Ni slobodno tržište ni prehrambeni nacionalizam

Premda pandemijske okolnosti značajno pridonose trenutnim poskupljenjima hrane, glavni se razlog ipak krije u klimatskim promjenama. One donose cijeli niz kompleksnih problema u proizvodnji hrane koje tržišni mehanizmi nisu u stanju riješiti. Ako se u bliskoj budućnosti ta proizvodnja ne socijalizira putem međunarodnih institucija solidarnosti prijeti nam scenarij koji ne možemo ni zamisliti.

Sezona pripreme zimnice ove je godine koincidirala sa gotovo istorijski visokim cenama hrane, pa su se mnogi, tumarajući po pijacama u potrazi za boljom ponudom, zapitali da li im se uopšte isplati da pripremaju ajvar. Možda ove godine ipak preskočiti. Suša je učinila da “balkanski kavijar” sada i zbog cene sa pravom ponese ovo ime. Međutim, pitanje je da li je opravdano nadati se da će situacija dogodine biti bolja.

Nažalost, paprika nije jedina namirnica koja je u poslednje vreme poskupela. Prema zvaničnoj statistici, godišnja inflacija u Srbiji u avgustu je iznosila 4,3%, čemu je najviše doprineo rast cena energenata i neprerađene hrane. Kada se pogledaju pojedinačna dobra stvar je još nepovoljnija za obične potrošače. Prosečna cena derivata nafte je na godišnjem nivou porasla za više od 17%, mesa za 10%, a povrća i ulja za gotovo 20%. Ako na sve ovo dodamo poskupljenje komunalija, javnog prevoza, rente i nekretnina, jasno je da se skok prosečnih (nominalnih) plata brzo pretvorio u srozavanje realnih primanja. Za društvo u kojem se više od trećine stanovništva zvanično nalazi u riziku od siromaštva ovo predstavlja ozbiljan udar.

Sa druge strane, ni proizvođači nisu zadovoljni trenutnim stanjem. Veliki broj onih koji se bave poljoprivredom, a pre svega stočarstvom, jedva prebacuje prag rentabilnosti. Usled visokih cena stočne hrane i niskih otkupnih cena mleka i mesa, mnogi se odlučuju da napuste ovu granu. Stočni fond se već decenijma smanjuje po stopi od 1,2 do 1,7 procenta godišnje. U odnosu na popis poljoprivrede iz 2012. godine broj goveda je pao sa dva miliona na oko 800 hiljada, a broj svinja sa oko 4,3 miliona na tek nešto preko tri miliona. Skorašnji rast cena kukuruza i soje na svetskom tržištu, kao i suša koja je uništila pašnjake, značajno su podigle cene stočne hrane, i time samo ojačale makaze cena koje poljoprivrednicima seku granu na kojoj sede.

Pandemijske zamke

Međutim, sektor proizvodnje hrane nije pogođen samo u Srbiji. Cene hrane na globalnom nivou već petnaest meseci unazad beleže gotovo konstantni rast. U odnosu na prošlu godinu porasle su za gotovo 40 procenata, što predstavlja najviši skok u prethodnoj deceniji, još od poslednje velike ekonomske krize.

Uzroka poskupljenja je na pretek. Na samom početku pandemije, poremećaji u trgovini su svakako dopineli porastu cene hrane. Međutim, uprkos tome što je međunarodna razmena ubrzo ponovo uspostavljena, vrednosti namirnica su nastavile da rastu. Pojedine ekonomije jesu želele da obnove svoje zalihe, ali pravi uzroci leže u, sa jedne strane, kontigentnim faktorima na tržištu i, sa druge, u dugoročnim posledicama klimatskih promena koje prete da ugroze bezbednost hrane za većinu svetske populacije.

Usporavanje i prekid transporta u prvim danima pandemije uslovio je istorijski pad cene nafte i njenih derivata, međutim ova situacija nije dugo potrajala. Danas Evropi, ali i svetu, preti energetska kriza, a skok vrednosti energenata ima neposredan uticaj i na cenu hrane. Gorivo, struja i gas su u ključni resursi u svakom sektoru, a njihove cene su trenutno u porastu.

