Dragan Uzelac: Klub 27

Postoje ljudi-umetnici, buntovnici, predvodnici i vizionari, čiji se život i delo nakon smrti pretvaraju u svojevrsni mit koji svojom unutrašnjom snagom kroz vreme počinje iznova da oživljava i vrši neizmeriv uticaj na buduće stvaraoce, kao i one ljude koji pokreću svet.

Istorija bluesa i rock and rolla neiscrpna je priča i izvorište mnoštva modernih mitova, nedosanjanih snova buntovnih mladih umetnika koji su vrlo rano napustili ovaj svet ostajući, uglavnom, neprihvaćeni i neshvaćeni. Nekolicina njih, usamljeni, rezignirani i tragični nestali su u vihoru uzburkanog vremena, ostavivši iza sebe besmrtna dela i nemerljiv uticaj koji isijava kroz vreme neuhvatljivu nit kreacije, duhovne misije i inspirativnosti.

Uspomene, kojima se vraćam kroz vreme hirovitog dvadesetog veka nejasni su obrisi i sećanja na sedam veličanstvenih mladih stvaraoca čija je zla sudba stvorila mitski ,,klub 27”-stecište onih što su otišli u dvadesetsedmoj godini života, seleći se u neki drugi, sretniji svet stvoren vlastitim snovima. Sećanja na one koji su otišli, ostavljajući za sobom nevericu, nagađanja, nemerljiv uticaj i besmrtna dela-trag u vremenu prolaznosti na putu ka večnosti.

Ovo je priča o mitskom klubu, muzici koja ga je učinila veličanstvenim  i legendama koje su ga sagradile položivši u temelje vlastite ovozemaljske živote i snove.

####

Robert Johnson(1911.-1938.)

Mitska figura bluesa Delte, čovek čiji je život lutalice-gitariste-boema-preljubnika satkan od mnoštva neproverenih priča, putešestvija niz tok blatnjavih voda reke Mississippi-od krčme do krčme, od žene do žene, od voza do voza, potocima viskija natopljenih vena života, sopstvenom je smrću otvorio vrata zle kobi kluba besmrtnih-onih retkih i predodređenih da vlastitom žrtvom otvore prolaz onima koji ištu više od života.

Vodio je život lutalice-boema, ne ostavljajući za sobom mnogo tragova. Nezaustavljiv, neukorenjen, neuhvatljiv-progonjen vlastitim nemirima i kreativnim porivima lutao je u potrazi za srećom i ostvarenjem snova. Zaustavio se samo jednom, za trenutak, na sudbinskom raskršću životnih puteva-prodao dušu đavolu da bi uspeo i … krenuo dalje. Od bara do bara, duž Mississippija i železnicom, svirao je i pričao svoju životnu priču u etar vremena koje nikad ne prolazi. Pratile su ga žene, alkohol, retki poznanici i nemiri koji su ga terali dalje i dalje.

U trenutku magnovenja, sudbinske odrednice gde se ceo ljudski vek pretače u sveobuhvatni momenat kreacije i samoostvarenja, ušao je u studio, snimio 29 besmrtnih pesama i …nestao. Walking blues, Crossroads, Love in vain, Sweet home Chicago…večni bluz standardi ostali su za njim da govore kroz vreme i inspirišu one koji dolaze i nastavljaju započeto.

Svojim Travelling riverside bluesom napustio je svet koji ga nije prihvatao prenoseći kletvu i besmrtnost na buduće gitarske heroje poput Hendriksa, Richardsa, Claptona, SR Vaughana, Wintera…

Legenda kaže da je završio otrovan na podu drumske kafane, kraj Greenwooda, Mississippi, 16.avgusta 1938. …

Legenda kaže, dok duh vremena pamti i prenosi na sve one koji mogu da osete i razumeju. Razumeju duh muzike i lepotu melanholije bluesa proizašlog iz života neshvaćenog umetnika.

Vrata kluba su svečano otvorena. Rock and roll revolucija, proizašla iz kolevke bluesa, nakon nezaboravne decenije šezdesetih stvorila je vlastite heroje ispunivši klub nizom nezaboravnih umetnika… jahača na oluji u potrazi za razumevanjem i srećom. 

Al Wilson(4.jul 1943.-3.septembar 1970.)

