Istaknuti kineski intelektualac smatra da Peking ima brojne prednosti u neizbežnoj globalnoj konfrontaciji sa Vašingtonom
Najvažnije teme 2019. - kao i narednih godina - biće one o opasnim tumbanjima koja izaziva ekonomski uspon Kine, povratku Rusije kao nuklearne supersile i opadanju američke globalne hegemonije. Dve godine ranije, pre nego što je ustoličena Trampova administracija, naveo sam u grubim crtama kako bi ova "igra senki" mogla da se nastavi u novoj "velikoj igri" za Evroaziju. Sada je velika igra dobila ubrzanje, u kojem se Sjedinjene Države suprotstavljaju rusko-kineskom strateškom partnerstvu.
Diplomatske ludorije, taktička povlačenja, psihološki, ekonomski, sajber, pa čak i kosmički dueli - i sve to zavijeno u medijsku histeriju - će nastaviti da vladaju naslovnim stranama. Spremite se za sve nijanse blebetanja o autoritarnoj Kini i njenim "malignim" vezama sa "neliberalnim" ruskim baukom koji namerava da razvali granice Evrope i "unese haos" na Bliski istok.
Relativno trezveni umovi, poput politikologa Džozefa Naja, nastaviće da lamentuju nad sumrakom zapadnog liberalnog "poretka", ne shvatajući da ono što je bilo u stanju da "obezbedi i stabilizuje svet tokom proteklih sedam decenija" nije isto što i "jak konsenzus (...) o odbrani, produbljivanju i proširenju ovog sistema". Globalni jug se glasno protivi tome, smatrajući da je trenutni "poredak" proizveden tako da u najvećoj meri služi američkim interesima.
Očekujte da će propovednici "američke izuzetnosti" sa nesmanjenom arogancijom nastaviti da punom parom rade na ucenjivanju neodlučnih "saveznika", kako bi ih ubedili da pomognu u "obuzdavanju", ako ne i izolaciji Kine i "kanalisanju" sve većeg svetskog zamaha Pekinga. "Kanalisanje" Kine ka pronalaženju "pravog" mesta u novom svetskom poretku je posao sa punim radnim vremenom. Šta kineska intelektualna elita zaista misli o svemu tome?
NIKAD NA DVA FRONTA
Uvid bez premca pruža Žang Venmu, stručnjak za strategiju nacionalne bezbednosti i profesor na Centru za strateške studije pri Univerzitetu aeronautike i astronautike u Pekingu. On je napisao esej koji je avgusta 2017. objavio kineski časopis Tajpingjan šuebao (u prevodu Pacifički magazin). Na italijanski ga je nedavno preveo rimski geopolitički časopis Limes.
"Geopolitika" je možda anglosaksonski izum - verovatno ser Helforda Mekindera - ali se u Kini izučava vekovima kao "geografska prednost" (šinšeng) ili "istorijska geografija" (liši dili). Venmu nas uvodi u koncept geopolitike kao filozofije na vrhu noža, pri čemu je akcenat na filozofiji, a ne nožu. Ukoliko želimo da koristimo nož, moramo da upotrebimo filozofiju kako bismo znali limite naše snage. Možemo ovo nazvati kineskim ekvivalentom Ničeovog ,,filozofiranja maljem".
Kao geopolitički analitičar Venmu mora da nas podseti da je brend rimske i britanske imperije "zavadi pa vladaj" takođe dobro poznata taktika i u Kini. Na primer, početkom 1972, Mao je bio sasvim spreman da ukaže dobrodošlicu Ričardu Niksonu. Kasnije, u julu, Mao je otkrio svoje karte: "Mora se izvući korist iz sukoba dve sile, to je naša politika. Ali moramo da se približimo jednoj od njih i da se ne borimo na dva fronta". Aludirao je na razlaz između Kine i SSSR-a.
Venmu je posebno posvetio pažnju tome kako zapadna geopolitika obično pogrešno iskoristi karte koje su joj dodeljene. On podvlači kako je Helford Makinder - Englez koji se smatra jednim od osnivača geostrategije - "uticao na Drugi svetski rat i potonje opadanje Britanske imperije", podsećajući da je Makinder umro svega pet meseci pre podele između Indije i Pakistana 1947.
