bio klasičan coming-of-age tekst, ali kako se radi o osobi koja je već zreo čovek, onda moramo da mislimo o modelu religiozne parabole, ne mnogo različitom od onog koji je proslavio Paula Koelja i ostale slične autore.
Roman se završava naizgled logično, samim prestankom ugovora, narator se spušta nazad u civilizaciju i odlazi sa ostrva vodeći sa sobom kuju Cibu kao vrstu relikvije koja će ga podsećati na promenu koju je doživeo. Ima simbola koji Prtenjačin tekst mogu da povežu sa religioznim kičem hrišćanske tradicije – odnos prema životinjama koji podseća na Svetog Franju, magarac kao prevozno sredstvo na kojem je Hrist ujahao u Jerusalim a koji će naposletku umreti od starosti, međutim ima i stvari koje podsećaju na grčku tragediju poput oceubistva. Tu je opomena savremenosti u vidu samoubistva jednog PTSP-ovca. Ono što je svakako problem je činjenica da Prtenjača svoj tekst gradi eklektično, koristeći gotove modele koji imaju unapred jasne vrednosne potencijale, o čemu svedoči i manihejska podela na dobro i zlo koja u romanu dobija drugo pakovanje jer postoje ostrvljani i turisti, mi i oni, spolja i iznutra, priroda i čovek i tako dalje. S obzirom da se dihotomije ne dovode u pitanje, narativ postaje predvidljiv, a to je nešto što mu sasvim izvesno ne podiže vrednost, štaviše. U tom smislu on predstavlja više selfhelp literaturu, a manje književno delo koje imitira život u njegovoj složenosti.
Brdo, poput svakog teksta koji je suštinski kič jer u sebi ne sadrži samopropitivanje i autoironijsku distancu, propušta da bude literatura, ali to ne znači da neće biti čitan i doživljavan kao umetnost. Podvaljuju nam i gore stvari, pa što ne bi i jedan pismen tekst. Problem je što kriterijum pismenosti nije dovoljan.
e-novine
Život je komplikovana stvar. Ma koliko ovo bila banalizovana istina do koje svako od nas dolazi svojim putem, još je jasnije da je odnos između neposrednog iskustva i literature u najmanju ruku jednako složen, iako postoje knjige koje se trude da nam (pro)daju recept za znanje življenja, da budu lifecoach-i i u reči upakuju uputstva za sreću. U takvu književnost nikada nisam verovao i to može da predstavlja svojevrsni lični nedostatak, ali dovoljno sam knjiga pročitao i godina preturio preko leđa da bih znao da prava umetnost postavlja pitanja i osvetljava nedodirljiva mesta našeg bivstvovanja ukazujući na njih, kružeći oko tih neuralgičnih tačaka egzistencije kao kiša oko Kragujevca. Međutim, ona nije u stanju da ponudi gotovo rešenje iz prostog razloga što je jezik samo medijum, a ne i ontološki realitet u kojem živimo, bez obzira na Jovanovo jevanđelje i poruku o poreklu i svemogućnosti reči.
S druge strane, ne treba bežati ni od činjenice da živimo u vremenu gadnom u kojem nije lako ni dobrom čoveku da nađe put među mračnim nagonima (da parafraziram Getea), tako da ljudi pisanju, a i čitanju, prilaze sa terapijskim namerama. Kad se nađe ispred papira (iako je ekran sve rašireniji) bio on prazan ili ispisan tuđim tekstom, čitalac se u stvari suočava sam sa sobom, tako da pisanje/čitanje ponavlja situaciju susreta sa ispovednikom i/ili terapeutom, odnosno instancom kojoj se možemo poveriti bez straha od osude. Konačno, i jedna i druga aktivnost traže vreme, one su usamljeničke. Iz tih razloga je odnos prema svakom tekstu na neki način vid samopomoći, samo što je potrebno razdvojiti ideju da čitanje može da vam promeni život od one da vam tekst unapred već menja život. Sâm čin pristupanja sebi je dovoljno life changing da bismo smeli da poverujemo da postoje gotova rešenja.