Sledeći sa spiska besmrtnih članova kluba bio je jedan od osnivača legendarnog američkog blues benda Canned heat– Al Blind Owl Wilson, pevač, gitarista i usni harmonikaš. Zajedno sa suosnivačem benda Bobom Hiteom delio je ljubav ka sakupljanju i asimiliranju starih blues snimki, iskazavši se vremenom kao vešt aranžer i usni harmonikaš. U trenutku smrti smatrali su ga jednim od vodećih svetskih stručnjaka na polju bluesa.

Uzleteo je u svet besmrtnih vlastitim blues standardom On the road again, magičnim setnim dodirom koji osvaja dušu. Zaraznim ritmom koji se ponavljajući kotrlja ka središtu senzibilnosti, uz jedinstven vokal koji vas veže Wilson poziva na čudesno blues putovanje. Nakon proboja benda na Monterej festivalu i par sjajnih albuma, usledila je saradnja sa još jednom blues legendom-John Lee Hookerom. Bio je to vrhunac Wilsonove posvećenosti bluesu i kupljena karta za put u besmrtnost. Hookerova gitara i ritam, uz Wilsonove moćne improvizovane solaže na usnoj harmonici učinile su album Hooker and heat iz 1970. večnim. Rođena je još jedna legenda, putokaz za one koji traže.

Ubrzo zatim, 3. septembra 1970., nakon srčanog udara Al Wilson odlazi putem koji je sam stvorio ka svetu muzike koja prezire smrt ili bilo kakvu drugu vrstu propadljivosti. Odlazi, živeći i dalje vlastitim delom otrgnutim od duše i posvećenosti neprolaznom svetu bluesa.

Brian Jones (28.februar 1942.-3.jul 1969.)

Bio je i ostao jednom od nezaobilaznih ikona šezdesetih. Plavokosi gitarista Stonesa, multiinstumentalista, harizmatični, nepriznati vođa i jedan od osnivača The Rolling Stonesa, bravurozni slide-gitarista i neodoljivi zavodnik.

U večnom sukobu sa okolinom i stalnoj potrazi za vlastitim identitetom, sklon hedonizmu, preterivanju, drogama i narcisoidnosti, krenuo je stazama bunta i lutalaštva od rane mladosti. Prvo se okušao kao ulični svirač negde u Skandinaviji, potom u jazz vodama kao klarinetista i saksofonista, našavši se početkom šezdesetih u Londonu kao deo narastajuće rhythm and blues scene. Menja ime u Elmo Lewis, pod uticajem slavnog bluzera Elmora Jamesa, majstora slide gitare. Usledila je saradnja sa predvodnikom pomenute scene Alexisom Kornerom. Bend Blues incorporated bio je mesto gde je ispekao zanat, stekao ime i upoznao ostatak budućih Stonesa, pre svega njihovo buduće stvaralačko jezgro Jagger-Richards.

Buntovan, multitalentovan i harizmatičan, kakav je već bio, nalazio se u stalnom raskolu između vlastitih potreba i mogućnosti. Lutao je od impresivnih blues korena Little red rooster i prefinjene bottleneck tehnike do psihodeličnih partija na albumu Their satanic majestic request, ostajući u večnoj senci tandema Jagger-Richards. Nedostatak izražajnosti nadomeštao je sviranjem mnoštva najrazličitijih instrumenata-od klavira do dulcimera, promenama imidža i stalnim incidentima. Sklon ženama u enormnim količinama, neodgovornim ispadima i drogama, upadao je konstantne nevolje, na ivici zakona, uništavajući pre svega sebe i narušeno zdravlje. Probleme sa drogama i astmom pratila je paranoja, sumnja u vlastiti talenat, raskoli u idejama i stavovima unutar benda i proganjanje od strane Establišmenta.

Kada su Stonesi nakon neuspešne psihodelične faze odlučili da se vrate bazičnim rock and roll korenima, Brajana gotovo više i nije bilo. Godine haosa kroz koje je prošao, na ivici ludila i autodestrukcije ostavile su bolne ožiljke i duševne lomove. Usledio je definitivni razlaz. Očevici tvrde, da se Brajan u vreme snimanja povratničkog albuma Beggars banquet bukvalno raspadao.

Nošen dahom samodestrukcije ostao je nikad dovoljno iskazanim talentom. Ipak, ostavio je neizbrisiv trag unutar jednog vremena radikalnih promena i kreativnih uzleta na polju umetnosti. Ostao je samo simbol, demonski lep i opasan anđeo destrukcije, iskorak u nepoznato najsmelijih…osujećen i nikad dovoljno shvaćen.

