«

»

ruj. 12 2018

Dragan Uzelac: Michelangelo Antonioni

MICHELANGELO ANTONIONI(29.09 1912.-30.07 2007.)

Mikelanđelo Antonjoni, italijanski modernistički filmski reditelj i scenarista, jedan od najuticajnijih estetičara filma, rođen je 12. septembra 1912. godine u Ferari, Italija. Diplomirao je ekonomiju na univerzitetu u Bolonji. Tokom studija snimao je 16mm filmove i pisao fimske kritike u lokalnom listu. Nakon završenih studija u Bolonji odlučuje da se posveti filmu i 1939.-e odlazi u Rim. Upisuje Centro Sperimentale di Cinematografia, slavnu filmsku školu gde izučava filmsku tehniku. Uz studije, sarađuje na uređivanju časopisa Cinema. Godine 1942. sarađuje kao koscenarista na filmu Pilot se vraća, slavnog italijanskog reditelja Roberta Roselinija, te kao pomoćnik reditelja na filmu Enrika Fulčignonija. Naredne godine odlazi u Francusku da bi asistirao reditelju Marselu Karneu.

Godine 1943. režira svoj prvi dokumentarni film Ljudi s Poa, koji ga svrstava među preteče filmske škole neorealizma. Bila je to priča o siromašnom ribaru iz doline reke Po, poludokumentarna studija o životu običnih ljudi. Svoju scenarističku sposobnost Antonjoni potvrđuje radom na filmu Tragični lov(1948.), neorealističkom delu Đuzepea de Santisa. Niz dokumentarnih filmova obeležio je rad Mikelanđela Antonjonija iz četrdesetih godina. Bio je to njegov period sticanja neophodnih iskustava na filmu, sazrevanja i izgradnje krajnje originalne i prepoznatljive autorske ličnisti jednog od najprefinjenjih stilista filmske umetnosti uopšte.

Rani radovi: 

    Nakon decenije studiranja, asistiranja filmskim velikanima, uređivanja časopisa i bavljenja filmskom kritikom, te neorealističke dokumentarne faze, usledio je prvi Antonjonjev igrani film Hronika jedne ljubavi(1950.), najava njegovog stilskog otklona od neorealizma.

Nastavio je tim stilom u seriji nekoliko narednih filmova: Poraženi(1952.) , s tri priče, od kojih je svaka smeštena u drugu zemlju( Francuska, Italija i Engleska), o mladalačkoj delikvenciji, Dama bez kamelija(1953.), o mladoj filmskoj zvezdi i njenom padu, i filmom Prijateljice(1955.) o ženema srednje klase u Torinu. Film Krik(1957.) bio je povratak pričama o radničkoj klasi, a opisivao je radnika u fabrici i njegovu ćerku. Već sa filmom Prijateljice Antonjoni se upušta u eksperiment sa novim radikalnim stilom: umesto konvencionalne naracije, on prezentuje niz naizgled nepovezanih događaja kroz formu sporog ritma dugih kadrova- nešto što će vremenom postati njegov zaštitni znak, odlika njegove originalne estetike.

Antonjonija već od prvog filma više zanimaju stanja duše i putevi ljudskih misli, nego drame siromaštva i ogoljena akcija. On počinje delovati u vreme kada se pokretu neorealizma nazirao kraj i kada su on i Federiko Felini, kao i njihov stariji kolega Roselini, nazreli nove probleme, one koji su uticali na nastanak tzv. renoviranog neorealizma ili neorealizma duše. To se vreme počinje suočavati sa sve većom duhovnom, moralnom i emocionalnom prazninom. Antonjonijevi junaci traže nešto što je izgubljeno u njima ili nešto čega u njima nema, a slute da bi nešto poput toga trebalo postojati. Kriza identiteta, otuđenje, apsurd i odsustvo perspektive prikazani su na jezivo surov način- praznina savremenog sveta lišenog emocija i duhovnosti ogledala se u oku Antonjonijeve izoštrene percepcije, oku kamere koja hladno beleži sva lutanja i frustracije savremenog čoveka. Antonjonijevi likovi se traže i u tom traženju pronalaze medija, drugu osobu, uz čiju pomoć rasuđuju o odnosu prema okolini, a ispituju i vlastito biće. I tako dolazimo do polazišta manje-više svih njegovih filmova, upravo je to njihova priča, a u toj priči nikada nema sretnog kraja. Nema ga, jer njego junak nije raščistio sa samim sobom, pa su i njegove emocije skup doživljaja koja nikako da nađu uporište u spoljašnjem svetu- kada ga ionako nemaju ni iznutra, unutar sebe. U tom se pogledu zapaža njegova bliskost sa Ingmarom Bergmanom, zapravo s njegovim putovanjima čoveka prema srcu vlastite tame. I na kraju filma njegova junakinja ili junak moraju se po ko zna koji put zapitati šta su i tada najčešće dolaze do rezignacije, ali su barem nešto-dobro ili loše po nih-konačno spoznali.

