‚‚Hey you“ … priče s druge strane Pink Floyd zida otuđenosti

Hej ti, tamo negde, daleko
Sve usamljenija i starija
Možes li me osetiti?
Hej ti, stojeći u prolazu
Bez oslonca i izbledelog osmeha
Možes li me osetiti?
Hej ti, ne daj im da nam ugase nadu.

Nemoj se predati bez borbe.

Hej ti, tamo negde, sama u sebi
Sedeći ogoljena pored telefona
Da li bi me dotakla?
Hej ti, sa glavom na zidu
Čekajuci da te neko pozove
Da li bi me dotakla?
Hej ti, da li bi mi pomogla da podnesem teret?

Otvori svoje srce, dolazim tebi.

Znala si da je to bila samo moja iluzija
Previše je bio visok zid
I kao što možeš da vidiš
Bez obzira koliko sam pokušavao
Da se oslobodim nisam mogao
Nema ništa više od mene.

Hej ti, tamo negde na putu
Uvek radeći ono što ti kažu
Možes li mi pomoći ?
Hej ti, tamo iza zida
Lomeći staklo u hodniku
Možes li mi pomoći ?
Hej ti, ne reci mi da više nema nade

Zajedno stojimo, razdvojeni padamo…

Vrhunac kritičkog opusa rokenrol benda Pink Floyda objavljen je 30 . novembra 1979 . , u vidu duplog , novog konceptualnog albuma The Wall , nove monumentalne epske avanture sa ubitačnom Floyd krstaricom i socijano kritičkom intonacijom nošenom dahom Rogera Watersa … Nakon epskih devetomesečnih radova pojavio se ,, Zid“ ( nešto kasnije i kao film nastao u saradnji sa kultnim britanskim filmskim režiserom Alanom Parkerom – ,,Ponoćni ekspres”, ,,Anđeosko srce”, ,, Misisipi u plamenu”…) – pod istoimenim nazivom – The Wall, Watersovskim scenarističkim angažmanom i Bobom Geldofom , tadašnjim liderom benda ,, Boomtown rats“ u naslovnoj ulozi propale muzičke zvezde – Pinka(Barrett) ili alter ega Rogera Watersa i njegove tragične mladosti i odrastanja bez oca poginulog u užasu Drugog svetskog rata) …

… Bio je to na neki način album koji je zaokružio na epohalan način Watersov koncept sagledavanja modernog sveta iz socijalno kritičkog ugla i počeo da ruši sve zidove koji nas razdvajaju i dele , deset godina pre zvaničnog pada najvećeg zida podele – Berlinskog zida … Bio je to još jedan Pink Floyd ,, magnum opus“ , jedan od najbitnijih , krucijalnih albuma sedamdesetih godina 20. veka , glavni zamajac Watersove solo karijere i album koji je doneo kultni hit singl (prvi singl Floyda nakon deset godina , u Britaniji) – Another brick in the wall i niz ništa manje značajnih pesama poput : One of my turns , Don’t leave me now , Confortably numb , Hey you , In the flesh , Run like hell … Bio je to Watersov bolno emotivni osvrt na traume iz detinjstva ( kada je kao tek rođeno dete izgubio oca u strahotama Drugog svetskog rata) , priča o odrastanju , beznadežnom obrazovnom sistemu ,, ispiranja mozgova“ , kontrole uma i pretvaranja ljudi u mentalne robove , priča o zlu nacizma , bezdušnosti sveta , neurozama i psihozama , usamljenosti i frustracijama, duševnim lomovima i svim mogućim zidovima koji nas izoluju , dele i oslabljene slamaju … Bio je to njegov duševni i emotivni odušak , duhovni ventil za sve pretrpljene strahove , poniženja i patnje današnjeg čoveka u kandžama agresivnih ideologija, interesnih grupa i sistema koji sa nehumanim , satanističkim osnovama pretvaraju ljude u potrošnu robu , biomasu, bezosećajne i nihilistične očajne kreature podložne svim vrstama manipulisanja – praznih glava, džepova i duša … Još jednom mračni i depresivni tonovi , uobličeni i naglašeni brutalnim scenama nasilja , ratnih razaranja, duševnih lomova i tužnih dečačkih snova boje atmosferu Pink Floyd albuma , secirajući iznutra i spolja nimalo optimističnu , jednom rečju licemernu i zlu stvarnost … Votersov simbolički zid predstavljao je psihičku barijeru koju Pink gradi svojim strahovima i traumama i mada on ima fizički kontakt sa svetom, postaje sve otuđeniji na duhovnom planu. Svaki traumatizujući događaj iz njegovog života on doživljava kao još jednu ciglu u zidu. Prva u nizu cigli je odsustvo figure oca u njegovom ranom detinjstvu…  Drugu stranu iste priče, naličje ili lice predstavlja tužna i nihilistična priča o ludilu i propasti bivše rok zvezde – Pinka, i njegove frustracije , skretanja i ludilo koje vremenom prerasta u nasilnost i destrukciju … Maestralni Bob Geldof prosto briljira u dvostrukoj ulozi , licu i naličju jedne te iste medalje savremenog sveta bez osećaja solidarnosti, ljubavi i Boga…

