Dragan Uzelac: Johnatan Swift… satiričar osjenčan duhom mizantropije

… Kada se na svetu pojavi pravi genije, poznaćete ga po ovom znaku: sve budale će se udružiti protiv njega…

Džonatan Svift, veliki i mračni humorista i satiričar, jedan je od retkih briljantnih majstora književnosti koji su sopstveni dar za humor uspeli da pretoče u vrhunsko umetničko delo… Njegov duh je bio analitičan i beskrajno pronicljiv, obojen crnim humorom i satiričnim stilom kojim je provocirao čitaoca. Njegova gorka ironija i vrhunski cinizam bili su plod sukoba njegovih plemenitih, uzvišenih ideja i surove stvarnosti vremena u kojem je živeo i stvarao, boreći se za prava sopstvenog, ugnjetavanog naroda. Nazivali su ga mizantropom jer je otvoreno i beskompromisno, bez ikakvog licemerja progovorio o ljudskim manama. Bio je označen i kao opaki cinik jer je jednostavno ismevao, svojim prefinjenim i ogoljenim stilom učenog čoveka stereotipe i zablude u nauci i religiji, ,,svetinje“ koje su lakoverno bile proglašavane ,,nedodirljivima“. A u suštini, kada bi se samo malo zagrebalo ispod površine nametnute stvarnosti i maske dvoličnosti vremena u kojem je živeo i stvarao, bilo je više nego jasno da je upravo taj i takav ,,mračnjak“, kakvim su proglašavali Svifta bio umetnik i veliki čovek koji se istinski borio protiv mračnjaštva koje je vladalo u svim strukturama tadašnjeg društva, pre svega u moralnom i duhovnom smislu…

… Svift je jedna od bitnih inspiracija Džojsovog dela. Stivn Dedalus, heroj ,, Uliksa“, šeta se uvek u pratnji svojih duhova: Svifta, Šekspira, Vilijama Blejka i Tome Akvinskog… 

Po rođenju Irac, a po jeziku i kulturi Englez, pored bavljenja svešteničkim pozivom, otkriva u sebi izuzetni dar za humor, govorništvo i književni rad, te stvara svoje prve velike humoristično-satirične radove: Bitka knjiga(napisana kao odbrana diplomate ser Vilijama Templa čiji je Svift bio lični sekretar, na sebi svojstven, veoma duhovit način) i Priča o buretu(zabavna i ironična knjiga, puna životnih mudrosti i kritičkih tonova, vrsna alegorija o podelama unutar izvorne hrišćanske crkve), gde do izražaja dolazi njegova zajedljiva satirična ironija kojom nije štedeo nikoga. Imao je veliku ljubav – Esteru Džonson, koju je nazvao Stela i strasno je voleo i pisao joj pisma u trenucima razdvojenosti, sve do njene prerane smrti 1728. godine. Sviftova najpoznatija književna dela su Argument protiv ukidanja hrišćanstva iz 1712. Godine, Guliverova putovanja iz 1726. godine i Skroman predlog(izuzetno oštar i zajedljiv esej, obojen crnim humorom. Obraćajući se sa puno gorčine siromašnim i obespravljenim Ircima, sunarodnicima pod vlašću opakih Engleza, Svift ovim esejom kritikuje ropsku prirodu i moralnu tupost običnog čoveka spremnog da se povinuje svemu što vlast od njega traži) iz 1729. godine. Enciklopedija Britannica ga je proglasila najznačajnijim proznim satiričarom na engleskom jeziku. Irski narod ga je voleo i slavi ga i danas kao borca za irska nacionalna prava – Svift je zdušno branio potlačeni irski narod pred engleskom strahovladom i ugnjetavanjem…

… Svift je bio rođeni idealista. Glavna strast njegovog života bila je srdžba na nepravde i ugnjetavanje. Svift je postao duhovni vođa jednog porobljenog i bednog naroda, Iraca, budio mu svest, podsticao otpor prema Englezima kao porobljivačima… 

… Osnovni biografski podaci govore sledeće o ovom legendarnom irskom književnom geniju i više nego neobičnom čoveku oštrog pera i bez dlake na jeziku , satiričaru koji je beskompromisno osvetlio svu tamu, licemerje i nehumanost engleskog društva svog doba, kao i ljudske vrste uopšte …