U tom pogledu nije neobično što zreli Antonjoni počinje s adaptacijom Pavezea u filmu Prijateljice, a onda u filmu Krik pronalazi i svoju stalnu vizuelnu simboliku kojom dočarava dramu likova- prazne prostore i totale u kojima luta usamljeni čovek današnjice. Ta se vizuelna simbolika i stilistika razvija do vrhunca preko antologijske tetralogije filmova s tematikom otuđenja- od Avanture do Crvene pustinje( s glumicom Monikom Viti), tetralogije koja će ga lansirati u krug besmrtnih reditelja, rame uz rame sa veličinama poput Bergmana, Bunjuela, Tarkovskog, Felinija, Kjubrika i drugih.

Kreativna eksplozija šezdesetih-stvaranje kulta: 

    Zahvaljujući pomenutoj tetralogiji- Avantura(1960.), Noć(1961.), Pomračenje(1962.) i Crvena pustinja(1964.), Antonjoni postaje jedan od najistaknutijih esteta modernizma, stekavši šezdesetih godina svojim kreativnim dometima i jedinstvenim stilom kultni status.

Naime, u periodu vidljive stagnacije evropskog filma, kada su velikani neorealističke škole iscrpeli vlastite ideje, neposredno pre eksplozije francuskog novog talasa(Godar, Trifo…), pojavljuje se Mikelanđelo Antonjoni sa svojim autentičnim idejama i sasvim novim stilskim pristupom. Njegova poetika nije nalazila korene u prošlosti, niti je dobila sledbenika u budućnosti. Poigravanje sa tada najaktuelnijom školom italijanskog neorealizma često se pominje kao početak njegove unikatne karijere. Film Krik(1957.) priča je duboko ukorenjena u socijalni i emocionalni život radničke klase  u periodu velike krize i otvara pitanje razrešenja naših večnih potreba za ,, boljim” i ,,  drugačijim”, koje, verovatno, nikada ne nalazimo. To je ujedno i stilska različitost koju nam Antonjoni nudi u odnosu na ostale neorealiste, hrabro okrenute svetloj i izvesnoj budućnosti. Vizuelno Krik se razlikovao od Antonjonijevih kasnijih filmova iz jednostavnog razloga što je bio upućen publici naviknutoj na šablone epohe. Film je osvojio glavnu nagradu u Lokarnu 1957. godine.

Film Avantura(1960.) lansira Antonjonija u red bitnih autora umetničkog i autorskog evropskog filma. Tadašnji filmski kritičari nisu umeli smestiti ovaj film u bilo kakav postojeći okvir. Antonjonija su smatrali najviše književnikom među tadašnjim italijanskim režiserima, ali književnikom koji se ne nastavlja na klasična dela, već se direktno uklapa u krizu tadašnjeg romana. Avantura ih je podsećala na postupak ultramodernog romanopisca, koji kada je delo napisano izmeša njegova poglavlja da bi ono što prikazuje izgledalo što apsurdnije.

