Dragan Uzelac: Marcel Proust – afirmacija života kroz umjetnost metafizičara riječi

Marsel Prust, francuski je romanopisac, rođen 10. jula 1871. godine, u imućnoj lekarskoj porodici, kao nežan i osetljiv mladić, bolestan od astme od detinjstva, što je obeležilo čitav njegov život. Kretao se u mondenskim građanskim, umetničkim i aristokratskim krugovima, pisao i prevodio, posebno dela engleskog estetičara Johna Ruskina, koji je kasnije presudno uticao na njegovo stvaralaštvo. Iz tog perioda potiču njegovi članci skupljeni pod nazivom Užici i dani(1896.) i autobiografski roman  Jean Santeuil

… Svoje glavno životno delo – U potrazi za iščezlim vremenom pisao je desetak godina, u stalnoj trci s teškom bolešću. U potpunoj samoći i odustajanju od svih drugih životnih delatnosti Prust stvara jedno od najvrednijih dela u celokupnoj svetskoj književnosti. Bio je to ogromni ciklus romana pod zajedničkim naslovom  U potrazi za iščezlim vremenom(1922.), čiji su delovi bili: Put k Swannu,U seni procvalih devojaka,Vojvotkinja de Guermantes, Sodoma i Gomora, Zatvorenica,  Begunica i Pronađeno vreme. Roman na preko 3000 stranica obuhvata razdoblje od druge polovine 19. veka, početak 20. veka i Prvi svetski rat. Radnja romana dešava se u porodičnoj kući u gradiću Combrayu, u Parizu, u pokrajini, na normandijskoj obali, u Veneciji. Roman ima oblik esejiziranih memoara, sa elementima preuzetim iz stvarnosti i stilizovanim u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena.U potrazi za iščezlim vremenom je višeznačno delo. Može se čitati kao balzakovska studija društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase. Poput slavnog Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, prikazujući čitav niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine. Delo je na neki način mešavina romana i eseja: Prust prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturno- istorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama. Celovitost teksta proizilazi iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajt-motiva kao u Wagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču biće i odnosi…

… Prustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav, determinacija psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sopstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata. Smatra se da je vreme glavni junak Prustovog kapitalnog dela, ali ono njemu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija, nego kao medij i uzrok svih metamorfoza, ono dovodi do menjanja identiteta, ljudske komunikacije i gubitka samog smisla života. Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona Prust nalazi izlaz iz jalovosti i prolaznosti u otkriću činjenica da potsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme sačuvano i dostupno u nesvesnom delu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza sećanjem tela, koje pamti ne samo dešavanja nego i minule porive i emocije. Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život – on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek – delo. Svrha Potrage za iščezlim vremenom je pripovedačevo duhovno spasenje. Prustovo vanvremensko delo svojom mudrošću, humorom i humanošću može se svrstati u same vrhunce pisane reči…  

Marcel Proust – ’’U potrazi za iščezlim vremenom“ 1922. 

Delo impresivnog i krajnje osobenog književnog genija Marsela Prusta jedno je od izvorišta celokupne moderne književnosti s početka 20. veka. Uz avangardne umetnike – Džejmsa Džojsa i Franca Kafku, radi se o impresivnom, inventivnom i inovativnom umetniku, autentičnom stilisti koji je promenio mnoge dotadašnje tokove književnosti, pre svega romana. Njegovo originalno delo predstavlja najznačajniji francuski roman 20. veka i prekretnicu u razvoju modernog romana u svetu…

… Osećaj neizlečive emotivne usamljenosti koji je temelj Prustovog odnosa subjekta s drugim ljudima, njegova bolna spoznaja vlastite nepostojanosti i nepostojanosti sveta koji se bez prestanka urušava pod plimom vremena, grčevita težnja za nekim čvrstim osloncem u sebi, zvao se on ljubav, oživljena prošlost ili umetničko delo – to su, iako različitog porekla i s drugim mogućnostima odgovora, još uvek zebnje savremenog čoveka. Svet pojavnosti je relativan, biće je nestalno i zato nesaopštivo, osuđeno na beznadežno traganje za vlastitim identitetom ugroženim trajanjem. Prustov stav je nedvosmislen: niti se stvarnost može nadvladati bez spoznaje koje daje iskustvo, niti se putem čiste čulnosti može doseći potpuno unutrašnje zadovoljstvo. Čovek je uvek na neki način uskraćen. Svi pokušaji da prevlada svoju sudbinu neminovno ga dovode za korak bliže smrti, a čitav život nije ništa drugo nego stalno odupiranje čoveka trijumfu očaja. Odgovor bolesnog askete Prusta je jasan: umetničko delo je ona jedina mogućnost prerastanja samog sebe kojoj svaki potencijalni umetnik treba težiti ne samo da bi izrazio sebe, nego da bi opravdao svoje postojanje…

