«

»

sij. 18 2019

Posljednji preostali horizont za Europu

Merkelova nije shvatila da je upravo Rusija “novi” – a verovatno i poslednji preostali – “horizont za Evropu”

Rejting predsednika Francuske Emanuela Makrona, prema anketama, pao je na skromnih dvadesetak procenata podrške. Suprotno očekivanjima i prognozama medija, protesti Žutih prsluka ne jenjavaju. I uprkos tome što je dosadašnji bilans desetak mrtvih i za sad neutvrđen broj teže ili lakše povređenih. Demonstracije širom zemlje nije zaustavio Makronov govor u decembru a ni njegovi, uglavnom kozmetički ustupci, čak ni prihvatanje (makar i delimične) krivice za razočaravajuće stanje u zemlji. Nije ih zaustavila ni pojačana policijska represija, o čemu jasno svedoči pomenuti smrtonosni bilans. “Žuta plima” je preplavila Francusku, a to je zapravo erupcija dugo nakupljanog gneva koja sada može izbiti bilo gde u Evropskoj uniji. Sara Vagenkneht, vođa leve grupe Aufstehen, obećala je da će ove, 2019. godine, i Nemci izaći na ulice: “Nemačka je spremna za svoju verziju pokreta Žutih prsluka”. Imaju za to dovoljno razloga. Promene će se dogoditi, smatra Vagenknehtova, kada oni što dugo nisu imali svoj glas otkriju da ga mogu artikulisati na protestima. “To je ono što trenutno vidimo u Francuskoj.”

“Globalizacija je varvarstvo”, kaže Marin Le Pen, u liberalnim medijima demonizovani vođa francuskog Nacionalnog okupljanja. “Vlast moćnih multinacionalnih korporacija i krupnog kapitala nad čitavim svetom vodi narode i njihove nacionalne države u propast.” Mere štednje i rezanja javnih rashoda – one koje provodi Makron i kakve diktiraju i Berlin i Brisel – navodno u cilju konsolidacije državnih finansija, smatra Le Penova, idu na štetu najsiromašnijih, dovode do socijalne razgradnje i uništavanja same supstance nacionalne države. A to znači “povratak u varvarstvo”.

PRIPADA LI POLITIKA MERKELOVE PROŠLOSTI?

Žuti prsluci nisu ni levica ni desnica. “Složeni i heterogeni pokret izražava želju za većom socijalnom pravdom i potrebu za radikalnim političkim preobražajem zemlje”. Odgovorna socijalna politika zahteva veći suverenitet i smanjivanje ovlašćenja “evrokratama”: evropskim telima i institucijama neodređenih i isprepletenih kompetencija. A to je upravo ono što odbijaju vladajuće političke elite.

Potencijale nemačkog nezadovoljstva već je rečito demonstrirao pokret Alternativa za Nemačku i ishodi lokalnih izbora – autoritet nemačke kancelarke, posle trinaest godina neprikosnovene vladavine, kao i autoritet vladajućih hrišćanskih demokrata se naglo topi. Do sada je Angela Merkel čvrsto vladala ne samo Nemačkom, nego i Evropom, i to gvozednom pesnicom “finansijske i monetarne discipline”, od čega su koristi imali samo najbogatiji. Bila je i ostala “interfejs američkog prisustva u Evropi” (Valerij Korovin). Merkelova već pripada političkoj, i nemačkoj i evropskoj, istoriji, ali politika koju ona oličava još nije stvar prošlosti. Slično Francuskoj, Nemačka tone u duboku političku krizu, verovatno najdublju posle Drugog svetskog rata. Migrantska kriza je tek vrh ledenog brega. Nemačka i evropska budućnost sada su neizvesne. A odgovor na ključna pitanja političke budućnosti kontinenta svakako nisu “dublje evropske integracije”, a ni “dalje jačanje EU”, što se u praksi svodi na prebacivanje odgovornosti na evropske institucije, poput Evropske komisije, koja već dugi niz godina nikom ni za šta ne odgovara. Najmanje za sopstvene promašaje.

Protest „Žutih prsluka“ u Parizu, 24. novembra 2018.

Protest „Žutih prsluka“ u Parizu, 24. novembra 2018.