Dodatno, ranjivost ovog sektora predstavlja i način proizvodnje i prometa poljoprivrednih dobara. Značajan deo njih više nije namenjen lokalnoj potrošnji, već je uvezan u globalne lance vrednosti, povećavajući uticaj troškova transporta na njihovu cenu. Manjak vozača kamiona kao i kontejnera za prenos robe, povisio je troškove radne snage i transporta. Promet hrane, za razliku od mnogih drugih dobara, daleko je osetljiviji na prekide u lancu snabdevanja. Za to su najodgovorniji visoki troškovi skladištenja – često su vam potrebni zamrzivači i frižideri da bi se namirnice održale, ali i uprkos tome velike količine hrane se pokvare čekajući da stignu do finalnih potrošača.

Neki efekti epidemije COVID-19 se i dalje osećaju. Smanjena mogućnost međunarodnog putovanja uticala je i na manjak radne snage, pogotovo na poslovima berbe koji se u velikim delovima sveta oslanjaju na migrantske sezonske radnike. A mere distanciranja, zaražavanje i smrtnost zaposlenih uslovile su usporavanje proizvodnje i u ostatku ovog sektora.

U svetu u kojem dominira tržišna proizvodnja, hrana predstavlja robu, pa je, nalik mnogim drugima, podložna špekulacijama na berzi. Očekivani rast cena prehrambenih proizvoda motiviše trgovce na kupovinu, što za efekat ima dalji rast cena i kreiranje veštačkih nestašica. Proizvodi koji se lakše mogu očuvati na duži rok su posebno podložni tržišnim manipulacijama. Ovo je upravo slučaj sa šećerom, uljem i žitaricama, čije cene u poslednje vreme drastično rastu.

Proizvođači i distributeri hrane koriste i kreativne metode za prebacivanje viših troškova na potrošače, primenjujući na primer praksu šrinkflacije – kada se cena pojedinačnog proizvoda ne menjaju, ali se menja gramaža u pakovanju. Slučaj Toblerone čokoladica je pre par godina privukao dosta pažnje, ali ova praksa se primenjuje i kada su u pitanju mnogi drugi prehrambeni proizvodi.

Posljedice klimatskih promjena

Glavni uzrok za dugoročni rast cene hrane ipak predstavljaju klimatske promene. Poljoprivredna proizvodnja je izuzetno zavisna od klimatskih uslova. Za uzgoj većine namirnica potrebna je prava kombinacija sunca i vode u pravo vreme. Previše ili premalo padavina, olujne nepogode, tuča i suše presudno utiču na prinose. Ovo nije nova stvar, ali sa klimatskim promenama obrasci vremenskih uslova postaju nepredvidljiviji a ekstremne vremenske nepogode, kao što su poplave i ekstremne vrućine, sve učestalije.

Klimatske promene sa sobom donose i širenje bolesti koje pogađaju useve i stočne fondove širom sveta. Najezde skakavaca ili epidemija afričke kuge, na primer, imaju devastirajuće efekte na proizvodnju hrane u kratkom roku, a direktna su posledica porasta temperatura koja pogoduje širenju virusa i razmnožavanju insekata.

Izloženost useva ugljendioksidu utiče na smanjivanje njihove hranjive vrednosti, a devastacija zemljišta takođe rezultuje time da proizvedena hrana nema adekvatne minerale i proteine. To znači da će nam u budućnosti za adekvatnu ishranu biti potrebna veća količina hrane.

Klimatske promene i vremenske nepogode doprinose i povećanim migracijama. Seosko stanovništvo iz poplava ili sušama zahvaćenih krajeva sve češće je primorano da napušta svoja domaćinstva i beži ka gradskim centrima u potrazi za drugom vrstom zanimanja. Ovim dolazi do dodatnog smanjenja proizvodnje hrane i pritiska na cene.

Konvencionalne poljoprivredne metode i same značajno doprinose klimatskim promenama. Ovaj sektor na globalnom nivou učestvuje sa skoro 20% u proizvodnji gasova sa efektom staklene bašte. Dodatno, za potrebe proširivanja poljoprivrednog zemljišta vrši se ogromna deforestizacija što za posledicu ima smanjenje kapaciteta za storniranje ugljendioksida.