On opovrgava teoriju Hladnog rata Džordža Kenana kao "direktno baziranu na Makinderovom razmišljanju", što je dovelo do toga da se Sjedinjene Države bore u Koreji i Vijetnamu, "ubrzavajući njihovo propadanje". Čak je i Zbignjev Bžežinski, bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost, "video opadanje američke imperije" pre nego što je nedavno umro, maja 2017. godine. "U tom trenutku, Kina i Rusija su udahnule život sve tešnjoj i nepobedivoj strateškoj saradnji". Venmu je pozitivno uzbuđen: "Da je Bžežinski još živ, mislim da bi video 'veliki poraz' Zapada, suprotno od onoga što je on pisao".
ZAŠTO JE TIBET VAŽAN
Kineska geopolitika, očekivano, posvećuje veliku pažnju tenziji između pomorskih i kopnenih sila. Venmu ističe kako je u Indijskom okeanu Britanska imperija uživala veću pomorsku moć nego Amerikanci danas, "jer je okupirala istoimeni kontinent. A budući da je dominiralo morima, Ujedinjeno Kraljevstvo je takođe pretilo i Ruskom carstvu, koje je bilo kopnena sila". Venmu citira Alfreda Mejhena iz njegovog Uticaja pomorske sile na istoriju, i to u delu koji se odnosi na recipročni uticaj između kontrole mora i kontrole kopna. Ali potom dodaje: "Mejhen nije analizirao ovaj odnos na svetskom nivou. (...) Polazeći od prioriteta Sjedinjenih Država, on se pre svega koncentrisao na udaljena mora".
Venmu daje krucijalni značaj tome kako je Pacifički okean "obavezni prolaz za pomorski deo Puta svile". Iako je Kina "razvila svoje mornaričke kapacitete mnogo kasnije, ona uživa geografsku prednost u odnosu na UK i SAD". Time nas dovodi do esencijalnog pitanja Tibeta.
Jedna od glavnih Venmuovih teza je to kako "tibetanska visoravan pruža Narodnoj Republici Kini pristup resursima Pacifika na istoku, ali i Indijskog okeana na zapadu. Ukoliko sa te visoravni pogledate na američku bazu na Dijego Garsiji [ostrvo u središtu Indijskog okeana; prim. aut.] neće vam ostati ni trunka sumnje u prirodnu prednost kineske geopolitike". Implikacija je ta da UK i SAD moraju da "utroše ogromne količine resursa kako bi prešle okeane i razvile lanac ostrva".
Venmu pokazuje kako geografija tibetanske visoravni "prirodno povezuje region Tibeta sa dominantnom silom u centralnim kineskim ravnicama", a "ne povezuje sa državama južnoazijskog potkontinenta". Stoga bi Tibet trebalo posmatrati kao "prirodni deo Kine". Kina je podržana kontinentalnom pločom "koju kontroliše duž svoje obale" i "poseduje tehnologije za srednje i dalekometne raketne napade", što joj garantuje "velike kapacitete na oba okeana" uz "relativno snažne pomorske snage". Na taj način Kina je prema Venmuovom objašnjenju u stanju da - "u određenoj meri" - kompenzuje tehnološki jaz sa Zapadom.
Najkontroverzniji Venmuov zaključak je taj da "prednost koju Kina uživa u povezivanju tržišta dva okeana razbija mit o 'pomorskoj sili' Zapada u današnjoj eri i uspostavlja revolucionarnu pretpostavku: Narodna Republika je ta velika država koja prirodno poseduje kvalitet pomorske sile". Samo treba da uporedimo "kako je industrijski razvoj omogućio Zapadu da dopre do Indijskog okeana", dok je Kina "tu stigla peške".
UZETI TAJVAN
Predsednik Obama je rado koristio svaku priliku da istakne status Sjedinjenih Država kao "pacifičke države". Uporedite to sa Venmuovim opisom: "Zapadni Pacifik je povezan sa nacionalnim interesima Narodne Republike i predstavlja polaznu tačku Novog pomorskog puta svile". Štaviše, Mao je o tome pričao još 1959: "Jednog dana, nije bitno kada, Sjedinjene Države će morati da se povuku iz ostatka sveta i moraće da napuste Zapadni Pacifik".