Statistika je neumoljiva: u trećem kvartalu prošle godine Nemačka beleži recesiju i nagli porast javnog duga. A ona čini približno trećinu industrijske proizvodnje Evrope. I to je posledica politike koju je tvrdoglavo, ignorišući sve kritike i upozorenja, pa i one dobronamerne, vodila nemačka kancelarka. Amerika je Nemačkoj nametnula carine, protiv Rusije je sama Nemačka uvela sankcije, odnosi s Kinom se pogoršavaju – zaslugom Brisela. Velika tržišta se, negde brže a negde sporije, zatvaraju za Nemačku, a za njih nije moguće naći zamenu. Barem ne preko noći. Ove gubitke svakako ne može amortizovati ni već prezasićeno evropsko tržište, kojim ionako, decenijama, suvereno dominira Nemačka, na štetu siromašnog istoka i juga Evrope.

KRIZA JE VEĆ TU, U EVROPSKOJ KUĆI

Može li se onda izlaz tražiti u odricanju nacionalnih država od suvereniteta, kako je to zahtevala Merkelova još u decembru, u govoru koji je održala u Fondaciji Konrad Adenauer u Berlinu? I da li tako oslabljena Evropska unija uopšte može prerasti u superdržavu poput SAD, koja bi ubuduće “mogla da predvodi globalizaciju, nesuđeni `novi svetski poredak`” – umesto posustalih SAD – koji ostaje samo daleki, i sve dalji, san liberalnih elita? Globalistički projekat izgleda sve više nestvarno; globalizam je već mrtav, a globalizacija zaustavljena. Ili je nemački (i evropski) problem upravo nedostatak suvereniteta, bez koga i nema stvarne političke odgovornosti? Evropske države i njihove liberalne elite morale bi najzad da se suoče sa sopstvenim problemima. Pod uslovom da su tim izazovima uopšte dorasle. A ti problemi nisu ni Rusija ni Kina. Nije ni “Trampova Amerika”. Talas “populizma” ne raste sam od sebe, već zato što vladajuće elite uporno dolivaju ulje na vatru evropskog nezadovoljstva. Ovaj talas se zato pretvara u moćnu plimu. Štefan Kornelijus, novinar nemačkog Zidojče cajtunga, opominje da je godina 2018. bila godina upozorenja za Evropsku uniju, ali da 2019. upozorenja više neće biti. Vreme za radikalne promene ističe. Ili je već isteklo, u nepovrat.

Evropske elite su prečule sve znake koji su proteklih godina pozivali na uzbunu. Kriza više ne kuca na vrata, ona je već tu, u “evropskoj kući”. I nastavlja da raste. Na plimu nezadovoljstva Makron pokušava da odgovori silom. Bez uspeha. Protesti se radikalizuju. U demonstracijama u Tulonu učestvovalo je i oko dve stotine bajkera koji su vlastima uputili jednostavnu poruku: “Mi smo Francuska”. U Avru Žuti prsluci su zahtevali “privremenu vladu”. “Makron pritišće”, poruka je sa jednog skupa, “Francuska eksplodira”. U Bordou je istaknut zahtev za raspisivanje “referenduma za građansku inicijativu”, kao “instrumenta ponovnog uspostavljanja narodnog suvereniteta”. Na udaru Žutih prsluka su se našli i korporativni, etablirani mediji: automobili zaposlenih su zapaljeni ispred sedišta lista Parizijen, u Lionu su nezadovoljnici ušli u sedište televizije Frans 3. U Parizu je meta bila televizija BFM, koja se otvoreno stavila na stranu vlade i predsednika Makrona. Reportaža s lica mesta televizije CNews je prekinuta, novinarka, kamerman i obezbeđenje su udaljeni s protesta. Gubitak poverenja u nacionalne vlade i evropske institucije prati gubitak poverenja u medije, a to značajno sužava prostor za manipulacije narodnim nezadovoljstvom.

DA LI EVROPSKA UNIJA JOŠ POSTOJI?

Za to vreme, evropske elite se iscrpljuju u sasvim beskorisnom naporu da održe barem privid funkcionisanja političkog sistema.