Preciznost svakog kadra u kojem se platno deli u nekoliko celina, jasno razdeljenih linijama između objekata, pozadine i likova bila je potpuna novost u svetu kinematografije. Osim pejzaža koje uvodi u svojstvu likova Antonjoni uvodi i gledaoca kao aktivnog učesnika u filmu. Tadašnja zvezda modnih pista – Monika Viti, nakon Avanture postaje priznata glumica i saradnju sa Antonjonijem nastavlja i u naredna tri filma. Film je dobio nagradu žirija u Kanu.

Naredni Antonjonijev film- Noć(1961.), sa Marčelom Mastrojanijem, Žanom Moro i pomenutom Monikom Viti, prikazuje jedan dan u životu bračnog para ispunjen emocionalnim prevratima i iznenađenjima. Đovani je uspešan pisac, no uprkos slavi u usponu oseća emocionalnu prazninu. Njegov bračni život nailazi na prekretnicu usled nedostatka strasti i ljubavnog uzbuđenja. U tom jednom prikazanom danu oni će proživeti sve faze emocionalnog života kako bi se vratili na početno stanje zadovoljni potragom koju su prošli. Noć je jedan od stilski najuspešnijih filmova u istoriji kinematografije ispunjen upečatljivim scenama koje ostaju urezane zauvek. Nesvakidašnje perspektive u filmu odaju utisak trodimenzionalnog prostora što gledaocu stvara utisak direktnog učešća. Sjajna glumačka ekipa svojom koreografskom glumom čini Noć najuspešnijim Antonjonijevim filmom.

Tetralogija samoće, otuđenja i odsustva prave komunikacije nastavlja se filmom Pomračenje(1962.). Nakon raskida sa piscem Rikardom zbog njegove racionalističke prirode Vitoria upoznaje mladog brokera Pjeroa. Sasvim slučajan susret tokom sloma berze u Italiji postaće pozornica za neobičan ritual zavođenja. Antonjonijevo poigravanje sa likovima biznismena, koje se moglo videti u scenama zabave u filmu Noć, u Pomračenju je još izraženije. Uniformisane prilike u crno belim odelima, sa kravatama i akten tašnama, lučonoše italijanske budućnosti, deluju kao nezrela deca, dok je berza predstavljena kao igralište za njihove nerazumljive igre. Pomračenje ne podleže nikakvim pravilima i radnja teče nestvarno prirodno koliko i naša realnost. Događaji se smenjuju bez nekog određenog razloga i gledaoc proživljava život sa platna. U serijalu egzistencijalističkih filmova, Pomračenje daje najupečatljiviji osećaj otuđenosti.

Godine 1964. Antonjoni snima  Crvenu pustinju. I u njemu, kao i u prethodna tri filma, lica se međusobno traže, obično mimoilaze, a retko nalaze. Otuđivanje likova u Crvenoj pustinji uvetovano je širim, opštim prilikama: nestabilnošću posla, monotonijom života u tehnokratizovanom svetu, žurbom da se u sveopštoj trci postigne što više i da se ne zaostane iza suseda i prijatelja. A, u stvari, tih ,, suseda i prijatelja” vrlo je malo, gotovo da ih i nema. Svako se povlači u sebe, sužava svoje horizonte, zatvara kapije prema drugima. Izolacija je savršena, totalna i ubitačna. Osećaj usamljenosti je stravičan i deprimirajući.

Prvi Antonjonijev film u boji, duboko angažovana filmska ekspresija o razarajućim problemima moderne tehnokratske civilizacije koja je čoveka svela na automat i potrošni materijal, uključuje dodatno izražajno sredstvo u službu priče. Mizanscen sive industrijske zone u Raveni kao mesta namenjenog za ljudsko bitisanje, stvoreno isključivo ljudskom rukom, postaje poprište čudnih ljudskih odnosa. U jednom od najimpresivnijih kadrova prelomljenih kroz objektiv kamere, u ambijentu rafinerije čije ogromne dimenzije smanjuju čovekovu figuru do tragikomičnih razmera, Antonjoni prikazuje kako iz monstruoznih postrojenja izlazi para. Istovremeno čuje se kako para izlazeći iz cevi pod strahovitim pritiskom, sve jače i sve nesnosnije šišti, prekrivajući ceo vidik i kadar. Dva čoveka u kadru, čiji se dijalog do tog trenutka čuje, ne mogu više međusobno da komuniciraju: razgovor se pretvara u vikanje, a kada više ni to ne pomaže, oni zatvaraju uši i  beže. Para je zastrla čitav kadar. Pritisak pod kojim para izlazi iz monstruoznog postrojenja sigurno je tačno proračunat, izmeren atmosferama. Koliko međutim iznosi atmosfera, i da li je uopšte izračunljiv, pritisak koji se svakog časa sručuje na naše nerve, na ljudsku psihu u dehumanizovanom okruženju?