Nadovezujući se Maoa, Venmu govori o "Zapadnopacifičkom Kineskom moru" koje sjedinjuje Južno kinesko more, Istočno kinesko more i Žuto more. "Možemo koristiti terminologiju poput 'južni sektor Zapadnopacifičkog Kineskog mora' kako bismo opisali deo koji je pod kineskim suverenitetom".Ovo nagoveštava kombinovanje kineskih snaga u Južnom kineskom moru, Istočnom kineskom moru i Žutom moru pod jedinstvenom Zapadnopacifičkom mornaričkom komandom.
Lako je zaključiti kuda sve ovo vodi: ujedinjenju sa Tajvanom. Pod takvim sistemom, kako to Venmu ocrtava, Tajvan "bi se vratio matici", suverenitet Kine duž njenih obala "bio bi zaokružen", a istovremeno "ne bi bio previše razvučen".
Glavni cilj Pekinga je da pomeri "kinesku liniju kontrole" istočno od Tajvana. Ovo je moglo da se čuje i u govoru predsednika Sija Đinpinga ranije ove nedelje, kada je o Tajvanu, zbog svih praktičnih razloga, govorio kao o glavnoj nagradi. Venmu ovaj cilj opisuje kao stvaranje sredine "u kojoj kineske nuklearne podmornice imaju sposobnost vršenja kontranapada, izgradnja nosača aviona može neometano da napreduje, a proizvodi iz kontinentalne Kine mogu efikasno da se izvoze".
"BOŽANSKI BALANS"
Jedan od najfascinantnijih delova Venmuovog eseja je to kako pokazuje da uvek postoji prirodna proporcija - neka vrsta "božanskog" ili "zlatnog balansa" između tri strateške sile u Evroaziji: Evrope, Centralne Azije i Kine. Nakon brze ture kroz uspon i pad imperija, dolazi se do toga da "istorija pokazuje kako na glavnoj zoni kontinenta - između 30 i 60 stepeni severne geografske širine - može postojati samo 2,5 strateških sila". To znači da će jedan od tri glavna prostora uvek biti fragmentiran.
U savremenom dobu bila je retkost da jedna od tri sile "uspe da se proširi na indeks od 1,5". Ranije su samo Tang imperija i Mongolsko carstvo uspeli da se približe tome. Britanska imperija, carska Rusija i SSSR "su osvajali Avganistan i ulazili u Centralnu Aziju, ali je uspeh, kada je postizan, bivao kratkog daha".
To krči stazu za Venmuov argument nad argumentima: "Zakon aureasektora [latinski naziv za "zlatni" sektor; prim. aut.] kao osnove strateške snage u Evroaziji pomaže nam da razumemo uzroke različitih uspona i padova sila na kontinentu, kao i da prepoznamo granice širenja kineske sile u Centralnoj Aziji. Shvatiti to je preduslov zrele i uspešne diplomatije".
Iako se ovo ne može ozbiljno predstaviti kao recept za "kinesku agresiju", Venmu zadaje još jedan udarac zapadnom geopolitičkom titanu Makidneru: "Sa svojom genijalnom maštom, Makinder je postavio pogrešnu teoriju 'geografske osovine' jer nije razmotrio ovaj zakon". Najkraće rečeno, Kina je ključ za balans u Evroaziji. "U Evropi, fragmentirana zona potiče iz centra, u Aziji se prostire oko Kine. To stavlja Kinu u poziciju prirodnog centra azijske gravitacije".
TAMNA STRANA MESECA
Lako je zamisliti kako Venmuov esej izaziva bombastične odgovore zastupnika američke strategije nacionalne bezbednosti koja dodeljuje Kini, kao i Rusiji, uloge opasnih "revizionističkih sila". Profesionalni sinofobi čak pokušavaju da prodaju priču da će "propadajuća Kina" možda na kraju "udariti" na SAD. To je pogrešno tumačenje onoga što je kontra-admiral Luo Juan rekao prošlog meseca u Šenženu: "Sada imamo rakete Dong Feng-21D i Dong Feng-26. To su ubice nosača aviona. Možemo da napadnemo i potopimo jedan od njihovih nosača aviona. Pretrpeli bi 5.000 žrtava. Ako napadnemo i potopimo dva nosača aviona, žrtve će iznositi 10.000. Da vidimo da li se Sjedinjene Države plaše ili ne". Ovo je saopštenje činjenica, a ne pretnja. Pentagon zna sve što je potrebno o opasnosti od "ubica nosača aviona".