Uostalom, “dolar, berza, pa i sama Evropska unija”, primećuje Momir Bulatović u svojoj analizi za Sputnjik, “postoje na osnovu uvjerenja velikog broja ljudi da predstavljaju neku vrijednost, da imaju supstancu i smisao”. Ima li sadašnja Evropska unija bilo kakav smisao i da li ona još postoji kao politička zajednica? “Iako ne postoji pojedinac koji u cjelini poznaje prašumu evrounijinih propisa i može jasno da obrazloži njihovu svrsishodnost, još ima ljudi koji vjeruju da je EU korisna, a time i postojeća. Ili ih, možda, više nema u dovoljnom broju? Nedovoljno vjerujućih u EU je dovoljan razlog za njeno nepostojanje.”

Politika čitave Evropske unije se, zaključuje Siniša Ljepojević, “pretvorila u veštinu održavanja privida o svojoj važnosti”. Taj “privid” samo prikriva nagomilane probleme evropskih integracija “koji dovode u pitanje i samo njeno postojanje”. “Ali privid života ne može da odloži smrt”. Dijagnoza je precizna: “EU je u stanju terminalne bolesti što znači da niko ne može tačno da kaže kada je kraj. Može biti sutra, a može i za godinu, niko to pouzdano ne zna.”

Paljenje zastave EU na jednom od mitinga mađarske desničarske partije Jobik, 2010. godine

Paljenje zastave EU na jednom od mitinga mađarske desničarske partije Jobik, 2010. godine

Unutrašnji problemi EU su jedna stvar, drugi problem je njeno pozicioniranje u odnosu na velike sile – SAD, Rusiju i Kinu, kao i one koje tek treba da zauzmu svoje mesto u multipolarnom svetu, poput Indije ili Irana. Evropski odgovor je do sada bio “multilateralizam”. To je u osnovi značilo da SAD, kao neprikosnoveni svetski hegemon i avangarda i lider globalizacije, predvode, a da EU zadržava izvesnu autonomiju unutar tako zacrtanog kursa. Ali “unipolarni svet” više ne postoji. U svetu koji nastaje pred našim očima, Amerika ostaje velika sila; “jedna među nekoliko”. I ne više od toga. Odnosi EU s takvom Amerikom već su ocenjeni kao “odnosi u slobodnom padu”.

RUSIJA VIŠE NE KUCA NA EVROPSKA VRATA

Odnosi s Rusijom vraćeni su na pozicije Hladnog rata ili su “dospeli na istorijski minimum još od Drugog svetskog rata”. I to je, takođe, zasluga politike Angele Merkel. Ona nije uspela da vidi ono što je još davno, kasnih 50-tih, video general De Gol: Evropu od Atlantika do Urala i Vladivostoka, kontinentalnu umesto evroatlantske Evrope, Evrope čvrsto usidrene u Atlantskom okeanu, negde između Normandije i Istočne obale SAD. Ona nije shvatila da je upravo Rusija “novi” – a verovatno i poslednji preostali – “horizont za Evropu”; nešto što će, prema rečima De Gola, “odrediti sudbinu sveta”. Zato je, kratkovido i ograničeno, podržala Ameriku u Ukrajini tokom kijevskog “majdana” i iskopala duboki rov koji će Nemačku za dugo vremena odvojiti od ruske civilizacije. I još čvršće – i u zao čas – ovako osakaćenu Evropu vezati za Vašington, a Rusiju definitivno okrenuti ka Kini (Istoku).

Merkelova je, primećuje Stanko Cerović u svom eseju Putin i zavera mediokriteta, tada “ušla u projekat osvajanja Ukrajine sa ciljem da nadigra Putina”. Tašta želja, koja je skupo koštala čitavu Evropu. Uzgred, njoj je pošlo za rukom i da “u svega nekoliko sedmica poništi diplomatske napore svih njemačkih kancelara od Vilija Branta do nje u pravcu jačanja veza sa Rusijom”. Evropa je “izdala De Gola kad je odbila da povrati svoju nezavisnost (zato je sad ideja evropskog ujedinjenja mrtva), kao što je Njemačka prethodno iznevjerila Bizmarka (preporuku da Njemačka nikad ne smije ući u sukob sa Rusijom) i zato upala u dva svjetska rata”. Evropa je u stvari, što je mnogo važnije, izdala sebe, zaključuje Cerović, i samoj sebi onemogućila povratak u velikom stilu u svetsku istoriju. Time je “Evropa pokazala Rusiji da je pretjerano vezivanje za Evropu čini ranjivom”. Posledice su očigledne: “Rusija više neće kucati na evropska vrata”. To je činila od doba Petra Velikog.