… Rođen je u Dablinu, 13. novembra 1667., kao drugo dete Džonatana i Abigeil Erik Svift. Otac mu je rođen u Irskoj, a majka u Engleskoj. Otac mu je umro sedam meseci pre njegovog rođenja. O Džonatanovom detinjstvu se malo zna, a činjenice o njemu su često kontradiktorne. Veruje se da mu se majka vratila u Englesku još dok je Džonatan bio jako mlad. Ostavila je Džonatana kod familije svoga oca. O mladom Džonatanu se najviše brinuo njegov ujak Godvin. Godvin je poslao Džonatana u Kilkeni gimnaziju zajedno sa rođacima. Bila je to gimnazija koju je pohađao i filozof Džordž Berkli. Od 1682 studirao je na Triniti koledžu u Dablinu(nešto više od dva veka pre no što će u taj isti koledž kročiti još jedan genij irske književnosti – Džejms Džojs, a potom i par decenija kasnije Semjuel Beket, vrsni književnik i dramaturg, otac ,, teatra apsurda” sredinom 2o. stoleća), na kome je diplomirao 1686. Dok je spremao magistraturu politički nemiri u Irskoj prisilili su ga da ode u Englesku. Majka mu je pomogla da dobije položaj sekretara i ličnog pomoćnika Ser Vilijama Templa na Mur Parku. Vilijama Templ je bio diplomat, koji je bio zaslužan za Trojnu Alijansu 1668. Templ je otišao u penziju i na svom imanju je gajio baštu i pisao memoare. Svift je zadobio Templovo poverenje pa je bio upoznat sa stvarima velikog značaja. Nakon tri godine službe Templ je Svifta predstavio kralju Vilijamu III od Engleske. Slao ga je u London da urgira kod kralja da prihvati zakon za trojni parlament. Tokom boravka kod Templa upoznao je Ester Džonson, tada osmogodišnju djevojčicu, koja je bila ćerka jednoga od slugu. Bila je bez oca, a Svift je bio njen tutor i mentor. Dao joj je nadimak Stela, a njih dvoje su čitav život bili u bliskim odnosima…

… Svift je celi život patio od Menijerove bolesti, 1690. napustio je Templa i otišao u Irsku zbog zdravlja a nakon godinu dana vratio se u Mur Park. Za vreme drugog boravka kod Templa magistrirao je 1692. u Hertford koledžu na univerzitetu Oksford. Očajnički je pokušavao da nađe bolji posao, pa je uz Templovu pomoć postao sveštenik Irske crkve, a 1694. dobio je parohiju u diocenozi Konor u Kilrutu. Izgleda da je Svift tu bio izolovan u maloj udaljenoj zajednici, daleko od centara moći i uticaja. Dok je bio u Kilrutu bio je u romantičnoj vezi sa Džejn Varing. U jednom pismu nudio joj je brak i rekao je da će napustiti Irsku, ako ga odbije. Izgleda da ga je odbila, jer se Svift vratio u Englesku i ponovo je bio u službi kod Templa 1696. Tu je ostao do Templove smrti. Templu je pripremao memoare. Tokom toga vremena napisao je satiru, koja je bila kritika Templovoga eseja. Satiru je publikovao tek 1704. Templ je umro 1699. Svift je ostao kratko u Engleskoj da završi Templove memoare možda se nadajući da će neko priznati njegov rad i ponuditi mu odgovarajuće zaposlenje u Engleskoj. Međutim, pojedini Templovi prijatelji i rodbina su zamrzili Svifta, jer se u memoarima našlo indiskretnih detalja koji su im smetali. Neuspešno je pokušao da nađe zaposlenje kod kralja. Dobio je ponudu da bude sekretar i  kapelan grofa od Berklija, jednog od vrhovnih sudija Irske. Kada je doputovao do Irske to mesto je već bilo popunjeno. Međutim, radio je kao kapelan u Larakoru, Ageru i Dablinu. Kao kapelan erla Berklija većinu vremena je proveo u Dablinu i često je putovao u London. Napisao je 1701 politički pamflet…

… Po zamisli piščevoj ’’Priča o buretu“ je napad na izopačenja religije i nauke. Svift je ismejao svu spoljnju stranu vere: dogme i ceremonije su laži i zablude, veo koji ljudi bacaju preko vidljivog sveta da se tobože vežu za nevidljivi, niz materijalnih činova u kojima glavnu ulogu igraju šarlatanstvo i prevara. Sav verski aparat po Sviftu je grub , hrapav prekrivač ispod koga nema ničeg…  