Peking neće stati sa štancovanjem ubica nosača aviona, preuređivanjem Zapadnog Pacifika i ujedinjavanjem sa Tajvanom. On planira prvu AI (artificial intelligence - veštačka inteligencija) koloniju na Zemlji: podvodnu bazu na velikoj dubini za robotizovane podmornice koje će u Južnom kineskom moru učestvovati u naučnim i vojnim operacijama.
Štaviše, sletanje lunarne sonde Čang 4 na tamnu stranu Meseca se čak može tumačiti kao najekstremnije proširenje Inicijative pojas i put. Sve su to delovi gigantske slagalice koja bi trebalo da proizvede novu, sinocentričnu mapu sveta, koju kineska ratna mornarica već koristi. Ona je objavljena 2013. godine, što nije slučajnost, jer je iste godine u Astani i Džakarti prvi put predstavljen plan za Novi put svile.
Venmu završava svoj esej time kako se "kineska geopolitika mora udaljiti od ideje da se 'ne mogu otvoriti usta bez spominjanja antičke Grčke'". To je referenca na čuveni Maov govor iz maja 1941, u kojem je predsedavajući kritikovao pojedine marksiste i lenjiniste koji su privilegovali zapadnu istoriju - u kojoj je antička Grčka ultimativni simbol - nad kineskom istorijom.
A ,,Tukididova zamka"? Koješta.
sott
© AFP/Anthony Wallace
Najvažnije teme 2019. - kao i narednih godina - biće one o opasnim tumbanjima koja izaziva ekonomski uspon Kine, povratku Rusije kao nuklearne supersile i opadanju američke globalne hegemonije. Dve godine ranije, pre nego što je ustoličena Trampova administracija, naveo sam u grubim crtama kako bi ova "igra senki" mogla da se nastavi u novoj "velikoj igri" za Evroaziju. Sada je velika igra dobila ubrzanje, u kojem se Sjedinjene Države suprotstavljaju rusko-kineskom strateškom partnerstvu.
Diplomatske ludorije, taktička povlačenja, psihološki, ekonomski, sajber, pa čak i kosmički dueli - i sve to zavijeno u medijsku histeriju - će nastaviti da vladaju naslovnim stranama. Spremite se za sve nijanse blebetanja o autoritarnoj Kini i njenim "malignim" vezama sa "neliberalnim" ruskim baukom koji namerava da razvali granice Evrope i "unese haos" na Bliski istok.
Relativno trezveni umovi, poput politikologa Džozefa Naja, nastaviće da lamentuju nad sumrakom zapadnog liberalnog "poretka", ne shvatajući da ono što je bilo u stanju da "obezbedi i stabilizuje svet tokom proteklih sedam decenija" nije isto što i "jak konsenzus (...) o odbrani, produbljivanju i proširenju ovog sistema". Globalni jug se glasno protivi tome, smatrajući da je trenutni "poredak" proizveden tako da u najvećoj meri služi američkim interesima.
Očekujte da će propovednici "američke izuzetnosti" sa nesmanjenom arogancijom nastaviti da punom parom rade na ucenjivanju neodlučnih "saveznika", kako bi ih ubedili da pomognu u "obuzdavanju", ako ne i izolaciji Kine i "kanalisanju" sve većeg svetskog zamaha Pekinga. "Kanalisanje" Kine ka pronalaženju "pravog" mesta u novom svetskom poretku je posao sa punim radnim vremenom. Šta kineska intelektualna elita zaista misli o svemu tome?