Pronađen je mrtav na dnu bazena kuće u kojoj je živeo, u Hartfildu 3.jula 1969..Zvanično, u pitanju je bio srčani udar, nezvanično, otvoren je krug misterioznih smrti predvodnika jedne neprilagođene generacije. Misteroznih, nerazjašnjenih smrti pred velike događaje demokratskih čistki…početak obračuna sa neposlušnima.

Dirljiv opraštaj sa plavokosim anđelom priredili su Stonesi u Hyde parku 5.jula 1969. Stihovi engleskog romantičarskog pesnika P.B. Shelleyja iz poeme Adonis bili su više nego rečiti, u prisustvu oko pola miliona ljudi: Mir, mir! On nije mrtav, on spava. Utonuo je u san o životu… 

Jimi Hendrix (27.n0vembar 1942.-18.septembar 1970.) 

Levoruki gitaristički virtuoz, naslednik veličina poput Muddy Watersa i Buddy Guya, čovek čija je gitarska tehnika i snaga dosegla mnoge do tada nedodirljive vrhove i postavila gotovo nedostižne standarde, nezaobilazni je deo istorije rock and rolla i jedan od najuticajnijih gitarista svih vremena.

U srcima sledbenika i poštovatelja ostaće upamćen po divljim, energijom i senzibilitetom nabijenim nastupima. Vešt u improvizaciji, samouk i instinktivan stvarao je autorskim pečatom obojene neverovatne pesme, prožete bluesom, hard rokom i psihodelijom, umetničkom formom vremena u kojem je stvarao i kratko živeo. Potenciometri odvrnuti do maksimuma, pirotehnika, mikrofonija do granica izdržljivosti, sviranje zubima, neukrotiva, katarzična divljina propuštena kroz fuzz i wah wah činili su magiju Hendrixovog neuhvatljivog ludila. Pre i posle njega bilo je zaista mnogo kvalitetnih gitarista, kreativnih i obrazovanih, tehnički moćnih, ali…

Reči su uglavnom nemoćne kada treba da opišu prefinjenost senzibiliteta i kreacije najvećih. U slučaju najboljeg gitariste svih vremena, uhvaćenog u kandže industrije profita i svet droge, to je više nego očigledno. Ne znam šta ljudi osećaju kada čuju live verzije pesama Fire, Voodoo chile, All along the watchtower, Machine gun ili Peace in Mississippi, psihodeliju studijskih Purple haze ili If six was nine, lepotu, toplinu i liričnost Little wing ili senzibilitet ubitačnih blues numera Bleeding heart, Red house, Born under bad sign, Once i had woman ili Hear my train coming, ali…to je naprosto neopisivo stanje duha, nemoguće za kopiranje, komercijalizaciju ili bilo kakvo podilaženje prolaznosti ukusa industrije zabave. Hendriksova live verzija Chuck Berry standarda Johnny B. Goode nešto je što me prati kroz čitav život, bez obzira u kom smeru se kretala moja muzička opredelenja-svojom iskrenošću, spontanošću, energijom i neposrednošću izraza Hendrix dopire do same esencije biti gitare. Savršen odnos lirske senzibilnosti i nepresušne energije ujedinjeni u prozračnom ovitku snage koja je u stanju da bilo koga ili šta oduva sa scene, ono je što ga do u beskraj odvaja od većine drugih.

Uronjen u korene, blues tradiciju, tehnički moćan, autorski plodan i raznovrstan, kreativan, harizmatičan, scenski ubitačan i rokerski energičan u hard maniru, osvežen esidom i šarenilom crnačko-indijanskog porekla, zovom divljine, Hendrix ostaje simbol jednog burnog vremena previranja, rata, bunta, nemira, progresa i propasti ideala u osvit zore.

Muzika koju je stvorio, obojena jedinstvenim zvukom gitare i neukrotivom divljinom ostaju kao neprolazna, nepotkupiva lepota i trajna vrednost da šire poruke mira i ljubavi kroz vreme. Nerazjašnjene okolnosti pod kojima je otišao 18.septembra 1970. u Londonu ostaju na čast onima čija je nezajažljiva potreba za bogaćenjem i iskorištavanjem ljudi metastazirana rak rana vlastite propasti.