… Obožavatelji tog božanstva(šnajdera)… smatrali su da je univerzum ogromna garderoba koja sve odeva; zemlja je obučena u vazduh, vazduh u zvezde, zvezde u primum mobile… Ukratko, zar i sam čovek nije jedan mikrokostim! Vera je ogrtač, poštenje obuća izderana u blatu… savest čakšire koje služe da pokriju našu pohotu i poganu narav, ali koje čovek lako spusti kad želi da se oda jednoj ili drugoj… Čovek je životinja sastavljena od dve odeće, prirodne odeće i nebeske odeće, duše i tela; duša je spoljna odeća, a telo unutrašnja… Odvojite jednu od druge i videćete da je telo samo gnusna bezosećajna mrcina..

… Neznatni delić razuma, koji nam je ni sam ne znam kojim slučajem pripao, služi nam samo da još više pogoršamo svoje prirodne nedostatke, kao i da steknemo nove, koje nam priroda nije dala…

 

… Mi imamo upravo onoliko vere koliko je potrebno da se mrzimo, ali nedovoljno da volimo jedni druge… 

Svako bira prijatelja prema sebi, svojim navikama, shvatanjima, razmišljanjima. Pravo i iskreno prijateljstvo ne poznaje ljubomoru, sebičnost i druge emocije koje mogu da unesu nemir i razdor. Prijateljska ljubav je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje, jer prijatelj je tu da te razume, kada niko drugi nije to u stanju i da te poštuje i voli kada nikog drugog nije briga za to… 

… Godine 1726. Svift je objavio, bez potpisa, svoje najveće humorističko-satirično delo Guliverova putovanja. Nažalost, ubrzo zatim umire njegova velika ljubav, Stela, što povećava njegovo sve mračnije raspoloženje, razočarenje u ljude i ubrzava narastajuću mizantropiju. Celog je života patio od teških glavobolja, a pred kraj života duševno oboleva. Bio je mizantrop, a posebno mu je mrzak bio engleski politički i društveni život. Zgražavao se nad korupcijom, uskogrudošću i licemerjem svog vremena, a to sve je uobličio kroz priču o putovanju Gulivera po svetu… Bio je čovek koji je svoj rođendan slavio kao dan žalosti…

… Svift je začetnik modernog pesimizma, pesimizma bez oduška, bez vanzemaljskih naknada. Samo, pošto čovek ne može da živi pod takvim poklopcem bez ijedne pukotine, moderni pesimisti su uvek nalazili neku kompenzaciju, najčešće u esteticizmu, kao recimo Sartrov junak Antoan Rokenten(Mučnina) u ploči džez muzike (Some of these days), dok kod Svifta u pisanom delu ni tog oduška nema … 

… Na prvom putovanju Guliver se kao brodolomac spašava na ostrvu Lilliput. Ljudi su tu patuljasti tako da su njihovi napori da deluju dostojanstveno i ugledno smešni, a njihovi tričavi sporovi su isto tako vredni prezira. Aluzije na uskogrudnost i ispraznost snobizma i karijerizma u engleskom društvenom i političkom životu su očigledne. Na drugom putovanju Guliver nailazi na drugi svet – on dolazi među dobroćudne divove. Kad kralju tih divova Guliver priča o ljudskoj zlobi, kralj ne može shvatiti razloge i svrhu svega toga. U trećem delu putovanja govori se o letećem ostrvu Laputa s kontinentom i glavnim gradom Lagado. Tu se čitave ekipe filozofa i naučnika bave sasvim jalovim intelektualnim spekulacijama. Na ostrvu Guliver nailazi i na posebnu rasu tzv. Struldbruge koji su besmrtni, ali, paradoksalno, oni nisu sretni zbog svoje besmrtnosti nego pate od večnog jada i briga. Četvrto, ujedno i poslednje putovanje, dostiže vrhunac Sviftove jetke satire u zemlji tzv. Houyhnhnma, ili konja s razvijenim razumom. Ta racionalna i neemocionalna bića predmet su Sviftova divljenja, dok se na drugoj strani nalaze Yahooi( preteče internet pretraživača, he, he…), odvratna, podla i okrutna stvorenja ljudskog oblika i izgleda, što je jasna Sviftova mizantropska asocijacija, usmerena protiv engleskog društva…