… U intervjuu za radio „One“ Rodžer Voters iznosi ideju albuma: „Osnovna ideja cele stvari jeste da, ako se izoluješ, počinješ da propadaš.“…

… Priča o zidovima izolacije , netrpeljivosti među ljudima , usamljenosti i mržnje poprima u Watersovom viđenju cele priče još jednu strašnu dimenziju , dimenziju u kojoj Bob Geldof preuzima na sebe lavovski deo posla tumačeći istovremeno dva lika – mladog Watersa i njegovo nesretno odrastanje i sazrevanje bez oca ( u svetu žena) kao i ulogu Pinka , posrnule rok zvezde ( Waters ponovo aludira na prošlost i duh nezaboravnog Syda Barretta , duh ludila i kreativnosti koji se sukobljavaju u svakom genijalnom čoveku)… Sjajni britanski reditelj Alan Parker vešto uklapa višeslojnu priču u jedinstvenu celinu – maestralan spoj muzike , briljantnih animacija i uverljive Geldofove glume – scene unutar pesama poput ,, Don’t leave me now“ , ,, One of my turns“ , ,, God bye cruel world“ , ,, Hey you“ , ,, Run like hell“ ili nezaboravne ,, Comfortably numb“ prosto su genijalne i ostavljaju bez gledaoce daha … Dani prolaze , a ljubav postaje siva , kao koža čoveka koji umire . Noći prolaze , mi se pretvaramo da je sve u redu , ali ja sam ostario , a ti postaješ hladnija i ništa više nije zabavno. Ja mogu da osetim da dolazi moj loš dan . Osećam se hladan kao oštrica noža , napet kao struna , suv kao pogrebni doboš … Pritisnut hladnim i perfidnim svetom koristoljublja i samoživosti čovek današnjice lomi se iznutra i na kraju puca – duševni slom je neminovnost , posledica društva i okoline koja svakodnevno nasrće na nervni sistem pojedinca … Usamljene , ostavljene i sluđene duše lutaju izgubljene svetom pohlepe i laži , svetom koji lagano nestaje pod vlastitim , nesnosnim teretom nasilja i zla … Good bye cruel world poručuje Waters … Zbogom svi vi ljudi što ništa niste rekli , neću se predomisliti … Zbogom … Rodžer Voters ovim albumom formira priča o liku koji postupno postaje izolovan od sveta sopstvenim mentalnim zidom… Stvaranju tog zida doprineli su smrt njegovog oca u Drugom svetskom ratu, kao i  prevelika zaštita njegove majke i na kraju razvod braka koji je potvrdio ubeđenja njegove majke, kojima ga je hranila od malena, a to je da se nikome više ne može verovati…

… Od pesme Hey you se može reći da se govori o drugom delu Flojdovog života. On ovde postaje kamijevski stranac, duh egzistencijalističkog apsurda i nemoći – Merso, stranac za svet zatvoren iza sopstvenih zidina, ali on nije totalno izgubio vezu i sa svojim unutrašnjim bićem, jer umesto da bude srećan pošto je ostvario ono za čime je sve vreme težio, on traži pomoć…

,, U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju“.

…  Doziva nekoga da ga oseti i dodirne. To je paradoks jer je on upravo izgradio zid da bi mogao da pobegne od kontakata sa drugima i kako ga niko više ne bi ranio. Pink sada traži od neimenovanog slušaoca, koji može biti njegova žena, svet izvan sobe ili mi, da mu pomogne da nosi taj Sizifov kamen, svoj život. On se vraća u svoju realnost i shvata da je zid previsok i da koliko god se trudio, izlaza nema. Njegov sada zatvoreni svet postaje mučan i bez nade. Masivnost zida prikazana je u filmu tokom pesme Is there anybody out there?. U ovoj pesmi samo se nekoliko puta postavlja ovo pitanje, ali odgovora sa druge strane nema. Pink sada želi da napravi red u svom životu i pokušava da složi sve stvari koje je slomio u besu. On ne baca polomljeno iz sobe, već pravi mozaike od delova slomljenog sebe. Ta preciznost u ređanju podseća na red u vojsci – a to opet asocira na nedostatak oca što i jeste temelj izgrađenog zida. Kada se završava pesma, sledi scena Pinkovog brijanja. Ovaj momenat aludira na brijanje Sida Bareta, jednog od osnivača benda koji se povukao. Kada je bend snimao album Shine on you crazy diamond, Sid ih je posetio. Voters i Gilmur su bili potpuno šokirani kada su videli Sida potpuno obrijanog. On je sedeo u uglu studija i kada su ga pitali kako mu se sviđa to što snimaju za njega, on je odgovorio da mu se čini pomalo staromodno i nestao je. Sid je, kao i Pink, imao psihičkih problema, tako da je u lik Pinka implementiran i Sidov život…