Đulijana(Monika Viti), mentalno neuravnotežena supruga menadžera fabrike živi usamljeničkim životom podižući sina u nezdravom okruženju. Industrijalac Korado pojavljuje se u nameri da osposobi fabriku za novi program proizvodnje i ulazi u njihove živote. Stanje potpunog poraza prirode pred izazovima industrije postaje ujedno i stanje njihovih unutrašnjih života. Kao jedini lek za Đulijaninu neobjašnjivu bolest moglo bi biti pomirujuće prihvaćanje neprirodne sredine, neprirodnih odnosa i ignorisanje svake emocije u dehumanizovanom svetu u kojem živi. ,, Kako bi želela da imam oko sebe zid od svojih prijatelja i njihovih osećanja prema meni, da me taj zid i ta toplina mogu odbraniti od zla ovoga sveta”, ispoveda se Đulijana, u jednom od trenutaka nervne depresije.

,, Postreligiozni marksista i egzistencijalista”, kakvim su ga šezdesetih godina okarakterisali kritičari, Mikelanđelo Antonjoni do kraja svoje zlatne decenije snima još dva kultna filma- Blow up(Uvećanje)1966. i Zabriskie point(Kota Zabriski ili Dolina smrti) 1970., učvršćujući svoj status avangardnog filmskog stvaraoca i autentičnog stiliste.

Blow up mu napokon donosi i komercijalni uspeh. Priča o londonskom fotografu(igra ga Dejvid Hemings)koji igrom slučaja, baveći se fotografijom, otkriva misteriozno ubistvo, postaje Antonjonijev najpoznatiji i najšire prihvaćen film, kultno ostvarenje šezdesetih.

Italijansko-britanski film italijanskog režisera Mikelanđela Antonjonija, rađen je prema priči argentinskog književnika Kortazara – ,, Las babas del diablo“, inspirisan životom britanskog fotografa Davida Baileya( scenario, u saradnji sa Antonjonijem uradio je Tonino Guerra)…

Elitni modni fotograf Tomas( David Hemmings) kreće se, kao glavni lik, kroz vrtoglavi svet mode i nikad življe kulturne scene Londona, šezdesetih godina 20. veka. Film prati jedan dan u životu fotografa Tomasa… Fotografišući u kreativnom zanosu, voajerski, jedan nepoznati zaljubljeni par u parku, on kasnije, tokom razvijanja fotografija uviđa da je na jednoj od njih zabeležen dokaz misterioznog ubistva – kreće uvećanje snimka i stvarnosti jednog događaja u ljudskom životu prolaznosti i nesigurnosti…

… Antonjoni je bio ne samo filmski, već zaista umetnički genije koji je na neverovatan način uhvatio duh šezdesetih godina i omamljujući svet fotografa, pre svega modnih, ali i drugih umetnika, pa i ne čudi što je njegov film uticao na mnoge…