Deforestizacija je opasna i zbog toga što doprinosi sve većem zagrevanju tla i eroziji zemljišta. U kombinaciji sa prelaskom na monokulturnu proizvodnju dolazi do velikog gubitka biodiverziteta, neophodnog za pravilno i zdravo obnavljanje tla i obradive zemlje. Kao kompenzaciju poljoprivrednici koriste sve veće količine veštačkog đubriva, ali posledica toga je zagađenje zemljišta i životne sredine. Tlo iz sezone u sezonu postaje sve lošijeg kvaliteta, sa sve manje minerala i više peska, a budućnost proizvodnje hrane umnogome zavisi od budućnosti sastava zemljišta.

Alternativa ovome predstavlja organska proizvodnja, zasnovana na tradicionalnim metodama, bez upotrebe veštačkog đubriva i uz podsticanje biodiverziteta kao prirodnog načina odbrane biljnih i životinjskih vrsta. Ovakva proizvodnja može da računa i na cenu sa dodatnom premijom na tržištu. Međutim, problem je što su prinosi dobijeni na ovakav način drastično manji, ni izbliza dovoljni da zadovolje postojeći nivo potreba. S toga ostaju rezervisani samo za one sa dubljim džepom, koji sebi mogu da priušte zdrav način ishrane.

Poljoprivreda je i najveći zagađivač reka i slatkovodnih ekosistema, koji su i inače izuzetno ugroženi klimatskim promenama i delovanjem ljudi. Svega oko jedan procenat ukupne količine vode na Zemlji čini sveža voda pogodna za ljudsku upotrebu i poljoprivrednu proizvodnju. Od toga više od 70% se koristi za proizvodnju hrane, sa tendencijama rasta ovog procenta. Nestašice vode već sada dovode do povećanja troškova proizvodnje hrane. Pa ipak, irigacioni sistemi se u mnogim delovima sveta i dalje oslanjaju na neefikasno korišćenje vode, a zemljište koje se usled nedostatka biodiverziteta isušuje i pretvara u pesak iziskuje sve više i više navodnjavanja kako bi se održala njegova plodnost. Posledice dezertifikacije zemljišta su sada već vidljive i širom “razvijenog sveta”. Pustinje koje se formiraju na obodima Berlina i Bukurešta samo su neki od slikovitih primera. Uvodne scene iz Nolanovog “Interstelara” već danas postaju stvarnost.

Neizvjesna budućnost

Smanjenje kapaciteta za proizvodnju hrane na svetskom nivou, barem konvencionalnim metodama, suočava se sa rastućom potražnjom za svim vrstama proizvoda. Rast broja ljudi na planeti i porast životnog standarda jednog segmenta stanovnika zemalja u razvoju, poput Indije i Kine, dugoročno stvara pritiske na ponudu na tržištu hrane, gurajući cene na gore. Prema nekim predviđanjima, svetska populacija će u sledećih 50 godina potrošiti više hrane nego ukupno u prethodnih 10.000 godina.

Tržišni model proizvodnje i distribucije hrane nema načina da u datoj situaciji na duži rok zadovolji rastuću potražnju. Sama tržišta u krajnjoj instanci i ne brinu o tome da li su potrebe zadovoljene. Njih nikad i ne zanima ukupna potražnja, već samo efektivna. Dokaz tome je i činjenica da uprkos milionima gladnih i bilijardama utrošenim na proizvodnju, svake godine se više od trećine proizvedene hrane u svetu baca.

Veliki deo poljoprivredne proizvodnje istorijski najčešće i nije bio isplativ bez značajnih državnih subvencija i protekcija. Uloga države je sve vreme bila ključna za podmirivanje prehrambenih potreba stanovništva. Danas je jedina razlika u tome što su proizvodnja i distribucija mnogo više globalno uvezane pa time i ranjivije na tržišna kretanja. Ipak pritisci narastajućih potreba i klimatskih promena nužno će voditi do drugačijih politika. Ove ipak neće moći da se svedu na podsticanje prehrambenog “nacionalizma”. Tržišta već danas ne mogu da ponude rešenje. Javne kuhinje u Evropi i Severnoj Americi su prethodnih godina dobile na milione novih korisnika, a situacija van razvijenog zapada je još gora. Proizvodnja i distribucija hrane će barem jednim delom morati da se socijalizuju na načine koji mogu da omoguće zadovoljenje osnovnih potreba. Za ovo će biti neophodno drugačije planiranje i izgradnja međunarodnih institucija solidarnosti. Ovo svakako u datom trenutku deluje više nego utopistički. Međutim, alternativa tome će biti svet o kome ne želimo ni da razmišljamo.

bilten

Odgovori