Janis Joplin (19.januar 1943.-4.oktobar 1970) 

    Smatrali su je belom kraljicom crnog glasa, prvom pravom ženskom zvezdom rock and rolla, veličanstvenom heroinom hipi generacije-neobuzdanom, hirovitom, hipersenzibilnom i krajnje autentičnom pevačicom, poreklom iz Teksasa.

Neprilagođena, odrastala je uz poeziju, slikarstvo i stare blues majstore, sklanjajući se i bežeći od zle kobi i ograničenja provincije. Uzor je pronašla u legendarnoj blues divi Bessie Smith.Istinski blues feeling dobio je svoj pun sjaj i vremenom zaživeo u interpretacijama moćne Janis. Njen blues dolazio je pravo iz srca-pevala ga je veoma osećajno i proživljeno, unoseći vlastitu tugu i nezadovoljstvo. Droge, alkohol i destruktivnost samo su dodatno pojačavali dubinu i osećaj proživljenosti bluesa Janis Joplin.

Blues je tako lako napraviti. To je pesma usamljene žene. To je potraga za jednom toplom muškom dušom…to je izvorni blues, govorila je Janis. Pesme poput Summertime, Ball and chain, Pieces of my heart, Try, Cry baby, Me and Bobby McGee, Move over i Mercedes benz govorile su mnogo više od reči. Ostavile su neizbrisiv trag u vremenu, blues iskrene emocije koja se prenosi srcima ljudi dobre volje, srcima onih koji uspevaju ređe od četvorolisne deteline.

Njena smrt, izazvana unošenjem preterane doze alkohola i heroina, uvela je, i u fizičkom smislu, u svet večnih. Pesma, blues njenog ovozemaljskog puta, nastavila je da odašilje poruke žene čije srce ranjeno krvari…u potrazi za toplinom i nedostižnim spokojem. 

Jim Morrison(8.decembar 1943.-3.jul 1970) 

Rezigniran, u potrazi za slobodom, pravim i izgubljenim vrednostima, lepotom stiha i srećom, jahač na oluji, buntovni s razlogom, lizard king, šaman opsednut duhom Indijanca, predvodnik, psiholog, montažer sudbine-hrabar u svojoj iskrenosti i neukrotiv u svojoj divljini…pesnik, autor, pevač i vođa benda the Doors… James Douglas Morrison, sin američkog pomorskog oficira, jedan je od sedmoro veličanstvenih legendarnog kluba 27.

Diplomiravši filmsku montažu na kalifornijskom univerzitetu sredinom šezdesetih, Jim napušta roditeljski dom i okreće se svetu bitnika i rock and rolla. Osniva bend i kreće na dalek put na kraj noći-tamo gde prestaju strah i fine laži. Strela odapeta iz luka zatezanog do pucanja dve decenije napokon je bila oslobođena i usmerena na drugu stranu kroz vrata percepcije.

Hrabrost, iskrenost, divljina i pesnički talenat koje je nosio u sebi bili su suviše opasna i nepodobna kombinacija sistemu okrenutom ratu u Vijetnamu i zaštiti američkih interesa širom kosmosa. Alkohol i droge činili su stvar još komplikovanijom, destruktivnijom i u očima javnosti nepoželjnijom. A mladi pesnik u naponu životne energije, kreacije i želje da proživi samo ono što je osećao u dubini duše i nosio kao neproživljeno breme prošlosti , pratio je bez želje za kompromisom samo svoj vlastititi put bez obaziranja na bilo kakve zabrane – put nietzscheovske tame ka svetlostima poetskih slika, remboovski i blakeovskirazuzdanih i čudesnih za svet u koji smo bačeni. Kao glumac željan uloge i pas željan koske Morrison se otiskuje sa obala vlastitih vizija i snova na moonlight drive unutarnjih nemira. Godine u kojima je suviše dugo bio down ostavile su traga-misija senzibilne ljudske duše u svetu bezdušnosti i finih laži u kojem su sva deca poludela od čekanja letnje kiše činila se sve težom i manje ostvarivom.

Od Soul kitchen, Twentieth century fox, the Crystal ship i the End, preko Moonlight drive, Horse latitudes, Love me two times i When the music’s over, pa sve do Roadhouse blues, the Spy, Indian summer, LA Woman, Been down so long, Cars hiss by my window i Riders on the storm rađale su se impresivne slike i pesme Morrisonovog životnog puta, njegovi unutrašnji lomovi, transformacije, ispovesti, obraćanja muzici kao jedinom prijatelju koji ostaje do kraja, slike jednog neobičnog života uspona i padova, svetlosti kao privida konačnog oslobađanja i pobede nad smrću…sve do konačne oluje i zavese rezignacije koja je označila konačni kraj jahača na oluji. Čitav jedan ljudski vek ,, zgužvan” i skiciran u samo par godina-nekoliko albuma i zbirki poezije.