Ivica Prtenjača je za knjigu Brdo dobio nagradu V.B.Z.-a i Tisakmedije za najbolji roman 2014. godine. Već sam naslov nevelikog teksta ukazuje na dve od omiljenih „samopomoćnih“ metafora: jedna je ona o usponu kao metafori životnog puta, a druga je ona o pogledu sa Brda, sa kojeg se sve bolje vidi. Usput budi kazano, nisam najsigurniji da li treba da pišem reč Brdo uvek velikim početnim slovom s obzirom na tendenciju u knjigama samopomoći, ali s obzirom da je ovaj roman dosegao tu vrstu kiča, onda smatram da je opravdano kršiti pravopisna pravila. Obe metafore su u istoriji književnosti korišćene u bezbroj prilika, a meni omiljeni, iako ne i najčuveniji primer je Darma lutalice (The Dharma Bums) Džeka Keruaka, roman koji je, nesumnjivo, ključan za Prtenjačin tekst, jer Brdo ponavlja deo njegovog sižea. Kako bilo, roman je ispripovedan iz prvog lica, a kako drugačije, s obzirom da se radi o svedočenju, o jevanđeljskom poduhvatu kojim pripovedač obznanjuje svoj auto-da-fe, čin vere, svoje preobraćenje koje nije nužno hrišćansko, iako kod Prtenjače postoji niz motiva koji ukazuju upravo na ovaj korpus, za razliku od Keruaka gde su modeli budistički.
Siže je jednostavan. Narator je sklopio ugovor sa vatrogasnom službom da na Brdu na jednom jadranskom ostrvu provede leto kao neko ko osmatra i izveštava o pojavljivanju požara. On boravi usamljen na vrhu, na karauli, samo sa magarcem Viskontijem. To je prilika za rekapitulaciju života, za suočavanje sa samim sobom i neuspešnim brakom, za kritiku konzumerizma i razmišljanje o umetnosti jer je narator neko ko dolazi iz tog sveta, ali i za rad na novim projektima, u kojima je on, naravno, maher, neko bez koga se ne može. Lik pripovedača dopunjuju i živopisni ostrvljani koji su predstavljeni kao ljudi prosti, ali s dušom, nepokvareni civilizacijom i velegradom, predstavljaju tip „dobrog divljaka“. Oni loši među njima pokvareni su novcem i uticajem koji dolazi spolja. Na suprotnoj strani vrednosne lestvice nalaze se turisti, oni koji „opoganjuju“ ostrvo iako se bez njih ne može jer donose zaradu od koje se živi. Narator, očekivano, prelazi put i metamorfozu od jedne krajnosti – turisti, do druge krajnosti – ostrvljani i na taj način postaje drugačiji, i treba li dodati - bolji čovek. Da se radi o liku koji se nalazi u osetljivom dobu ovaj bi narativ bio klasičan coming-of-age tekst, ali kako se radi o osobi koja je već zreo čovek, onda moramo da mislimo o modelu religiozne parabole, ne mnogo različitom od onog koji je proslavio Paula Koelja i ostale slične autore.
Roman se završava naizgled logično, samim prestankom ugovora, narator se spušta nazad u civilizaciju i odlazi sa ostrva vodeći sa sobom kuju Cibu kao vrstu relikvije koja će ga podsećati na promenu koju je doživeo. Ima simbola koji Prtenjačin tekst mogu da povežu sa religioznim kičem hrišćanske tradicije – odnos prema životinjama koji podseća na Svetog Franju, magarac kao prevozno sredstvo na kojem je Hrist ujahao u Jerusalim a koji će naposletku umreti od starosti, međutim ima i stvari koje podsećaju na grčku tragediju poput oceubistva. Tu je opomena savremenosti u vidu samoubistva jednog PTSP-ovca. Ono što je svakako problem je činjenica da Prtenjača svoj tekst gradi eklektično, koristeći gotove modele koji imaju unapred jasne vrednosne potencijale, o čemu svedoči i manihejska podela na dobro i zlo koja u romanu dobija drugo pakovanje jer postoje ostrvljani i turisti, mi i oni, spolja i iznutra, priroda i čovek i tako dalje. S obzirom da se dihotomije ne dovode u pitanje, narativ postaje predvidljiv, a to je nešto što mu sasvim izvesno ne podiže vrednost, štaviše. U tom smislu on predstavlja više selfhelp literaturu, a manje književno delo koje imitira život u njegovoj složenosti.
Brdo, poput svakog teksta koji je suštinski kič jer u sebi ne sadrži samopropitivanje i autoironijsku distancu, propušta da bude literatura, ali to ne znači da neće biti čitan i doživljavan kao umetnost. Podvaljuju nam i gore stvari, pa što ne bi i jedan pismen tekst. Problem je što kriterijum pismenosti nije dovoljan.
e-novine