…Možda u našem detinjstvu nema dana proživljenih s tolikom potpunošću kao onih za koje smo verovali da smo ih propustili bez života, onih koje smo proveli uz omiljenu knjigu. Sve ono, činilo se, čime su ispunjavali druge, a što smo mi odbacivali kao prostačku prepreku za božansko zadovoljstvo: igra radi koje je prijatelj dolazio da nas potraži pri najzanimljivijem odlomku, pčela ili zračak dosadnog sunca koji nas sile da dignemo oči sa stranice ili da promenimo mesto, užina što su nas naterali da je ponesemo i koju smo ostavili u blizini, na klupi, i ne taknuvši je, dok je, nad našom glavom, sunce gubilo na snazi u plavetnilu neba, obed kada je trebalo vratiti se i kad smo samo mislili kako da završimo, odmah nakon njega, prekinuto poglavlje, od svega toga nam je čitanje trebalo da dopusti da primetimo samo gnjavažu, dok je ono, naprotiv, u nas utiskivalo uspomenu toliko slatku (po našem sudu sada dragoceniju nego ono što smo tada čitali s takvom ljubavlju), te, ako nam se i danas dogodi da ponovo prelistamo te davne knjige, čuvamo ih samo kao jedine kalendare umaklih dana, i u nadi da je na njihovim stranicama odraz mesta na kojima smo boravili i mrtvaja koje više ne postoje…

… Može se reći da je Marsel Prust čitavog svog života radio na svom delu i da je napisao samo jedan roman: U potrazi za iščezlim vremenom( 1913.- 1922.). Ostala dela iz mladosti, posthumno objavljena, sadržala su u sebi začetke njegovog životnog dela. Prvi od delova ovog monumentalnog romana, kapitalnog dela francuske i svetske književnosti – Put k Swannu, pojavljuje se, nakon natezanja s izdavačima, 1913. godine. Drugi deo ciklusa ,, Potrage …“, nazvan U seni procvalih devojaka objavljen je 1919. godine, a pre Prustove smrti izlaze još samo dva dela ciklusa – Vojvotkinja de Guermantes(1920.) i Sodoma i Gomora( 1921.-1922.). Smrt prekida Prustovu dugotrajnu bitku s bolešću, vremenom i rad na korigovanju preostalih delova ciklusa, koji bivaju objavljeni posthumno: Zatvorenica(1923.), Begunica(1925.) i Pronađeno vreme (1925.)… Poslednje tri godine života Prust je proveo potpuno izolovan u sobi obloženoj plutom, gde se predano posvetio svom remek-delu. Gotovo da uopšte nije izlazio iz nje, plašeći se za svoje zdravlje, ali je ipak oboleo od zapaljenja pluća i umro 18. novembra 1922. godine. Poslednje tri knjige iz ciklusa objavljene su posthumno. Iako je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, nije je dobio (uostalom kao ni Tolstoj, Čehov, Borhes, Ibzen…), ali ga danas  svrstavaju među najbolje francuske i svetske pisce…

… Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno primećujemo svojim osećajima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osećajnost ne može oživeti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom delu našeg sveukupnog znanja o njemu; štaviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom delu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one delove duše u koje nije moguće prodreti nadomesti jednakom količinom nestvarnih delova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se delovanje i osećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to delovanje i osećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemiravati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života menja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se menja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam oset da se nešto promenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri menjanju, ipak ostaje ušteđen)… 