Kada je reč o Kini, evropske elite su propustile da uoče jednu važnu činjenicu: da se Kina pretvara u “novi gravitacioni centar Evroazije”. Za to je kandiduju megaprojekti poput Pojasa i puta (BRI), poznatijeg kao “Novi put svile”. Projekat je zvanično započeo 2013. – godine 2015. usledilo je donošenje sveobuhvatne strategije Made in China 2025, čija je ambicija da Kinu, od “ekonomije koja sastavlja tuđe proizvode”, pretvori u svetskog industrijskog i tehnološkog lidera i motor ekonomskog razvoja Evroazije, zamenjujući SAD na tronu prve industrijske i privredne sile sveta. Naizgled van politike, kineski svemirski program, trenutno krunisan spuštanjem sonde na Mesec, dao je kineskoj nameri da preuzme i tehnološki primat novu specifičnu težinu: sada se u zapadnim medijima ova ambicija percipira mnogo ozbiljnije. U aprilu prošle godine, Kina je poslala memorandum o “Novom putu svile” zemljama članicama Evropske unije, prenosi Frankfurter algemajne cajtung, “memorandum koji nije ostavljao prostor za pregovore”. Zemlje članice su na kraju, posle dugotrajnog natezanja, odbile da ga potpišu, s jednim izuzetkom: Orbanove Mađarske. Sada EU pokušava da “radi na stvaranju jedne zajedničke linije kada je reč o `Novom putu svile`”. Čini se, bez rezultata. Mađarska je u međuvremenu svoje odnose sa Kinom “podigla na viši nivo”: dve zemlje su sklopile sporazum o “sveobuhvatnom strateškom partnerstvu”.

Da li će mađarski primer uskoro slediti i druge zemlje EU, preteći Uniji postepenim rastakanjem?

“SIMPTOMI TRULjENjA LIBERALNOG PORETKA”

Za briselsku birokratiju, Kina svejedno ostaje “zloćudna svetska sila”, koja ispod maske ekonomske saradnje i investicija koje se mere desetinama milijardi dolara, skriva sopstvene geopolitičke i ideološke interese. Slično Rusiji, ona je autokratija i/ili kriptokomunistička diktatura, čije samo postojanje podriva zajedničke “zapadne vrednosti” i temelje “međunarodnog liberalnog svetskog poretka”. Šta onda preostaje, možda samo nakratko i prividno ujedinjenoj Evropi, osim da čeka novu smenu u Beloj kući, impičment ili završetak Trampovog mandata, kada će se sve u svetu vratiti na svoje mesto, a SAD ponovo preuzeti štafetu “slobodnog sveta” u misiji “sveopšte demokratizacije i liberalizacije planete”? To je uloga za koju su decenijama, još od završetka Drugog svetskog rata, trenirane – da ne kažemo dresirane – evropske elite.

Bilateralni sastanak predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina i predsednika Narodne Republike Kine Sija Đinpinga, 8. maja 2015.

Bilateralni sastanak predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina i predsednika Narodne Republike Kine Sija Đinpinga, 8. maja 2015.

Realnost je, međutim, drugačija: u toku je veliko geopolitičko prekomponovanje sveta. O tome govori uticajni Ričard Has, bivši službenik američkog ministarstva odbrane i Stejt departmenta, kao i bivši savetnik Džordža Buša Mlađeg, u članku koji je objavljen 11. decembra u časopisu Forin afers: proces urušavanja “svetskog mirovnog poretka” već je započeo, a on je, po svoj prilici, nepovratan. To je onaj poredak “koji je nastao kao epilog Drugog svetskog rata”, a koji se, prema Hasu, sastoji od dva paralelna poretka: onog koji je iznikao iz Hladnog rata i drugog, “liberalnog poretka, koji je funkcionisao rame uz rame s onim hladnoratovskim”

Sada su oba poretka značajno oslabljena, a “liberalni poredak pokazuje sopstvene simptome propadanja”. Zapravo, nedvosmislene “simptome trulenja”. U korenu ovih promena je planetarno “pomeranje moći”: u prvom redu (ne)očekivani uspon Kine, odbijanje Rusije da se uključi u “svetski liberalni poredak”, u kome bi igrala ulogu skromne regionalne sile, kao i “skupo prenaprezanje Sjedinjenih Država” na Bliskom i Srednjem istoku, kao i u mnogim drugim, “kriznim žarištima” planete.