… Nakon bavljenja prazninom, otuđenjem, dehumanizacijom i pukom površinom sveta, antologijskim ostvarenjem iz 1966. godine – ,, Blow up“ Antonjoni se okreće čistoj vizuelnoj lirici, raskoši artizma i vlastitog umetničkog genija, slikajući objektivom uzavreli London šezdesetih( fotografija: Carlo di Palma, muzika: Herbie Hancock i the Yardbirds). Suptilnošću ,, antonjonijevskog“ kadra i rafiniranošću jedinstvenog stila uranjamo u raskoš ,, swinging sixties“ magiju eksplozivnih i oslobađajućih šezdesetih – moda, sex, rock and roll, underground subverzivnost i mistika psihodelije eruptivno se rasplinjuju u čudesnoj ekstazi slike i zvuka… Prelepe Vanessa Redgrave i Sarah Miles, uz raskoši vrhunskih modela tog vremena samo doprinose eruptivnosti svetkovine subkulurnih dešavanja jedne nestvarne epohe i filma koji je neponovljivi i potpuno preneo njen duh hiperaktivnosti i neobičnosti…

Pod uticajem filozofije egzistencijalizma Mikelanđelo Antonjoni je snimao filmove u čijem su središtu problemi savremenog čoveka… Nazivali su ga ,, pesnikom s kamerom u rukama“ i ,, neorealistom duše“… Kritičari su smatrali ,, Blow up“ njegovim najvećim ostvarenjem, ,, svojevrsnim filzofskim traktatom o objektivnosti u modernom svetu“…

 ,, Nemojte od mene praviti filozofa savremenog života jer ja to jednostavno ne mogu da budem. Likovi mojih filmova su likovi, ne treba ih doživljavati kao žive ljude, niti kao nekakve simbole. Ne trudite se da izvučete moralne pouke iz njihovih životnih situacija. Shvatajte ih kao nešto na šta reaguje naša svest… što se pretvara u lično emotivno iskustvo“, objašnjavao je Antonjoni svoju viziju…

… Antologijski su filmovi postavljali mnoštvo pitanja bez odgovora i bili su karakteristični po dugim i statičnim scenama, ispunjenim tišinom i kratkim, ali veoma intelektualnim i teško razumljivim dijalozima. Njegovi dugi kadrovi dočaravali su realno vremensko trajanje scena i unutrašnje svetove likova uznemirenih egzistencijalnim nelagodama života…

Slavni američki glumac, Džek Nikolson, koji je početkom sedamdesetih tumačio glavnu ulogu u jednom od Antonjonijevih ,, američkih“ filmova: ,, Profesija: reporter“, rekao je o Antonjoniju sledeće:,, Evropa i ceo svet mnogo duguju mom učitelju koji je zaista voleo umetnost, život, lepotu, ljude. Zapravo, kasnije sam celoga života tražio Mikelanđela u svim svojim filmovima. Govorim o njegovom posebnom pogledu na stvari, ljude, likove, stvaralašvo. Ne znam, moguće da me je tada odabrao zato što je u meni osetio čoveka koji hoda po ivici. Neophodno je tražiti svoje u životu onako kako je to radio reporter koji je putovao raznim svetskim ćorsokacima“.

    Svojom originalnom poetikom nedogađanja Antonjoni je stvorio filmsko remek-delo ,, Blow up“(,, Uvećanje“), prikupljajući krhotine tzv. ,, stvarnosti“ i ,, događaja“ koja ne vode nikuda. Naizgled učvršćena na fotografijama glavnog lika – fotografa Tomasa, stvarnost,, jednog ubistva“ se menja i raspada pred očima gledaoca. Stvarnosti u stvari nema, već postoji samo njeno relativno tumačenje – sugeriše nam na kraju svojom magičnom i suptilnom poetikom neprevaziđeni mag filmske umetnosti- Michelangelo Antonioni.

Kota Zabriski, prvi njegov film smešten u Ameriku, posvećen subkulturnom pokretu mladih s kraja šezdesetih, studentskim nemirima i najavi zloslutne materijalističke apokalipse, koji kulminira eksplozijom kuće na kraju filma( simbolizujući raspad i raspršenje sna sveta okrenutog isključivo materijalnim vrednostima) propraćena muzikom moćnih Pink Floyda(završnu scenu filma prati pesma Careful with that axe, Eugene, preuređena za potrebu filma), samo je dodatno učvrstio Antonjonijev kultni status.