… Ima li koga napolju? , pita se čovek opasan zidovima mržnje i izolacije , sujete i laži , tražeći izlaz iz začaranog kruga ubijanja , osvete , mržnje i ponovnog ubijanja … kruga bez početka i kraja , kraja večnog nasilja , zla i izolacije … Album ,, The Wall“ varniči od unutrašnje energije i žestokih antiratnih poruka , preplićući se sa veoma emotivnim introspektivnim slikama Watersa – kako srušiti sve te zidove oko nas i u nama?

Confortably numb je zastrašujuća slika sveta bez emocija , duše i ljubavi , gde su svi postali prokleto usamljeni u gomili i blaženo oduzeti – oduzeti bez iskrenih emocija , bez ljubavi , saosećanja , topline , istine , milosrđa, praštanja … Comfortably numb je pesma u kojoj Pink dobija odgovor na pitanje da li ima nekoga napolju, van  zida. U filmu dolazi njegov menadžer i doktor da ga osposobe za koncert, dakle dolazi pomoć za kojom je vapio. Doktor ga pita: „Da li ima nekoga unutra? Možeš li mi pokazati gde te boli?“, ali Pink je mentalno daleko od stvarnosti i ova pomoć je njemu beskorisna, jer sam Pink doktoru kaže: „Tvoje usne se pomeraju, ali ja ne mogu da čujem šta govoriš.”. Kao da ne govore istim jezikom, Pinkova percepcija je potpuno promenjena i on ne razume događaje iz realnosti. Pink ne može da kaže šta ga boli, jer to nije fizička bol, to je poremećaj koji je promenio ceo njegov psihički svet. On ne oseća bol, već oseća kao da propada u preduboku tišinu. Njegov metaforički odgovor („Ne mogu da ti objasnim, nećeš razumeti / Ovo nije onako kako se ja osećam. / Postao sam udobno umrtvljen.“) potpuno je nejasan doktoru koji nije upoznat sa njegovim stanjem. Sam Rodžer je rekao tokom intervjua na radiju da menadžerima nije bitno kako se ti osećaš, već im je bitno koliko je karata prodato. Zbog toga mu oni daju drogu kako bi ga podigli iz te umrtvljenosti, ali ona Pinka uvlači u još dublje i strašnije psihičko stanje, u totalnu otuđenost, droga prekida Pinkovu vezu sa njegovim unutrašnjim bićem. Odlazi na koncert, ali potpuno promenjen. On je na koncertu fizički, ali ne vlada dušom…

Album ,, the Wall „ blistavo je Pink Floyd remek delo , surova slika stvarnosti i raspada svih istinskih sistema vrednosti , slika nihilizma sveta bez ljubavi i duše , gde se jedino možete ,, obogatiti“ na nesreći i poniženju drugih ili prodajući vlastitu dušu , snove , ideale i dostojanstvo za sitnu lovu … Ukoliko nemate odgovora u vašem srcu i duši , ostaje vam da se nadate da nećete biti ,, zatvoreni , jer ste uhvaćeni na delu pokazujući osećanja“ … I proglašeni ludima ili možda razapeti na zid , mekog srca umetničkog … Na kraju ove potresne priče o svetu otuđenja i duhovne propasti pojedinca – izolovanog i bespomoćnog u svojoj usamljenosti Rodžer Voters nas nagoni da se zapitamo da li smo i mi izgradili zid oko sebe kojim rušimo svoj, ali i živote ljudi do kojih nam je stalo…

Hey you, out there in the cold
Getting lonely, getting old
Can you feel me?
Hey you, standing in the aisles
With itchy feet and fading smiles
Can you feel me?
Hey you, dont help them to bury the light
Don’t give in without a fight.

Hey you, out there on your own
Sitting naked by the phone
Would you touch me?
Hey you, with you ear against the wall
Waiting for someone to call out
Would you touch me?
Hey you, would you help me to carry the stone?
Open your heart, I’m coming home.

But it was only fantasy.
The wall was too high,
As you can see.
No matter how he tried,
He could not break free.
And the worms ate into his brain.

Hey you, out there on the road
always doing what you’re told,
Can you help me?
Hey you, out there beyond the wall,
Breaking bottles in the hall,
Can you help me?
Hey you, don’t tell me there’s no hope at all
Together we stand, divided we fall.