NIKAD NA DVA FRONTA
Uvid bez premca pruža Žang Venmu, stručnjak za strategiju nacionalne bezbednosti i profesor na Centru za strateške studije pri Univerzitetu aeronautike i astronautike u Pekingu. On je napisao esej koji je avgusta 2017. objavio kineski časopis Tajpingjan šuebao (u prevodu Pacifički magazin). Na italijanski ga je nedavno preveo rimski geopolitički časopis Limes.
"Geopolitika" je možda anglosaksonski izum - verovatno ser Helforda Mekindera - ali se u Kini izučava vekovima kao "geografska prednost" (šinšeng) ili "istorijska geografija" (liši dili). Venmu nas uvodi u koncept geopolitike kao filozofije na vrhu noža, pri čemu je akcenat na filozofiji, a ne nožu. Ukoliko želimo da koristimo nož, moramo da upotrebimo filozofiju kako bismo znali limite naše snage. Možemo ovo nazvati kineskim ekvivalentom Ničeovog ,,filozofiranja maljem".
Kao geopolitički analitičar Venmu mora da nas podseti da je brend rimske i britanske imperije "zavadi pa vladaj" takođe dobro poznata taktika i u Kini. Na primer, početkom 1972, Mao je bio sasvim spreman da ukaže dobrodošlicu Ričardu Niksonu. Kasnije, u julu, Mao je otkrio svoje karte: "Mora se izvući korist iz sukoba dve sile, to je naša politika. Ali moramo da se približimo jednoj od njih i da se ne borimo na dva fronta". Aludirao je na razlaz između Kine i SSSR-a.
Čuveni sastanak Mao Cetunga i Ričarda Niksona u Pekingu, 21. februar 1972.
Venmu je posebno posvetio pažnju tome kako zapadna geopolitika obično pogrešno iskoristi karte koje su joj dodeljene. On podvlači kako je Helford Makinder - Englez koji se smatra jednim od osnivača geostrategije - "uticao na Drugi svetski rat i potonje opadanje Britanske imperije", podsećajući da je Makinder umro svega pet meseci pre podele između Indije i Pakistana 1947.
On opovrgava teoriju Hladnog rata Džordža Kenana kao "direktno baziranu na Makinderovom razmišljanju", što je dovelo do toga da se Sjedinjene Države bore u Koreji i Vijetnamu, "ubrzavajući njihovo propadanje". Čak je i Zbignjev Bžežinski, bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost, "video opadanje američke imperije" pre nego što je nedavno umro, maja 2017. godine. "U tom trenutku, Kina i Rusija su udahnule život sve tešnjoj i nepobedivoj strateškoj saradnji". Venmu je pozitivno uzbuđen: "Da je Bžežinski još živ, mislim da bi video 'veliki poraz' Zapada, suprotno od onoga što je on pisao".
ZAŠTO JE TIBET VAŽAN
Kineska geopolitika, očekivano, posvećuje veliku pažnju tenziji između pomorskih i kopnenih sila. Venmu ističe kako je u Indijskom okeanu Britanska imperija uživala veću pomorsku moć nego Amerikanci danas, "jer je okupirala istoimeni kontinent. A budući da je dominiralo morima, Ujedinjeno Kraljevstvo je takođe pretilo i Ruskom carstvu, koje je bilo kopnena sila". Venmu citira Alfreda Mejhena iz njegovog Uticaja pomorske sile na istoriju, i to u delu koji se odnosi na recipročni uticaj između kontrole mora i kontrole kopna. Ali potom dodaje: "Mejhen nije analizirao ovaj odnos na svetskom nivou. (...) Polazeći od prioriteta Sjedinjenih Država, on se pre svega koncentrisao na udaljena mora".
Venmu daje krucijalni značaj tome kako je Pacifički okean "obavezni prolaz za pomorski deo Puta svile". Iako je Kina "razvila svoje mornaričke kapacitete mnogo kasnije, ona uživa geografsku prednost u odnosu na UK i SAD". Time nas dovodi do esencijalnog pitanja Tibeta.
