Dragan Uzelac: Wim Wenders – Nebo nad Berlinom

Wings of desire (Der Himmel űber Berlin), antologijsko je ostvarenje jednog od najboljih nemačkih filmskih reditelja Wima Wendersa, ovenčano nagradom za najbolji film i režiju –Zlatnom palmom, na filmskom festivalu u Cannesu 1987. godine.

Dva anđela – Damiel (Bruno Ganz) i Cassiel (Otto Sander), lutaju iznad Berlina, posmatrajući ljude i pomažući im u teškim trenucima… Jedan od njih – Damiel, umoran od beskonačne duhovne egzistencije i napokon, zaljubljen u prelepu devojku, umetnicu na trapezu – Marion( Solveig Dommartin) odlučuje da žrtvuje vlastitu besmrtnost radi ljubavi i postaje sasvim običan čovek…

   U filmu Nebo nad Berlinom sam možda prvi put sam sebi dozvolio da uvedem neka metafizička pitanja u proces pravljenja filma. U početku, kada sam došao na tu ideju o anđelima, anđelima čuvarima kao likovima u filmu, nekako sam prihvatio tu čudnu ideju, jer mi je ona omogućila da vidim grad Berlin iz različitih uglova… A ti anđeli, koje sam na neki način prizvao kroz metafore, nosili su nas, držeći naš film i taj neizmeran napor da se služimo tim metaforama. I na kraju sam shvatio da mi je čitav film na neki način bio dat, da ja nisam bio njegov stvaralac, već da sam bio na strani onoga koji prima, objašnjava Venders.

Melanholična poetika crno-belih tonova – prigušena, mistična, senzibilna, introspektivna i suptilna boji iznutra ovo remek-delo Wima Wendersa… Usporenog ritma, kontemplativna i pritajena, njegova božanska vizija u formi bajke poetični je prikaz života velegrada, večnog Berlina i esencije ljudskog postojanja otelotvorenog u ljubavi… Esteta i filmski zanesenjak Wenders vodi nas sa svojim ,, krilima požude“ na veličanstveno duhovno putovanje, obojeno setom, sjajnom fotografijom, sekvencama ustreptale ljudske duše i njenih prikrivenih želja vezanih za spajanje u ljubavi i besmrtnosti… Pratimo wendersovske neobične skice obavijene velima tajne, kadrove života iz neobičnog anđeoskog ugla, iz srca deteta koje je čisto i sve može iskreno da vidi…

   Kada je dete bilo dete, postavljalo je pitanje: zašto sam ja ja, a ne ti? Zašto sam ovde, a ne tamo?Kada je počelo vreme, gde završava prostor? Da li je život pod suncem samo san? Nije li ono što vidim i čujem samo odraz nekog sveta od pre? Postoji li zlo, postoje li zaista zli ljudi? Kako to da pre nego što sam postao, nisam postojao?.

 

U filmu se često ponavlja poezija Lied vom kindsein, austrijskog dramaturga Petera Handkea, koji je Vendersu pomogao kod pisanja većine dijaloga za film. Film je inspirisan poezijom pesnika Rainera Marie Rilkea, u kojoj obitavaju anđeli. Jednom, dok je dugo lutao ulicama Berlina i beležio utiske o susretu s prolaznicima i atmosferi grada, Venders je dobio inspiraciju da snimi film. Pod uticajem poezije nemačkog pesnika Rilkea počeo je razmišljati o ideji da glavni likovi budu anđeli čuvari. Tako je nastao film o Berlinu, o njegovim delovima koji su Vendersu najviše značili…

Tri su karakteristične građevine Berlina koje se pojavljuju u filmu: Berlinska Državna biblioteka, stub Pobede s istoimenim kipom na vrhu i Berlinski zid. Scene koje prikazuju ljudsko viđenje egzistencije u filmu su prikazane u boji, dok je za anđeosko viđenje korišćena crno-bela tehnika.

Sve se odvija nestvarno smireno i meditativno, dok kamera klizi nebom iznad nepreglednog, crno-belog Berlina… Dva anđela posmatraju svet…

Damiel: Divno je živeti samo duhovno, i osećati večnost… i biti u ljudskim mislima. Ali sam ponekad umoran od same duhovne egzistencije. Ne bih da večno lebdim, nego i da osetim teret, da me oslobodi beskonačnosti i veže za zemlju… Radost nije uvek u duhu, već konačno i u nekom obroku.

Drugi sloj priče prati mnoštvo ljudskih sudbina i misli, snova i želja… Istovremeno, jedan od glavnih ,, likova“ u filmu je i sam grad Berlin, sa svojom zastrašujućom ratnom prošlošću, zatim užurbanom, hladnom i haotičnom sadašnjošću i podeljenošću Berlinskim zidom… Posmatrajući svet i čuvajući ljude od zlih demona jedan od anđela se zaljubljuje u usamljenu, nežnu, prelepu i setnu umetnicu na trapezu… On žrtvuje svoju besmrtnost radi ljubavi prema Marion, silazi na zemlju i postaje čovek – film iz hladnih crno-belih tonova prelazi u toplinu boja, kolorit sastavljen od snažnih i iskrenih emocija i čiste, neposredne radosti življenja…

Marion: Ja sam ti potrebna. Nema veće istorije od naše. Od istorije muškarca i žene. To će biti velika istorija, nevidljiva, istorija novih praroditelja…

Damiel: Ona je u meni našla dom. I ja sam našao dom… U njoj ću provesti svoj život. Tek divljenje prema muškarcu i ženi učinilo me je čovekom… Ja sad znam što ne zna ni jedan anđeo…

 

… Sve se na kraju završava u večnosti topline ljubavi, boja i lepote poezije unutar koje se dve usamljene duše spajaju u savršenstvu jedne, jedinstvene, besmrtne… Sve se na kraju završava u nestvarnoj, kontemplativnoj lepršavosti jedne umetničke duše, duše Vima Vendersa i njegove senzibilne, lirične umetnosti pokretnih slika… Poput anđeoskog dodira besmrtnosti, nežnog daha večne ljubavi muškarca i žene…

 

1 comment

  1. Uzelac piše za dosta sajtova. Drago mi je da je i ovdje kako bi nas podsjetio na klasiku, na vrijednoti koje zauvijek imaju svoje mjesto u historiji umjetnosti.

Odgovori