Smrt ga je pronašla, ironijom sudbine, baš u gradu svetlosti, Parizu, mestu gde je ,, iskočivši iz the Doors voza u punoj brzini” pokušao da pronađe svoj mir uz ljubav devojke Pamele i pisanje poezije, misije kojoj je jedino bio iskreno i u potpunosti posvećen. Pronađen je mrtav u svom pariskom svratištu navodno, od srčanog udara…udara kojem pre i kasnije podlegnu svi sistemski nepoželjni i dovoljno drski da se suprostave.

Kako je to prelepo prikazao reditelj Oliver Stone u filmu The Doors, gde kamera u završnim kadrovima uz dirljivu muziku Albinonijevog Adagia prelazi preko Morissonovog večnog počivališta na čuvenom pariskom groblju velikana Pjer Lašez, Morrison je, napustivši svet koji ga nije prihvatao napokon pronašao svoj mir u svetu vlastite poezije, okružen umetničkim veličinama na pariskom groblju.

Iza njega su ostale pesme, muzika, filmovi i jeza upitanosti nad svetom bez slobode, kojem je tako kratko pripadao.,, Kada muzika prestane pogasite svetla, jer je muzika vaš izuzetan prijatelj. Zaigrajte na njenoj vatri, jer je muzika jedini prijatelj koji ostaje do kraja sa vama… 

Kurt Cobain (20.februar 1967.-5.april 1994.) 

    Ponekad, na putu, iza ugla života srećemo ljude koje na prvi pogled osetimo strašno bliskima. Sretnemo ljude sa kojima možemo da podelimo sve jade, sreću i snove ovoga sveta. Podelimo i shvatimo, napokon, da nije baš sve uzaludno i da nismo skroz usamljeni.

Jednog od takvih sreo sam u godinama mladalačkog previranja, ludila i traženja sebe i drugih. Bio je to Kurt Cobain, my generation, osnivač, gitarista, pevač i vođa benda Nirvana, jedan od predvodnika generacije rođene s kraja šezdesetih. Razumevanje i energetski naboj koji sam osetio preslušavajući legendarni Smells like teen spirit singl, a potom i Nevermind album naprosto su me oduvali-bilo je to kao dugoočekivani susret dva stara prijatelja koji se dugo, dugo nisu videli ni čuli. Osećaj bliskosti i prepoznavanja, sudbinski žig istovetno obeleženih i skrajnutih na margine sveta profitera i licemera.

Tempirana punk-rock bomba iz Siettla, upakovana u grunge razarajući zvuk i nepristajanje na kompromis, u najboljoj underground tradiciji, eksplodirala je nakon godina pripremanja s kraja osamdesetih. Iz podruma tame i depresije sumornog Hendrixovog Siettla grunula je snažnim emocijama nabijena sasvim nova, autentična grandž scena. Svežina, snaga i kreativnost bili su dovoljno inspirativni da pokrenu ogromne talase u celom svetu, neviđene još od vremena punk revolucije iz sredine sedamdesetih.

Svet je bio zaražen grandž-manijom. Ređali su se sjajni albumi i antologijske pesme: Blew, About a girl, Smells like teen spirit, In bloom, Polly, Lithium, Something in the way, Heart shaped box, Rape me, All apologies… Vrhunac ugođaja bio je epski, nažalost i opraštajni album Unplugged in New York, sa zadivljujućom akustičarskom kolekcijom i snažnom Cobain emocijom, koja kulminira u obradama The Man who sold the world- Davida Bowiea i Leadbellyjevoj Where did you sleep last night, blues standardu starog majstora Delte, u kojoj eksplodira sva nagomilana energija, bes i rezignacija.

I dok je svet već bio pod nogama Cobaina i grungea, industrija je počela da naplaćuje svoj deo uspeha i komercijalizacije nekadašnjeg underground mita. Kurt i punk etika našli su se u momentu na čistini, neprijatnoj vetrometini zamke uspeha u kojoj nestaju svi nakon uzleta sa dna undergrounda. Sumnja u sebe, sumnja u celu stvar i misao o prodaji ideala zarad uspeha nagrizala je sve više mladog buntovnog umetnika. Kola su, po dobrom starom običaju, veoma brzo krenula nizbrdo-do samoga kraja, trenutka samoubistva.