Jedna od glavnih Venmuovih teza je to kako "tibetanska visoravan pruža Narodnoj Republici Kini pristup resursima Pacifika na istoku, ali i Indijskog okeana na zapadu. Ukoliko sa te visoravni pogledate na američku bazu na Dijego Garsiji [ostrvo u središtu Indijskog okeana; prim. aut.] neće vam ostati ni trunka sumnje u prirodnu prednost kineske geopolitike". Implikacija je ta da UK i SAD moraju da "utroše ogromne količine resursa kako bi prešle okeane i razvile lanac ostrva".
Venmu pokazuje kako geografija tibetanske visoravni "prirodno povezuje region Tibeta sa dominantnom silom u centralnim kineskim ravnicama", a "ne povezuje sa državama južnoazijskog potkontinenta". Stoga bi Tibet trebalo posmatrati kao "prirodni deo Kine". Kina je podržana kontinentalnom pločom "koju kontroliše duž svoje obale" i "poseduje tehnologije za srednje i dalekometne raketne napade", što joj garantuje "velike kapacitete na oba okeana" uz "relativno snažne pomorske snage". Na taj način Kina je prema Venmuovom objašnjenju u stanju da - "u određenoj meri" - kompenzuje tehnološki jaz sa Zapadom.
Tibetanska visoravan
Najkontroverzniji Venmuov zaključak je taj da "prednost koju Kina uživa u povezivanju tržišta dva okeana razbija mit o 'pomorskoj sili' Zapada u današnjoj eri i uspostavlja revolucionarnu pretpostavku: Narodna Republika je ta velika država koja prirodno poseduje kvalitet pomorske sile". Samo treba da uporedimo "kako je industrijski razvoj omogućio Zapadu da dopre do Indijskog okeana", dok je Kina "tu stigla peške".
UZETI TAJVAN
Predsednik Obama je rado koristio svaku priliku da istakne status Sjedinjenih Država kao "pacifičke države". Uporedite to sa Venmuovim opisom: "Zapadni Pacifik je povezan sa nacionalnim interesima Narodne Republike i predstavlja polaznu tačku Novog pomorskog puta svile". Štaviše, Mao je o tome pričao još 1959: "Jednog dana, nije bitno kada, Sjedinjene Države će morati da se povuku iz ostatka sveta i moraće da napuste Zapadni Pacifik".
Nadovezujući se Maoa, Venmu govori o "Zapadnopacifičkom Kineskom moru" koje sjedinjuje Južno kinesko more, Istočno kinesko more i Žuto more. "Možemo koristiti terminologiju poput 'južni sektor Zapadnopacifičkog Kineskog mora' kako bismo opisali deo koji je pod kineskim suverenitetom".Ovo nagoveštava kombinovanje kineskih snaga u Južnom kineskom moru, Istočnom kineskom moru i Žutom moru pod jedinstvenom Zapadnopacifičkom mornaričkom komandom.
Lako je zaključiti kuda sve ovo vodi: ujedinjenju sa Tajvanom. Pod takvim sistemom, kako to Venmu ocrtava, Tajvan "bi se vratio matici", suverenitet Kine duž njenih obala "bio bi zaokružen", a istovremeno "ne bi bio previše razvučen".
Glavni cilj Pekinga je da pomeri "kinesku liniju kontrole" istočno od Tajvana. Ovo je moglo da se čuje i u govoru predsednika Sija Đinpinga ranije ove nedelje, kada je o Tajvanu, zbog svih praktičnih razloga, govorio kao o glavnoj nagradi. Venmu ovaj cilj opisuje kao stvaranje sredine "u kojoj kineske nuklearne podmornice imaju sposobnost vršenja kontranapada, izgradnja nosača aviona može neometano da napreduje, a proizvodi iz kontinentalne Kine mogu efikasno da se izvoze".
"BOŽANSKI BALANS"
Jedan od najfascinantnijih delova Venmuovog eseja je to kako pokazuje da uvek postoji prirodna proporcija - neka vrsta "božanskog" ili "zlatnog balansa" između tri strateške sile u Evroaziji: Evrope, Centralne Azije i Kine. Nakon brze ture kroz uspon i pad imperija, dolazi se do toga da "istorija pokazuje kako na glavnoj zoni kontinenta - između 30 i 60 stepeni severne geografske širine - može postojati samo 2,5 strateških sila". To znači da će jedan od tri glavna prostora uvek biti fragmentiran.
