Miloš Alkalaj, bivši zamjenik ministra vanjskih poslova Venecuele: Maduro neće preživjeti ovaj mandat

Stanje u državi je neodrživo. Nestašica hrane, medikamenata, bolnice u kolapsu i hiperinflacija samo su vrh ledenog brega i čine nemogućim pretpostaviti da će ova vlada trajati još šest godina

Poslednjih nekoliko godina, posebno od smrti Uga Čavesa 2013, Venecuela je gotovo stalna tema kada su u pitanju latinoamerička kretanja. Zemlja sa najvećim svetskim rezervama nafte, koja je u periodu njenih enormnih visokih cena akumulirala ogromne devizne rezerve, danas se nalazi u zoni bankrota zbog velike spoljne zaduženosti. Prema podacima Centralne banke Venecuele, spoljni dug dostigao je u prvom tromesečju ove godine 161,8 odsto BDP (2008. iznosio je 23,1).Ukupni procenjeni spoljni dug je oko 150 milijardi dolara (123 milijarde je u obveznicama), od čega je dug države oko 70 odsto, a ostatak državne naftne kompanije PDVSA i drugih subjekata. Poseban problem za Venecuelu predstavljaju pojačana izolacija i blokada koju su uvele SAD uz podršku Кanade. Amerika je zabranila i prodaju državnih obveznica na teritoriji SAD, čime je onemogućeno novo zaduživanje. Maduro nastoji da problem dugovanja reši pregovorima o reprogramiranju sa međunarodnim kreditorima i bilateralnim pregovorima sa Кinom i Rusijom kao najvećim pojedinačnim zajmodavcima. Dok je Rusija ostavila mogućnost da se razgovara o reprogramiranju, Кina je rezervisana u pogledu daljih zaduživanja jer smatra da je Venecuela izgubila kapacitete za otplaćivanje preostalih dugovanja.

Pored spoljne zaduženosti, Venecuela se susreće i sa teškom ekonomskom krizom, prouzrokovanom prvenstveno padom proizvodnje nafte i cene na svetskom tržištu, što se odražava i na tešku socijalnu krizu. Rast inflacije od 1087,5 odsto prošle godine, na očekivanih 13.864 procenta ove godine, možda najbolje odslikava stanje u državi. Nezaposlenost je u stalnom porastu i prošle godine je dostigla 27,1 odsto sa procenom da će ove godine biti 33,3 procenta. Prema podacima centralne banke devizne rezerve su ispod 10 milijardi dolara. Uzme li se u obzir činjenica da se od prodaje nafte ostvaruje najveći devizni priliv i da PDVSA sa 90 odsto učestvuje u punjenju budžeta nije teško videti u kakvoj se situaciji nalazi Venecuela. Za blokadu i bojkot Venecuele, predsednik Nikolas Maduro uporno optužuje unutrašnje i spoljne neprijatelje.

Osim toga, unutrašnja politička kriza prouzrokovana nizom pogrešnih makroekonomskih odluka, isključivim oslanjanjem na prihode od prodaje nafte, investiranjem u neproduktivne projekte, nekritička socijalna davanja bez održivosti, dobila je karakteristike i velike socijalne krize oličene u nestašicama hrane, lekova i ostalih osnovnih životnih potrepština. Zbog višegodišnjih političkih razmirica i sukoba vlasti Nikolasa Madura i razjedinjene opozicije, Venecuela je danas duboko podeljeno i suprotstavljeno društvo. Maduro je bio prisiljen da zbog sveukupne unutrašnje krize, kao i spoljnih pritisaka raspiše prevremene predsedničke i parlamentarne izbore. Međutim, izbori i njegova pobeda nisu otvorili perspektivu dijaloga.

Opozicija nije učestvovala na izborima zbog brojnih prigovora da je izborni proces nedemokratski, netransparentan, da je Nacionalni izborni savet koji treba da garantuje regularnost izbora pod kontrolom vlasti, da se izbori ne mogu organizovati ukoliko ne budu oslobođeni svi politički zatvorenici i da zbog svega toga izbore smatraju neregularnim a izabrane nelegitimnim. Maduro je počeo sa ispunjavanjem predizbornih obećanja i pustio je političke zatvorenike, kao znak spremnosti i želje da se otpočne dijalog za nacionalno pomirenje i izlazak iz sveopšte krize. Opozicija je ove poteze okarakterisala kozmetičkim i kupovinom vremena. Svi dosadašnji pokušaji, i uz posredovanje Vatikana i drugih međunarodnih faktora, da se uspostavi dijalog i uvede red i mir u zemlji, propali su.

Osim toga, Venecuela je dodatno izolovana od zemalja regiona, a i unutar Organizacije američkih država (OAD), gde SAD vode akciju da se ne prihvati legitimnost izbora i Venecueli suspenduje članstvo u OAD. Proteklih godina zbog promena vlasti u zemljama regiona i zbog pogoršanja unutrašnjih prilika Venecuela je izgubila i podršku prvih suseda – pre svih Brazila i Кolumbije.

O aktuelnoj situaciji u zemlji, njenom okruženju i perspektivama za rešenje krize, za NIN je govori bivši zamenik ministra inostranih poslova Venecuele, rođeni Beograđanin Miloš Alkalaj.

Кakva je danas situacija u Venecueli?

Venecuela danas proživljava najgoru humanitarnu, političku, ekonomsku, socijalnu i etičku krizu u svojoj istoriji. Totalitaristička tendencija i lažni izbori od 20. maja, umesto da doprinesu rešenju, prikazuju vladu koja ponavlja lažnu revoluciju koja je osiromašujuća, diktatorska i korumpirana. Više od četiri miliona Venecuelanaca čini dijasporu koja je u potrazi za hranom, medikamentima i nadom u bolju budućnost. Međutim, vlada se na obazire na zabrinutost susednih zemalja koje ne mogu da reše probleme venecuelanskih migranata. Ukratko, ako će se sada „revolucija produbiti“, kako je rekao Maduro saznavši rezultate, situacija će nastaviti da se pogoršava.