Ipak, i pre nego što je uspeo da se osvrne oko sebe, sagleda razmere uspeha, uticaja i enormnog značaja dela koje je ostavio za sobom, Cobain je svesno, na veoma brutalan način-sačmaricom marke Remington sproveo u delo maksimu punk etike Bolje je sagoreti, nego izbledeti.

    Miris dečije, neiskvarene i nezagađene duše ostao je za njim da rasteruje smrad gramzivosti koji se proširio nakon njegovog iznenadnog odlaska. Ostao je njegov detinji, buntovni lik u flanelki, farmericama i crnim starkama, kao i čuveni, osmeh obojen sarkazmom da posmatra sa neba sve one koji su ga istinski voleli, cenili i nastavili put ka nekom iskrenijem svetu o kome je sanjario. Ostala je empatija kojoj je toliko težio i zvuk gitare koja poziva na lepotu…isprljan durovima rezignacije.

####

Šta reći za kraj?

Kao što kaže dobri stari Dallas blues: ,, The blues ain’t nothing but a good man feeling bad.

Klub 27 stvorila je nekolicina ljudi, mladih i tragičnih umetnika koji su, utkavši vlastite misli, snove i nade u umetnička dela, zamenili život za legendu , napustili ovozemaljski svet u potrazi za srećom i ostavili za sobom ideale onima koji nastavaljaju da traže i bore se u ime pravih, neiskvarenih vrednosti.

O mestima na koje su otišli postoji večna, nedokučiva tajna, iskustvo koje se samo ćuti, naslućuje i ne može preneti. Srce koje pamti i duša koja veruje ostaju jedini opipljivi tragovi postojanja, kao i lepota umetnosti koja komunicira kroz vreme sa onima koji je prepoznaju, osete i mogu da nastave, pretočenu u neke nove još neispričane priče…

Crossroads…on the road again…satisfaction…bleeding heart…summertime.. rape me and break on through to the other side…something in the way… when the music’s over! 

Autor i dopisni član kluba: hroničar Velike reke, jul 2011. 

…… Bonus text……. 

Amy Winehouse (14.septembar 1983.-23.jul 2011.)

 … Treći dan po završetku teksta Klub 27 zatekla me je iznenadna vest svetskih agencija: britanska pevačica Ejmi Vajnhaus pronađena je mrtva u svom stanu u Londonu.

Na trenutak, kao da je vreme stalo. Tišina, neverica, tužna misao, uzdah, neodređenost osećaja sete i gubitka sa kojim saosećate…

Zloslutni Klub 27 dobio je još jednog veličanstvenog člana, excentričnu divu rock and roll scene decenije koja je otvorila novo poglavlje, novi vek i novi milenijum. Kombinacija alkohola, zle kobi slave i opijata odnela je još jednu nevinu žrtvu. Uzrok svega, zamagljen i zanemaren površnošću, bezdušnošću i nebrigom sveta koji je iznedrio, ostao je, po ko zna koji put, u senci posledice i najavi lešinara da unovče ovaj tragični događaj.

Neprilagođena, buntovna, samodestruktivna, anđeoskog soul glasa uronjenog u najbolju rock and roll tradiciju, glasa koji je kulminirao na sjajnom Back to black albumu iz 2007. godine- albumu snažnih emocija i afirmativne soul melanholije predodređenih, nije predstavljala kombinaciju koja može dugo da traje.

Sada, kada je više nema i kada je utonula u svoj nedosanjani san sa anđelima, ostala je samo predivna muzika i čarobni glas kao bolna uspomena i sećanje u srcima onih koji su je sledili i voleli. Ostao je samo neizreciv osećaj, iskrena emocija kojom nadilazimo zlu kob ovozemaljske prolaznosti… tears in heaven…

 

 

 

 

3 comments

  1. Uzelac kao enciklopedist filmskog doba kako razdoblje u kome živimo nazivao Arnold hauser. Klub 27- slućajnost koja fascinira.

  2. Kada se ubio Cobain, moj interes za rock se prepolovio.

  3. Brian Jones izaziva veliku tugu. Postao je peti kotač. Prevladan.

Odgovori