MIRIS SMENE EPOHA

Gde je u tim dramatičnim promenama mesto Evrope?

Sadašnjoj Evropskoj uniji, koja je nastala iz Evropske ekonomske zajednice posle rušenja Berlinskog zida, očigledno nedostaje “bezbednosna komponenta”. EU je možda ekonomski džin, ali je i dalje, prema opažanju jednog američkog generala, “vojni crv”. Ona nema svoju vojsku, niti je u dogledno vreme i u postojećim okolnostima uopšte može imati. To nije, niti može da bude NATO, on je samo instrument zaštite američkih interesa u Evropi. To Evropu čini trajno zavisnom od Amerike i onemogućava joj da se u savremenom svetu profiliše kao nezavisni geopolitički pol. Ova činjenica dovodi pod znak pitanja i samu budućnost evropskih zemalja. A ta budućnost nije nimalo ružičasta. “Odatle”, primećuje hrvatski analitičar Mario Stefanov, “toliko grozničava želja za njenom centralizacijom i pretvaranjem u federalnu državu i širenje straha od mogućeg raspada…” “Miris nadolazeće smjene političkih epoha, očito je, širi se evropskim prostorima iz pravca Sjeverne Afrike i Bliskog istoka…”

Bivši nemački ministar Joška Fišer još 2015. objavio je tekst pod naslovom Povratak geopolitike u Evropu, koji se završava intrigantnom konstatacijom: “Povratak geopolitike određuje da li će temeljni izbor pred Evropom u XXI stoleću biti samoodređenje ili spoljna dominacija”. U pitanju je školski primer zakasnele pameti, pošto je dotični tokom svog ministarskog mandata bio odličan đak i uzorni agent atlantske klase. Joška Fišer je bio i vatreni zagovornik NATO intervencije protiv Savezne Republike Jugoslavije u proleće 1999. Tada Fišer još nije razumevao stroge geopolitičke zakonomernosti ili one nisu važile “u datom trenutku”? Ko je, međutim, prognao geopolitiku iz Evrope? Geopolitika je privilegija gospodara, koja se ne dopušta vazalima.

TROVANjE LIBERALNIM TOKSINIMA

Tokom 20-tih godina Nemac Artur Miler van den Bruk je upozoravao: narod koji usvoji i asimiluje liberalizam umreće za nekoliko decenija, jer će izgubiti svoju organsku snagu i svoju vitalnost. “Liberalizam je pre bolest nego mentalitet (stanje uma)”, uočava belgijski mislilac Robert Stojkers, “a Sjedinjene Države raspolažu svim ideološkim otrovima za kontaminaciju sveta… Sada je došlo vreme da SAD daju novu i snažniju dozu liberalnog otrova evropskim političkim telima”.

Nemačka kancelarka Angela Merkel

Nemačka kancelarka Angela Merkel

Ovaj proces se u Evropi intenzivno odvija još od 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, da bi svoju kulminaciju dosegao tokom 90-tih, posle rušenja Gvozdene zavese, kada se obrazuje nova generacija političkih elita, potpuno otrovana “liberalnim toksinima” (Robert Stojkers). Uostalom, slično NATO-u, i sama Evropska unija je osnovana sa jednim isključivim ciljem: da obezbedi američku dominaciju nad evropskim kontinentom, a to stanje samo pogoršava ideološka zaslepljenost njenih elita, koje jednostavno nisu sposobne da shvate bilo šta što iskače van matrica i klišea liberalne ideologije. U međuvremenu je liberalizam prodro u sve oblasti društvenog života i u sve pore društva: “Nametnuta amerikanizirana radikalna društvena i gospodarska liberalizacija, odjevena u ruho globalizacije”, piše Mario Stefanov, “zahvaća sve države članice, razara njihovu društvenu strukturu, sustave socijalne sigurnosti, etičke i kulturne vrednosti, unosi nesigurnost, strah i beznađe, a potom posljedično uništava i same nacionalne države i stavlja Evropsku uniju i njene države pod potpunu američku dominaciju kako bi se kontrolirala njena potencijalno opasna geoekonomska i geopolitička moć”.