 

 

 

6 comments

Skip to comment form

  1. … U intervjuu za radio „One“ Rodžer Voters iznosi ideju albuma: „Osnovna ideja cele stvari jeste da, ako se izoluješ, počinješ da propadaš.“…

    Živa istina. Bolje je i loše društvo, nego prisilna usamljenost.

  2. “Album ,, the Wall „ blistavo je Pink Floyd remek delo , surova slika stvarnosti i raspada svih istinskih sistema vrednosti , slika nihilizma sveta bez ljubavi i duše , gde se jedino možete ,, obogatiti“ na nesreći i poniženju drugih ili prodajući vlastitu dušu , snove , ideale i dostojanstvo za sitnu lovu … ”

    Kad se album samo sluša, nema se takav dojam. Riječi potvrđuju stav da se radi o dijagnozi društva. A PF ekipa su tim doktora.

  3. Učili su me da uvijek ako moram birati između dva zla, izaberem manje. Zato između samoće i
    lošeg društva uvijek izabirem samoću. Zašto ? Zato što je jedna budala uvijek manje zlo od dvije ili više udruženih budala.

  4. Ne postoji društvo, ne postoji doživljaj svijeta izvan samog čovjeka, izvan njegovih senzacija i percepcije, jer sve
    se događa u tebi, apsolutno sve. Ja nikad nisam doživio nešto što se događa izvan mene, a ti ? Pjesma ne govori o
    unutarnjem previranju, želji za oslobođenjem od gluposti, od iluzije izvanjskih pojava, od iluzije nekakve suštine
    materijalnog, već o čežnji i želji za zajedništvom i prisnosti, o želji za ljubavi. Iz razloga što samoća mnogima izgleda strašno, o njoj se govori i pjeva u negativnom kontekstu, no ona je jedini put ka oslobođenju, i ka stvarnom
    ujedinjenu i harmoniji svega postojećeg. Svjetovne pojave mudrog čovjeka doslovno iritiraju, ne daju mu mira,
    oduzimaju mu dragocjeno vrijeme. Ljudi koji se duševno izoluju i većinu vremena provode u istraživačkoj samoći,
    ponekad u borbi ->sami sa samim sobom<- ? , zadobijaju nevjerojatnu priliku da se još za života oslobode noćne more,
    primjećujući nestalni karakter vlastite percepcije. Tada ljudi dožive cvjetanje vlastitog bića, koje je opisano u
    mnogim filozofskim djelima ( tako je govorio zaratustra ), romanima ( sidhharta ), prozi ( biblija ), pjesmama, gotovo
    u svemu, različito se naziva, ali je riječ o identičnom stanju.

    Samo neki od tih naziva su : nirvana, nibana, satori, samadhi, spasenje, kraljevstvo božje, utrnuće, stapanje s bogom,
    zen, itd itd. To je cilj i smisao ljudskog života, da čovjek sazna tko je uistinu, i tek i isključivo samo tada je
    moguće društvo, zajedništvo ili ljubav. A ako čovjek nije još sazrio, i prisiljava sebe da bira između lošeg društva i
    samoće, bolje mu je izabrati samoću, iz više razloga. Jedan je kao što već rekoh, drastično uvećana mogućnost da
    sazrije, a drugi je recimo činjenica da je jedna budala manje zlo, od dve, tri ili više udruženih budala. Što se tiče
    depresije, ona je samo jedan mali, prirodni događaj na vremenskoj liniji evolucije ljudske svijesti, i nju ne treba
    liječiti, osuđivati, dijagnosticirati, etiketirati, suzbijati, nego prihvatiti i duboko prigrliti. Za ljude koji
    boluju od depresije postoji jedan izuzetno brz i učinkovit lijek, a to je fokus. Često ljudi koji su depresivni
    osjećaju se loše, negativno, pa čak trpe i fizičke bolove, no oni jednostavno nešto zaboravljaju, a to je taj fokus.
    Umjesto da se isključivo fokusiraju na simptome, trebali bi podjednako biti svjesni i onoga što promatra te negativne
    osjećaje. Svijest o svijesti je najbolji lijek za depru. I shvaćanje da depresija nije bolest bića, nego bolest
    identiteta, personaliteta. Identitet i svako njegovo promicanje, poboljšanje, uljepšanje, veliko je zlo današnjice, i
    propast identiteta, što osobnog , što kolektivnog je neminovna. Ali to je radosna vijest.

    1. Dugo smo te čekali, a onda dobijemo poeziju. Isplatilo se čekati.

      1. Čuo sam neki dan vic o čekanju.

        Kaže bosanac da su mu nudili doček Nove Godine u Hrvatskoj za 500 eura, a on rekao: ” jebote ja sa 500 eura dočekam mart mjesec, a ne novu godinu ” 🙂

Odgovori