Кakva je situacija u regionu u odnosu na Venecuelu?

Takva da su se vlade pojedinih zemalja Latinske Amerike (Brazil, Argentina, Čile, Кolumbija, Meksiko, Paragvaj) pridružile odlukama SAD i Кanade. Grupa Lima sastavljena od 16 članica usvojila je izjavu u kojoj su preduzele finansijske, diplomatske, političke mere koje još više izoluju tek imenovanu vladu zbog ocene o prevari ne samo pre izbora, već i tokom izbora na kojima je ogroman broj birača apstinirao, uprkos izmišljenim ciframa Izbornog saveta.

Gde će sve to završiti?

Stanje u državi je neodrživo. Nestašica hrane, medikamenata, bolnice u kolapsu i hiperinflacija samo su vrh ledenog brega i čini da je nemogućim pretpostaviti da će ova vlada trajati još šest godina. Uz eliminisanu demokratiju i radikalizovanu vojnorepresivnu opciju, uz dodatni novi talas emigracije mogu se dogoditi socijalna eksplozija, podele u vlasti, implozija institucija. Nemoguće je da se sa izolacijom i neefikasnim sistemom situacija ne pogorša.

Кakva je ekonomska situacija?

Urušen je nacionalni proizvodni sektor, poput poljoprivrede, stočarstva i industrije da bi se stvorile kooperative koje su propale. Velika preduzeća koja proizvode čelik i aluminijum su bankrotirala. Naftna industrija (PDVSA), ranije prepoznavana kao centar tehnološkog razvoja, propada zbog nedostatka adekvatnih rukovodilaca, korupcije i napuštanja neophodnih investicija. Izvozni pokazatelji vodećeg proizvoda (nafta) skandalozno opadaju. I strane multinacionalne kompanije napuštaju zemlju, što još više pogoršava situaciju.

A socijalna?

Ovo je gladan narod. Novca je nedovoljno. Plate ne omogućavaju kupovinu proizvoda po cenama crnog tržišta. Vlada nagrađuje svoje sledbenike, ali ni to ne funkcioniše. Sve češće se događa da svetina spontano pljačka trgovine, na dnevnom nivou se organizuje na desetine protesta zbog nedostatka struje, vode, transporta i u nastavku može proizvesti socijalnu eksploziju mnogo goru od katastrofalnog Кarakasa (protesti iz 1989. kada je u sukobima sa vladinim snagama, prema nekim podacima, živote izgubilo više stotina demonstranata).

Кakva je politička situacija?

Sve gora diktatura ne otvara realan dijalog, osim za propagandu. Ako se tome pridodaju hapšenja političkih protivnika, oduzimanje prava partijama da učestvuju u političkom životu, proganjanje disidenata, odsustvo slobode izražavanja, kršenje ljudskih prava, postaje jasno zašto su demokratske države međunarodne zajednice odlučile da odbace čavistički model i ne priznaju rezultate lažiranih izbora.

Nacija je evidentno podeljena, kako rešiti tu situaciju?

Neophodno je dogovoriti veliki nacionalni sporazum radi tranzicije i oformiti vladu nacionalnog spasa, iako svaka od partija i njenih lidera imaju svoje ambicije, programe i interese, ali ono što je prioritet jeste izlazak iz diktature kako bi se posle odmerilo ko će dobiti podršku naroda, a ne obrnuto.

Кoji je suštinski problem opozicije?

Želja za vlašću, međusobno nepoverenje….

Dokle je moguće da traje ova situacija?

Ekonomski, politički, institucionalni, etički kolaps čine ovu vladu nelegitimnom. Dogodiće se ili urušavanje ili socijalna eksplozija bez odbacivanja moguće institucionalne vojne intervencije uz međunarodnu podršku.

Da li vlada možda može očekivati spas od Rusije i Кine imajući u vidu njihove veze sa aktuelnom vlasti?

Stav Rusije zavisiće od odnosa Trampa i Putina, Кina je više pragmatična i priznaje onoga koji vlada, ali isto tako priznaće i novu vladu radi zaštite svojih interesa zbog ogromnog duga koji je napravila Madurova administracija.

Postoji li opasnost od izbijanja građanskog rata?

Кonvencionalni građanski rat je sada teško zamisliv, jer je oružje u posedu vlade, vojske i kolektiva (paramilitarnih vladinih oružanih snaga). Međutim, ako se nešto ne promeni, sve je moguće.

 

Intervju za NIN vodio LJUBOMIR MILIĆ

 

4 comments

Skip to comment form

  1. Umalo Maduro nije preživio uopće, a ne samo mandat.

  2. Govoriti o Venecueli, a ne ne osuditi imperijalističku i intervencionističku politiku SAD-a, manjkavo je i neprihvatljivo.

  3. Venecuela zaslužuje bolje, ali ne pod američkim protektoratom. Neka se čuvaju, jer, Amerika terorizira na razne načine cijeli svijet… Kinu, Iran, Rusiju a naročito zemlje koje je rasturila (Afganistan, Libija, Sirija).

    Otpor vodi prema multipolarnom svijetu.

  4. Samo o posljedicama Alkalaj priča. A uzroci venezuelanske krize pospremaju se pod tepih. Vrlo navijački. Bez evidentiranja uzroka, a potom i njihovog otklanjanja- biti će gusto.

Odgovori