NAZAD U VARVARSTVO

Te “elite”, “nova, globalistička aristokratija” su se u međuvremenu potpuno odvojile od naroda, koji je izgubio i poslednju nadu u ostvarenje obećanog “liberalnog raja” ili bilo kakav boljitak. Neoliberalni koncept, konstatuje Noam Čomski, izazvao je masovno razočaranje ljudi i konačno potkopao njihove nade u budućnost. “Srednja klasa” je na Zapadu prestala da postoji, a decenije pada i stagnacije mogu da garantuju jedino još brže osiromašenje, gubitak svih preostalih socijalnih prava, trajnu nesigurnost i preživljavanje na ivici egzistenije. Odnosno, “propadanje velikog dela stanovništva”. Kapitalizam na Zapadu više ne postoji, zaključuje italijanski pisac Đulijeto Kjeza, a ne postoji ni demokratija, već samo “njen ceremonijalni privid”: demokratija se pretvorila u jednu “gigantsku obmanu”. Uostalom, “kada bi se radilo samo o sukobu bogatih i siromašnih, `gospodari vaseljene` bi sirotinju naprosto pretvorili u stoku za koju ne bi bilo poštede”.

Posledice toga vidimo danas u Francuskoj, a sutra ćemo, po svemu sudeći, isto gledati i u drugim zemljama Evropske unije, pošto je njihovo socijalno tkivo već duboko razoreno, spolja i iznutra. To je onaj “pad u varvarstvo” o kojem govori Marin Le Pen. Mogu li vladajuće elite da nešto promene, možda u poslednji čas, rukovođene, ako ne nekim plemenitim i nesebičnim porivom, onda golim instinktom samoodržanja?

Gajzerihova pljačka Rima, slika Karla Brijulova iz 1836.

Gajzerihova pljačka Rima, slika Karla Brijulova iz 1836.

Na ovo pitanje odgovara ruski geopolitičar Aleksandar Dugin: “Sadašnja evropska elita ne može učiniti ništa. Ona je potpuno obuzeta radikalnim liberalizmom i zato umire. S tom elitom umire i EU… Evropa je na rubu propasti. I potpuna odgovornost za to leži na liberalima, globalistima, na osobama kao što su Soroš, Makron ili Merkelova“.

Ili će evropski narodi posle dugotrajne borbe, a to je manje verovatno, ipak uspeti da povrate i odbrane svoj suverenitet, otvarajući novu, postliberalnu eru za Evropu i zaustavljajući “okrutnu i varvarski bahatu globalizaciju”?

Nemoguće je prevideti budući razvoj događaja, moguće je samo naslutiti njihovu logiku i nazreti konture dolazeće postliberalne ere. Budućnost Zapada, posebno Evrope, ni u jednom mogućem ishodu neće – ne može – biti svetla. “Plan `B` globalista za Evropu”, tvrdi Dugin, “to je scenario evropskog građanskog rata… Najverovatnije ćemo gledati povratak starog evropskog nacionalizma”. Nezavisnost i suverenitet u današnjem svetu, koji se nalazi u opasnom previranju, nemaju cenu, a za mnoge, uključujući i Nemačku, suverenost predstavlja nedostižni luksuz. Insistiranje na “evropskim integracijama” zemalja poput Srbije u takvim okolnostima liči na samoubistvo u pokušaju. Za takav zaključak nisu neophodne nikakve proročanske moći, dostaje i sasvim običan i prosečan, zdrav razum.

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija” (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

sott

 

 

1 comment

  1. PBasic

    Skoro nisam pročitao gluplji i neobavješteniji članak, a uz to pun faktografski grešaka (namjernih, nesumnjivo); primjerice, dug Njemačke nikada nije bio manji, suficit veći, a recesiju nisu imali 10 godina…Ostalo mi se nije dalo čitati.

Odgovori