… Džonatan Svift, veliki majstor smeha bio je u suštini veoma očajan čovek, a sukob sa engleskim društvom razrešavao je na planu umetničkog stvaranja, pomoću humora, nemilosrdne satire i ironije. Njegovo životno delo Guliverovo putovanje imalo je više nivoa značenja: na prvom, površinskom nivou, bio je to avanturističko-putopisni roman sa primesama sjajnog humora, na drugom, bio je alegorična satira pojedinih političkih pojava i ličnosti Engleske 18. veka, dok je na trećem najdubljem nivou predstavljao ironični prikaz ljudske sudbine uopšte. Raskrinkavajući zlo i nakaznost sveta, Svift svakako nije očekivao da će njegovo kultno delo postati jedno od najpopularnijih u čitavom svetu i to kao – knjiga za decu… 

… Svift je pronalazač crnog humora…(Andre Breton, nadrealista) 

Nakon smrti, 19. oktobra 1745. godine, sahranjen je u dablinskoj katedrali. U testamentu, kojim je ostavljao svoje imanje, izrazio je želju da se na njemu sagradi ludnica u Dablinu. Na grobu je postavljen latinski epitaf koji je sam sastavio i u kome kaže da mu tu divlji gnev ne može više razdirati srce i poziva putnika da se ugleda na njega,odlučnog zatočenika ljudske slobode

Jonathan Swift: ,, Razmišljanja o jednoj dršci od metle“ 

…Ovu prostu dršku, koju sad vidite kako neslavno leži u onom zapuštenom uglu, poznavao sam nekad u punom procvatu, kad se nalazila u jednoj šumi. Bila je puna soka, puna lišća i puna grančica. A sad marljivi ljudski rod uzalud pokušava da se takmiči s prirodom vezujući taj sasušeni snop pruća za ovu suvu motku. U najboljem slučaju to je samo suprotnost onom što je nekad bilo, drvo okrenuto tumbe, s granama na zemlji i korenom u vazduhu. Sad metlom rukuje svaka drljava služavka, osuđena je da za nju obavlja najteži posao i , igrom neke ćudljive sudbine, određena da druge čisti, a sama da ostane prljava; najzad, otrcana i do kraja olinjala u službi sluškinja, biva ili bačena na smetlište ili osuđena na poslednju dužnost da potpali vatru. Kad to videh, ote mi se uzdah, i rekoh samo sebi: smrtni čovek zacelo je kao drška od metle; priroda ga je poslala na svet snažna i jedra i u naprednom stanju, sa sopstvenom kosom na glavi( a to su grančice ove biljke što misli), dok sekira neumerenosti nije skresala njegove zelene  grane i ostavila ga kao suvu motku. On onda pribegava majstorijama, stavlja vlasulju, ceneći sebe po gužvi neprirodne kose, sve posute prahom, koja nikad nije rasla na njegovoj glavi; međutim, kad bi ova naša metla naumila da se pojavi na pozornici, ponosna na plen otet brezi, i sva prašnjava od silnog metenja sobe najotmenije gospe, bili bismo gotovi da ismejemo i prezremo njenu taštinu. Koliko smo pristrasni kad sudimo o svojim sopstvenim vrlinama i o tuđim manama!

    Ali metla je, možda ćete reći, znamenje drveta koje dubi na glavi; a sad, molim vas, šta je čovek drugo do strmoglavce okrenut božiji stvor, čija se životinjska svojstva večito uzdižu iznad njegovih umnih sposobnosti, kome je glava tamo gde bi trebalo da su mu pete, i kojima gmiže po tlu! Pa ipak, sa svim tim svojim nedostacima, on se hvališe kao sveopšti reformator i ispravljač zloupotreba, borac protiv nepravde, rije i čeprka po dnu srca svake drolje, izvlačeći skrivene poroke na svetlost dana, i diže ogromne oblake prašine gde nje dotad nije bilo, upuštajući se za sve to vreme duboko u samu onu nečistoću za koju tvrdi da će je metenjem ukloniti. Poslednje svoje dane provodi robujući ženama, i obično onima koje to ponajmanje zaslužuju; dok ga, sasvim izanđalog, poput njegove sestre metle, ili nogom izbace na smetlište ili ga iskoriste da njime potpale vatru, na kojoj će se drugi ogrejati.

 

2 comments

  1. Nezamislivo je djetinjstvo bez Gulivera.

  2. Prepoznatljivo, na nacin D. Uzelca. Citljivo, zanimljivo, s puno cinjenica

Odgovori