… Radnja se čitavog ciklusa može sažeti u jednoj rečenici: to je priča o metamorfozi bolesnog i razmaženog deteta u umetnika. Preosetljiv i povučen dečak, a potom i zreo, odrastao čovek, čitavog života traži smisao izvan samog sebe i pritom očekuje pomoć od drugih. Ali, jedan za drugim urušavaju se svetovi koje je sagradio u vlastitom duhu. On spoznaje ništavnost društvene hijerarhije i uspeha unutar nje, nemogućnost prijateljstva i ljubavi, nesaznatljivost prirode i nestalnost vlastitih osećanja. Napisan hronološki, roman prati i prikazuje
sazrevanje glavnog junaka i širenje njegove svesti. Paradoksalno, što je zreliji, on se sve više povlači od svoje okoline. Gubeći iluzije detinjstva, otkrivajući društvene maske, idealista neminovno pada u ironiju. Glavni lik želi da otkrije svoj pravi identitet, a u trenucima koji omogućavaju vraćanja vremena unazad, putem sećanja, on uspeva da ostvari kontinuitet sa nekim od svojih izgubljenih „ja”. Prust prikazuje kako jednu istu osobu različite sredine doživljavaju na potpuno različite načine. On naglašava relativnost sveta, stvarnosti koja nije
jedna i apsolutna, već potpuno proizvoljna. Postavlja se pitanje i pouzdanosti sopstvenih osećanja, kada se junak pita da li je on zaljubljen u ženu ili samo sliku koju je stvorio o njoj. Posebnu pažnju Prust je posvetio životu kao pozorištu u pozorištu. Ljudi u određenoj starosnoj dobi preuzimaju uloge koje im se čine podesnim ili koje im nameće društvo i kasnije ih glume sa smrtnom ozbiljnošću, verujući slici koju je svet stvorio o njima. Istina je nedokučiva, jer što je čovek stariji to je udaljeniji od svog iskonskog bića i prilagođeniji preuzetoj ulozi. Pri tom, Prust obraća pažnju i na psihologiju mase, te kako su ljudi spremni da veruju u izvikane vrednosti, bez postavljanja pitanja, ukoliko su uvereni da i
drugi tako misle. On povremeno povlači u senku prvo lice romana i postavlja ga kao gledaoca, vršeći stalnu smenu subjektivnog i objektivnog u izgradnji dela. U romanu je sve povezano gustom mrežom sećanja koje u prošlosti pronalazi trenutke koji određuju sadašnjost i predviđaju budućnost. Prust nije delio stav po kojem je umetnost prosta kopija života, već naprotiv, sam život u umetnosti otkriva smisao. Pisac treba u pojedinačnom da otkrije opšte.Očajan, bolestan i već ostareo, on u momentu nadahnuća uviđa da mora napisati knjigu koja će progovoriti o svom njegovom uzalud potrošenom vremenu i životu, i tako mu naknadno dati smisao i opravdanje. Prustovo viđenje sveta je dvojako: on kombinuje na veoma autentičan način idealizam i racionalizam, subjektivizam i pozitivizam. Njegovu pažnju zaokupljao je odnos između svesti i sveta, esencije i egzistencije, prošlosti i sadašnjosti. Za Marsela Prusta je stvaralaštvo bio spas od straha pred ništavilom, da se stvara iz sebe za druge – putem umetničke introspekcije, sećanja, memorije koja silazi u dubine neistražene duše… Introspekcijom i kontemplacijom silazio je u sve dublje nivoe vlastite duše, istražujući smisao čitavog postojanja i postepeno dešifrovao znakove iz stvarnosti, kao i odbleske duše ka vani, haosu spoljašnjeg sveta… Krenuvši od priče o poslednjoj noći detinjstva, koju je obeležio odbijeni majčin poljubac i svest o emocionalnoj usamljenosti čoveka, genijalni Prust na kraju je stigao do poslednje noći u stvarnom, spoljašnjem svetu, pronašavši na kraju ’’iščezlo vreme“ i smisao svega u umetničkom stvaralaštvu koje nas jedino uzdiže iznad ništavila i prolaznosti…

2 comments

  1. Pročitao sam U traganju za izgubljenim vremenom od prve do posljednje stranice.

    Uzelčeva kompilacija, prepuna podataka i naglasaka, podsjetila me na jednu dugu, uzbudljivu zimu moje mladosti. Dragane, hvala!

  2. Teška bolest od koje je Prust bolovao bila je astma. Ima li njegov kratki dah veze s dugim rečenicama?

Odgovori