Istorijski prvi susret političkih lidera Kine i Tajvana, Sija Đinpinga i Ma Jing Jua, Singapur, 7. novembar 2015.
U savremenom dobu bila je retkost da jedna od tri sile "uspe da se proširi na indeks od 1,5". Ranije su samo Tang imperija i Mongolsko carstvo uspeli da se približe tome. Britanska imperija, carska Rusija i SSSR "su osvajali Avganistan i ulazili u Centralnu Aziju, ali je uspeh, kada je postizan, bivao kratkog daha".
To krči stazu za Venmuov argument nad argumentima: "Zakon aureasektora [latinski naziv za "zlatni" sektor; prim. aut.] kao osnove strateške snage u Evroaziji pomaže nam da razumemo uzroke različitih uspona i padova sila na kontinentu, kao i da prepoznamo granice širenja kineske sile u Centralnoj Aziji. Shvatiti to je preduslov zrele i uspešne diplomatije".
Iako se ovo ne može ozbiljno predstaviti kao recept za "kinesku agresiju", Venmu zadaje još jedan udarac zapadnom geopolitičkom titanu Makidneru: "Sa svojom genijalnom maštom, Makinder je postavio pogrešnu teoriju 'geografske osovine' jer nije razmotrio ovaj zakon". Najkraće rečeno, Kina je ključ za balans u Evroaziji. "U Evropi, fragmentirana zona potiče iz centra, u Aziji se prostire oko Kine. To stavlja Kinu u poziciju prirodnog centra azijske gravitacije".
TAMNA STRANA MESECA
Lako je zamisliti kako Venmuov esej izaziva bombastične odgovore zastupnika američke strategije nacionalne bezbednosti koja dodeljuje Kini, kao i Rusiji, uloge opasnih "revizionističkih sila". Profesionalni sinofobi čak pokušavaju da prodaju priču da će "propadajuća Kina" možda na kraju "udariti" na SAD. To je pogrešno tumačenje onoga što je kontra-admiral Luo Juan rekao prošlog meseca u Šenženu: "Sada imamo rakete Dong Feng-21D i Dong Feng-26. To su ubice nosača aviona. Možemo da napadnemo i potopimo jedan od njihovih nosača aviona. Pretrpeli bi 5.000 žrtava. Ako napadnemo i potopimo dva nosača aviona, žrtve će iznositi 10.000. Da vidimo da li se Sjedinjene Države plaše ili ne". Ovo je saopštenje činjenica, a ne pretnja. Pentagon zna sve što je potrebno o opasnosti od "ubica nosača aviona".
Peking neće stati sa štancovanjem ubica nosača aviona, preuređivanjem Zapadnog Pacifika i ujedinjavanjem sa Tajvanom. On planira prvu AI (artificial intelligence - veštačka inteligencija) koloniju na Zemlji: podvodnu bazu na velikoj dubini za robotizovane podmornice koje će u Južnom kineskom moru učestvovati u naučnim i vojnim operacijama.
Štaviše, sletanje lunarne sonde Čang 4 na tamnu stranu Meseca se čak može tumačiti kao najekstremnije proširenje Inicijative pojas i put. Sve su to delovi gigantske slagalice koja bi trebalo da proizvede novu, sinocentričnu mapu sveta, koju kineska ratna mornarica već koristi. Ona je objavljena 2013. godine, što nije slučajnost, jer je iste godine u Astani i Džakarti prvi put predstavljen plan za Novi put svile.
Kineski modul „Čang 4“ na tamnoj strani Meseca, što je prvo uspešno meko sletanje na tamnu stranu Zemljinog prirodnog satelita u istoriji čovečanstva, 3. januar 2019.
Venmu završava svoj esej time kako se "kineska geopolitika mora udaljiti od ideje da se 'ne mogu otvoriti usta bez spominjanja antičke Grčke'". To je referenca na čuveni Maov govor iz maja 1941, u kojem je predsedavajući kritikovao pojedine marksiste i lenjiniste koji su privilegovali zapadnu istoriju - u kojoj je antička Grčka ultimativni simbol - nad kineskom istorijom.
A ,,Tukididova zamka"? Koješta.
sott