Od avanture do večnosti: 

Iako u naredne tri i po decenije i nekolicini snimljenih filmova: Zanimanje reporter(1975.), Misterija Oberwald(1980.), Identifikacija jedne žene(1982.) i S one strane oblaka(1995.), nije uspeo da dosegne i ponovi magiju vlastite intrigantne kreacije, Antonjoni ostaje klasikom evropskog autorskog filma, predvodnik koji uvek iznova fascinira i otkriva kroz prikrivenu simbolistiku nove horizonte stvaralaštva.

Istoričarka filma Virdžinija Rajt Veksman ovako je opisala njegov asketski stil: ,, Kamera je postavljena na srednju udaljenost češće nego je približena, često se pomiče sporo: kadrovi mogu trajati dugo, bez rezova. Iako je svaka slika sve kompleksnija, sadržavajući više informacija nego što bi ga sadržavale u stilu u kojem je uokvireno manje područje…U Antonjonijevom radu moramo pohvaliti dužinu njegovih kadrova; on nas prisiljava na potpunu pažnju produžavajući kadar mnogo duže onda kada bi ga drugi već odrezali”.

Više nego bilo koji drugi autor i reditelj, Antonjoni je uticao na stvaralaštvo potonjih art filmova. U vezi sa njegovim značajem i stvaralaštvom, interesantna je epizoda iz 1972.-e godine. Naime, kao veoma popularan reditelj i marksista svog doba, Antonjoni je dobio poziv i ukazana mu je čast od strane Komunističke Partije NR Kine da napravi dokumentarni film o Kini namenjen trulom imperijalističkom i kapitalističkom Zapadu. Tako je nastao dokumentarac Kina(Chung quo), jedan od najboljih filmova ikada. Iako je bio praćen svaki njegov korak i kadar od strane vrha partije, Antonjoni je sa lica ljudi u kadru prikazao jedno šizofreno stanje nacije koja je izmučena glađu i sumanutom ideologijom uprkos veličanstvenim prizorima kineskog pozorišta i izobilja na pijacama. Kineske vlasti nazvale su film antikineskim i antikomunističkim. Dokumentarac je prvi put prikazan tek 2004. u Pekingu na filmskom festivalu koji je organizovala Pekinška filmska akademija u čast radovima Mikelanđela Antonjonija.

Antonjoni je bio nominovan za Oskara za film Uvećanje, ali je ovu nagradu osvojio tek 1995., kada mu je počasno uručene za životno delo. Među ostalim nagradama koje je osvojio ističu se: Zlatni medved na Berlinskom festivalu za film Noć, Zlatna palma u Kanu za Uvećanje i Zlatni lav u Veneciji za Crvenu pustinju.

Antonjonijev poslednji film, snimljen u njegovim devedesetim godinama( mada je od 1985. bio delimično paralizovan i bez moći govora nakon pretrpljenog moždanog udara), bio je segment antologijskog filma Eros(2004.), nazvan Pogibeljni niz stvari. Epizode kratkog filma uokvirene su sanjvim slikama i pesmom Mikelanđelo Antonjoni.

Antonjoni je umro 30.jula 2007. u Rimu, isti dan kad i drugi slavni reditelj Ingmar Bergman. Do pogreba je ležao u rimskoj gradskoj većnici, gde su se na velikom ekranu prikazivali crno beli materijali s njim na setovima filmova i iza kulisa. Pokopan je u rodnoj Ferari 2.avgusta 2007..

Postoje umetnici čiji život, delo, harizma i vizije nadilaze prolaznost vremena, ostajući zauvek inspiracijom onima koji veruju i traže. Mikelađelo Antonjoni je svakako jedan od njih. Jedan od njih koji nastavlja da živi večno u svojim dugim, kreativnošću i stilom pročišćenim, magičnim kadrovima…

by Mici Zibi

 

2 comments

  1. dika

    Na mojoj listi Blow up (snimljen 1966.) spada u 100 najboljih filmova. I danas iz njega izbija neuništiva magija.

  2. sinji munjo

    Standardno dobar Uzelac.

Odgovori